Споразуми између Босанских четничких одреда и НДХ

Споразуми између Босанских четничких одреда и НДХ
ПИШЕ: Милослав Самарџић

Још за Дангићеве слободе поједини босански четнички одреди потражили су спас у потписивању локалних примирја са Хрватима и Немцима. На предузимање овог корака пресудно је утицала немогућност вођења борбе истовремено против три непријатеља.
Према речима Бранислава Лазичића, на конференцији четничких одреда са леве обале Врбаса 7. јуна 1942, напад комуниста ~присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају бар према Хрватима и да на тај начин заштите народ од даљњег клања~.13 Лазичићу, међутим, није било по вољи што се у потписаним споразумима формално признаје ~Независна Држава Хрватска~, која ~не признаје српског народа~. Он је рекао да је то учињено из невоље, кривицом комуниста, а да Хрвати за своја недела ~морају платити кад-тад~.
У расправи која је уследила сви учесници конференције сложили су се у основним питањима односа према Хрватима.
Прво, до потписивања споразума дошло је зато што су комунисти изазвали грађански рат и тиме довели у питање опстанак Срба на територији ~Независне Државе Хрватске~. У тренутку када су јединствене српске устаничке групе постигле највећи војнички успех, партизани су напустили своје положаје према Хрватима и напали четнике. Видевши да се против њих партизани више не боре, четнике истовремено нападају и Хрвати, па је тако српско цивилно становништво поново било изложено геноциду (почетком пролећа 1942. године). Геноцид је заустављен четничким нагодбама са Хрватима.
Друго, признавање ~Независне Државе Хрватске~ је формална, а не суштинска ствар. Без изузетка четнички команданти су се сложили да Хрватима не треба веровати.
Треће, циљ потписаних споразума био је извлачење ~многобројних Срба који су трунули по хрватским затворима~, као и спашавање народа од пропадања у збеговима. По питању збегова, Лазар Тешановић је рекао: ~Имао сам 11 села која су била избачена из својих домова, а све су то села која су нас хранила. Тај народ требало је спасти, а кавгу су заметнули комунисти. Овим потписом сав је тај народ враћен на своје место и тиме се то (потпис) може правдати. Ако смо се борили, борили смо се за народ, и ја ни ово нисам учинио против воље народа, него баш зато што је то било народна потреба и што је то народ хтео~.
Четврто, споразуми су искоришћавани за набавку муниције од Хрвата, ~а та ће нам изгледа требати баш за њих~, како је то рекао поручник Марчетић. Ово питање образложио је потпоручник Дреновић: ~У погледу акције против Хрвата проста је ствар – докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни… Сада је време кад народ треба нешто да ради, јер ја не могу лагати народу да ће нешто доћи и да ће неко послати, и ја рачунам само са оним што ми имамо… Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне фронт, а онда…~
Пето, једногласно је одбачен Дреновићев предлог да се од Хрвата, поред муниције, узима и новац. ~Што се тиче новца, ја стојим на становишту да сада од Хрвата треба узети све што се може~, рекао је Дреновић, изазвавши негодовање осталих команданата, који су се сложили ~да би то стварно значило бити плаћеник~.
Шесто, у сукобу са партизанима ~треба штедети животе Срба бораца~. Четници су себи ставили у задатак да ове несрећнике привуку пропагандом, да би тако ојачали своје снаге ~за коначни обрачун са Хрватима~.14
Према овако утврђеној стратегији, два дана потом Раде Радић у Бањалуци потписује споразум са представницима хрватских цивилних и војних власти, великим жупаном др Петром Гвоздићем и домобранским пуковником Иваном Брозовићем. Најважније ставке споразума су следеће:
Припадници четничких постројби (војно четничког одреда ~Борја~) са просторије… признају врховништво Независне Државе Хрватске…
Представници четничких постројби стављају следеће примједбе:
а) …Житељи са означеног подручја желе имати управу својих обћина…
б) Да у вези са хрватским оружаним снагама судјелују добровољно на сузбијању и уништавању комунистичко-бољшевичких банди, те да у ту сврху задрже оружје.
ц) Да се враћеном пучанству, које покаже приврженост према држави и државним властима, пружи државна потпора, као и накнади штета учињена у току операције…
д) Да обитељи чији су храниоци у заробљеништву, а који не припадају Комунистичкој партији, добијају потпору у смислу постојећих одредаба и то на жену по 16 куна, а за дијете по 10 куна дневно…
ф) Да се омогући православном живљу предњег подручја, у колико буде исправног владања, запослење и зарада на државним и другим јавним радовима.
г) Да се становништву православне вјере зајамчи потпуно слободно исповједање њихове вјере у смислу постојећих закона.
х) Да се дозволи улазак у град житељима православне вјере ради подмирења својих животних потреба.
Горе именовани представници хрватске државне власти прихваћају горње примједбе наведеног представника четничких постројба, с тим, да ће хрватска оружана снага као и грађанске власти пружити православном живљу пуну заштиту слободе, сигурности и њихове имовине…15
Споразум је допуњен 14. јуна у Прњавору, тако што су, за тај део Босне под контролом Борјанског четничког одреда, прецизно ~утврђене границе~. Срби су могли прелазити границу само са пропусницама овереним од стране четничких команданата, а Хрвати са пропусницама које је оверавао командант домобранских трупа у Дервенти и Прњавору.16 На овај начин четници су створили слободну српску територију.
На конференцији команданата шест највећих четничких јединица из Западне и Централне Босне, одржаној 1. и 2. јула 1942. у Грабској испод Требаве, одлучено је да се ~признају сви уговори закључени између појединих четничких одреда и НДХ~. Одредима који још нису склопили споразуме са ~Независном Државом Хрватском~, препоручено је да то учине. Задатак да постави ~референта за односе према НДХ~, тј. официра за везу, добио је потпоручник Урош Дреновић.
У вези злочина које су према Србима чинили муслимани, закључено је следеће:
Има велики број муслимана који нису вршили никаквог насиља према Србима, па према томе питање одговорности муслимана не треба генерализовати, него треба стати на становиште, да се пронађу и казне само они муслимани, чија се кривица несумњиво може доказати, а сви остали да се поштеде било каквих репресалија од стране четника, а у сваком случају да се поштеде муслиманска деца и жене, јер сви учесници (конференције) сматрају да се морамо руководити најосновнијим принципима хуманитета и правичности па, према томе, онај који није крив не треба ни да страда.
У односу према партизанима усвојен је овај став:
У партизанским редовима налази се велики проценат Срба заведених комунистичком пропагандом, који стварно нису комунисти, па би их било могуће повратити, па ради тога уколико би који од таквих био заробљен приликом сукоба са партизанима, треба му поштедети живот, а уколико против којега од њих постоји доказ, да је починио злочине према српском народу, треба га упутити у Главни штаб (Босанских четничких одреда), који ће га предати суду (тада основаном при том штабу – прим. аут), а овај ће решити какву казну заслужује према почињеној кривици.17
Четнички споразуми са Хрватима испунили су свој основни циљ: заштиту Срба од покоља и јачање српских снага за наношење одлучујућег ударца непријатељу у последњој фази рата, у очекиваном садејству са Западним савезницима. У неким случајевима, споразуми су по Србе били веома повољни, попут оног који је 13. маја 1942. у Бањалуци потписан за подручја између Врбаса и Сане. Тада је локални хрватски командант, потпуковник Бучар свом људству издао следећу заповест:
Почам са 15. свибњом имају се прекинути сва непријатељства према четницима означеног подручја.
Забранити свако пуцање на четничке постојбе или становништво – ово се нарочито односи на добровољце села Кијево, Паланка (Томина), Стратинска и Шкрљовита, који чак пуцају и на мирно становништво које на пољима ради. Исто важи и за Врхпоље и Прхово, које без икаквог разлога пуцају на сељаке преко Сане, па чак и на стоку.
Према томе, непријатељства се имају наставити само према партизанима (комунистима), који имају црвене звијезде на капама…18
Међутим, усташке јединице, нарочито Црна легија, нису поштовале потписане споразуме. Заправо, четници нису ни потписивали споразуме са усташама, већ са хрватском редовном војском, домобранима, као и са хрватским цивилним властима. Усташе су сматране посебним формацијама, упоредивим са Хитлеровим СС трупама. Геноцид над Србима представљао је сврху њиховог постојања, па отуда споразуми усташа са Србима, који значе заустављање злочина, по природи ствари нису били могући.
До забуне у вези са овим споразумима долази због склоности да се све хрватске оружане снаге називају усташама. Као што ћемо видети, то је у једној депеши учинио и Дража, мада је у својим акцијама правио разлику између усташа и домобрана: увек је наређивао да се први туку, ~где год се нађу~,19 док је друге покушавао да неутралише политичким мерама.
Дакле, и после потписивања споразума са ~Независном Државом Хрватском~, Срби су били на опрезу, како су говорили, ~према Хрватима~, а свакако посебно према усташама. Црна легија је, примера ради, напала Босански Кобаш, иако се споразум који је потписао Раде Радић односио и на ово село. Напад је одбијен противударом Мотајичког четничког одреда Николе Форкапе.20
С друге стране, дешавало се да и четнички одреди крше споразуме. Тако је на Озрену нападнута хрватска стража, да би јој био отет један пушкомитраљез. На поменутој конференцији у Кулашима, прота Сава Божић је осудио овај чин: ~На тај начин један неодговоран човек може да нас све уведе у борбу, а не знамо како би се та борба свршила, па би сви могли настрадати~, рекао је он.21
И Хрвати су имали своје скривене циљеве у вези споразума са четницима, о чему је Дража писао влади у Лондону депешом од 5. августа 1942: ~Усташе у Босни покушавају да се споразумеју са четницима, тежећи да их изиграју и разоружају. Потребно је преко радија истаћи ову опасност по четнике~.22 Ипак, Хрвати нису остварили ове своје намере. њихове локалне власти за Усору и Соли јављале су Загребу 12. новембра 1942. следеће: ~Што се тиче држања четника у овим крајевима, оно није било подношљиво ни код оних који су потписали уговор, а камоли код оних са којима преговори нису уопште вођени~. Због таквог извештаја, ~Врховно оружничко заповједништво НДХ~ закључило је 12. децембра да ~четници постају сваког дана све дрскији~, уз напомену: ~Из свега се разбире да су ови споразуми са четницима без икакве вриједности~.23
Према немачким извештајима, четничке зоне биле су затворене за Немце, усташе и домобране. О томе је марта 1943. јављао СА пуковник Реквард:
Нема ни говора о неком утицају хрватске владе у крајевима у којима они (четници – прим. аут) владају. Напротив, четници су своје крајеве херметички затворили и чак су тражили пропуснице од немачких официра. Хрватски чиновници и војници могу ступити у те крајеве само с опасношћу по живот.24
Један СС официр писао је годину дана касније како Срби у североисточној Босни ~јако цене и штите~ четнике.25

———————————————-

(…) Била је то идеална прилика за људе попут поручника Дреновића. Онога дана, када су са југа четничке јединице поред Италијана кренуле према српским насељима у ~Бихаћкој републици~ – он је поред Немаца кренуо са севера.
Дреновићев подешен наступ није се допао мајору Славољубу Врањешевићу, о чему је 3. фебруара (1943) известио мајора Остојића:
Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске Крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бањалуци.46
Остојић је, три дана касније, јављао Дражи:
Скренуо сам пажњу свима у Динари да не долазе у додир са Немцима и усташама.47
На ово је Дража тражио да се Дреновићу пренесе следеће наређење:
Дреновић иде заједно са Немцима и усташама и Лорковић га хвали. Дреновић треба да спасава наш народ од усташа и Немаца и да се држи по страни.48
Мајор Остојић, у депеши Дражи 9. фебруара, ипак хвали Дреновићеву тактику: ~Дреновић се изгледа добро снашао~, писао је он, настављајући: ~Постараћу се да му преко Хуга (капетан Боривоје Митрановић – прим. аут) поручим чување нашег живља од Немаца и усташа.~49
У ствари, Дреновић је то већ радио.
Нови извештај о Дреновићу стигао је у Врховну команду 25. фебруара, од мајора Баћовића:
Дреновић (иде) са немачком опремом и шубарама на глави.50
А мало опширнији извештај послао је војвода Ђујић, 8. марта:
Наше патроле у области Босанског Грахова ухватиле су везу са Дреновићем и Митрановићем. Добио сам извештај од обојице… Раде са ослонцем на Немце. Акцију су почели 20. фебруара од Санице и Мркоњића. До сада су разбили главне снаге партизана и протерали из области Кључа, Мркоњића, Јајца, Гламоча, Купреса.51
Иначе Дражин општи став по питању многобројних српских непријатеља био је једноставан: ~Користити све против свих~, писао је он на пример мајору Баћовићу, 15. фебруара 1943. године.52 Посебан став о поручнику Дреновићу дошао је свакако због његовог претеривања у томе. Дража је тражио дискрецију, пре свега због недобронамерних Западних савезника. Такође је забрањивао апсолутно сваки додир са усташама, наређујући да се они уништавају свуда и у свакој прилици. Уистину није познат ни један документ о сарадњи четника и усташа – ни немачки, ни четнички, ни комунистички, сем њихових уобичајених поштапалица, писаних ради пропаганде.
Међутим, Дреновић је често одлазио у Бањалуку. Његова слика за столом у кафани хотела ~Босна~, са тројицом домобрана и једним усташом, спада у ред највише објављиваних фотогтрафија из Другог светског рата на нашем тлу. А те ноћи, по првом Дреновићевом силаску у Бањалуку, Срби су први пут мирно спавали, још од почетка рата. Појава овог двометраша опасног изгледа, и још многих њему сличних четника на околним брдима, најзад је донела дозу смирења међу српски живаљ, који је, до тада, само благодарећи присуству немачких трупа спашен од потпуног истребљења.
Раније смо већ навели Дреновићеве ставове по овом питању:
У погледу акције против Хрвата проста је ствар – докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни… Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне фронт, а онда…
Са овим су се слагали и други команданти, али су се згрозили од следеће Дреновићеве реченице:
{то се тиче новца, ја стојим на становишту да сада од Хрвата треба узети све што се може.53
Нема доказа да је Дреновић то радио лично, али, тамо где се наметнуо као заштитник српског живља на овај начин, као и у неким суседним областима, пре свега оним под командом њему сличног Радета Радића – као што то у рату бива, дошло је и до низа негативних пратећих појава. На пример, до шверца са Хрватима.
Може бити да би Дреновић, у случају повољног исхода рата, био изведен пред војни суд. његова одбрана свакако би се позивала на следеће чињенице: прво, ту, где су деловале Дреновићеве јединице, српски живаљ је спашен од Хрвата; друго, постојало је Дражино наређење о ~коришћењу свих против свих~.

ИЗВОРИ:

13 Зборник докумената, том 14, књига 1, 312.
14 Зборник докумената, том 14, књига 1, 311-318.
15 и 16 Зборник докумената, том 14, књига 1, 335-338, 367-368.
17 Зборник докумената, том 14, књига 1, 405-409.
18 Погледи, број 64, 1990. године.
19 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 858.
20 и 21 Зборник докумената, том 14, књига 2, 665, 670.
22 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 47.
23 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 46.
24 и 25 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 47- 49.

————————————————-

46, 48, 52 Зборник докумената, том 14, књига 2, 147, 207, 213.
47 и 49 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
50 и 51 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
53 Зборник докумената, том 14, књига 1, 311-318.

(Из књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 2. том)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *