Српство и свет данас

Истреаживачка станица Петница код Ваљева
Истреаживачка станица Петница код Ваљева

Истреаживачка станица Петница код Ваљева

Србија мора да се мења, али како? Наиме, мора да се мења тако да одржава равнотежу између своје културне баштине и новог. Знање и наука заузимају централно место у овом подухвату

Појам «нови свет» или «Нови светски поредак», означава чисту материјализацију замисли о животу људи у новој врсти светске друштвене заједнице, која настоји да задржи све прерогативе државног устројства развијених капиталистичких држава. Та заједница почива на присили и притиску економске надмоћи. Њен развој иде према потпуном униформисању наметањем једног те истог обрасца политике теорије, модела економије и облика масовне културе.

 

Појам српство овде употребљен може да има два значења. У једном она се односи на народ без посебног нагласка на његове особине. У другом она се односи искључиво на културни садржај, етнолошке особине народа и психичке особине појединца. Појам српства овде је разматран у овом другом значењу. Ове особине обухваћене у колективном стању свести представљају чисти духовни израз материјалног постојања народа. Тачније речено, српство чине одређене карактерне особине појединца, усвојене вредности, моралне норме и навике понашања, који надахнуће за свеукупно корисно делање имају у исповедању Православља. Отуда произлазе врховне вредности код нашег човека а то су: одржавање вере, оданост владару и отаџбини и посвећеност породици. Уз помоћ очувања језика, писма и фолклора, заокружене су основе са којих се уздиже српство, то јест народна духовност. Укратко, српство је изражено кроз осећајност у којој су љубав и бригу за другог на првом месту, кроз морални назор којему је у основи Видовданска етика, кроз храброст и пожртвовање и истрајност, све у циљу неговања културне баштине ради биолошког опстанка народа.

 

У теоријским радовима о новом светском поретку, код Ralph Epperson-а, Ash Nazin Ray-а, Carlo James, Chris Tyson-а, Henry Kissinger-а и Lawrence Eagleburger-а, реч је углавном о спољној политици САД-а. Основно полазиште, мање више у свим овим радовима јесте да будући велесилом, САД су преузеле обавезу бављења питањима од светског значаја, водећи истовремено рачуна о заштити својих државних интереса. У крајњој линији ови интереси се своде на заштиту капитал-односа. Отуда, наметнут је закључак да Америка све више постаје држава народа, који наметањем једне идеологије, једног економског модела, једне културе, а уз помоћ војске и војне индустрије, берзе и финансијских институција, информативних агенција и високе технологије, преузима улогу светског полицајца и место господара света.

 

Оставимо за тренутак по страни крупни план са светском заједницом и новим распоредом политичких снага у свету и обратимо пажњу на појединца, на човека. Човек одвајкада заузима посебни положај у свету и природи. При томе нарочито, долази до изражаја његова склоност према увећању сопствене моћи и овладавању светом. Један од израза склоности према безграничној моћи јесу његови бројни покушаји успостављању великих царстава и моћних империја.

 

Објашњење такве човекове природе можемо да нађемо на два места. Пре свега у Старом завету Светог писма, који говори да, када је Бог створио човека «као себи сличног» и одвео га у Рај да тамо живи и ужива, постављајући пред њега само један једини услов: «да не једе плода са дрвета од знања добра и зла» (Постање 2, 16-17). И, шта је човек тада учинио? Управо је хтео да проба баш тај плод. Сва блага овог света њему нису била довољна кад није био и господар тога света, кад није био као и сам Бог.

 

Наука је, са своје стране, такође понудила објашњење суштине човекове природе. Велики немачки философ Friеdrich Nietzsche води нас у средиште човекове психе и пружа научно објашњење за понашање човека. Наиме, основне биолошке потребе за продужавањем врсте, одржањем у животу, телесном заштитом и заклоном од непогода, нису по Nietzsche-у главни покретачи човековог поступања. За њега то је нагон «воље за моћ». Овај нагон одређује човека како у односу према другом човеку, тако и према свим другим живим бићима, па и природи уопште. Овим изједначавањем «воље за моћ», која није ништа друго до једна карактерна црта, па ако хоћемо и морална особина, са природним нагонима опстанка, који имају снагу нужности, Nietzsche показује како је дошло довраћања људског друштва за корак уназад и тиме постало изједначено са животињским царством, у којем физичка снага одлучује између бити или не бити. Тако је наметнут закључак да данашње стање Западне цивилизације, пре јесте резултат биолошких нагона човека, односно задовољења потребе за моћ, па тек онда, ако уопште, резултат развоја његовог ума и разума, испољеног кроз развој природних и хуманистичких наука а пре свих права и етике.

 

Пошто је наука, употребом пре свега философије и психологије чинило се, истерала Бога из света и човека, створени су услови да на упражњено место врхунског идеала, који осмишљава човеково постојање и делање, дође нови покретач и сила кохезије, који више одговара друштву технологије и практичног ума. Тако је у друштвени живот и духовни оквир човека ушао новац и посто смисао човековог бивствовања у овом свету. А како је сила већ раније за себе била обезбедила право искључивог располагања истином, она је сасвим слободно могла да прогласи нови морал «свега дозвољеног», одевеног у реторички плашт слободе и демократије. Пошто је тако према поседованој моћи, друштвеном утицају и количини новца, одређен садржај и обим слободе сваког појединца, слобода је престала да буде слобода за све, па је капитал-односу пружена прилика да прогласи и «крај историје». На овај начин само једно постаје извесно а то је настављање продубљивања нејаднакости у друштву, што у крајњој линији појачава социјално незадовољство, које тражи и покреће даље промене.

 

Само тако могло је да на место љубави у човековом срцу дође надметање, то јест борба за опстанак, који природно изазивају нетрпељивост и суревњивост, подстичу сукобе и стварају непријатељства, што је по некима предуслов покретања друштва напред, а по другима узрок разарања. Потреба за самопотврђивањем води човека према саможивости, зависти, себичности, лакомости и похлепи. Ту више нема места животу за другог и кроз другог, за поистовећивање са другим, за пожртвовање ради другог, за посвећеност и доброчинство. Отуда човек занемарује опште и заједничко, на рачун посебног и појединачног. Ту је рођен отуђени човек, којег једино занима свет ствари, његова лична срећа и стицање материјалне користи.

 

Било да је реч о новом свету или «Новом светском поретку» у питању је сплет власти, политике и економије познат познат под називом Нео-либерализам. У њему је похрањена целокупна стварност свих данашњих живота. У тој стварности траје поступак великог обједињавања, кад су у питању државе, административно уређење, правна регулатива, економија, па чак и слободно време забаве. Ова кретања истискује, све што је мање, слабије и неразвијеније, на маргине политике и економије, значаја и историје, она бришу разлике у име униформности и потиру самосвојност. Основне карактеристике овог друштвеног креатња су ван територијална централизација управљања и финансија, покретљивост људи и капитала, увођење једнообразног законодавства и појава монотоније у свакодневном животу, који се најпре обавља у «virtual reality», а затим сам постаје «virtual reality».

 

Из овог пресека друштвених кратања добили смо живу слику настајања Глобализације, односно појаве новог светског друштва. Основни покретачи Глобализације су пре свега демократски политички систем, либерална економија, слободно тржиште, информатичка технологија и монопол медија који располажу са информацијама. У демократском политичком систему нестају идеолошке разлике између политичких странака. Њихов једини циљ је борба за власт. Слободно тржиште пре свега ради у корист великих а никако није прилика за све да равноправно учествују на њему. Коришћењем савремене технологије и база података, успоставомм монопола над информацијама, друштво има једностран поглед на свет а крупни капитал пуну контролу над појединцем и друштвом. Тако државне границе сада губе свој ранији значај. Оне све више постају само симболи за интегритет и суверенитет, који су од сада Ex-територијалан. Етнолошке карактеристике и конфесиона припадност губе место у културном одређењу једног народа, са чиме до сада познати идентитет добија своје нове одреднице у којима масовна култура почиње да преовладава. Носећа снага масовног одређења становништва постаје синтетизовани културни образац настао уз помаоћ дигиталне технологије и такозваних друштвених мрежа. На тај нѕин народ, односно друштво, губе духовно језгро и морални путоказ. Друштвене нституције, попут отаџбине, брака и породице, губе сваки значај. Вредновање живота и човека обавља се кроз његову могућност да производи и да троши, дакле, кроз његов однос према роби, тако да човек од сада служи само новцу.

 

Чему, у таквом новом свету, Србија и српски народ, могу да се надају? Поставља се питање да ли је у оквиру испољеног развоја светског друштва, односно савремене цивилизације, израженог кроз политичко-економска преобликовање друштва, могућ некакав други пут за Србију и српски народ? Да ли је српска културна традиција у стању да преживи сусрет са Нео-либералним капитализмом, којему су у основама католичанство и протестантизам? Ако нема друге могућностие, а чини се да је тако, какви су онда изгледи за одржање Србије и духа Православља у сусрету са моћнм Западом пре свега?

 

Да подсетимо, у краткој студији «Светосавље као философија живота», Ава Јустин каже како су Срби настањени на резделини Истока и Запада. Њихов живот тиме је постављен на оштрицу мача. Шта више Срби су ту да остану. Свети Јустин Ћелијски закључује да је Светосавље за српски народ једини пут и начин опстанка и избављења. А руски богослов Александар Сергејевич Панарин у књизи: «Глобализација, Православно Хришћанство и Нови сетски поредак», поручује да историја још није завршена и да Нео-либерализам није једини одговор човековим потребама и да постоји и друго, а то је Православље, које у себи носи бригу за сваког човека а не само за јаке. Бера Православља, која почива на братској љубави према другом, постаје непресушна и недостижна духовна снага човека будућности.

 

Данашњи положај Србије и српског народа изузетно је сложен. Резултат је пре свега укупног наслеђа прошлог века, са коренима који сежу далеко дубље у историју и у тесној су вези са тежњом народа слободи, божанској истини и правди. Налазећи се опет пред избором, само једно постаје јасно, Србија мора напред.

Србија мора да се мења, али како? Наиме, мора да се мења тако да одржава равнотежу између своје културне баштине и новог. Знање и наука заузимају централно место у овом подухвату. Зато пут ка остваривању овог циља води преко образовања и просвећивања, подухвата утемељеног и доследно спроведеног према државним интересима. Безрезервним заговарањем приступања Европској Заједници данашња власт, грешком или намерно, заборавља на могућност  усвајања основних принципа модерног друштва: демократије, тржишне економије, права и слобода човека, као предуслова модернизације друштва, која може да буде спроведена без обавезе уступања свог државног суверенитета.

 

Дакле, Србији једино остаје пут Светосавља као извор духовне одбране и обнове, без које нема уласка у нови свет. Без чувања и неговања, својих светиња и културне баштине, нема чврстих основа за развој модерног друштва и државе Србије и њиховог опстанка. Да би се до тога дошло мора најпре да буде извршена духовна обнова у целом друштву. Ова обнова пре свих је потребна у Цркви и државним управљачима и сваком појединацу. Једном када ово буде остварено, моћи ће да буде доведен у склад развој српског друштва са развојем светске цивилизације. Политичке, економске и културне потребе српског народа, изражених кроз поглед на свет, живот и културу, обухваћених философијом Светосавља и Видовданском етиком, биће задовољене. То је уједно начин да буде остварено политичко јединство у земљи и повраћена изгубљена слога народа. Вера у Бога, оданост суверену, одбрана и брига за отаџбину, чување брака и породице, повратно делују на њихово очување, што доприноси извршењу духовне обнове народа а у циљу стварања, модерне, јаке и стабилне Србије. У таквој држави вера потаје духовно надахнуће, заједничарство, то јест задругарство, извор трајања а саборност вид управљања. Кад ово буде испуњено наш народ истински може да приступи светској заједници градећи притом трајну будућност на добро свог потомства.

 

© Александар Димитријевић, фебруар 2016

Затворено за коментаре.