Списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (501-816)

Делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (цивили и ратни заробљеници убијени без суда или без правно ваљане пресуде)

ПИШЕ: Милослав Самарџић

 

501-502. Тика Ђорђевић, општински служитељ из Липовца. Убијен крајем октобра 1944. године. Исте вечери убијен је Радосав Пауновић, родом из Жабара, житељ Липовца.

503. Дмитар Митровић (1922) из Даросаве. Убијен је у потоку Јелинцу у Аранђеловцу, 30. октобра 1944. године. Причало се да је пре убиства наг убачен у казан са врелом водом!

504. Димитрије Прекић (1913) из Копљара. Као студент права пре рата био је председник универзитетске омладине Радикалне странке. Стрељан у јесен 1944. године у потоку Јешовцу. Село је тражило да буде ослобођен. Он је одговорио: “Њину милост (комуниста) не тражим“.

505. Душан Даниловић (42) из Трешњевице. Четовођа. Спашавао је село, чак и неке комунисте. Јако поштен човек. Убијен крајем јесени 1944. године у Јешовцу, испод аранђеловачке цркве.

506. Нада Наца Антонијевић (40) из Трешњевице. Убијена крајем јесени 1944. године у Јешовцу. Леш плитко закопан развлачили су пси.

507. Вуксан Јанићијевић (1898) из Копљара. Припадник чете Луке Милошевића. Командир релејне станице. Убијен 14. децембра 1944. године у Јешовцу.

508-509. Александар Лазаревић и Драгољуб Матић (65) из Трудеља. Убијени у Јешовцу, крајем 1944. године. Иза овог злодела стајали су Савко Лазаревић из Трудеља и Пера Македонац из аранђеловачке ОЗН-е.

510. Драгослав Росић (1913) из Трешњевице, поручник, командир чете. У аранђеловачкој ОЗН-и мучили га, набијали му ексере под нокте. Многи из села тражили да буде ослобођен. Убијен је око Божића 1945. године у Јешовцу. Непосредну егзекуцију извршио је Драгољуб Росић Јанко из Врбице – о чему је касније, хвалећи се, причао.

511-512. Милован Лазаревић (1910), млинар зи Даросаве. Убијен без суђења 6. јануара код Соколане, где је био затворен. Убили га моткама Даросавци Ратко Грујић и Мика Нићифоровић Дарин (који је после носио Милованов црвени џемпер). Исте вечери ту је убијен и Негован Неговановић из Венчана.

513. Радомир Костић (1921) из Врбице. Радник. Био је припадник СДС. Убио га гвозденом штанглом Милорад Дамјановић Барбула из истог села, у јануару 1945. године и убацио у бунар Драге Бошковића код Јелинца у Врбици.

514-516. Миливоје Алексић (45) из Трешњевице, власник кафане “Атина“ у Аранђеловцу, Анка Алексић, домаћица, и Љубиша Пантелић, конобар. Миливоје је био штедљив, имућан. “Убили га ради пљачке, покупили све из куће“. Његову жену Анку и конобара Љубишу Пантелића (1926) из Даросаве убију у кафани, а Миливоја у близини железничке станице. “Наранио сам и партизане и четнике и љотићевце, и слепце и Цигане, нема у Аранђеловцу ко би могао да дигне пушку на мене“. Комунисти су скинули и одело са њега. Злочин је извршен у зиму 1945. године.

517. Милутин Андрић (1912) из Липовца. Био је припадник Калабићеве гарде од јесени 1943. Стрељао га у потоку Јешовцу априла 1945, Миодраг (Ђорђев) Зечевић из Липовца (доцнији “буџа“).

518. Миодраг Мијаиловић (35) из Брезовца. Припадник ЈВуО, необично сналажљив и храбар, митраљезац. Убијен будацима од стране Цигана, припадника посадне чете у Јешовцу, у пролеће 1945. године.

519. Живорад Раковић (1919) из Живковаца. Радник. Крио се у току рата, све до јесени 1945. године, када је крајем септембра убијен. У аранђеловачку ОЗН-у спровео га Спасоје Плескоњић из истог села.

520. Милоје Радовић (1915) из Мисаче. Убијен моткама и кочевима на дан избора с “ћоравом кутијом“ 11. новембра 1945. године, по наређењу Радомира Тимотијевића – Чедака, секретара партијске ћелије. Злочин су починили мисачки комунисти: Милан и Мијаило Милошевић (кумови Милојеви), Миленко Богдановић, Живота Проковић, Миленко Бошковић – Камарић и Вукоман Прековић. Грех Милојев: гласао за српског краља, а не за њиховог друга Тита. (Једном, Милоја ранили Немци, превезли га у болницу и излечили!)

521. Радован (Милосављев) Поповић (1921) из Прогороваца. Скривао се у земуници у Прогоровцима све до 6. 11. 1948. године када је убијен. Најпре су га везали за коња и тукли до Даросаве, па га измрцвареног довезли близу данашње фабрике “Шамот“ у Аранђеловцу, где га је убио Жика Несторовић. Закопан је у једну рупу из које му је вирила глава и дуга коса.

Следе подаци према необјављеном раду Братислава Банета Јевтића “ЈВуО у Шумадији“. Јевтић је члан државне Комисије за откривање злочина комуниста, а такође и Управног одбора Архива Југославије у Београду.

522. Мика Живановић из Ресника, командант 2. батаљона 2. крагујевачке бригаде 2. шумадијског корпуса. Није пошао у Босну, остао је у селу. Одвели су га и убили у Крагујевцу, међу првима.

523. Костадин Коле Бојковић, равногорски председник села Брзан. Стрељан октобра 1944.

524. Мика Јевтић из Брзана. Био је члан равногорског одбора у селу. Стрељан је октобра 1944.

525. Божидар Мијаиловић из Борча. Током рата четник. Заробљен 1945. и стрељан у околини Сарајева.

526. Марко М. Миловановић из Борча, рођен 1906. Као четник заробљен крајем 1944. у Босни и стрељан.

527. Мића Најдановић из Церовца. Осуђен на принудни рад у Борском руднику. Побегао и крио се у Церовцу. Комунисти су га ухватили и стрељали.

528. Миливоје Недељковић из Пласковца, земљорадник, председник сеоског равногорског одбора. Стрељан ујесен 1944. у Крагујевцу.

529. Тадија Пантовић из Љуљака. Током ратав у четницима. Стрељан 1945. у Капислани.

530. Алекса Прокић из Забојнице. Током рата у четницима, једно време у обезбеђењу Врховне команде. Заробљен и стрељан у Босни крајем 1944.

531. Трифун Ћук из Крагујевца, пекар, помагао четницима. Стрељан после рата у Капислани.

532. Светозар Антонијевић из В. Крчмара. Убијен у Босни 1945. године. Био је четник, редов.

533. Проф. др Петар Пјер Валић, “Срђан Руднички“. Уређивао је гласила Шумадијске групе корпуса и Горске краљеве гарде. Убијен је после рата у Белгији, од стране комунистичке тајне полиције.

534. Славко Весковић из села Печеног. Био је четник, наредник. Убијен је 1947. године.

535. Милосав Виријевић, земљорадник из Чукојевца. Убијен 15. октобра 1941. од комуниста и бачен у Гружу.

536. Арсеније Ђорђевић из Пајазитова, рођен 1921. Током рата четник. Под лажним именом крио се у Очаушу, у Босни, али је 1946. године откривен и убијен.

537. Александар Ђурић из Крагујевца, гимназијалац. При крају рата био у четницима. Убијен од комуниста октобра 1944.

538. Бранислав Јовановић из Крагујевца, гимназијалац. Био је четнички курир. Комунисти су га ухватили и убили 1943. у Гунцатима.

