Словеначки четници

СЛОВЕНАЧКИ ЧЕТНИЦИ (“ПЛАВА ГАРДА“)

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

1. ПОЧЕТНА СИТУАЦИЈА
Силе осовине напале су два од три конститутивна народа Краљевине Југославије, Србе и Словенце, док су им Хрвати били савезници. Зато је после Априлског рата 1941. територија Бановине Хрватске драстично увећана и претворена у “Независну Државу Хрватску“, док је словеначка Дравска бановина доживела судбину српских федералних јединица. Она је била подељена између Немачке, Италије и Мађарске. Следствено томе, словеначки народ се као и српски нашао у дугим избегличким колонама, које су се већином кретале према остатку Србије. Комесаријат за избеглице, основан у Београду априла месеца, поред стотина хиљада Срба збринуо је и 21.126 Словенаца, при чему се није гледало на националну припадност једних и других.

Група словеначких сокола пре рата

Група словеначких сокола пре рата

Словеначки четници пре рата

Словеначки четници пре рата

 

Међутим, постојале су и битне разлике између словеначке и српске позиције, које су довеле до другачијег тока ратних догађаја.
Прва разлика састојала се у томе што су Срби били изложени геноциду од стране Хрвата, муслимана и Албанаца.
Другу разлику створила је специфична словеначка политичка сцена, оптерећена католичким клерикализмом и донекле германофилством.
Уочи рата, најјача политичка партија у Дравској бановини била је Словенска људска странка (Словеначка народна странка), познатија под именом “клерикалци“. Тридесетих година ова странка постаје део Југословенске радикалске заједнице Милана Стојадиновића. Лидер клерикалаца, католички свештеник Антун Корошец, словио је за великог присталицу југословенске идеје и био је један од стубова власти (влада Стојадиновић – Корошец – Спахо). Политичар који је наследио Корошеца на месту председника странке, др Миха Крек, провео је рат на служби у Југословенској влади у Лондону и на Блиском истоку, с тим што је јануара 1944. постављен за делегата Краљевине при савезничкој команди у Риму. Он је до краја остао уз Дражу. Када је Черчил прогласио Шубашићеву владу, Крек постаје члан Извршног одбора Централног Националног комитета Краљевине Југославије. Сви други чланови одбора тада су били Срби.
Међутим, Словеначка народна странка имала је и једну јаку антијугословенску и прогерманску струју. Лидера те струје, др Марка Натлачена, последњег бана Дравске бановине, историја памти по песми “Србе на врбе“, коју је написао 1914. године, радујући се аустроугарском походу на српску краљевину. Натлачен је још првог дана рата, 6. априла, прогласио самосталност Словеније, саботирајући отпор Југословенске војске завојевачима. Пошто Немци нису признали независну Словенију, Натлачен се окренуо Италијанима и ступио у управу Љубљанске провинције, како се звала италијанска окупациона зона Дравске бановине. Путовао је у Рим да се захвали Мусолинију, коме је написао и једну похвалу у новинама. Лета 1941. Натлачен иступа из управе Љубљанске провинције, али не одустаје од старог курса. Убијен је од комуниста, 13. октобра 1942, у својој кући у Љубљани.
Натлаченово проглашење самосталности нине подржао ни словеначки народни савет, основан априла 1941.
На последњим предратним изборима у Дравској бановини, одржаним 11. децембра 1938. године, Југословенска радикалска заједница добила је 78,60 посто гласова. Друга по снази била је Удружена опозиција, са 20,88 посто освојених гласова, док је треће место освојила листа Димитрија Љотића, са 0,52 посто гласова.
Удружену опозицију у Дравској бановини представљале су партије окупљене у Југословенску националну странку (ЈНС), које су збирно називане “либерали“.
И либерали и клерикалци били су за Југославију, с том разликом што су први желели унитарно државно уређење, док су се други залагали за аутономију Словеније. Непосредно пред рат, клерикалци су свој став формулисали као захтев за оснивање Бановине Словеније, по узору на Бановину Хрватску. (Српски политичари, као што смо раније видели, тражили су да се остатак земље прогласи српском федералном јединицом, уз корекцију граница према Бановини Хрватској.)
На самом почетку рата, поред Натлаченове струје, реаговали су и југословенски оријентисани Словенци. У акцију је најпре ступио словеначки огранак Савеза сокола Југославије, на челу са инжењером Ладиславом Бевцом. Соколи су били највеће патриоте и касније су дали највише четничких бораца. Управо је презиме старешине словеначких сокола, Бевца, који је спадао у ред најугледнијих грађана, узео као свој псеудоним водећи словеначки комуниста, Евдард Кардељ.
Одмах после априлске катастрофе соколи оснивају Соколски војни савет, а 2. августа 1941. године и Соколску легију. Бројнија од ње била је Словеначка легија, основана 29. маја 1941, од стране припадника Словеначке народне странке. До краја године појавило се још неколико легија, које су биле илегалне полувојне патриотске формације, са вероватно око 10.000 припадника.
Међутим, док су патриотске формације остале пасивне, одлучивши да не оснивају оружане одреде и да не започињу оружану борбу, то није био случај са комунистима. Мада мањина, као и у целој земљи, комунисти су у Дравској бановини били бројнији и утицајнији него у ма којој српској области. Док међу 12.000 радника крагујевачког Војно-техничког завода, највеће фабрике на Балкану, није било ни једног члана Комунистичке партије, у Словенији комунисти не само што су се организовали у фабрикама, већ и у касарнама. Једини гарнизон у Краљевини који је међу официрима имао комунистичке ћелије био је мариборски. Када су откривени, комунисти-официри из мариборског гарнизона осуђени су на смрт и стрељани, под оптужбом да су спремали преврат за рачун Комунистичке партије. Основни узрок релативно већем броју комуниста међу Словенцима, као и међу Хрватима, лежао је у програму Комунистичке партије, који је у свакој вишенационалној држави фаворизовао малобројније народе и који је био изразито антисрпски. Други разлог је близина Беча, где се налазила илегална комунистичка централа за Балкан. Комунистичка партија Словеније, као и Комунистичка партија Хрватске, биле су у непосредној вези са овом централом, док Комунистичка партија Србије још није била основана, тј. у Србији су деловале ниже организационе форме, попут месних одбора.1
Словеначки комунисти су током већег дела међуратног периода водили сепаратистичку политику. Уочи рата, према директивама Коминтерне, и они су се залагали за очување Југославије, али под паролом: “Слаба Србија – јака Југославија“.
Комунистичка партија Словеније 22. јуна 1941. године оснива Главни штаб словеначке партизанске војске, а 10. јула Ослободилачки фронт словеначког народа, односно “Освободилну фронту“. Генерални секретар Ослободилачког фронта био је Борис Кидрич, а његов заменик Алеш Беблер. Они су скривали комунистички карактер покрета, користећи патриотске и националне пароле ради окупљања што ширег круга присталица. Комунистичка партија била је и остала једина политичка странка у Ослободилачком фронту, али су овоме приступили дисиденти грађанских странака и известан број утицајних нестраначких личности, а на крају чак и официрска група.
Међу првим организаторима четничког покрета у Словенији био је инжењер Франц Емер Фануш. Њега су 4. децембра 1941. године убили комунисти из Ослободилачког фронта, на подмукао начин, тако што су га позвали на састанак о сарадњи.2
Словеначка официрска група постојала је од маја 1941. године. Њу су окупили генералштабни мајор Иван Фрегл и др Вјекослав Бучар. Ради ступања у везу са Дражом, и стављања под његову команду, Фрегл крајем јула одлази у Београд, код четничких илегалаца, а потом и на Равну Гору. Он тада остаје у Србији, док на чело официрске групе у Словенији стаје генералштабни мајор Карл Новак, једини Словенац који ће током рата добити звање четничког војводе.
Карел (Карл) Лудвик Новак (1905, Пула – 1975, Атина) завршио је највише војне школе у Београду и постао један од елитних официра. Рат га је затекао на положају начелника штаба Триглавског планинског одреда, у месту Шкофја Лока. Септембра 1941. године мајор Жарко Тодоровић послао је Новаку, у Дражино име, писмено овлашћење за представника Четничких одреда Југословенске војске за Словенију и Истру. Он тада приступа Ослободилачком фронту, чинећи део његовог националног крила. У националном крилу већ су се налазили пуковник Јака Авшић, бивши банови др Марушић и инжењер Сернец, као и бивши министар др Новак.
Следећи корак мајора Новака био је одлазак на Равну Гору, ради прављена плана акције за Словенију. Марушић и Сернец су подржали ову идеју, али под условом да пође и пуковник Авшић. Они су желели да Дража постави Авшића за команданта Словеније, а њих за делегате Југословенске владе, “што би им дало већи углед и утицај у Ослободилачком фронту, чији су чланови намеравали да и даље остану“.3
Авшић и Новак стигли су у Дражин штаб новембра месеца, усред грађанског рата са комунистима. Дража је обојици дао писмена овлашћења: Авшићу као команданту, а Новаку као начелнику штаба. Није им забранио сарадњу са Ослободилачким фронтом, али је захтавео оснивање самосталне војне организације. Такође, саветовао их је да буду опрезни, “с обзиром на комунистичко вероломство у Србији“. Марушићу и Серенцу Дража није дао никаква овлашћења, не желећи да залази на терен политике. Мајор Новак наставља:
С тим овлашћењима вратили смо се са Равне Горе у Словенију, где су комунисти у међувремену такође отпочели пропагандну акцију против четника. На два састанка са комунистом Борисом Кидричем нисам могао постићи ни споразум ни компромис, јер комунисти нису нипошто дозвољавали организовање краљевске Југословенске војске. Између мене и комуниста дошло је до дефинитивног прекида односа, док је Авшић са својом тројком бивших министара и банова прешао комунистима, злоупотребљавајући примљено овлашћење у корист партизана, обмањујући неупућене особе.4
Пуковника Авшића комунисти су поставили за помоћника команданта Словеније, Станета Розмана, који је по образовању био пекар, али је био стари “партијац“ и учесник Шпанског грађанског рата. Сазнавши за ово, Дража је поништио овлашћење дато Авшићу, именујући Новака за заступника команданта Словеније. Од групе активних официра Новак тада оснива штаб и започиње стварање организације. На расположење му се најпре ставља Соколска легија, са око 1.000 чланова оба пола. Затим му приступа још једна илегална група, под именом “Побратим“, чије је гесло било “Краљ и Слобода“. Следе дуготрајни преговори са клерикалцима око ангажовања најјаче групе, Словеначке легије.
Упркос Новаковим напорима, клерикалци нису желели да формирају наоружане герилске одреде. Изласку на терен “дуго се одупирало“ и вођство Сокола, а у слободне шуме и планине нису хтели ни чланови “Побратима“. Тако су почетком 1942. године, поред окупатора, своје јединице у Словенији имали само комунисти.

ИЗВОРИ:
1 С. Живановић. Трећи српски устанак, 157. Живановић је у свом раду користио мемоаре пуковника Карла Новака, који ће 2006. бити објављени у Србији и Словенији под насловом “Словеначки четници“.
2 С. Кљакић, М. Крањц, Словеначки четници, 26.
3 С. Живановић. Трећи српски устанак, 159.
4 С. Кљакић, М. Крањц, Словеначки четници, 53.
(…)
КАПИТУЛАЦИЈА ИТАЛИЈЕ
Утицај мајора Новака на Белу гарду од пролећа 1943. године стално је опадао, да би на крају, када је био најпотребнији, потпуно ишчезао. Дража је 21. августа 1943. писао Југословенској влади како мајор Новак “поново моли да се учини притисак на клерикалне кругове да не сметају, већ напротив да потпомогну да се Бела гарда одметне у шуму за борбу против окупатора“. По овом питању Дража се обратио влади и 31. августа:

Пуковник Карл Новак

Пуковник Карл Новак

 

Клерикалци у Словеначкој јако ометају рад мајора Новака, команданта југословенских трупа у Словенији, и не дозвољавају му да Белу гарду, која је легализована као италијанска милиција, преведе у шуму. Италијани сада напуштају зону Кочевје, па је хитно потребно да Бела гарда побегне у илегалне одреде наше војске да би овладала овом испражњеном зоном. Молим учините преко тамошњих Словенаца све што можете да се клерикалци одвоје од сарадње са Италијанима, јер нам то јако смета и противно је народним жељама.43
Ова депеша послата је преко Енглеза, а они су је уручили Југословенској влади тек 20. октобра, када су велики потреси узроковани капитулацијом Италије били далека прошлост.
Видевши да нема довољно људства за предстојећу акцију, мајор Карл Новак затражио је од Драже да пошаље у Словенију српске четнике. Као место окупљања предложио је зону јужно од Кочевја, “најближе српским четницима а најдаље од Немаца, која није била поседнута ни од италијанских, ни од хрватских и немачких снага“. Новак је веровао да ће 200-300 словеначких и 2-3.000 српских четника представљати довољно јаку снагу за привлачење белогардејаца, за одбијање партизанских напада, и најзад за разоружавање Италијана.
У Новаковој верзији догађаја, командант оближњег 503. корпуса, односно Гацке четничке зоне, потпуковник Славко Бјелајац, “није показао довољно енергије у извршењу наређења министра војске ђенерала Михаиловића“. Бјелајац је најпре, “као свог посматрача“, послао у Словенију мајора Миодрага Капетановића. Онда првих дана септембра Новак одлази у Бјелајчев штаб, где добија обећање да ће одред од 300 српских четника отићи у област јужно од Кочевја и сјединити се са Долењским четничким одредом. Новак је оставио код Бјелајца једног везисту са радио станицом и вратио се у Љубљану, с образложењем да би се, ако би чекао полазак српских четника, његово одсуство из Словеније “исувише продужило… у оним критичним тренуцима“.44
Пре него што је отишао код Бјелајца, Новак је известио Дражу о сукобима Горењског и Приморског одреда са окупаторима. Дража је његове извештаје проследио Југословенској влади 1. септембра. Борба између Горењског одреда и Немаца одиграла се на Жировском врху. Четници нису имали губитака, док губици Немаца нису били познати. Приморски одред сукобио се са Италијанима при преласку реке Идријице. “Италијански губици један мртав и неколико рањених. Наши нису имали губитака“, стајало је у Новаковом извештају.45
Док се Новак налазио код Бјелајца, Немци и Италијани напали су Љубљански одред. Радио станице су спашене у задњи час, али је заробљен капетан Харбич и заплењени су сва резервна храна и опрема.46
Мајор Новак је последњи пут излазио на терен 6. септембра 1943, ради прославе краљевог рођендана са Приморским и Горењским одредом. Долењски одред се према Новаковој наредби тога дана већ налазио у селу Грчарице, “близу долазећим четницима из Лике“, и ту је прославио краљев рођендан. Љубљанском одреду Новак је наредио да крене према Грчарицама из супротног правца, тј. са севера.
