Совјетска република Врање

Vranje

Vranje

(Чланак који нису објавиле “Врањске новине“)

Сруши се зид у Берлину, пропаде СССР, Кина се одриче од Мао Зедунга, Кастро и Мугабе само што нису, Ужице се гади Тита али, један град  у Европи на Балкану одолева. Врање. Црвено Врање, комунистичко Врање.  Но пасаран. Па после, ко је крив? „Коле Влајинац“, кажу стари Врањанци. Коле је Бог да му душу  прости, био хром у ногу.

А ови данас?

Решили да прославе ослобођење Врања. Од фашизма кажу. Седамдесет година. То је добро. Почело је 6. септембра у Врањској Бањи. И рецитал. Као у СФРЈ. Не на нас „западњачка река“, јер ми смо „деца овог века“. И професор историје да објасни. Па рече : „Наши борци, када су ушли у Бању“. А не рече професор да су приликом уласка у Бању, тог 6. септембра 1944. године, комунисти узвикивали „Живео краљ Петар“, па народ прихватио и орила се Бања врањска.

Плашили се другови. Бањчани их никад нису видели. Четири године. Па како ће онда? На сигурицу. „Живео краљ Петар“, па шта буде. И било је. Превара. Убиства. Пребијања. Пљачке. Глад. Сиромаштво оно најцрње.

Па ко је то нама јео „труманова јаја“ да не умре од глади. Ајде, ајде. Слободно. Да се призна. Нису била Стаљинова. Него Труманова.  А у првом реду, камера стидљиво онако. Као да је камилавка, као да није? Кад оно, „преосвећени“ дошао. Пахомије. Ко ће други. На чију славу „преосвећени“? Шта сте славили? Комунистичко уништење српског народа и српске Цркве. Преко 500 монаха и свештеника СПЦ, убили су безбожници. Цркве пљачкали и уништавали. Ко са ђаволом тикве сади……! П р е о с в е ћ е н и?  Не бива.

Све је то било само увод у 7. септембар, „дан ослобођења Врања од фашизма“. А онда је 122. пук, 11. Јагер дивизије пошао из Бујановца за Врање. Тад су „другови бегали џумле из Врање“ преко Мораве у Криву Феју, 7. октобра 1944. године. Оставили град небрањен. И народ.  

Немци били и отишли а „побегуље“ се  вратиле у Врање 12. октобра. Који вам је „дан“ прави „дан“? Или све мора да фалсификујете?  Нашло се данас за уморне борце, свечаност и коктел. Само је Броз фалио. Ту је он, ту. Само неће да се јави. И Слоба поред њега. Ево, машу вам.

Елем, у првом реду, два генерала, Симовић и Лубура. Не ЈНА него Војске Србије. Па не може тако, браћо генерали. Одлучите се шта сте. Војска Србије или ЈНА. Не иде Војвода Мишић под руку са Кочом Поповићем. Или Војвода Степа са Пеком Дапчевићем.

Дошли и Ружић Бранко и Антић министар. Послао их Ивица. Да се нађу. Да их виде бирачи. Да ли су то избори на помолу?

Па Рус из амбасаде. Руске наравно. Што му не рекосте да су војници „братског Совјетског Савеза“, у Србији 1944. године, поред невиђених пљачки материјалних добара, силовали 1.219 жена, од којих су 111 умрле од последица силовања.

А цару Николају ни споменик!

Онда градоначелник, положи заклетву без црвене мараме и позва се на владику Николаја. А владику су баш ти комунисти „ослободиоци“, највише мрзели од свих Срба.

Дође нама и Негован. Млађе генерације би питале: „Кој беше тај Негован“. „Не питујте деца, срећа ваша што га не познавате“.

Затим Буда. Ко беше Буда?

Није битно кад је ту неизбежни „преосвећени“. Пахомије. Сумња ме нагриза. Оће бити да је и књижицу добио. Партијску. Тајно гледа. И ужива.

А ми? Господу помолимсја, Господи помилуј. Не иде на добро. Рачуна „преосвећени“. У Синоду се кува, па ако затреба. Ивица да помогне. Да му јаве другови из Врања. Илегалним каналима. Даље начелници Удбе и Ј-е-Б-еа. Парезановић и Велиновић. А рекли смо, нема политике у безбедносним службама.

Терористи шкргућу зубима, граница бушна, административна линија разбушна, горе ватре криминала као тракторске гуме за Брозов рођендан, а ви на коктел. господо. Рано је за коктел. Танка чаша. Може да прсне. То већ знам. Искуство.

Узгред, Парезановићи су били храбри припадници Југословенске војске у Отаџбини и страшни борци против комуниста.  И замало да заборавим. Мог другара и школског, посланика Николића. Шта ћеш то-Ти тамо? Није Ти-то друштво! Гледа Те народ! Тај народ што Те гласа, комунисте не може да смисли. „На кога правиш ладовину“? Да си у Америци, већ би јавили да си пао за десетак поена.

 Засвира војни оркестар „Боже правде“, а затим „Иду чете партизана“, па „Брегалницу“. Одавно овакве комедије није било у Врању. Овако ни код Слободана није било.

А званице. „Сас кал да ги намажеш неће мрднев“. И онда коктел. Од суза народа српског. Сигурно и на чачкалицу. Од меса народа српског. Није то било ослобођење. Једну окупацију фашистичку, заменила је друга комунистичка, која траје у Врању већ седамдесет година. Зато и Совјетска република Врање. И пропаст.   

 

Врање,                                                                      згађен,

7. септембар 2014.                                    Синиша Антонијевић,

године Господње                                                  раб Божији 

                                                                                                   

                                                                                                            

Затворено за коментаре.