539. Славољуб Милић из Крагујевца, гимназијалац. Био је четнички курир. Комунисти су га ухватили и убили 1943. у Гунцатима.

540. Слободан Нешић из Крагујевца, мајор, начелник Обавештајног одељења Врховне команде. Заробљен и стрељан од комуниста код Фоче, 1945. године.

541. Милија Вукомановић из Крагујевца, по занимању чиновник, резервни капетан прве класе. Био је обавештајац 1. шумадијског корпуса. Стрељан је после рата, у Капислани.

542. Жарко М. Јевремовић из Губеревца у Гружи. Током рата четник. Скривао се до 1947, када је откривен и ликвидиран, у околини села.

543. Јован Марковић, рођен у Десимировцу, живео у Јовановцу. Пре рата војни пилот, подофицир. Током рата четник у Источној Србији. Заробљен и убијен 1944.

544-545. Света Миловановић из Грошнице и Бранислав Радивојевић из Сибнице. Током рата четници, Света је био поручник, командант батаљона. Скривали се у бункеру у Грошници до 1947. Откривени су и ликвидирани поред бункера.

546. Миливоје Ћино Милорадовић из Кнића. Био је равногорац. Убијен 1944. у Драгушици.

547. Градимир Младеновић из Добраче. Убијен 9. новембра 1941. у Г. Милановцу.

548. Игњат Облак, Словенац. Био је наредник, командант 2. батаљона 2. крагујевачке бригаде. Заробљен као рањеник и убијен октобра 1944.

549. Радисав М. Стојановић, председник Месног одбора Равногорског покрета за село Балосава.

550. Живомир Анђелић или Анђеловић из Љубичевца. Током рата четник. Априла 1945. заробљен код Страгара и убијен.

551. Обрен Бошковић из Врбице, земљорадник, рођен 1903. Убијен августа 1944. године.

552. Радмила Вићентијевић, домаћица из Гараша. Комунисти су је убили 1944. године.

553. Радослав Вучићевић, рођен 1923. у Придворици код Смедеревске Паланке. Као занатлија, абаџија, израђивао је амблеме за Горску краљеву гарду. Заробљен је и убијен у Аранђеловцу, 22. септембра 1944.

554. Мијаило Ј. Грујић из Овсишта. Био је деловођа, припадао је Равногорском покрету.

555. Коста Дукић, земљорадник из Бање. Комунисти су га убили јуна 1944. године.

556. Борисав Ђурђевић, земљорадник из Венчана. Убили су га 11. маја 1943. у Рудовачком забрану.

557. Милош Живадиновић, земљорадник из Аранђеловца. Члан равногорског одбора. Убили су га 19. септембра 1944. у Аранђеловцу.

558. Драгиша Ерић, земљорадник из Љубичевца. Убијен септембра 1943. године од партизана.

559. Милутин Марковић, земљорадник из Јеловика код Аранђеловца. Пре рата председник сеоске општине. Комунисти су га убили ујесен 1941. под Букуљом.

560. Грујица Митровић, земљорадник из Љубичевца. Убили су га септембра 1943. године.

561. Милован Недељковић, пре рата наредник, у рату поручник, командант Качерске бригаде Рудничког корпуса. Стрељан 1945. у Крагујевцу.

562. Милосав Радисављевић из Гуришеваца код Тополе. Током рата четник. Скривао се до 13. јула 1950, када су га пронашли и ликвидирали.

563. Бранислав Радосављевић из Белосаваца. Током рата четник. Заробљен и стрељан 1944. године.

564-565. Браћа Рајковићи из Котраже. Убијени после рата, заједно са капетаном Миланом Медићем.

566. Миливоје Росић из Горње Трешњевице. Током рата четник, командир чете у Орашачкој бригади, у чину наредника. Заробљен на Руднику и стрељан у Крагујевцу.

567. Света Савић из Јарменоваца, поручник, током рата у Гарди, командант 3. бригаде 4. космајског корпуса. Рањен и заробљен на Руднику. Убијен 1945. у Крагујевцу.

568. Милован Старчевић из Орашца, наредник, командир чете у Орашачкој бригади. Стрељан у Аранђеловцу.

569. Живорад М. Стојановић, рођен 1925. у селу Придворице. Током рата четник у Гарди. Убијен 20. септембра 1944. у Аранђеловцу.

570. Тихомир Томашевић, земљорадник из Даросаве, деловођа сеоске општине. Убијен 9. октобра 1941. у Даросави од комуниста.

 

Као рањенике и болеснике Шумадијске групе корпуса Југословенске војске у Отаџбини, и цивиле који су се повлачили са војском, у корпусној болници у Младиковинама код Теслића комунисти су 27. априла 1945. године ликвидирали око 300 особа. Масакр је изведен стихијно, без евиденције, тако да су неке од жртава после рата вођене као нестала лица. Ипак су сви оглашени кривима и спроведен је поступак конфискације њихове имовине. У кутији бр. 39 Фонда ОНО у Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу, налазе се документа о спроведеном процесу конфискације имовине за више стотина особа оглашених за нестала лица.

Злочин у Младиковинама извршили су партизани 3. ударног корпуса, који су у великој мери чинили бивши припадници 13. СС “Ханџар“ дивизије, као и усташе и домобрани. При одласку из Младиковина, они су наредили мештанима околних села да закопају жртве и да не обележавају гробнице. Мештани су то ипак учинили, тајним знацима, тако да су деведестих година 20. века многе масовне гробнице откопане и обележене. Шумадијски одбор Равногорског покрета одлазио је неколико пута у Младиковине и држао помен жртвама.

Од око 300 убијених рањеника, болесника и цивила у Младиковинама, за сада су позната имена њих 75. Тога дана, 27. априла 1945. године, партизани су међу осталима овде убили следеће особе:

571. Властимира Бојовића из Пајсијевића. Имао је 14 година. Био је брат потпоручника Радована Бојовића, команданта 1. батаљона 1. гружанске бригаде. Радован је повео брата да би га заштитио од комуниста (истог дана и он је убијен у Младиковинама, на овом списку наведен је под редним бројем 857). Према документима Окружног народног одбора Крагујевац, Властимир и Радован Бојовић после рату су вођени као нестали. Спроведен је процес конфискације, али је утврђено да им се услед немаштине нема шта конфисковати.

572. Милуна Аксентијевића из Забојнице.

573. Драгића Игњатовића из Забојнице.

574. Живка Игњатовића из Забојнице. Био је војни питомац.

575. Мишка Игњатовића из Забојнице. Био је гимназијалац, писар у штабу 4. батаљона 2. гружанске бригаде.

576. Драгана Прокића из Забојнице.

577. Војислава Спасојевића из Забојнице. Био је шеф Центра везе 1. шумадијског корпуса.

578. Предрага Бабића из Кутлова.

579. Драгишу Недића из Кутлова.

580. Ђорђа Недића из Кутлова.

581. Жарка Ранковића из Кутлова.

582. Милоја Бечановића из Гунцата.

583. Божидара А. Божовића из Гунцата.

584. Драгутина Вукићевића из Гунцата.

585. Радована Ђуровића из Гунцата.

586. Милорада Зечевића из Гунцата.

587. Љубишу Недовића из Гунцата.

588. Миодрага Недовића из Гунцата.

589. Милорада Бошковића из Гунцата.

590. Радована Сремчевића из Гунцата.

591. Миодрага Миду Ј. Цветића из Гунцата (био је рез. поручник).

592. Александра В. Бранковића из Жуња.

593. Дамљана В. Бранковића из Жуња.

594. Животу В. Бранковића из Жуња.

595. Душана Васиљевића из Гривца.

596. Светислава Д. Васиљевића из Гривца.

597. Милосава В. Мировића из Гривца.

598. Животу М. Вучићевића из Балосава, Лапово (рођен 1923).

599. Славомира М. Васиљевића из Каменице.

600. Бошка Гавриловића из Каменице. Био је резервни капетан, командант 3. батаљона 2. гружанске бригаде.

601. Мирка Милорадовића – Павловића из Каменице. Био је пушкар.

602. Милована Драгојловића из Брњице.

603. Радивоје Ђурића из Брњице. Народни одбор среза Гружанског, актом Бр. 1544, од 12. априла 1946, послао је Окружном народном одбору Крагујевац упитни лист за конфискацију имовине Љубише и Радивоја Ђурића из Брњице (ИАШК, Фонд ОНО, К-39).

604. Живојина Јанковића из Брњице.

605. Љубодрага Ж. Јеремића из Љуљака (рођен 1924).

606. Драгића Марковића из Љуљака.

607. Божидара Ж. Марковића из Љуљака (рођен 1920).

608. Властимира Б. Милића из Љуљака.

609. Тадију Павловића из Љуљака.

610. Драгољуба Т. Срејовића из Љуљака.

611. Љубишу Т. Срејовића из Љуљака (рођен 1912).

612. Милана Марића из Борча. Био је наредник.

613. Живомира Јеленића, члана Омладинске групе из Борча.

614. Тадију Р. Миленковића из с. Лесковац.

615. Сретена Миловановића из Коњуше.

616. Велисава С. Миличића из Петропоља.

617. Раденка В. Павловића из Петропоља.

618. Љубинка Трифуновића из Петропоља.

619. Животу Николића из Бара.

620. Велимира Смиљанића из Бара.

621. Живорада (Живојина) Божовића из Бумбаревог Брда.

622. Душана Пауновића из Бумбаревог Брда.

623. Миодрага Пауновића из Бумбаревог Брда.

624. Момчила Пауновића из Бумбаревог Брда (био је војни питомац).

625. Милана Петронијевића из Бечевице (рођен 1921).

626. Драгољуба Поповића из Топонице.

627. Радмила Б. Мијаиловића из Грбица (рођен 1923).

628. Велисава Милановића из Грбица.

629. Радослава С. Ранковића из Грбица (рођен 1918).

630. Милосава Ж. Стевановића из Грбица (рођен 1923).

631. Милисава Д. Михаиловића из Губеревца (Сибница; рођен 1924).

632. Дамљана (Миљан) С. Којовића из Губеревца.

633. Милутина Ж. Мирковића из Губеревца.

634. Миливоја Симовића из Витковца.

635. Милована Симовића из Витковца.

636. Радивоја Радивојевића из Драгушице.

637. Мишу Радојковића из Драгушице.

638. Јездимира Тодоровића из Драгушице.

639. Животу Васиљевића из Добраче.

640. Милисава Вукића из Добраче.

641. Миливоја Милоја Степановића из Добраче (био је пушкар).

642. Драгана Р. Стојановића из Балосаве (рођен 1908).

643. Дамљана Б. Тодоровића из Сибнице (рођен 1920)

644. Милована А. Томића из Сибнице.

645. Милентија Д. Карасовића из Крагујевца (рођен у Крагујевцу 2. априла 1910; био је капетан, командант корпусне територије Шумадијске групе корпуса).

(522-645: Б. Јевтић, “ЈВуО у Шумадији“.)

 

646-647. Капетан Чедомир Чеда Јовановић из Крагујевца и његова жена Катица. Били су у војној болници Шумадијске групе корпуса у Младиковинама, 27. априла 1945. Видевши да партизани убијају и муче своје жртве, уз узвике “ђикани“ (погрдни назив који користе босански муслимани за Србе), извршили су самоубиство. Мештани су обележили њихов гроб и требало је да се њихови посмртни остаци пренесу у Крагујевац, али је избио рат 1991. а потом је преминуо Чедомиров брат. Катица је била Мађарица. (Према изјави породице Јовановић аутору; такође, изјава историчара Верољуба Малетића из Србца.)

 

648. Никола Алемпијевић из Крагујевца, рођен 1895. године у Малим Пчелицама. У ранијим ратовима четник војводе Војина Вука Поповића. Рањен је на Сувом Груништу 1916, када је Поповић погинуо. Носилац Карађорђеве звезде, Медаље “Обилића“, Ордена Св. Саве, француског Ратног крста и још неколико домаћих и страних одликовања. У Другом светском рату није учествовао. У извештају Управе народних добара Окружног народног одбора Крагујевац, од 2. фебруара 1946, помиње се као један од “народних непријатеља“ којима је конфискована покретна и непокретна имовина. Имао је радњу у Улици Кнеза Михаила бр. 95, у којој се данас налази Робна кућа “22. децембар“ (према закључку Среског народног суда Р-274/45, конфискована Алемпијевићева имовина налазила се у Улици Коче Поповића 95). Према сведочењу родбине, “народни херој“ Раја Недељковић наишао је једног дана ујесен 1944. крај Алемпијевићеве радње и разменили су неколико речи. Исте ноћи Алемпијевић је одведен и више се ништа за њега није чуло. Његовој супрузи Милици рекли су да се не распитује за мужа, “да је не би задесила иста судбина“. Породица није добила никаква документа. Претпоставља се да је убијен у Капислани. (Подаци према захтеву за рехабилитацију Николе Алемпијевића, Рех. 5/06, који пред Окружним судом у Крагујевцу у име породице води адвокат Душан Пачариз; извештај Управе народних добара: ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

Решењем Вишег суда у Крагујевцу, Рех. 1/10, од 18. августа 2010, Никола Алемпијевић је рехабилитован. У решењу ја наведено да је Никола “био жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога, да је ништаван и без правне важности записник бр. 1 (Ст. 15 од 17.2.1948. године) од тренутка његовог доношења, као и све његове правне последице“. Поништена су и сва решења о конфискацији.

649-651. Никола Багаш, Живота Јовичић и Мића Тодоровић, сви из Крагујевца. Одведени су ујесен 1944, исте ноћи када и Никола Алемпијевић, у групи од десетак Крагујевчана, и убијени у Капислани. Багаш је био чувар Хиподрома, Јовичић надзорник Радничке колоније, а Тодоровић инжењер у Фабрици хране “Стефановић“. Син инжењера Тодоровића, Рајко, после је био адвокат у Новом Саду. (Према изјави Љубише Ђорђевића из Крагујевца, њиховог познаника, рођеног 1924, аутору.)

652. Мирослав (или Милосав) Тодоровић из Крагујевца. Војни суд штаба Прве армије, актом бр. 2017, од 3. октобра 1946. године, одговорио је Окружном народном одбору Крагујевац да нема података о суђењу Милосаву Тодоровићу, трговцу из Крагујевца (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39). Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Тодоровић је убијен одмах по доласку комуниста. Према књизи Д. Живковића “Три живота“ (Крагујевац, 2006), Мића Тодоровић је био познати трговац, имао је радњу у Улици Кнеза Михаила, а убијен је ујесен 1944.

653. Милутин С. Стефановић из Крагујевца. Један од најбогатијих људи у Шумадији, власник Фабрике хране “Стефановић“, која је прва на Балкану производила конзерве (фабрика је конфискована и преименована у “Звезду“; данас је у рушевинама). Сачуван је допис Окружног аграрног суда Народном одбору округа Крагујевачког бр. 1013 од 23. фебруара 1946, у коме стоји: “Враћају се списи о спровођењу експропријације земљишног поседа пок. Милутина С. Стефановића из Крагујевца“. Сачувана је и одлука Окружног аграрног суда бр. 1856/46 од 25. априла 1946, према којој се наследницима “пок. Милутина Стефановића из Станова“ одузима 28,35,49 хектара земље. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

Према изјави савременика догађаја, др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Стефановић је ухапшен одмах по доласку комуниста. Видевши да неће преживети последице тортуре, после неког времена је пуштен и брзо је преминуо. Пошто им је све одузето, Милутинова жена Дара радила је као чистачица у Хотелу “Парк“ у Београду.