Потпуковник Бјелајац известио је 7. септембра Новака да је из Српских Моравица према Словенији пошло 300 четника и да је већ ухваћена радио веза са Долењским одредом. Истог дана Новак добија депешу из Грчарица о наиласку партизана. Сутрадан, јављено му је да је Долењски одред опкољен и да су почеле борбе. У наставку свог послератног извештаја, Новак бележи:
То је био последњи извештај из Грчарица. Надао сам се ипак у добар исход, јер је Долењски одред био прилично добро снабдевен оружјем и храном. Осим тога са југа су стизали лички четници, а са севера Љубљански одред.47
У Словенију је отишла 2. бригада 503. корпуса, са 270 бораца. Командант бригаде, мајор Василије Маровић, касније је известио Дражу:
Шестог септембра 1943. године, вршио је обилазак ових гарнизона наш командант потпуковник г. Славко Бјелајац и овом приликом ми је наредио да са једним четничким одредом одем у Словенију с тим да се у селу Шталцарју, јужно од Кочевја, састанем са словеначким четницима, који су по претходном договору потпуковника Бјелајца и мајора Новака требали да буду у том селу ради формирања нове бригаде нашег корпуса, која је требала да ради у Словенији.48
Маровићева бригада прелази у Словенију 7. септембра и сутрадан стиже у село Шталцарје. Међутим, ни у том селу, ни даље, “све до Кочевске реке“, није било словеначких четника, нити је ко знао где се налазе. Увече 8. септембра јављено је да је Италија капитулирала и Маровић наређује повратак у Српске Моравице.
Већ те вечери, 8. септембра, Италијани су почели да прилазе партизанима. Сутрадан, италијанска артиљерија је разорила Грчарице. Током 10. септембра четници су прихватили преговоре, који су окончани обећањем да могу са оружјем отићи у правцу Трста, где су се наводно искрцали Савезници. Међутим, према Новаковом послератном извештају, комунисти су у амбуланти поклали све рањенике, док су преостале четнике разоружали, “повезали жицом, одвели у Кочевје и по групама побили“. Бекством се спасило свега десет четника. Мања група четника ликвидирана је после пресуде “народног суда“, првог те врсте у Словенији, на тзв. Кочевском процесу. Заједно са четницима осуђено је и неколико белогардејаца.
О догађајима из ових дана Новак је известио Дражу у неколико депеша, слатих почев од 6. децембра 1943. Прва депеша гласи:
Због става клерикалаца нисам могао ојачати своје одреде. Отишао сам код Бјелајца и договорио се са њим. Послао сам Долењски одред до Грчарица код Кочевја да сачека четнике из Моравица. Седмог септембра 2.000 партизана напали моје. Иако сам ургирао нису Бјелајчеви четници дошли у право време. Приближили се на осам километара и вратили се, иако нису ухватили додир.
Комунисти нису одржали реч и побили чак и рањене. Шест наших са пет белогардиста извели у Кочевју пред преки суд и осудили на смрт. Остале побили без процеса. Десеторица се спасила јер су побили стражаре.
Осмог септембра сви Италијани са тешком артиљеријом придружили се партизанима. Наши се бранили три дана у тој неравној борби. Погинуо је командант одреда мајор Копривица и командант батаљона поручник Крањц Милан са 10 четника, а 20 рањених. Партизана погинуло 150. По тродневној борби наши прихватили мировне услове да маса са оружјем до… (вероватно: оде до) Савезника.49
Сутрадан, 7. децембра, Новак је послао наставак извештаја:
Због тешког положаја Долењског одреда послат је 8. септембра Љубљански одред од 50 људи. Како се то није могло остварити, тај одред је прешао у Велико Леће, где се прикључило 20 сокола. Бела гарда није се хтела прикључити нити дати храну и оружје, нешто се узело од Италијана. Потом је тај одред заједно са клерикалним четницима био нападнут од комуниста. Наши су се хтели пребацити ради надмоћи партизана, а у духу мог наређења, на Приморску.50

Словеначки четници лета 1943.

Словеначки четници лета 1943.

 

У радиограму од 9. децембра 1943, Новак за катастрофу словеначких четника поново оптужује клерикалце:
Забранили су финансирање четника и вршили против њих пропаганду гору од црвених. Да бих форсирао развој четника пристао сам на војни савет и ни то није помогло. Народу су казали да сам смењен. Са националистима сам ургирао за четнике, али није ништа помогло. Тако сам остао са 300 четника у најтеже дане, који нису могли издржати катастрофу. Иступио сам из савеза ради те политике. Обавестио сам о томе владу преко Ватикана.51
После рата, Новак је о клерикалцима записао:
Делила нас је разлика у коначним политичким циљевима (Југославија, самостална Словенија), као и различито гледиште у погледу најцелисходније тактике према непријатељу.52
Комунистичка верзија догађаја гласи:
У селу Грчарицама код Кочевља јединице 14. НОУ дивизије, после тродневних оштрих борби, разбиле су 10. септембра групацију четника. Погинуло је 185, док су 122 четника заробљена.53
Остаје нејасно како је дошло до неспоразума: Новак пише да су српски четници позвани у Грчарице, док Маровић наводи да су били позвани у Шталцарје. Такође није јасно зашто Новак није оставио водича – и зашто Бјелајац није на томе инсистирао – који би одвео српске четнике на одредиште. Употреба водича иначе је била уобичајена. Најзад, није јасно зашто је Новак одабрао баш Грчарице, када је то село, стешњено у једној долини, неповољно за одбрану.
Пошто су савладали Долењски одред, партизани су напали Белу гарду, најпре у Запотоку, а затим на Турјаку. Ту је савладана њена најбројнија јединица, од око 700 људи. Потом су партизани, сами или са Италијанима, наговорили на предају и низ других белогардејских јединица. Око 10.000 њихових војника није пружило значајнији отпор, из два разлога. Прво, били су уситњени, јер су их Италијани устројили као своје помоћне јединице. Сама Бела гарда није имала чврсту војну формацију. Друго, белогардисти су се по навици склањали у чврсте грађевине, рачунајући да ће одбијати лако наоружане партизане док не стигне појачање. Али, те грађевине нису представљале препреку за италијанску артиљерију, док о стизању појачања није било говора.
Од делова негдашње Добровољачке антикомунистичке милиције који су се склонили под немачко окриље, основана је Словеначка домобранска легија, формално под командом бившег југословенског генерала, а раније аустроугарског официра, Лава (Леона) Рупника. Током 1944. године легија се претвара у Словеначко домобранство и достиже бројно стање од 13.000 људи. Домобранске јединице формиране су у основи на истом принципу као раније Добровољачка антикомунистичка милиција: биле су уситњене, помешане са немачким јединицама и под немачком командом.
Део четника Љубљанског одреда, који се са “клерикалним четницима“ и белогардејцима повлачио према Љубљани, заробили су и разоружали Немци, док су део заробили и одмах ликвидирали партизани, укључујући и рањенике. Тада су изгубљене две радио станице које су стигле из Каира, као и једна коју је одред имао од раније.
Приморски и Горењски одред пружили су отпор надирућим Немцима, али су због огромне несразмере снага брзо одступили. Мајор Новак је тада одлучио да их распусти, а привремено и целу словеначку организацију. Дражу је замолио да у Словенију пошаље новог команданта, с образложењем да нема изгледа да ће моћи да придобије Словеначку народну странку “и њене масе за нашу (равногорску) политику“.55

ИЗВОРИ:
43 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1\1.
44 С. Кљакић, М. Крањц, Словеначки четници, 100.
45 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1\1.
46, 47 С. Кљакић, М. Крањц, Словеначки четници, 101, 102.
48 Зборник докумената, том 14, књига 3, 134.
49 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 8\1.
50 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 9\1.
51 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 12\1-26.
52 С. Кљакић, М. Крањц, Словеначки четници, 56.
53 Зборник докумената, том 14, књига 3, 203.
54 Извор: www.sr.wikipedia.org.
55 С. Кљакић, М. Крањц, Словеначки четници, 105.
(…)

НОВА ОРГАНИЗАЦИЈА У СЛОВЕНИЈИ
(Период после катастрофе словеначких четника у Грнчарицама, септембра 1943, и одласка потпуковника Карла Новака у Италију)

Наследници потпуковника Карла Новака ипак су успели да створе више одреда, са већим бројем војника. Према подацима које су касније прикупили комунисти, у Словенији је после реорганизације било пет четничких одреда, са преко 600 бораца. То су Нотрањски, Долењски, Горењски, Штајерски и Приморски (Сошки) четнички одред.76
Четницима је током 1944. године приступио и мајор Јанез Марн, командант 1. батаљона Долењског партизанског одреда, са целом својом јединицом, која је онда постала Миренски четнички одред. Комунисти су писали да је мајор Марн сарађивао са Немцима и да им је за 20.000 рајхсмарака продао 17 оборених савезничких пилота. Ако је то тачно, онда је овај одред у међувремену приступио домобранима. У извештају војводе Доброслава Јевђевића од 23. фебруара 1945. стоји да Команда Словеније, као и раније, има пет одреда, али сада са свега 300 бораца.77
Највећи су вероватно били Штајерски и Нотрањски одред. Према неким изворима, бројно стање Штајерског одреда ишло је и до 500 људи. Одред је имао своје гласило, лист “Крв и земља“. Командант јединице био је поручник Јоже Мелахер, који је касније емигрирао у САД, где је објавио мемоаре. Нотрањски одред имао је више команданата: потпуковник Мирко Битенц Триглавски (јуна 1944), капетан Милко Пирих (јула 1944), мајор Франц Грум (средином 1944; емигрирао је у САД и постао угледни научник), капетан Франц Јеребич (погинуо је 4. октобра 1944. код Залога) и капетани Стане Бобек и Јоже Саје.
Главну улогу у реорганизацији четничког покрета у Словенији одиграо је генералштабни пуковник Иван Презељ (29. август 1895, Нова Вас на Истри – 22. април 1973, Кливленд, САД). Током Првог светског рата Презељ је био резервни официр аустроугарске војске. Крај рата затекао га је у чину поручника, и то у јединици која је под командом Владимира Ваухника прешла на страну сила Антанте. Завршио је Вишу школу Војне академије у Београду и био је на разним дужностима. На врхунцу каријере Презеља видимо на положају војног аташеа у Атини, док је Априлски рат дочекао као начелник саобраћајне управе Главног генералштаба, у чину пуковника. На тој дужности је и заробљен, а када су га Италијани пустили, 1943. године, ступио је у четнике и постао заменик мајора Новака. За команданта Словеније Дража је именовао Презеља априла 1944, истовремено када је Новаку одредио нову дужност, у Италији. Најпознатији Презељев псеудоним био је “Ђенерал Андреј“.
За начелнике штаба Презељ је поставио резервног мајора др Валентина Бенедикта и потпуковника Андреја Глушића. Потпуковник Глушић касније постаје начелник штаба обавештајне службе словеначких четника. На тој дужности ухапсио га је Гестапо, ујесен 1944. године. Крај рата дочекао је у концентрационом логору Дахау, а после рата био је пуковник америчке војске. За обавештајну службу у ово доба усталио се назив ДОС – Државна обавештајна служба. Командант обавештајаца био је мајор Јоже Сођа, који је поред осталог сарађивао и са пуковником Владимиром Ваухником.
Главни стратешки задатак словеначких четника био је да дочекају Западне савезнике, за које се сада веровало да ће прећи границу Краљевине Југославије копненим путем, пошто савладају Немце у Италији. С друге стране, већ самим својим постојањем, словеначки четници су демантовали тезу како комуниста, тако и Западних савезника, да Дражина војска има чисто српски, а не заиста југословенски карактер, што је наметнуто као пожељна опција. За словеначке четнике, а нарочито за њихове обавештајце, на Западу се добро знало, па је тако у распису Врховне команде од 24. јула 1944. године могло да се каже како “овај покрет обухвата Равногорску организацију, све српске демократске политичке странке и групе, све неполитичке организације било југословенског било српског обележја…“ Затим је посебно наглашено “да се националне демократске снаге у Словенији налазе у саставу Југословенске војске у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића“.78
Термин “националне демократске снаге“ употребљен је зато што се и даље водила борба за придобијање најутицајније политичке групе, клерикалаца, који су сада контролисали Словеначко домобранство. Јер, сем што су могли да одиграју велику улогу дочекујући савезничке трупе, и што су четничкој организацији дали југословенски карактер, словеначки четници били су исувише малобројни да би се рачунали као озбиљан војни фактор. То су могли постати само ако би им се прикључили домобрани, као најбројнија формација састављена од домаћег становништва. У основи се, дакле, одигравао исти сценарио као у доба потпуковника Новака, а он је, упознавши се са ситуацијом по доласку са Бањице, сматрао да ни овога пута неће бити успеха. Ово су делови првог Новаковог писма са условне слободе, које је успео да пошаље Дражи 10. августа 1944. године:
“Ја сам задовољан што сте ме ослободили очајничког посла око спасавања Словеније, јер заиста нема наде на успех. Борио сам се три године под најтежим околностима за нашу ствар и за Вас лично. Пожњео сам само незахвалност, мржњу и издајство, а коначно и затвор под најтежим околностима…
Словеначки четници на терену никад не виде својих старешина. Четници су потпуно зависни од домобранаца. Неки одреди носе словеначке уместо југословенске ознаке. Стари четници су незадовољни, те једва држе људе на окупу…
Упозоравам Вас, да је наслон на домобранство врло рискантна и несигурна ствар. А сарадња са домобранцима је у очима народа још гора, него сарадња са самим бр. 11 (Немцима – прим. аут). Против партизана нема активности. Вођство домобранаца је против четника.
Жао ми је, што су телеграфисти и неки чланови садање Команде Словеније саботирали и спречили моје извештаје о истинитом стању за Вас. Где има толико непоштења и неморалности, тамо не може бити успеха. Жалим што морам сматрати да је Словеначка са Истром и Приморјем вероватно изгубљена.“79
У документима Врховне команде из 1944. године заиста нема података о борбеним активностима словеначких четника и стиче се утисак да је све било бачено на политичку карту. Штавише, изгледало је да ће та карта најзад бити добитна, јер су све словеначке странке, укључујући и клерикалце, прихватиле Светосавску резолуцију. То је подразумевало да ће политичари у последњој фази рата превести домобране под Дражину команду и да ће се тада Словенија најзад ставити под контролу Југословенске војске.
На овом плану ништа се није променило ни годину дана после Светосавског конгреса, што видимо из једног Дражиног радиограма од 31. јануара 1945. године. Тога дана Дража је писао пуковнику Мирку Лалатовићу да Одбору Централног националног комитета Краљевине Југославије, који се налазио у Италији, преко тајне радио везе поручи:
“Шефови политичких словеначких странака шаљу др Креку следеће: Споразумели су се Словенска странка, социјалисти и ЈНС и саставили заједнички Народни одбор. Потписали су заједничку изјаву за Велику Словенију у Федеративној Југославији под Карађорђевићем, сви виђенији људи из свих покрајина. Одбор признаје ђенерала Михаиловића и наставља борбу противу комуниста и окупатора. Народ је одушевљен држањем краља. Отклања сарадњу са окупатором и очекује овамо долазак Савезника, а страхује од доласка Совјета.“80
Нешто касније, 20. фебруара, пуковник Презељ обавештава Дражу да је новоосновани Народни одбор за Словенију издао декларацију “да преузима суверену и највишу власт управну у Федеративној Држави Словенији“. Улогу врховног команданта, која је припадала краљу, Народни одбор је преузео на себе, док је Дражу признавао као начелника штаба Врховне команде, а Презеља као команданта “Северњачке народне војске“.81
Дража и његови сарадници дуго су размишљали о овој декларацији, која је, очигледно, одступала од Светосавске резолуције. На крају су одлучили да прећуте њен сепаратистички део и да истакну елемент заједништва, исказан кроз признавање Дражине функције. Тако је Дража 6. марта послао Презељу следећи одговор:
“Примио сам извештај о Народном одбору за Словенију. Треба тежити да све политичке групације уђу у тај одбор и да са нама тај одбор ступи у најчвршћу везу, као што је било од 1941. године до данас. Словеначки одбор преко мене имаће најчвршћу везу са Централним националним комитетом. Чак било би веома потребно да пошаље код мене своје делегате у ЦНК.
Читаве четири године смо заједно, па се надам да ћемо опет бити заједно, у политичком и војничком погледу. Само тако можемо успети. Ово је моја порука одбору.
У погледу потчињености Ваше према мени будите доследни до краја и чврсти, јер у будућој федеративној Југославији војска се не дели, већ је заједничка.“82
У међувремену, специјални обавештајци из Словеније, мајори Василије Маровић и Илија Јевтић, као најефикаснију меру предложили су сузбијање клерикалаца, што је Дража одбио. У одговору мајорима од 24. фебруара он није ни поменуо да је предлог нереалан, због снаге клерикалаца као водеће политичке групације, већ им је саопштио:
“Ми не можемо ни покушати да одбијемо утицај клерикалаца на домобранске јединице, јер прво смо у савезу са клерикалцима и либералцима, друго такво мешање у њихове унутрашње ствари било би врло штетно.“83
И Презељ се жалио да му клерикалци саботирају покушаје придобијања домобрана. Дража му је 9. марта писао да не одустаје, “без обзира на сметње“, наглашавајући:
“Домобрани само ако приме нашу шифру, само илегално биће примљени, а као сарадници Немаца никада. То је јасно.“84
Нова упутства Дража је послао Презељу 11. марта:
“Објасните тамошњим политичарима да се Крек држи заједно са нама и да је шеф опозиције у иностранству др Милан Гавриловић, велики борац за демократске слободе. Он око себе окупља све политичаре, противнике Тита, у које се рачуна и Крњевић (из Хрватске сељачке странке – прим. аут). Настаните да дође до повезаности на политичком пољу и да се што чвршће збију наши редови. Позната Вам је декларација Титове владе, која је пуна превара… Немам ништа против да ухватите везу са Берном и да одатле добијате новац… Добро је што сте са војводом }ујићем у добрим односима, као и са осталима… Ви сте у најповољнијој ситуацији, јер сте у захвату америчке армије. Слушајте наше пресе… Не смете ситуацију испустити из руку.“85
Четири дана касније Дража објашњава Презељу како да делегати Народног одбора за Словенију дођу у Врховну команду: илегално, са лажним исправама за путовање преко Хрватске. Они ипак нису дошли. А ово је Дражин радиограм Презељу од 21. марта:
“Дајте нам тачне податке шта тражите Ви а шта комунисти у Словенији, а шта домобранци. Тежња треба да буде да се апсолутно овлада тереном и не дозволи комунистима да народ придобију за себе.“86
Истог дана, Дража шаље команданту Словеније још два радиограма. У првом му наређује да пребаци део људства у Италију, “да би се 20 до 30 хиљада приморских Словенаца оријентисало за националну ствар“, а у другом га овлашћује да узима зајмове у његово име.87
У ово доба, Дража је послао у Словенију свог помоћника, генерала Миодрага Дамјановића, да као командант Истакнутог дела Врховне команде преузме команду над свим јединицама које су се тамо налазиле. Поред Динарске четничке дивизије војводе Момчила Ђујића, Личкокордунашког и Приморског корпуса војводе Доброслава Јевђевића и Презељевих четника, реч је и о јединицама за које се очекивало да ће ући у састав Југословенске војске: Рупниково Словеначко домобранство и љотићев Српски добровољачки корпус. Задатак генерала Дамјановића био је и да окупља југословенске војнике који су се враћали из ратног заробљеништва. Тако би он имао преко 25.000 бораца.
Који су били задаци ове војске, и уопште каква је била политика према Словенцима, то се поред осталог јасно види и из Дражиног радиограма војводи }ујићу од 24. фебруара 1945. године, где поред осталог пише:
“Помогните што год можете генерала Андреја, али само колико Вам буде тражио, не мешајући се у политичке ствари словеначке, пошто су Словенци врло осетљиви…
Нови политички форум у Словеначкој признао је Андреја, а исто тако и мене. Тако ме је Андреј известио. Мило ми је што сам чуо за љубљанског бискупа (Григорија Рожмана, да сарађује са четницима – прим. аут). Слажем се са Вашом одлуком да помогнете Андреја, стављајући се под његову команду, јер у даном моменту који може избити свакога часа, Ви треба да овладате просторијом Словеначке и италијанском територијом по могућству до Таљамента. Тиме би помогли проширење Словеначке према њеним националним тежњама.
Зато треба да комунисти буду потучени у том делу Италије, као и у Словеначкој. Тај део, уопште заједно са Словенијом, треба да окупирају америчке трупе. Америчке трупе треба такође да окупирају и Аустрију. Ово чувајте у тајности…“88
Са Дамјановићем је у Словенију отишао и пуковник љуба Јовановић, бивши командант Тимочког корпуса, коме је Дража 7. априла 1945. године писао:
“Ви тамо треба да развијете герилу и да се борите за присаједињење Истре и Горице Словенији. Шуме вам стоје на располагању за овај рад.“89
Међутим, ни Немци нису седели скрштених руку. Док је Дража настојао да им отргне словеначке домобране и љотићевце, они су покушавали да под своју команду ставе и четнике. Уместо насиљем, као некада, служили су се дипломатским методама, па су чак доводили српског патријарха Гаврила и епископа жичког Николаја, које су од априла 1941. до јануара 1945. године држали у заточеништву, да благосиљају нову, наводно југословенску војску. Црквени великодостојници су то одбили.
У једној књизи примљених и послатих депеша мајора Јоже Певеца, шефа Центра везе Врховне команде, налазе се и три радиограма на словеначком језику. њих је Певец примио 8, 9. и 12. априла 1945. године од словеначких четника чији су псеудоними остали непознати: МСГ, МXР, Драва, Терни и Дром.
У првом од ова три радиограма похваљују се }ујићеви четници, као “одлични људи и добри борци и јунаци“, док се бројно стање партизана у Словенији процењује на 6-7.000.90
Друга депеша гласи:
“Војвода јавља да је владика Николај на Врбском језеру (Корушка) и иде за Швајцарску. Фронт нам се ближи из Лике. Превише високих глава на једном месту. Трзавице. Југословенска идеја постаје све јача, а још више српска. Љубљана је црвена, нема јој помоћи. Куда пловимо.“91
У трећој депеши непознати словеначки четници надају се скором доласку савезничких трупа из Италије и питају да ли ће у Словенију доћи и главнина Дражиних снага, која се налазила у Босни. Затим пишу:
“Знате да је Чича геније и треба му веровати. Ако је потребно, нека Чича изда наређење, па ћемо ми притиснути са наше стране… Словеначки домобрани су за нас, само стари Рупник галами. Он још увек верује у немачку победу.“92
Дражин план је дефинитивно осујећен Рупиковом одлуком од 2. маја 1945. године, иза које су свакако стајали клерикалци. Тога дана је, наиме, проглашено оснивање “Самосталне Словеначке Државе“. Она је трајала свега три дана, али је донела катастрофалне последице. Да је Рупник укључио својих 13.000 домобрана у војску генерала Дамјановића, ток рата вероватно не би био промењен, али би животи тих домобрана остали сачувани. Овако, проглашавање независне Словеније под немачким окриљем подразумевало је повлачење домобрана са Немцима у Аустрију, а не са четницима у сусрет Западним савезницима у Италији.
После капитулације Немачке, све трупе затечене међу Немцима са оружјем сматране су квислиншким и враћене су комунистима, који су одмах приступили масовним ликвидацијама. У Словенији је последњих година откривено преко 600 масовних гробница из маја 1945. године. Међу осталима, тада је ликвидирано и готово комплетно Словеначко домобранство.
Све трупе које су се у Италији састале са Западним савезницима сматране су делом краљевске Југословенске војске и ни један њихов припадник није изручен комунистима. Међу овима се налазио и пуковник Презељ са око 300 словеначких четника.
Није изручен ни мањи део домобрана и љотићеваца који се повукао са четницима, а које су ови, да би их спасили, уврстили у своје формације. Изузетак је командант Српског добровољачког корпуса, Коста Мушицки, који је предат комунистима.

ИЗВОРИ:
76 С. Кљакић, М. Крањц, Словеначки четници, 245.
77 Зборник докумената, том 14, књига 4, 776.
78 АВИИ, ЧА, К-238, рег. бр. 22/12-1.
79 Зборник докумената, том 14, књига 4, 85, 88.
80 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23/1.
81 Зборник докумената, том 14, књига 4, 767-768.
82 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
83 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
84, 85, 86 и 87 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
88 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
89 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
90, 91 и 92 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5/1. Превод са словеначког: капетан Урош Шуштерич.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 5. том, Крагујевац, 2010)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *