Синиша Мали и Александар Вучић, директни учесници у економском злочину продаје ПКБ-а

unnamed

unnamed

Питање за Синишу Малог, градоначелника града Београда и председника Владе, Александра Вучића: Да ли знате шта продајете када говорите о ПКБ-у, и да ли вам је јасно да сте директно саучесници у економском злочину?

На основу разних чланака који су се у последње време појавили у многим дневним новинама у вези ПКБ-а, у њима се много тога може прочитати, а најмање истине. У овом тексту, желим да укажем да је економски злочин у току, користићу се објективним чињеницама и основним економским постулатима.

У јавности се често може наћи лажан податак да је ПКБ прошле године продао компанијама ”МПЦ” и ”Лидл” укупно пет хектара пољопривредног земљишта у грађевинској зони (код насеља Греда и Борча), што је тачна информација. Цена коју подмећу је да је продато за 700,000 евра по хектару, што је неистина! Права цена је 7,000 евра по хектару. И то је свакако испод цене, јер цена земљишта на тој локацији се сигурно креће око 9,000 евра по хектару!

Од дела Панчевачког моста до Ченте, сва земља ПКБ-а је изузетно високе вредности. Највреднији капитал корпорације у материјалном смислу јесте пољопривредно земљиште. Нетачне информације су да је цена земљишта по хектару од 10,000 до 14,000 евра. Тачно је следеће, цена која се наводи је цена једног ара када би се продавала као пољопривредно земљиште, али та иста земља, има знатно вишу цену, не испод 8,000-9,000 по једном ару! Дакле, јавност се обмањује о правој цени и вредности земљишта. Не прави се разлика између грађевинског и пољопривредног земљишта!

Како се наводи, приликом продаје ПКБ-а, оглашена је ”продаја практично свега што је могуће продати”

Истина је да је оглашена продаја дела имовине, да би се пре продаје ПКБ-а изузео од продаје земљишта око приступних саобраћајница новом мосту и целој тој ”северној тангенти” од 21 км дужине. Колико је то тачно хектара и којих, тек треба да одреде урбанисти, па да се то претвори у грађевинско земљиште. Прве, незваничне процене су да се ради од 400-700 хектара. Све остало се продаје, зграде, машине, стока, па чак и земљиште. А то је највероватније око 5,000 хектара у власништву ПКБ-а, али сво остало земљиште које се помиње до цифре од 25,000-35,000 хектара је ЗВАНИЧНО ДРЖАВНО ЗЕМЉИШТЕ, које ПКБ рентира по пречем праву закупа! А Закон јасно ЗАБРАЊУЈЕ ПРОДАЈУ ДРЖАВНОГ ЗЕМЉИШТА!

Покушај Скупштине града пре неколико година да „Ал дахри” прода око 5.000 хектара газдинства „7. јули” је пропао. Мало ко зна да су Арапи побегли када су видели тоталну конфузију и недефинисане власничке односе над земљиштем.

И данас и даље је потпуно нејасно ко је прави власник над бројним хектарима земље услед незавршене реституције, незавршених судских спорова око власништва задруга и уласка и изласка, тј. уноса и издвајања земље из тих задруга, међусобних спорова мештана и сурчинских комбината који су улазили и издвајали се из комбината који данас постоји као ”7 Јули” – газдинство ПКБ, које је требало бити продато. Чак ни званичан Катастар нема те податке, нити је икоме у овој држави стало да то реши и да јавности предочи реално стање. Битно је да су објавили продају, а шта продају, као што сам написала, ”све што се може продати”…

Раније су приватизована издвојена предузећа „Фриком”, „Имлек” и кланица „Имес”. Вероватно је сада прекасно, али ипак треба поставити питање: КАКО ЈЕ УОПШТЕ ДОШЛО ДО ИЗДВАЈАЊА ТИХ ПРЕДУЗЕЋА, али и још многих других, као ‘’Пекабета’’, ‘’ПКБ Банка’’, ‘’ПКБ воћарске плантаже Болеч’’, ‘’Визељ – фарма свиња’’, … Како је ‘’Визељ’’ постао акционарско друштво, зашто је кланица ‘’ИМЕС’’ доведена до стечаја?

Продају се и удели ПКБ-а у предузећима – „Еколаб”, ПКБ Агроекономик – Институт за научно истраживачки рад и трансфер технологије у пољопривреди, Пољопривредна авијација и Ветеринарска станица ПКБ. Овде се отвара питање статуса запослених у тим зависним друштвима. Када генералном директору одговара, запослени су део ПКБ-а и његови радници, када му то не одговара, онда нису. У децембру 2015. год. изненада је био добровољни социјални програм за одлазак из ПКБ-а, уз колико-толике разумне услове, 200€ од дрзаве + 100€ од ПКБ-а = 300€ / по години радног стажа. Неколико запослених из ових зависних друштава је хтело да узме програм и оде, али им је речено да НЕ МОГУ ДОБИТИ НОВАЦ, ЈЕР НИСУ РАДНИЦИ ПКБ-а !!!

Радници ПКБ-а немају уплаћен, нити повезан радни стаж и то у периоду од две године!

Оправдање за продају ПКБ-а им је огроман дуг. Ко је крив за настанак дугова? Са ким је све направљен договор да се угрози пословање ПКБ-а, како би дошао до стечаја и неком продат за неку мизерну цену, можда као и шећеране који су продаване за 1 евро?!

Наставиће се…

Мр Данијела Ружичић, економски аналитичар

Затворено за коментаре.