654. Влада Игњатовић, индустријалац из Баточине. Сачуван је допис Окружног народног одбора Среском народном одбору у Крагујевцу, бр. 2047. од 16. августа 1946, који гласи: “По предмету конфискације трикотаже Владе Игњатовића из Баточине, доставите одмах овом отсеку осуђујућу пресуду кривичног суда КПС 281/45, на основу које је извршена конфискација. У случају да не нађете ову одлуку код вас – тражите је од Среског суда за срез Крагујевачки и исту нам што пре пошаљите да би је ми на време доставили Председништву владе“. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору, ни Игњатовић није преживео поратни погром.

655-656. Александар Савић и Милан Љубичић, осамнаестогодишњаци из Крагујевца, матуранти осмог разреда гимназије. Убијени непосредно по доласку комуниста. Савић је био хром и “потпуно безазлен“. Љубичића, који је живео у Улици Јанка Веселиновића, ухапсили су под лажном оптужбом да је у ђачку свеску цртао кукасте крстове. Школски друг, Душан Илић, те вечери позајмио му је свој џемпер. Одвели су га и исте ноћи убили, у том џемперу. Потом је Миланов отац дошао код Душана да му плати џемпер, што је он одбио. Пријављивали су их лоши ђаци, углавном тада из шестог разреда, који су касније постали директори, дипломате, функционери, и сл. (Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору.) У књизи “Три живота“ (Крагујевац, 2006) Драгослав Живковић пише да је његов школски друг Љубичић стрељан “као љотићевац“, односно да је то писало на плакату са списком стрељаних, који је прочитао на зиду Народне банке, преко пута Нове цркве. “Са нама у школи није говорио о Збору. Био је добронамеран“, пише Живковић (стране 119-120).

657. Бабајев, совјетски војник у немачком заробљеништву. По одласку Немаца, партизани га затичу на улици, у Крагујевцу. Нису га предали Црвеној армији, већ су га стрељали. На стрељање су га прозвали по презимену Бабајев. (Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору)

658. Чедомир Марчетић, фудбалер ФК “Карађорђе“ из Крагујевца, који је после рата преименован у ФК “Сушица“. Током рата четник, стрељан у Крагујевцу 1945. године. Сачувана је његова фудбалска легитимација (“исказница“), број 1084, издата од “Југословенског ногометног савеза у Београду“. Рођен је 6. маја 1917, не пише где. (Према изјави из управе ФК “Сушица“, која спрема монографију о свом клубу).

659. Радоје Трифуновић из Гружанског среза. Убијен марта 1945. у Чачку. (Према истраживању историчара Горана Давидовића из Чачка: Историјски архив Чачак, Окружни народни одбор Чачак, К-1, 8/45)

 

660. Милорад Ђорић из Жировнице, рођен 26. августа 1926. од оца Веселина. Током рата четник Западноморавске групе корпуса. Стрељан 6. децембра 1946. у Нишу са већом групом заробљених четника, после исконструисаног судског процеса пред Војним судом. (Према изјави историчара Александра Динчића из Ниша аутору.)

 

Следе подаци према књигама Слободана Ћировића  “Гружа у четницима“ и “На трагу злочина“.

661. Крсман Миладиновић из Кнића. Био је опанчар, уочи рата мобилисан у жандармерију. Почетком септембра 1941. године, када није био на дужности, испод цркве у Книћу ухватили су га партизани Миљка Тошића, који га је препознао, јер је такође био обућар у Крагујевцу. Мучили су га и убили са преко 100 убода ножем. Тошић је био политички комесар 2. чете Крагујевачког партизанског одреда.

662. Милош Радаковић, земљорадник из Чукојевца. Убијен у Чукојевцу, у ноћи између 25. и 26. септембра 1941. године.

663. Растко Милић, жандарм у Гружи. Убијен 27. септембра 1941, на друму између Груже и Пајсијевића. Нађен са поломљеном кокардом и цедуљом на којој је писало: “Српски издајник“.

664. Михаило Ћировић, матурант из Баљковца. Био је четник Гружанског четничког одреда. Партизанска група Миљка Тошића убила га је 28. септембра 1941, на друму између Опланића и Топонице (грађански рат почео је 31. oктобра).

665. Светозар Лекић, наредник из Забојнице. Половином новембра 1941. партизани су га ухватили у његовој кући у Забојници, а свирепо га је мучила и убила жена комунисте Лазара Мићуновића. Са матурантом Михаилом Ћировићем, Лекић је 28. септембра наишао на народни збор који су окупили комунисти, на друму Кнић – Топоница (раскрсница за Борач и Баре). Комунисти су најпре вербално напали двојицу четника, а онда су пуцали на Ћировића. Лекић је побегао у кукуруз, али је из окрета опалио један метак. Тај метак је смртно погодио Лазара Мићуновића, студента из Црне Горе. На овом месту подигнута је спомен-плоча са његовим именом, а његови посмртни остаци пренети су у центар Крагујевца, код Крста. Тело Михаила Ћировића, кога су рањеног комунисти изболи ножевима, сахрањено је на породичном гробљу у Баљковцу. Догађај од 28. септембра посматрала је велика група мештана Топонице и околних села. Међутим, градске власти су и 2008. године, на “Спомен обележју херојима и борцима у центру Крагујевца“, одале пошту “ослободиоцима који су 21. октобра 1941. обешени на истом том месту“, а међу којима су наводно били “и Казимир Вељковић, Лазар Мићуновић и Срета Младеновић, који су касније проглашени народним херојима…“

666. Радомир Продановић из Гривца. Деловођа Општине Гривац, инвалид са Солунског фронта. У општинској канцеларији, ујесен 1941, убио га је комуниста Радован Арсенијевић, звани Рапош, кога су сутрадан ликвидирали Пећанчеви четници.

667. Радивоје Радивојевић из Сибнице. Био је Дражин четник. Комунисти су га ухватили и стрељали 15. октобра 1941. године.

668. Милосав Варијевић, земљорадник из Чукојевца. Убили су га 15. октобра 1941. у Витковцу и бацили у Гружу. Имао је 33 године.

669. Љубомир Марковић из Забојнице. Ујесен 1941. одведен је од своје куће на Рујевицу изнад Дреновца, на место Дреновачка главица, где су му извадили очи. Потом су га одвели на место звано Сланце, где су га убили. Довежен је колима у Забојницу одсечених ушију, извађених очину, одсеченог језика, уместо кога се вукла привезана крпа… Марковић је раније, као четник, разоружао једну групу партизана у Забојници.

670. Милош Вујовић, воденичар из Грошнице. Имао је 72 године. Изведен је из воденице и убијен са два револверска метка, на месту званом Црквине, 1942. године. “Вођеном истрагом установљено је да је ово убиство извршио Коста Радивојевић, одметник родом из Крагујевца“, стоји у недићевском извештају. Радивојевић је био заостали партизан Крагујевачког одреда.

671. Љубомир Рајковић из Пласковца, председник сеоске општине. Убијен у ноћи између 23. и 24. марта 1943. године. “Како је овај већ био у постељи, то су му наредили да се обуче и повели га од куће до пласковачког гробља које је удаљено 1 км од његове куће. Ту су га ножем заклали и на пет места на грудима изболи. По изјави његове жене, Љубомир је код њега имао 8.000 динара, које су бандити узели“, пише поред осталог у недићевском извештају о овом убиству.

672. Тадија Смиљанић из Бара. Био је наредник, командант 2. батаљона 2. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса. Рањеног, четници су га склонили код кафеџије у Угљаревцу. Сељак који је био мобилисан да са својом запрегом одвезе рањеника, пријавио је једној партизанској групи где се он налази. Партизани су дошли и убили га. То је било 1943. године.

673. Спасоје Павловић из Борча. Био је сеоски четовођа, током рата је спречевао прогон комунистичких симпатизера.

674-677. Драгослав, Будисав, Милан и Радојица Пантовић из Претока. Драгослав је пре рата био народни посланик. Браћа Будисав и Милан су његови синовци – синови његовог брата Тадије Пантовића, предратног конзула у Женеви и Берлину, као и власника банке, од које је касније настала “Југобанка“. Испред општинске зграде у селу, Драгослава, Будисава и Милана је стрељала група партизана под командом Средоја Урошевића из Доње Трепче, који је био рођак Пантовићима. То је било 17. септембра 1941. године, а следећег месеца комунисти су убили и Радојицу Пантовића. У Архиву Шумадије у Крагујевцу, фонд Окружног народног одбора, кутија 40, сачувано је руком писано писмо Народноослободилачког одбора за срез Гружански Окружном одбору Крагујевца, бр. 2441 од 15. августа 1946, у коме поред осталог стоји: “Шаљем… лист бр. 2 за имовину Пантовић Милана из Претока, која вам недостаје…“ У кутији бр. 39. истог фонда налази се одлука Среског народног суда за срез Гружански, Д.бр. 43/46, од 18. фебруара 1946, у којој се поред осталог каже: “Нема места конфискацији имовине стрељанога Будисава Пантовића из Претока“. Овде се наводи име “Будислав“. На њега си није водила никаква имовина, иначе је сво богатство Пантовића конфисковано. После рата комунисти су отровали петогодишњег Владу Пантовића, Милановог сина, последњег мушког потомка Пантовића. Влада Пантовић биће наведен касније, према другом извору. Решењем Окружног суда у Београду, Рех. бр. 275/06, од 20. маја 2008. године рехабилитовани су Тадија, Драгослав, Милан и Будислав Пантовић, као “жртве прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога“, а на основу захтева потомака са женске стране, који данас живе у Београду и Нишу. Рехабилитација Радојице Пантовића није тражена. За четворицу рехабилитованих наводи се да су их “побили партизани“. Међутим, Тадију Пантовића ликвидирали су припадници 1. шумадијског корпуса, у дворишту његове куће у Крагујевцу, 5. августа 1943, јер је помогао Немцима при откривању и ликвидацији више четника и њихових сарадника (С. Ћировић, “Гружа у четицима“, страна 382.) Сматрало се да је Тадија пореметио памећу када су му комунисти убили брата и два сина.  (“Светлост“, 4. март 2010, писмо Бранка Милосављевића, унука Тадије Пантовића, од његове ћерке Олге).

678. Богољуб Милорадовић из с. Бечевица у Гружи. Партизани Јужноморавске бригаде су почетком децембра 1943. године банули на Богољубову свадбу и повели њега, младожењу, као путовођу. Стрељали су га после неколико дана.

679-680. Рафаило В. Илић, земљорадник из Чукојевца, стар 22. године и Михаило С. Трифуновић, земљорадник из Чукојевца, стар 22. године. Партизани Јужноморавске бригаде повели су их као путовође и после неколико дана, 29. новембра 1943, стрељали у с. Бело Поље (податак је остао записан у канцеларији општине Чукојевац).

681-682. Мића Парезановић, четнички курир, родом од Раче крагујевачке, и пекар Бранко из Страгара. Мићу су комунисти мучили – поред осталог извадили су му очи – и живог пекли везаног на ражњу, у стравичном ритуалу на месту званом Паљевине у атару села Каменица у Гружи, 12. јула 1943. године. Ћировић се овде позива на изјаву потпоручника Божидара Панића из Пајазитова, очевидца. Аутору су ово потврдила још два очевидца: потпоручник Драгован Радуловић из Стојника и поднаредник Света Филиповић из Брежђа. Припадали су батаљону Гарде који је наишао и савладао ту комунистичку групу. На исти начин, у селу Каменица у Гружи, на месту Бојића Голо брдо, крајем 1943. године убијен је и пекар Бранко из Страгара. О овом случају испевана је народна песма:

“Кад је било код борова,

партизанка једна рече

да се Бранко жив испече.

Партизанка Кока скочи

те извади Бранку очи“.

Реч је о комунисткињи Николији Коки Петровић, која је после рата била високи функционер Комунистичке партије и директор учитељске школе у Крагујевцу. Постојала је и верзија песме у којој се помиње “партизанка Кика“, тј. Божидарка Дамјановић, послератни високи функционер. Пошто је Мића Парезановић имао брата Бранка, неки сведоци касније су тврдили да је на Паљевинама убијен Бранко и да се песма односи на њега. Накнадним истраживањем Ћировић је утврдио да је ипак реч о Бранку из Страгара, а да је на Паљевинама убијен Мића Парезановић. Према Ћировићу, Парезановићи су из околине Чачка.

683-684. Милоје Мирчетић из Јарушица и Радоје Радојевић из Миронића, убијени од стране партизана у зиму 1943/44. испод Рамаћких висова. Претходно су свирепо мучени – одсекли су им уши и извадили очи. Њихова тела пронађена су када је окопнило, а опело је у цркви брвнари у Пајазитову извршио прота Мирчетић, Милојев отац. Као и убиство Бранка Парезановића, и ова два убиства извршили су партизани Космајског одреда.

685-686. Јоца и Живка Миловановић из Рамаће, муж и жена. Убијени од стране партизана Душана Петровића Шанета, који су се крили у њиховој кући.

687. Поручник Живорад Павловић, на крају рата командант 2. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса. После рата стрељан у Капислани под лажном оптужбом да је сарађивао са Немцима.

688. Потпуковник Мирослав Мира Савић из Крагујевца, предратни југословенски војни аташе у Бриселу. Убијен од комуниста пролећа 1945. у Марибору.

689. Милан Васовић из Бечевице, гимназијалац, убијен од партизана почетком 1945. године.

690. Игњат Кораћ из Жуња, стрељан у Капислани ујесен 1944. (Познати комуниста Раја Недељковић послао је вест његовим укућанима да је Игњат отишао на фронт.)

691-692. Слободан Мирковић и Светислав Радоњић из Бара. У лето 1941. убили су их комунисти Тадије Андрића, наводно дижући устанак против окупатора, а с образложењем да су присвојили једног одбеглог државног коња. Унакажене лешеве жртава (повађене очи, одсечене уши) оставили су у шуми изнад Коњуше и Брестовца, како би заплашили народ.

693-698. Радован Тодоровић из Каменице, Живота Младеновић из Добраче, Милорад Андрић и Миодраг Мојсиловић из Мале Врбице, Милован Мирковић из Рогојевца и Драгић Гарић из Кикојевца. Ова шесторица, са већом групом сељака, дошла су септембра 1944. у касарну у Горњем Милановцу, на мобилизацијско место 2. гружанске бригаде. У град су изненада ушли партизани и похватали их, без оружја и војне опреме. Тодоровић је одведен и убијен у Ваљеву, а остала петорица убијена су у Горњем Милановцу. Старије сељаке комунисти су пустили кућама, један младић је успео да побегне, а једног су мобилисали и те зиме је умро од тифуса.

699. Потпуковник Марко Марковић из Борча, током рата на служби у 1. шумадијском корпусу. По окончању борби ујесен 1944. отишао кући и мирно сачекао комунисте. Одведен у Ваљево и тамо стрељан по наредби “народног хероја“ Мијалка Тодоровића, родом из суседног села Драгушице. Тодоровићу су други заробљени сељаци, који су се вратили из Ваљева, рекли да је лично потпуковник Марковић чувао његову породицу током рата (мада ни другим комунистичким фамилијама четници нису нанели зло, док су после рата све четничке фамилије страдале од комуниста).

700. Љубомир Пауновић из Бумбаревог Брда. Октобра 1944. у једном винограду изнад Претока на Пауновића наиђе Саво Трикић, командант 6. пролетерске муслиманске бригаде, и убије га из пиштоља видевши на њему блузу предратне војске.

701. Коста Симовић, сељак из Забојнице, убијен ујесен 1944. у Љуљацима.

702. Србољуб Матовић из Бечевице. У одласку кући да узме ново одело уочи поласка пут Босанке голготе, као четник 1. шумадијског корпуса, случајно наиђе на групу партизана. Одвели су га у Горњи Милановац и стрељали.

703. Драгослав Пантовић из Бечевице. Октобра 1944. његовог малолетног сина Велизара партизани силом мобилишу и одведу на фронт против Немаца на Бумбаревом Брду. Драгослав одлази да потражи сина носећи му бољу обућу и храну, али га партизани стрељају. Ускоро гине и Велизар.

704. Живојин Филиповић из Гривца, предратни официр. Ујесен 1944. партизани га одводе од куће и стрељају.

705-709. Мирослав Николић, Владисав Милосављевић, Радован Недељковић, Секула Милановић и Јован Младеновић, сви из Великог Шења. Као малолетници, насилно су мобилисани од партизана, а онда убијени, наводно док су покушавали да напусте своје јединице.

710. Михаило Арсић из Великог Шења. Насилно мобилисан од партизана 1944, али је преживео рат. После демобилизације, 1946, хапсе га и стрељају као противника комунизма.

711. Милић Божовић из Борча. Партизани га силом мобилишу крајем 1944, одводе до Сопота и стрељају почетком 1945. године.

712-715. Гвозден Николић, Радисав В. Теофиловић, Добривоје Ј. Теофиловић и Љубисав Богдановић, сви из Петропоља. Сви сем Николића били су малолетни. Партизани су њиховим укућанима рекли да их мобилишу. Међутим, Николића су одмах убили у оближњем Врбетином пољу, а Добривоја Ј. Теофиловића поред реке Груже. Њега су, као хармоникаша, одвели једне вечери са свадбе у кући Драгослава Пејовића. Радисава и Љубисава убили су на другим местима, иза линије фронта.

716-717. Милија Б. Цветић и Милун Милутиновић из Гунцата. Партизанска Шеста босанска (муслиманска) бригада мобилисала је у Гружи све младиће које је ухватила. Младићи су већином били малолетни, без војне обуке, а неки нису ни били способни за војску. Партизани су их одмах терали у прве редове, пред немачке митраљезе, тако да је већина изгинула после неколико дана. Према сређеним подацима, из 32 гружанска села на овај начин је убијено 229 младића. (У Гружи има преко 80 села.) Милија Цветић и Милун Милутиновић током рата били су четници, па су као искусни борци преживели све борбе. Зато су партизани Милутиновића и Цветића убили у Дугој Реси код Загреба.

718. Љубисав Миливојевић из Лесковца, стрељан у Словенији маја 1945. Љубисава су партизани мобилисали као хармоникаша и он је, на вест о крају рата, засвирао мелодију песме “Краљу Перо, цвеће наше“. Одмах је стрељан.

719-720. Живорад Павловић и Симо Милутиновић из Забојнице. Преминули од последица мучења у истуреном одељењу 6. муслиманске бригаде у Забојници.

721. Миливоје Мијатовић из Пајсијевића, умро од последица вишегодишњег батинања (тукли су га све док на Котленику није убијен и последњи четник).

722. Мајор Савовић из Рамаће, током рата пасиван. Стрељан у Капислани.

723. Драгиша Глишовић из Заграђа под Рудником, током рата четник. Стрељан у Капислани.

724. Драгутин Катанић из Каменице, током рата четник. Стрељан у Капислани. Остало је записано сведочење четника Александра Ранковића из Крагујевца, тада заточеника, о последњим Катанићевим тренуцима:

“Затворске власти су дозволиле његовој жени са дететом да га виде пре одвођења на стрељање, на последњи опроштај. Ми смо гледали кроз прозор када је његов син, дете од четири године, стао пред оца, и поздравио га у ставу мирно, војнички, подижући десну руку уз шајкачицу на глави. Мајка је стајала иза детета, притискајући марамом уста, задржавајући плач. Драгутин прилази сину и љуби га. Каже му: Сине, морамо сада да се поздравимо. Ти мораш са мајком да пожуриш, село је далеко.

Неки се склањају са прозора, хоће да сакрију сузе.

Дете га мирно оставља, полази мајци, али се, ипак, још једном окреће и каже оцу: Хајде и ти, тата!

Сузе више нико није могао да задржи, ни затворени четници, ни партизански стражари. Драгутин је, међутим, одлучно рекао: Само ти иди, сине. Тата ће сутра…

Сутрадан је Драгутин стрељан.“  (С. Ћировић, “На трагу злочина“, 252-253.)

725. Радоња Теофиловић из Петропоља, предратни наредник, током рата четник. Стрељан у Крагујевцу (вероватно у Капислани), ујесен 1945. године.

726. Божа Јанковић из Честина, током рата четник. Срељан у Капислани.

727. Радисав Вујић из Бечевице, убијен на Јеремином брду.

728-731. Радован Ранковић, Микула Грујовић, Славољуб Марковић и Љубиша Милосављевић, младићи из Пајсијевића. Убијени 30. новембра 1944. у сеоском потоку, на месту званом Плоча, а на захтев председника “Народноослободилачког одбора“ села Пајсијевић, Миодрага Павловића. Према изјави Љубише Марковића, жртве су мучењем биле тако унакажене, да се само његовом брату Славољубу могло препознати лице. Љубиша још чува братовљево исечено и крваво одело. У подруму старе општине у Пајсијевићу, где је био комунистички затвор, и данас се јасно виде трагови крви на зидовима. У кућама близу потока чуло се да су, пре последњег рафала, несрећни младићи узвикивали: “Живео краљ, живео Дража!“

732-735. Милинко Јовановић из Топонице, Боривоје Јоцовић из Топонице, Милош Обрадовић из Кнића и Миливоје Обрадовић из Кнића. Свирепо мучени у партизанском затвору у Топоници а затим убијени у оближњем Крџића забрану. Чобани су сутрадан нашли њихова измрцварена и искасапљена тела (још има живих сведока).

736. Милован Ивковић из Коњуше, током рата четник, командир 2. чете 4. батаљона 1. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса. Крајем 1944. одведен у Крагујевац и убијен.

737. Мирољуб Стевановић из Забојнице, кадет подофицирске школе. Крио се од партизанске мобилизације, али су га пронашли и убили моткама.

738. Михаило Батавељић из Кнића, бивши председник Книћанске општине. Убијен цепаницама за огрев у кругу Капислане. Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало Михаила (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 233).

739. Наредник Божидар Божа Манојловић из Опланића, током рата четник. Тзв. теренци су дошли у његову кућу и ту га убили пред укућанима. Теренце су довели његови рођаци, тада главни комунисти у селу, Перка и Милутин Манојловић. Пред Митровдан, 8. новембра 1944, они су на капији своје куће истакли лимену таблу са натписом: “Не славимо и не примамо госте!“

740-741. Душан Тодорчевић и Милоје Р. Петровић, младићи из Грбица. Ухваћени у селу и стрељани у Капислани, јер су били пратиоци Грбичког попа (Богољуб Николић, војни свештеник у четницима). Истом приликом убијени су и Милоје Стефановић, Милош Ј. Петровић и Миодраг Ђурђевић из Грбица, који су наведени раније, према документима о конфискацији.

742. Чедомир Ђорђевић из Бара, током рата четник, наредник. Одвели га “теренци“ и стрељали у Капислани.

743-745. Витомир Продановић, Миодраг Марковић и Миодраг Мојсиловић, младићи из Мале Врбице. Убијени непосредно после рата.

746. Радован Недељковић из Великог Шења. Убијен непосредно после рата.

747. Марко Лекић из Забојнице. Непосредно после рата одведен од куће и убијен.

748-749. Драгољуб и Богољуб Алексић из Драгушице. Партизани су их најпре мобилисали, а после неког времена предали Озни, која их је стрељала.

750. Др Милош Радосављевић из Каменице, један од најпознатијих Гружана. Пре рата био је председник Демократске странке за Гружански срез, током рата Недићев министар.

751. Миливоје Савић из Брњице, током рата четник. Вратио се кући у уверењу да је рат прошао. Комунисти га стрељају код кафане у центру села, 16. децембра 1945. године.

752. Драгомир Максимовић из Брњица. Убијен када и Миливоје Савић.

753. Драган Стевановић из Прњавора, убијен пролећа 1945. код манастира Враћевшнице. Са групом четника скривао се у земуници. Када су наишли комунисти, потрчао је у супротном правцу да би заварао потеру. Рањен је и потом мучен док није издахнуо.

Наредник Раденко Петровић из Горње Црнуће оставио је после неколико дана на Драгановом гробу једно писмо, које се чува у породици Стевановића. Ево делова из тог писма:

“Драги Драгане! Ноћ се већ одавно спустила над поробљеним нашим српским селима, шумама и пољима. Капија шкрипну и наруши ноћну тишину у дворишту вашег вечито мирног пребивалишта, ја стигох уморан и упутих се дому твоје вечности. Моји кораци и слаби шум траве пробуђеног пролећа тебе не узнемирише – ти се не уплаши – као што се никад плашио ниси. Ти не рече – ето их, чују се кораци – они су, разбојници, србождери, сад ће нас похватати, сад ће нас побити, не, ништа не рече, остаде нем, непомичан, мртав, успаван сном вечности крвавим куршумима комунистичких аждаја српскога рода, српске слободе и вере, и оних који дођоше да наставе крваво дело немаца и да дотуку ово мало Срба што се муком сачува од немачког мача. Прекрстих се, упалих ти свећу, а тешку земљу која скриваше твоју младост наквасих топлим сузама праћеним тугом и болом трагичне судбине нашег поколења. Замолих Господа за рајско насеље твоје душе, а бацих клетву на убице који узеше јунака слободној Домовини, а радост, срећу и љубав родитељском дому.

Драги Драгане, пао си херојском смрћу, јер док туга, јаук и плач испуњавају срца твојих милих и драгих, ми твоји другови испуњавамо наше душе осветничким поносом и чашћу која мора бити достојна твоје јуначке смрти. Ти си јунак који је пао голих шака у борби са безбожницима и српским изродима који нам наметнуше срамно име КОЉАШИ – јер њих нигде не беше у народу и са народом у тешкој окупацији – а ако су се негде појавили – онда су оставили успомену грозне смрти мученика на Мињевом брду…

Ми им довикујемо заједно с тобом:

`Убијате нас без стида и срама

Ал` гробови наши бориће се с вама…`.“

Мињево брдо је оближње место где су комунисти 1943. заклали и унаказали једну особу, која после није могла бити препозната; Раденко је реч “немци“ намерно писамо малим словом.

754. Раденко Петровић из Горње Црнуће, током рата четнички наредник. Убијен 1946. када је као заробљеник спровођен у затвор, од стране комунисте Владете Маринковића из Горњег Црнућа, који је у народу упамћен по надимку “Крвави Кајинац“. Везаног Раденка Кајинац је ударао кундаком пиштоља док није издахнуо.

755. Драгослав Станимировић из Крагујевца, судија и адвокат. Био је бранилац на монтираним процесима после рата. Видевши шта раде комунисти у суду, рекао им је: “Како ви судите, тако ће се и вама судити!“ Убијен је на улици испред суда, 23. марта 1946. године. (Према изјави родбине аутору, убијен је на степеницама суда, а речено је да га је стражар убио нехотице, из пушке.)

756. Милован Р. Стојановић, петнаестогодишњи дечак из Балосаве. Убијен 1945. од стране официра Озне, у селу. Убиство је имало страховити ођек.

757-760. Светислав Марковић, Милан Милићевић, Данило и Миодраг Вучковић (рођена браћа), младићи из Бумбаревог Брда. Светислава, Милана и Данила стрељали су крајем 1944. у Бумбаревом Брду, под оптужбом да су четнички јатаци, а Миодрага, бившег четника, у Вучковици.

761. Наредник Растислав Павићевић из Топонице, четник. У безизлазној ситуацији после рата, пријавио се у партизане. Они га ипак стрељају у Капислани, заједно са нередником Марковићем.

762. Миливоје Глушица из Никшића у Црној Гори, учитељ у селу Печеног. “Ја сам за краља и отаџбину“, одговорио је комунистима када су га позвали да ступи у њихове редове, децембра 1944. Стрељали су га на лицу места.

763-767. Раде Петровић, Живота Тодоровић, Стева Тодоровић, Стева Аћимовић и Мића Дебељак из Печенога. Убијени су у селу непосредно после рата.

768. Живан Радојевић из Витановца, дечак, одведен у Годачицу и зверски убијен.

769. Коста Јовановић, младић из Витановца, убијен у свом селу.

770. Божидар Којић из Обреновца, шеф железничке станице у Печеногу. Сарађивао са четницима. Убијен у Чукојевцу.

771. Ристо Радичевић из Годачице, предратни дворски жандарм у Београду. Убили су га у Годачици, чим су видели да се вратио кући. Његови синови били су четници, касније су емигрирали.

772. Богољуб Ђорђевић из Бумбаревог Брда, свирач на виолини, Циганин. Убијен у селу од стране партизана, вероватно крајем 1944.

773-774. Марко и Војислав Миловановић из Борча, рођена браћа, током рата четници. Заробљени од партизана на крају рата и стрељани. Војислав је био капетан, официр за везу у Шумадијској групи корпуса.

775. Миодраг Поповић из Гунцата, дечак. Пошао је за четницима пут Босанске голготе, комунисти су га заробили код Горажда и стељали.

776-778. Рака Терзић, Живота и Богољуб Димитријевић, сви из Губеревца. Преминули непосредно по пуштању из тамнице, од последица мучења.

779-780. Стојка и Милован Терзић из Губеревца, муж и жена. Свирепо мучени у затвору због три Стојкина брата четника (из Гледића). Умиру непосредно по доласку кући.

781. Синиша Новаковић из Бара, старији човек, Солунац. Умро од последица батинања и тешког присилног рада у логору у Дечанима. У Барама су комунисти мучили више Солунаца.

782. Душан Парезановић, учитељ из Забојнице, током рата писар у 1. шумадијском корпусу. Убијен 1945. године.

783. Марко Лекић из Забојнице, стрељан у Крагујевцу пролећа 1945. године.

784. Божидар Пајковић из села Бело Поље, убијен 1947. недалеко од куће.

785. Петар Алексијевић из Белог Поља, током рата четник. Комунисти Владета Маринковић “Кајинац“ из Горње Црнуће, Обрен Ђорђевић из Црнуће, Радисав Николић из Чачка, Вељо Перишић из Горњег Милановаца и Ранђел Поњавић из Бруснице, мучили су Алексијевића тако што су му забијали ексере у главу. Од једног ексера Алексијевић остаје “одузет“ у левој страни тела. Држе га у затвору до 1952, а онда га родбина смешта у болницу у Горњем Милановцу. У тренутку растројства Алексијевић скаче кроз прозор. Од последица пада умире шест дана потом, 12. јула 1952. године. У породици Алексијевића чува се опроштајно писмо Петра Алексијевића, где је описао ко га је и како мучио.

786. Љубица Кузмановић из Липовца. Владета Маринковић, звани “Крвави Кајинац“, питао је Љубицу да му да кћер за жену, а она је одговорила: “Не може се моја кћер удати за комунисту“. Кајинац вади пиштољ и на лицу места убија Љубицу, пред њеном старијом ћерком Владанком и Сретеном Ђорђевићем из Каменице. Оба очевидца и данас су жива.

787. Лука Огњановић из Црнућа. Једног празничног дана, у порти цркве у Чачку Огњановић види свог комшију Владету Маринковића, званог “Крвави Кајинац“, и крене да се поздрави са њим. Међутим, овај извади пиштољ и убије га на месту, јер није хтео да се поздрави са неким ко је током рата био у четницима. Огњановић је тога дана пуштен са робије. Његов гроб се и данас налази у црквеној порти у Чачку.

788. Миливоје Сремчевић из Гунцата. Убијен од стране Удбе код Божовића воденице, на месту званом Ђуровац.

789-790. Стојадин Алексић, младић из Губеревца и четрнаестогодишња Јулијана Божовић из Витковца. Комунисти забрањују да се 12. јула 1946. одржи традиционални народни сабор код цркве у Витковцу, па свештеник у договору са народом закаже сабор два дана касније, на летње Врачеве. Удбаши ипак дођу да растерају сабор. У црквеној порти убију ненаоружаног Стојадина Алексића, бившег четника, а затим са свих страна припуцају да би растерали народ од цркве и тако убију девојчицу Јулијану Божовић. За убиство девојчице удбаш Александар Ранчић “кажњен“ је премештањем из Груже у околину његове родне Нишке Бање. Стојадину и Јулијани подигнут је споменик на месту страдања, 1998. године.

791. Милан Медић, капетан, рођен у Босни, помоћник потпуковника Николе Калабића. Рањен код Рамаће и уморен у Војној болници у Крагујевцу, у најтежим мукама, 1946. године.

792. Иванка Т. Рајковић из Пласковца, пре рата одличан ђак Крагујевачке гимназије. Осуђена само зато што је била девојка капетана Медића. Од последица тортуре умрла непосредно пошто су је пустили из затвора.

793. Миломир Андрић из Борча, током рата четник. Лакше рањен у потери, одведен у Војну болницу у Крагујевцу, где је умро у најтежим мукама, од гангрене, 1946. Лекарима је било забрањено да га лече, као и капетана Медића.

794. Веселин Маринковић из Грбица, током рата четник. Комунисти га ухвате у земуници, коју је ископао у штали, и убију на путу за Крагујевац, 1946. године. Његово тело није пронађено.

795-797. Светислав Јеремић, Миладин Ранковић и Владислав Јовановић из Грбица. Светислава су убили “на терену“, док су Миладин и Владислав стрељани у Крагујевцу.

798. Стамена Јовановић, седамнаестогодишња ученица из Топонице. Комунисти одводе Стамену и њеног оца Антонија у истражни затвор у Крагујевцу. Изгладнелом Антонију, јер сви комунистички сужњи су гладовали, једне вечери донесу велику порцију џигерице. Онда га питају: “Знаш ли, чича, од чега је била џигерица коју си појео|“ И кажу му: “Појео си, чича, џигерицу своје ћерке…“ Антоније поверује, јер је од њих све очекивао. Поврати оброк и покуша самоубиство, ударивши се неким дрветом у главу. После је, причајући у селу безброј пута овај грозан догађај, увек показивао на ожиљак. Комунисти су Стамену свирепо мучили, да би јој на крају сипали воду у ћелију потпуно голих бетонских подова. Чим су је пустили кући, умрла је од запаљења мозга.

799. Драгомир Јеленић из Борча. Осуђен на 12 година робије због сарадње са четницима, али је умро у робијашници у Нишу 1949, од последица батинања.

780. Милорад Вучковић из Чукојевца, двадесетогодишњи младић. Убили су га “теренци“ 1945. године, зато што је дезертирао из партизана.

801. Драгомир Вучковић из Чукојевца. Убијен од стране “теренаца“ 1947. године, у свом селу.

802. Живко Обрадовић из Чукојевца. Од стране партизанске патроле заклан у Годачици, у њиви Раче Милетића, и бачен у оближњи поток, 11. јула 1946. године.

803-806. Драгиша и Раја Филиповић, Милан Илић и Новица Симовић из Дрлупа. Убијени као цивили од стране комуниста који су тражили преостале четнике.

807-809. Добросав Ћировић, Љубиша Милетић и Душан Мијаиловић из Годачице. Убијени као цивили од стране комуниста који су тражили преостале четнике.

810. Милан Симовић из Каменице, током рата четник, убијен после рата у свом селу.

811. Петар Пера Шуковић из Крагујевца, потпоручник, током рата у штабу Групе шумадијских корпуса. Убијен батинама у истражном затвору у Крагујевцу, 1945. године.

812. Милета Тодосијевић из Добраче. Као двадесетогодишњи младић крио се од партизанске мобилизације 1944. Пријавио се тек 1949, по наговору родитеља, којима је Удба гарантовала његову безбедност. Начелник Удбе у Книћу Шошкић и један милиционер долозе по Милету, одводе га од куће и убијају батинама на месту званом Вулића шуме. Оставили су леш и забранили сахрану. Ипак, сахраниле су га жене, без свештеника. Све ове жене Удба одмах хапси и зверски мучи у Книћу.

813. Борисав Каровић из Гривца, ученик Крагујевачке гимназије. Добије задатак да прочита поздравни говор комунистима, у згради сеоске основне школе, ујесен 1944. Међутим, уместо “другови и другарице“, што никада раније није чуо, Борисав започне говор уобичајеним “браћо и сестре“. Одвукли су га са бине у школски подрум и свирепо мучили. Остао је тежак инвалид и као такав умро 1953. године.

814. Момир Томовић из Лесковца, милиционер у Крагујевцу. Рекао је да је монархиста и убијен је метком у главу.

815. Драгић Максимовић из Вучковице. Мобилисан у “Југословенску армију“, умро од последица мучења у Дисциплинском батаљону.

816. Љубица Ивановић из Дивостина. Комунистичка група Бранка Вујадиновића, 31. јула 1943. опљачкала је кућу наредника у пензији Радована Ивановића, опљачкала 71.000 динара и том приликом убила Радованову жену Љубицу.

(661-816: Према књигама Слободана Ћировића “Гружа у четницима“ и “На трагу злочина“.)

 

6 мишљења на „Списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (501-816)

  1. Postovani,
    Imate li informacije o ubijenima od strane komunistickih zlocinaca,braca Arandjel i Andromir Radovanovic,iz sela Lipovac,opstina Topola.
    Ubijeni u cetru sela kod skole,1944god.
    Hvala
    Radovanovic Nenad

  2. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *