Слово З, црне тројке, почетак кампање о кољачима

Слово З, црне тројке, почетак кампање о кољачима

ПИШЕ: Милослав Самарџић

 

СЛОВО З И „ЦРНЕ ТРОЈКЕ“
Можда најзаступљенији елемент комунистичке пропаганде против четника представљају слово З и „црне тројке“. Још на стаљинистичком процесу против Драже 1946. године, ови појмови имали су једну од главних улога. У комунистичкој оптужници стајало је и ово:
Осуђене на смрт стављао је под слово З. За извршење смртних осуда по методи слова З (слово З је почетно слово од речи заклати, а лице стављено под слово З морало је бити заклано) Михаиловић је дао директиву да свака његова бригада формира „црне тројке“, које су конспиративно радиле… Михаиловић је штавише давао „црним тројкама“ директиве како треба да кољу. (Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, 54.)
На конференцији за стране дописнике, одржаној у Београду 1. октобра 1945. године, председник Комисије за утврђивање ратних злочина изјавио је да је број особа стављених под слово З „изванредно велики“, додавши: „По нашим подацима о жртвама, покупљеним на терену, цифра закланих прелази 10.000… Никада ниједан Немац и ниједан колаборациониста нису били стављени под слово З“.
Шта је, уистину, слово З?
Према професору Радоју Кнежевићу, Дража је, „у рвању“ са Недићевом владом, љотићевцима и другим присталицама Новог поретка, „дошао на једну оригиналну идеју, скоро педагошку меру, ради поправке оних на кривој стази“. Сви они су, наиме, своју наводну бригу за српство олако изједначавали „са гоњењем или потказивањем Дражиноваца, а то је значило мучилиште Гестапоа и раке у Јајинцима“. (Књига о Дражи, први том, 253.)
Већ крајем 1941. и почетком 1942. године, Недић, Љотић и њихови људи изручили су Немцима хиљаде „присталица Драже Михаиловића“. Кап која је превршила чашу била је објава да ће у логоре одводити и децу четничких команданата. Пошто је у овом процесу главну улогу имала немачка окупациона сила, пружајући квислинзима осећај моћи и сигурности, постављало се питање како је могуће то осујетити, односно, како спречити даље испоручивање Србе на кланицу? Оригинална идеја на коју је Дража дошао, била је та да постоји нешто што допире и до последњег кутка у коме се Недић, Љотић и њихови агенти осећају безбедно – а то су радио таласи. Тако је Дража 21. априла 1942. године, депешом број 142, замолио Југословенску владу да се преко Радио Лондона објави следећа порука:
Шеф тројки у Југославији издао је наредбу да се почне са радом против издајника. Издајници су се одали сами својим досадашњим радом. Знак: слово З, поновити: слово З. (Књига о Дражи, први том, 254.)
Порука није објављена, па је Дража 7. маја питао: „Шта је са објавом наше депеше број 142?“ На то је Слободан Јовановић 15. маја одговорио контрапитањем: „Шта значи шеф тројки и слово З?“ Дража је објаснио 27. јула: „Слово З је знак за издајнике, чији рад и кретање треба да прате тројке, и да им страхом онемогуће издајнички рад“.
И пре него што је стигло ово Дражино објашњење, Слободан Јовановић је дао да се у емисијама Радио Лондона на српском језику читају спискови лица стављених под слово З. Према Радоју Кнежевићу, први списак је прочитан 2. јуна, а последњи 11. септембра 1942. године. Уз свако име стављено под З, спикер би прочитао и образложење о кривици. Укупно је прочитано 75 имена недићеваца, љотићеваца и Пећанчевих четника, тј. ниједан комуниста није јавно стављен под слово З. Дража је после 11. септембра послао још један списак, са 25 имена, али он, на захтев британског министарства спољних послова, није објављен.
Касније, 15. јула 1946, лондонски „Тајмс“ је објавио писмо Слободана Јовановића о слову З, у коме је проед осталог писало: „З је прво слово речи застрашити. Лицима стављеним под слово З давано је упозорење да се за њихова недела зна и изван земље и да ће их после рата сустићи казна“. Јовановић је затим подсетио да под слово З нису стављене хиљаде људи, већ само 75 лица, што се лако може проверити у архиви Радио Лондона, као и да су то били „само квислиншки елементи познати по својој служби непријатељу“. (Књига о Дражи, први том, 256-257.)
Колико је познато, четници су ликвидирали две од 75 особа јавно стављених под слово З: Драгутина Булића, 30. јула 1942. у Чачку, водећег љотићевца у том крају, и Цеку Ђорђевића, истакнутог полицијског функционера Недићеве управе, 18. маја 1944. испод Авале. Међутим, Булић и Ђорђевић нису ликвидирани због слова З, већ због конкретних дела. Поручник Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, наредио је да Булић буде ликвидиран зато што је у Пожешки корпус убацио љотићевце који су мучки убили команданта ове јединице, капетана Вучка Игњатовића. Ликвидацију Цеке Ђорђевића наредила је илегална београдска четничка организација зато што је он, заједно са Гестапоом, многим четницима дошао главе. Београдски илегалци су, претходно, послали Ђорђевићу још једну јавну опомену.
Према томе, јавно стављање под слово З није представљало смртну пресуду, тј. циљ није био да се издајници ликвидирају, већ да се заплаше тако што ће помислити да ће бити заклани ако наставе по старом. Радоје Кнежевић подсећа на Дражине речи да је слово З имало „велико морално дејство“. Јавна претња обуздала је рад многих квислинга, и чак их довела под Дражину команду. Милан Аћимовић, један од важнијих Недићевих сарадника, ујесен 1942. постаје одан илегалац у београдској организацији. Потпуковник Драгутин Редић, Недићев командант у Крушевцу, крајем 1944. године погинуо је у Босни као четник. „Што се тиче главнине осталих, има разлога претпоставци да им је стављање под слово З утерало страх у кости – и памет у главу“, закључује Радоје Кнежевић.
Најзад, нека лица нису стављана под слово З због кривице, већ да би се од окупатора сакрио њихов илегалан рад за четнике.
Временом, поред јавне претње, термин „слово З“ ушао је у употребу и као синоним за смртну казну. „Тројка за примену слова З носи са собом знак распознавања детелина са четири листа израђена од сивог картона“, писао је Дража једном команданту 24. септембра 1942. године, док у његовом распису свима од 1. октобра стоји:
Слово З почели су појединци да употребљавају у своје личне интересе. Нека команданти провере сваку доставу да им се не поткраду интриге и сличне ствари. Коме се једном стави слово З више се не скида, а за грешке у овом правцу одговараће јер су последице тешке. (АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4\1.)
Када је коришћено у овом смислу, по природи ствари, слово З односило се и на комунисте, а коришћено је и као претња појединих официра недисциплинованим војницима. Мајор Славољуб Врањешевић, командант Западне Босне, запретио је 22. фебруара 1944. својим четницима на следећи начин:
Скрећем пажњу свима командантима на извршење предње наредбе, јер и за најмање одступање од исте сматраћу свакога који се буде огрешио о истој као издајника Краља и Отаyбине и као таквог ставићу га под преки суд и под слово З. (Зборник докумената, том XIV, књига 3, 401-402.)
Наредба је дошла пошто је један број четника искористио потписано примирје за одлазак у Бањалуку. Сазнавши за то, мајор Врањешевић је строго забранио такве излете, „јер су нам Немци и Хрвати непријатељи“, који сваки контакт „искоришћавају за своју обавештајну службу“.
Поред слова З, непријатељу су страх у кости утеривале и специјалне формације егзекутора – црне тројке. Због снажне немачко-квислиншке пропаганде усмерене на слово З, крајем 1942. и почетком 1943. године, Дража одустаје од његове примене, наређујући, сем тога, извршење смртних пресуда само ватреним оружјем. Међутим, мит о црним тројкама, које могу пронаћи и ликвидирати кривце било где, негован је до краја рата. То видимо из Билтена Новинске агенције „Демократска Југославија“ од 10. марта 1944. године, који гласи:
Шеф кабинета квислинга Недића и његова десна рука, пуковник Масаловић, убијен је усред бела дана док је био на путу за свој кабинет. Заједно са Љотићем, он је био главни организатор борбе и репресија против припадника покрета отпора генерала Михаиловића, и највернији немачки слуга. Вест о његовој смрти изазвала је велику сензацију у целој земљи, пошто се догодила за мање од недељу дана након што је Љотић у експлозији воза недалеко од Ваљева, за мало измакао сличној судбини. „Црна тројка“ или „тројни егзекутори“, како их зову, а који убрзано „ликвидирају“ немачке шпијуне и издајице, оперишу у сваком граду у Србији.100 Копија у поседу аутора.
ПОЧЕТАК КАМПАЊЕ О „КОЉАЧИМА СРПСКОГ НАРОДА“
За разлику од наредбе да се смртне казне извршавају ватреним оружјем, не постоји, или макар није позната, наредба да се смртне казне извршавају клањем. Оне су, како изгледа, дошле стихијски, као одговор на свирепости и нациста и комуниста, а свакако је удела имала и намера да се на тај начин, свирепом егзекуцијом, застраше непријатељи. Начин размишљања у штабу једне четничке јединице, видимо у ратном дневнику капетана Радослава Филиповића, помоћника команданта 1. трстеничке бригаде. За 22. новембар 1942. године, Филиповић поред осталог пише:
Многи Срби-несрби, среброљупци, подлаци и њушкала, изроди и кукавице мисле да је сада дошао њихов час, док други своју родну груду заливају својом врелом крвљу, док многа српска мајка и сестра седи на прагу у црнини, и лије сузе за оним што им је најмилије: мисле да обезбеде своју будућност не бирајући у томе средства – то су немачке слугерање и гмизавци: они не знају и не увиђају да ће томе доћи крај и да ће им такав рад наградити рука и кама југословенског војника – шумског човека. (Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 29.)

Следи Филиповићев запис за 27. новембар:
Наредник Сима са једном тројком оде на задатак – доле у равницу са једним пушкомитраљезом. У Бањи (Врњачкој Бањи – прим. аут) има
доста олоша и слугерања. Број мора да се смањи. (Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 44.)

Оваква размишљања нашла су се и у лецима, што је Филиповић записао у свом дневнику 7. децембра 1942. године:
Пеца и Бранко су ми помагали при изради прогласа, који смо упутили народу као краљеви и Дражини војници. Крајње је време да се сложе
Срби и да служе само интересима свога краља и народа. Издајници су последњи пут опоменути: ако се не прену, „наша кама стићи ће их
свуда и на сваком месту, па ма се склонили и под сам Хитлеров скут“! (Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 78.)

Тако, мада је највећи број смртних пресуда извршен стрељањем, било је и доста случајева клања. Примера ради, ово је Калабићев радиограм Дражи од 13. октобра 1942: Деветог стигао на Равну Гору. Успут ухватио убицу Вучковог, потпоручника Ђурића са неколико аутоматских оруђа. Друга група са Славком Рашовићем у Рајковцу заклала седам љотићеваца. (АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 18\1-36.)

Мисли се на мајора Вучка Игњатовића, кога су мучки убили љотићевци.
У извештају потпуковнику Кесеровићу од 24. маја 1943. године, поручник Мирко Томашевић, командант 1. расинске бригаде, наводи: „Јуче, на специјалном задатку, ухваћен Бошко Ракић и стрељан од комуниста. Истог дана заклао сам једног црвеног“. Нови извештај о ликвидацији комуниста Томашевић је послао сутрадан, 25. маја: „Ухваћена и заклана три окорела црвена“. (ИАН, мф. 6, снимци бр. 321 и 329.)

Извештај команданта 3. младеновачке бригаде Горске гарде, потпоручника Арсенија Јовановића, послат Калабићу 20. априла 1944. године, типичан је пример клања ради застрашивања. Описујући једну борбу против комуниста, Јовановић наводи:
Том приликом ухваћен је један теренац који је после саслушања у коме је признао своју кривицу пред збором сељака целога села и пред стројем војника ове бригаде заклан. (Зборник докумената, том XIV, књига 3, 509.)

Клању се прибегавало и због недостатка муниције, као и због присуства окупатора у градовима или у њиховој непосредној близини, јер би у супротном егзекутори били откривени и уследиле би потере. Тако је капетан Милан Стојановић, командант Топличког корпуса, извештавао 17. децембра 1943. године:
Олга Прпић из Ниша, по рођењу Хрватица, чувена гестаповка, која је шпијунирала наше људе и водила Бугаре у Добри До који је попаљен, ухваћена је од моје црне тројке у Куршумлији на дан 17. о.м. и заклана. Рекла је своје јатаке. Предузеће се потребно и према њима. (АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 9\1.)

А ово је цитат из извештаја мајора Светислава Трифковића, команданта Авалског корпуса, од 19. октобра 1943:

Рад у овом корпусу био је најтежи пошто се налази у непосредној близини Београда, те се од Немаца није могла предузимати никаква већа акција за чишћење партизана, јер чим би почињала борба и Немци би се умешали и тукли нас. Због тога је често борба ватреним оружјем избегавана и прелазило се на клања, јер су за свако убиство ватреним оружјем Немци слали да се ислеђује. (Зборник докумената, том XIV, књига 3, 62.)
Кампању поистовећивања четника са „кољачима српског народа“, Немци, недићевци и љотићевци покренули су непосредно после објављивања првог списка особа стављених под слово З. У оквиру ове кампање, крајем 1943. године у Врњачкој Бањи је била постављена изложба фотографија са потписом: „Овако четници кољу српски народ“. На изложби су се наводно нашле и четири фотографије, које су комунисти касније прештампавали у свакој прилици. (М. Хехе Миковић, Гоч, 502-503.)

У комунистичким књигама, уз ове четири фотографије стајала је легенда да то четници кољу партизана „из ваљевског краја“, (М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 303.) односно, касније: „Фотографије које су пронашли официри Озне 1. пролетерског ударног корпуса НОВЈ код једног убијеног четничког команданта (код Косјерића) средином септембра 1944. године“. (Ј. Марјановић, Драгољуб Михаиловић у огледалу историјских докумената, 132.)

Ове четири фотографије, ван књига, аутор је видео само у збирци Народног музеја у Чачку.
У новије време појавила се верзија са именима жртве и двојице џелата на фотографијама о којима је реч. Наводно, догађај се одиграо 24. октобра 1943. године, када су четници заказали „јавно клање“ осуђеног, на Гочу. Кривица убијеног била је јер се „замерио“ једном попу из Манастира Велуће, а тај поп је био у вези са четницима. Исти извор даље наводи:
Цанко прилази жртви (види слику) задаје ударац у срце, прави му џеп на кожи каже: „Овде ће да стављаш паре“ и ставио му суво лишће, затим је жртву искасапио тако што је ножем вадио срце и исекао сва ребра што се види на слици. (М. Хехе Миковић, Гоч, 502-503.)

Шта се, дакле, види на сликама?

Два ненаоружана младића, у цивилним оделима без четничких или ма каквих ознака, обријани и подшишани, држе за руке неког ко лежи на земљи, на леђима. Тај је свучен до пола, остављена му је само мајица без рукава. Трећи младић, такође у цивилу и без ознака, на сваком снимку држи у рукама нож изнад груди обореног. Позади стоје петорица, од којих најмање тројица имају пушке, али ни они нису униформисани и немају војничке ознаке. Атмосфера је опуштена и виде се осмеси. Ни на једном снимку нож није забоден у груди. Израз лица жртве не мења се, није у самртничком ропцу и нема отварања уста, које би сугерисало на крик. На последњем снимку, где се тврди да су жртви већ исечена сва ребра и да јој је извађено срце – она двојица и даље је држе и за леву и за десну руку. Да су јој заиста исечена сва ребра и извађено срце, жртва би била мртва и не би било потребе да се држи за руке. Када се увелича детаљ са тог последњег снимка, види се да оно што наводно представља крв није у истој равни са телом, тј. да би то могла бити кап мастила стављена на негатив, или на позитив који је потом пресликан. То би могло бити објашњење зашто крв није разливена по телу жртве и рукама џелата. Све у свему, фотографија личи на војничку шалу, или на одглумљено клање. Нема доказа да су џелати заиста особе за које се то тврди, нити је погодан угао за препознавање жртве. У серији фотографија под заједничким насловом „четници кољу“, могу се недвосмислено уочити оне које су снимљене као војничка шала. Тако, испод једне од њих пише: „Четнички кољач звани `Кореја` из групе Расинско-топличких корпуса војводе Драгутина Кесеровића, у рејону Крушевца 1944.“ (М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 369.)

На овом снимку једна група четника нашалила се са својим другом, пушкомитраљесцем, који је задремао. Пришли су му с леђа, један му је ставио нож под грло, а један је то уснимио. Испред четника који је задремао, налакћен, положен је пушкомитраљез.
На другим фотографијама уочавају се трагови фотомонтаже: по односу ликова и позадине и по светлим линијама око ликова, који показују где су фотографије обрезиване пре него што су монтиране. По правилу, испод оваквих фотографија стоји неодређени натпис: „Четници кољу непознатог припадника НОП“. (М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 79.)
Што се тиче случаја на Гочу, наведено је још неколико примера клања од стране „четника Николе Гордића“. Тако, после стрељања четничких присталица од стране Немаца и Бугара у Бисерчићима, октобра 1942. године, једна жена је „заклана у Брезјаку“, јер „знала мало немачки језик, што је било довољно да је оптуже да је сарађивала са Немцима“. (М. Хехе Миковић, Гоч, 213.)
Тада је заиста у области Гоча ликвидирано неколико особа, под оптужбом да су сарађивали са окупаторима током казнене експедиције. Међутим, постоји документ који казује да су ликвидације извршене стрељањем. То је изјава самог поручника Николе Гордића, команданта 2. трстеничке бригаде, коју је капетан Радослав Филиповић унео у свој ратни дневник 22. новембра 1942. године. Поред осталог, Гордић је рекао:
У почетку, баш оних дана када смо се повлачили, било нам је врло тешко. Три дана нисмо окусили ни кору хлеба. Па онда, народ је био престрашен оном паљевином у Гочу – Бисерчића и стрељањем. Много их је било. Дан по дан народ – сељаци се ослободише и отада доносе и стално нуде. Само морао сам да стрељам неколико издајника, који су горе довели Немце и оне који су са њима радили. Народу је тада лакнуло, јер зна да нема ко да га ода. Ти немаш појма како је то диван народ. Хоће све да ти да. Не жали, ништа. (Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 28.)
Поред организовања изложби, фотографије са потписом „четници кољу српски народ“ умножаване су и растуране по градовима широм
земље. Реагујући на то, мајор Властимир Весић, командант Делиградског корпуса, 10. септембра 1943. године шаље следећи распис потчињенима:
Немци на трафикама и по књижарама за најбагателнију цену продају слике које су у ствари они сами исликали, а оне се тичу наших злочина које тобоже ми фотографишемо и растурамо да бисмо утерали страх у кости колебљивцима. Немци су подмукли и врло препредени. Они имају на хиљаде наших заробљеника по логорима, а пре него што их стрељају скидају им сву одећу, облаче се у њу и одлазе да праве овакве слике. У руци имам пет оваквих фотографија и шаљем Вам да видите шта се све употребљава противу нас. Фотографије се намерно сервирају на трафикама и по књижарама, стоје у излогу, а то онда вешто користе комунисти да би харангирали против нас. (ИАН, Микротека, мф. бр. 80, снимак бр. 123.)
Иначе, сличну тактику примењивали су Бугари током Првог светског рата. Они су сликали своје војнике погинуле на Солунском фронту, па су те фотографије излагали тврдећи да им је људство, заправо, било мучки заклано од стране Срба. Према томе, нема сумње да су део смртних пресуда четници извршили клањем, али те сцене нису фотографисане. Пошто фотографија казује више од хиљаду речи, Немци и њихови сарадници приступили су прављењу разних фотомонтажа, а комунисти су то почели да користе још током рата.

(Из Драже 5 великог, односно Драже 14 малог)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *