“Српске новине“: Скривена документа Гестапоа о четницима

Документ Гестапоа о капетану Бранковићу на немачком

Ексклузивно: Скривена документа Гестапоа о четницима

Сећање на једног јунака

Капетан Градимир Бранковића до краја је издражао сурову нацистичку тортуру, а да ништа и никог није одао. Од Бранковића се нису могле сазнати појединости…“ (СС капетан Милер из Анти ДМ одсеку у Гестапоу)

ПИШЕ: Ратко ЛЕКОВИЋ

Документ Гестапоа о капетану Бранковићу на немачком

Документ Гестапоа о капетану Бранковићу на немачком

У редовима четника ђенерала Драже борило се на хиљаде официра, од чина потпоручника, до генерала. Они су командовали јединицама, били официри за везу са савезничким војним мисијама, организовали или предводили специјалне операције (нпр саботерско – диверзантске) итд.

Међутим, велики број официра, који формално нису били део Југословенске војске, тајно је свесрдно помагао њену борбу, ризикујући свој и животе својих породица. Таква њихова активност наносила је окупатору много штете, дајући драгоцен допринос развоју покрета отпора и вођењу герилског рата.

Они су били “наши људи убачени у непријатељске редове“ У “Недићевој Србији“ најчешће је то била Српска државна стража, чији су припадници познати као недићевци.

Документ Гестапоа о капетану Бранковићу на српском

Документ Гестапоа о капетану Бранковићу на српском

Разуме се, ова активност је била део изузетно разгранате и јаке четничке обавештајне мреже. И сам Недић је предано радио на откривању Дражиних људи, након чега би следила њихова хапшења од стране Специјалне полиције (ређе) или Немаца (најчешће Гестапоа и СС-а). Да је тако било, потврђују нам  извештаји Недићевог Министарства унутрашњих послова, као и бројна немачка документа.

Било је случајева и да је лично Милан Недић тражио хапшење конкретних официра Српске Државне страже, који су радили за Дражине четнике, а да о томе постоји истовремено:

–         документ Министарства унутрашњих послова (који је примио и потписао Недић);

–         Недићев допис немачкој команди Србије;

–         Наређење генерала Харолда Турнера, шефа управног штаба немачког команданта Србије, са позивом на допис “председника српске владе“.

Према томе, због активне подршке окупатору у том послу, и сам “председник српске владе“ сноси кривицу и историјску одговорност за страдање и смрт великог броја патриота, који се нису мирили са окупацијом и сатирањем српског народа, спровођеним од окупатора и његових сателита у окупираној земљи.

Велики број њих Немци су успели да открију, након чега су их стрељали (чему је претходило ислеђивање и мучење у затворима Гестапоа) или спроводили у концентрационе логоре, где је већина њих убијена или преминула услед континуираног психолошког и физичког терора и до екстремности нехуманих услова боравка у тим казаматима.

Како је немачки окупатор поступао према тајним Дражиним сарадницима убаченим у квислиншке формације, захваљујући сачуваној и доступној документацији (пре свега немачкој и четникој), можемо сагледати на великом броју примера.

За ову прилику, користећи оригинална немачка документа дајемо приказ рада и страдања капетана Градимира Бранковића.

О капетану Бранковићу Гестапо је водио досије, који је сачуван и налази се у Архиву Града Београда (фонд БДС, ознака у регистру  B – 815).
У овом архиву чува се више од 5 500 досијеа која је водио Гестапо у окупираној Краљевини Југославији, а убедљиву већину међу њима чине досијеи припадника Дражине организације (са разним положајима и улогама).

Градимир Бранковић рођен је у Београду 14. децембра 1903. године. Био је син судије Драгољуба Бранковића и Ружице Бранковић.

У Београду је похађао и завршио гимназију, затим и Војну академију.

Као официр војске Краљевине Југославије командовао је четом, а потом, у чину капетана I класе, и батаљоном (пешадија).

Како пркосно наводи у свом саслушању у Гестапоу, као  командант батаљона, стационираног у Врању,  учествовао је и у Априлском рату.  У слому који је уследио успео је да избегне заробљавање, касније постаје командант Српске државне страже у Кључком срезу, а гарнизон којим је непосредно командовао био је смештен у Кладову. У том месту је и ухапшен 29. новембра 1942. године, “због припадности организацији ДМ“, како пише у документима из његовог досијеа у Гестапоу. На свом саслушању, капетан Бранковић о овој оптужби која је подразумевала мучење и смрту пресуду,  рекао је следеће:

“Никада нисам припадао организацији ДМ нити сам са њоме имао било какве везе. Уопште ми  није познато да сам предвиђен за команданта једне бригаде ДМ. Ја то чујем по први пут данас. Са ДМ нисам имао уопште никакве везе  и стога ми је необјашњиво  како сам могао бити именован за команданта једног таквог одреда, када уопште не припадам томе покрету. Своју службу код Српске државне страже сам увек прописно обављао и нисам имао никакве везе са неком илегалном организацијом.“

Међутим, на основу достава агената, или на темељу заплењених четничких докумената, Гестапо је дошао до сазнања да капетан Градимир Бранковић, не само што је био “припадник организације ДМ“, већ је и “предвиђен за команданта 2. кључке бригаде Драже Михаиловића“. Даље се у истом документу наводи: “Мора да зна ближе појединости о организацији ове бригаде“.

Дакле, капетан Бранковић је, као и велики број официра Српске државне страже користио своју позицију, како би што је могуће ефикасније помагао “оне у шуми“, како је, поред осталог, Дражине герилце називао, његов формални командант Милан Недић.

Можемо само да замислимо како је изгледало саслушање капетана Бранковића, и на какве су га муке стављали нацисти да би дошли до података о четничкој мрежи сарадника,  а пре свега о организацији 2. кључке бригаде.

Заиста су ретки примери да неко успе да издржи такво саслушање и да не ода своје сараднике. У такве родољубе, мученике и јунаке српске борбе уписано је и име капетана Градимира Бранковића. До краја је издражао нацистичку сурову тортуру, а да ништа и никог није одао. О томе нам сведочи закључни извешај Гестапоа од 23. децембра 1942. године, где пише:

“Бранковић је одбио сваку везу са организацијом ДМ… Од Бранковића се нису могле сазнати појединости о организацији ове бригаде“.

Извештај је потписао Милер, један од главних СС-оваца у Анти ДМ одсеку у Гестапоу.

Истог дана, заменик капетана Хајнриха Бранта, шефа овог одсека, Евердинг, потписао је документ следеће садржине: “Бранковић лежи у логору Дедиње (Бањичком логору, м.п.), а сходно упутству са њиме треба поступити као са таоцем, предвидети га следеће стрељање“.

“Следеће стрељање“ десило се већ за три дана, 26. децембра 1942. године, што је СС поручник Рајциг истог дана рукописно евидентирао, а онда је написан кратак извештај о стрељању. Тог дана стрељана је је група од 250 “присталица Драже Михаиловића“, о чему су Немци издали плакат – саопштење, које је сачувано, а као прво на плакату је наведено име капетана Градимира Бранковића. После његовог следе имена још девет тога дана стрељаних официра, означених као “ДМ вође“.

Капетан Бранковић - први од 250 стрељаних

Капетан Бранковић – први од 250 стрељаних

Капетан Градимир Бранковић био је ожењен и имао је троје деце.

У име породице, ташта капетана Бранковића упутила је молбу команди Српске државне страже да јој се предају ствари стрељаног капетана , “онолико колико био то могла да користе његова деца“, што је евидентирано 15. јануара 1943.

Молба се завршава овом реченицом: “У име његове болесне жене и његова три мала детета, моли мајка његове жене, потписана Ружица Баранић“.

Српска државна стража је ову молбу, уз “топлу препоруку“ и предлог да јој се изађе у сусрет, проследила IV одељеу Гестапоа (Анти ДМ).

Исти одсек је 10. фебруара молбу одбио, а образложење је било следеће:

“Капетан Српске државне страже Градимир Бранковић стрељан је у оквиру мера одмазде на дан 26. 12. 1942. године. Како је доказано, он је илегално радио за ДМ организацију од које је био предвиђен за команданта бригаде. На основу предње кажњиве делатности не може да се удовољи молби за предају личне својине преминулог, јер су исте подлегле конфискацији.“

Ово је последњи документ из досијеа капетана Бранковића, закљученог потписом капетана Бранта.

Овај страдални српски официр, само је један од десетина хиљада бораца и сарадника покрета отпора под командом ђенерала Драже, који су своју смрт нашли од окупаторске руке. Када је наступила нова, црвена тиранија, чак и помињање њиховог имена било је забрањено и кажњиво дело. Тиме су ови јунаци, заточници српске слободе, убијани по други пут.

На све могуће начине, комунисти су потискивали истину и уништавали трагове који би сведочили да су они које су колективно прогласили “сарадницима окупатора“, заправо велики страдалници од тог истог окупатора.

Уз све последице које је то оставило, на срећу можемо да кажемо: тај нечасни посао показао се узалудним.

(Српске новине, лист Организације српских четника „Равна Гора“, Њу Џерси, јун 2014)

Затворено за коментаре.