Шта је Србија одбила јула 1914?

Мр Драган Крсмановић, виши архивиста

ШТА ЈЕ СРБИЈА ОДБИЛА ЈУЛА 1914. ГОДИНЕ?

Европа на прагу XX века

Почетак  XX века Европа је дочекала у варљивом, преко две деценије дугом миру. Ипак и ако су основна груписања снага у два табора Француско-Руском и Немачко-Аустроугарском остала и даље, нови век је донео нове супротности.

Младе империјалистичке силе уједињена Немачка и Италија ступиле су  на светску позорницу исувише касно да би се умешале у поделу колонијалних поседа. Енглеска и Француска чврсто су приграбиле своје поседе а САД су у рату са Шпанијом показале чврсту решеност да оба америчка континента и Пацифик прогласе  само својом интересном сфером[1].

У посебном порасту су биле Енглеско-Немачке супротности. Време међусобних симпатија било је прошлост. Немачка индустрија већ је надмашила Енглеску и постепено је потискивала  са светских тржишта. Већ је Немачка наклоност за Буре, у спору са Енглезима на југу Африке, показала немачке намере а мегаломански захтеви у преговорима 1898. године показали да куповина Немачке  малим уступцима није могућа. Ипак кључно за дефинитивни и непомирљиви разлаз био је немачки  «флотни програм[2]» против  кога је Енглеска прибегла крајњем средству, одлуци да за  сваки немачки брод коме започне градња она започне градњу два брода.

Енглеска је 1904.године након тешке победе над Бурима постигла споразум са Француском и решила спорове у колонијалним питањима.

Након пораза у рату са Јапаном и Русија је била вољна да  са Енглеском нађе компромисе у питањима средњег и далеког истока па су обе силе под утицајем Немачке експанзије у Турској и концесија за Багдадску железницу, 1907.године закључиле споразум.

Почетком века немачка војна супериорност на копну била је апсолутна. Бројна армија, обучена резрева, обучен и  бројан официрски кадар, квалитетна артиљерија, квалитетна организација мобилизације. Све ово давало је  Неамчкој изразиту предност у сукобу са било којом силом у Европи.

У сусрет светском  рату

Нарасле супротности и Немачка супериорност на континету покренуле су низ догађаја који ће кулминирати ратом.

Прва криза избила је 1905. године («Прва мароканска криза») завршила се компромисом јер је Енглеска чврсто  подржала Француску у спору са Немцима.

Далеко озбиљнија била је 1908-1909.године Босанска криза коју је изазивало изазовно и једнострано кршење међународних уговора од стране Аустроугарске а која се завршила уступцима Србије и Русије.

Следиле су 1911. године «Друга мароканска криза», Италијанско-турски рат, 1912-1913. године «Скадарска криза». Немачка и Аустроугарска биле су све агресивније а силе антанте  све мање вољне на компромис.

Почев од 1911. године Немачка, и ако најспремнија за рат, убрзавала је своје ратне припреме, најпре формирање два нова армијска корпуса, 1912. године специјалним кредитима за изградњу нових бродова типа дреднот  а 1913. године повећањем војске за 4.000 официра, 15.000 подофицира и 117.000 војника. Ове  измене уз увођење тешке артиљетрије и масовне употребе митраљеза требале су да омогуће брзу мобилизацију и развој и предност у самом почетку рата.

Француска је одговорила продужетком војног рока са 2 на 3 године.

Русија је покренула велики програм освавремењивања армије желећи да почетак рата одложи до 1916. године.

Свет се ужурбано припремао за велику касапницу.

Ултиматум

“Младобосанац” Гаврило Принцип усмртио је 28.јуна 1914. године у Сарајеву надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу Софију. Истога дана почела је велика дипломатска игра, једних да се искористи згодан повод за рат и других да се ратно лудило спречи пре него што то буде касно.

Немачки империјализам, свестан да је најдаље одмакао у ратним припремама, ипак није желео да пропусти прилику да своје противнике, пре свега Француску, а потом и Русију, порази пре него што ове у својим ратним припремама достигну такав ниво да би то било немогуће реализовати.[3]

Непосредно након атентата у Бечу је владала конфузија у којој су начелник генералштаба Конрад фо Хецендорф и миностар иностраних послова гроф Берхтолд захтевали рат против Србије а коме се супротстављао мађарски председник владе гроф Тиса, док се остарели цар двоумио. Неспособна да самостално донесе одлуке од значаја за светски мир Аустро-Угарска се обратила Немачкој од које је очекивала подршку. У свом писму Фрања Јосиф допушта могућност  да ће “бити немогуће доказати саучесништво српских власти – (у припреми атентата), ипак  – у суштини се не може сумњати да је политика српске владе управљена на уједињење Јужних Словена и, према томе, против поседа дома Хабзбурга ”. На крају писма цар закључује да Србија “као политички фактор мора бити уклоњена са Балкана”.[4]

И док су сукоби 1909. године решени попуштањем Русије и притиском на Србију да прихвати анексију БиХ као свршени чин а 1912. године притиском Немачке на Аустро-Угарску да одустане од интервенције на Балкану, сада је у немачким империјалистичким круговима сазрела одлука да се овај повод искористи те да се загази у европски рат. Већ 5.јула 1914. године немачки цар Виљем II је у Потсдаму примио Аустро-Угарског  амбасадора Сечањија и саопштио му јасан одговор, да се са акцијом против Србије не одуговлачи те да ће ће у случају да због тога дође до рата Аустро-Угарске и Русије Немачка извршити своје савезничке обавезе. Ове речи конкретизовао је државни секретар иностраних послова изјавом да у сукобу због Србије Аустро-Угарска “може сигурно рачунати на то да ће Немачка бити уз њу као савезник и пријатељ”.

Потпаљивачи светског рата покренули су ратну машину. Након охрабујућег немачког одговора у Бечу се 7.јула 1914. године састао министарски савет. записник са седнице говори о томе да “сви присутни осим краљевског мађарског председника министарског савета држе да чисто дипломатски успех, чак и у случају кад би се завршио потпуним понижењем Србије, не би вредео ништа. Зато је потребно да се Србији поднесу  тако радикални захтеви како би се могло унапред предвидети њихово одбијање, те приступити радикалном решењу питања путем војне интервенције”.

Било је то потпуно у духу немачких планова за почетак рата када евентуални преговори нису имали за циљ мир већ само обезбеђење форме за повреду међународних права[5].

У данима које је Аустро-Угарска утрошила на убеђивање грофа Тисе (мађарског председника министарског савета) да се приклони ратној опцији из Берлина су стизали подстицаји на убрзану ратну акцију.

Коначно пошто је добијена и његова сагласност састављен је документ јединствен у дотадашњој дипломатској историји, документ који је пажљиво састављен, тако да га по форми и садржини не би могла прихватити нити једна слободна држава.

Тактички разлози тренутка саопштавања одлучили су да он буде предат српској влади тек 23. јула око 18.00 часова  у тренутку када је француски председник владе Поенкаре отпутовао из Петровграда а да би спречили благовремене консултације о заједничкој акцији Француске и Русије.

             Превод ноте коју је данас аустријски посланик предао српској влади:

            “18/31. марта 1909. учинио је посланик Србије у Бечу, по налогу своје владе, Царској и Краљевској влади уву изјаву:

            “Србија признаје да није повређена у својим правима свршеним чином створеним у Босни и Херцеговини, и изјављује, према томе, да ће се потчинити оној одлуци коју велике силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског Уговора. Повинујући се саветима великих сила Србија се обавезује да ће у будуће напустити своје држање протеста и опозиције, које је имала према анексији Босне и Херцеговине од прошле јесени, и  да ће, сем тога, променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској, да би живела са овом последњом у односима доброг суседства”.

            Међутим, историја последњих година, а нарочито болни догађаји од 15/29 јуна, показали су да постоји у Србији један превратнички покрет, чији је циљ да се одвоје од монархије извесни делови њене територије. Тај покрет, који се родио пред очима српске владе, почео се манифестовати ван граница краљевине актима тероризма, низом атентата и убистава.

            Српска Краљевска  влада далеко од тога да испуни формална обећања, садржаја у декларацији од 18/31. марта 1909, ништа није учинила да спречи тај покрет; она је трпела злочиначку делатност разних друштава и удружења, управљених противу монархије, безобразно писање штампе, глорификовање твораца атентата, учешће официра и чиновника у превратничким смеровима, нездраву пропаганду у јавној настави – трпела најзад све манифестације које су могле навести народ у Србији да мрзи монархију и презире њене установе.

            Та толерација Краљевине Српске владе није престала ни у тренутку кад су догађаји од 15/29 јуна показали целом свету кобне последице таквог држања.

            Из саслушања и признавања злочиначких твораца атентата од 15/28. јуна излази, да је сарајевско убиство смишљено у Београду, да су оружја и бомбе, којима су убице биле наоружане, били дати од официра и чиновника српских, чланова Народне Одбране, и најзад, да су српске старешине пограничне страже организовали и извршили прелазак криваца преко Дрине и пренос њиховог оружја.

            Наведени резултати истраге не допуштају Царској и Краљевској влади да и даље остане при свом држању стрпљивог ишчекивања, које је имала годинама према овим ровењима, чије је средиште у Београду и одакле се она шире и пропагирају по територији монархије. Ти резултати јој, напротив, намећу дужност да учини крај смутњама, које представљају сталну опасност по мир монархије.

            Да би постигла тај циљ Царска и Краљевска влада се види принуђена да захтева од српске владе званичку изјаву, да она осуђује пропаганду управљену против аустро-угарске монархије, тј. скуп тенденција којима се у крајњој линији тежи за одвајањем од монархије извесних делова њене територије; као и да се обавезује да ће свима средствима уништити ту злочиначку и терористичку пропаганду.

            Да би дала свечани карактер тој обавези Српска Краљевска влада објавиће на првој страни “Српских Новина” на дан 13/26 јула ову изјаву:

            “Српска Краљевска влада осуђује пропаганду управљену против Аустро-Угарске, т. ј. скуп тенденција којима се у крајњој линији тежи за одвајањем од аустроугарске монархије извесних делова њене територије, и она искрено сажаљева кобне последице ових злочиначких радња.

            Краљевска влада сажаљева што су официри и чиновници српски учествовали у горе поменутој пропаганди и тиме компромитовали односе доброг суседства на које се Краљевска влада свечано била обавезала својом изјавом од 18/31 марта 1909.

            Краљевска влада, која осуђује и одбија од себе сваку помисао или покушај мешања у судбину становника ма ког дела Аустро-Угарске, сматра за своју дужност да формално извести официре, чиновнике и целокупно становништво краљевине, да ће са највећом строгошћу поступити против свих лица, која буду учествовала у тим ровењима, која ће она свим средствима трудити се да спречи и уништи”.

            Ова изјава ће бити једновремено саопштена краљевској војсци једном дневном заповешћу Његовог Величанства Краља, и објављена у званичном “Војном Листу”.

            Краљевска српска влада обавезује се сем тога:

            1. – Да забрани сваку публикацију, којом се изазива на мржњу и презирање монархије, и чија  би општа тенденција била управљена против њеног територијалног интегритета.

            2. – Да растури одмах удружење звано “Народна Одбрана”, да узапти сва његова средства пропаганде, и да на исти начин поступи против других друштава и удружења у Србији, која би се одала на пропаганду против аустро-угарске монархије. Краљевска влада предузеће потребне мере да растурена друштва не могу наставити своју делатност под другим именом и у другом облику.

            3. – Да без одлагања избаци из јавне наставе у Србији, како у погледу наставничког кадра, тако и у погледу средстава наставе, све што служи или би могло служити за ширење пропаганде против Аустро-Угарске.

            4. – Да удаљи из војске и у опште из државне службе све официре и чиновнике, који су вршили пропаганду против аустро-угарске монархије, а чија имена и поступке Царска и Краљевска влада задржава право да накнадно саопшти Краљевској влади.

            5.- Да пристане да органи Царске и Краљевске владе узму учешћа у Србији на уништењу превратничког покрета управљеног противу територијалног интегритета монархије.

6. – Да отвори судску истрагу против учесника у заверу од 15/28 јуна, који се налазе на српској територији. Органи овлашћени од Царске и Краљевске владе, узеће учешћа у односним истраживањима.

            7. –  Да одмах нареди притварање мајора Воје Танкосића и Милана Цигановића, чиновника српског, који су компромитовани резултатима истраге у Сарајеву.

            8. – Да спречи ефикасним мерама учешће српских власти у недозвољеном промету оружја и експлозива преко границе.

            9. – Да отпусти из службе и строго казни чиновнике пограничне страже у Шапцу и Лозници, који су криви што су помагали ауторе злочина у Сарајеву, олакшавши им прелаз преко границе.

            10. – Да да Царској и Краљевској влади обавештења о неоправданим говорима високих српских чиновника како у Србији тако и у иностранству, који се, и поред свог званичног положаја, нису устезали да после атентата од 15 јуна чине у интервјуима непријатељске изјаве према аустро-угарској монархији.

            11. – Најзад, да без оклевања извести Царску и Краљевску владу о извршењу мера садржаних у претходним тачкама.

            Царска и Краљевска влада очекује одговор Краљевске  владе најдаље до суботе 12/25. јула, до 6 часова у вече”.

Реакције у европским престоницама на текст ултиматума  биле су различите. И док су потпаљивачи рата у Берлину ликовали[6], Руси су били свесни свих последица оваквог чина[7] а Енглези су изразили своје запрепашћење и очајање[8].

Став српске владе и поред крајње неповољне међународне ситуације био је јасан. Већ је заступник Пашићев министар финансија Пачу одмах по пријему ултиматума 23.јула 1914. године саопштио руском посланику Штрантману да тражи заштиту од Русије, тврдећи да нема српске владе која би могла пристати на захтеве Аустро-Угарске.[9] Регент и престолонаследник Александар 24.јула 1914. године обратио се Руском цару са молбом за помоћ. У молби Александар подсећа да је Србија одмах по сарајевском атентату изјавила да је свесна својих међународних обавеза, да осуђује овај злочин те да је спремна да на својој територији отпочне истрагу ако би се у току истраге утврдило саучесништво неких њених поданика. Александар је посебно истакао неприхватљивост “натурања пријема аустро-угарских чиновника у Србији који би са нашим водили истрагу и надзирали испуњење осталих услова у ноти” и краткоћу рока од 48 часова за одговор. У име своје земље Александар је саопштио да је вољан прихватити оне Аустро-Угарске захтеве који су у складу са положајем независне државе а и оне које би им саветовао Руски Цар напомињући да ће све личности за које буде доказано да су умешане у атентат строго казнити наше власти[10].

Пашићев  став био је још конкретнији и одлучнији: Аустро-Угарској одговорити до назначеног рока са ознаком тачака ултиматума које се могу а које не могу примити. Одмах послати великим силама молбу да заштите независност Србије. “После тога ако се рат не може избећи – ми ће мо ратовати”.

Одговор Српске владе био је на изузетном дипломатском нивоу. Срочен тако да у потпуности задовољи текст ултиматума који се у суштини није могао прихватити.

            Саопштавам одговор који је српски председник министарства предао данас аустро-угарском посланику у Београду до истека рока ултиматума:

            Краљевска Српска Влада је примила саопштење Царске и Краљевске Владе од 10 ов. м. и уверена је да ће њен одговор отклонити сваки неспоразум који прети да поквари добре односе суседства између аустро-угарске монархије и Краљевине Србије.

            Краљевска Влада је уверена да се протести, учињени како са трибине Народне Скупштине, тако и у изјавама и актима одговорних државних представника, – протести који се потпуно пресечени изјавом српске владе од 18/31. марта 1909. – нису више ни у којој прилици поновили према суседној великој монархији, и да од тога времена није ни од стране краљевских влада, које су се смењивале, нити пак од њихових органа, учињен никакав покушај за променом политичког и правног стања створеног у Босни и Херцеговини. Краљевска Влада констатује, да у том погледу Царска и Краљевска Влада није чинила никакве представке, сем за један учбеник школски, и ту је Царска и Краљевска Влада добила потпуно задовољавајуће објашњење. Србија је у мнобројно прилика дала доказе своје мирољубиве и умерене политике за време трајања балканске кризе, и захваљујући Србији и жртвама које је она учинила искључиво у интересу европског мира, тај је мир био сачуван. Краљевска влада не може бити одговорна за манифестације приватног карактера, као што су чланци у новинама и миран рад друштава – манифестације које се јављају готово у свима земљама као ствар сасвим обична и која се, по  правилу, извлачи испод званичне контроле. Краљевска влада је за ово у толико мање одговорна, с обзиром на чињеницу, да је она приликом решавања читаве серије питања, што су се појавила између Србије и Аустро-Угарске, показала велику предусретљивост и тако је успела да велики број њихов реши на заједничку корист обе земље.

            С тога је Краљевска Влада била болно изненађена тврђењима, да су лица из Краљевине Србије учествовала у припреми атентата извршеног у Сарајеву. Она је очекивала да буде позвана, да узме учешћа у истраживању свега што се односи на тај злочин, и била је готова да би показала своју потпуну исправност, да предузме потребне мере против свих лица, за која би добила обавештења. Сходно жељи царске и краљевске владе, она је вољна да преда суду сваког српског поданика, без обзира на његов положај и ранг, о чијем би учешћу у сарајевском злочину њој били докази поднети; а нарочито она се обавезује да на првој страни “Српских Новина” на дан 13/26 јула обзнани ову изјаву:

            “Српска краљевска влада осуђује сваку пропаганду, која би била управљена против Аустро-Угарске, тј. скуп тежња, којима се у крајњој линији иде на одвајање од аустро-угарске монархије извесних делова њене територије, и она искрено сажаљева кобне последице тих злочиначких ровења. Краљевска влада жали, што су, према саопштењу царске и краљевске владе, извесни официри и чиновници српски учествовали у горепоменутој пропаганди и тиме компромитовали односе доброг суседства, на које се српска влада свечано била обавезала својом декларацијом од 18/31 марта 1909. Влада осуђује и одбацује сваку помисао или покушај мешања у судбину становника ма којега дела Аустро-Угарске и сматра за своју дужност да свечано обавести официре и чиновнике, као и целокупно становништво краљевине, да ће она у будуће поступити са крајњом строгошћу противу лица која би се упустила у такве радње, које ће влада свим средствима спречавати и сузбијати”.

            Ова изјава биће саопштена краљевској војсци једном дневном заповешћу у име Његовог Величанства Краља од Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра и објављена у наредном броју службеног “Војног Листа”.

             Краљевска влада се обавезује сем тога:

            1. – Да у првом редовном сазиву Скупштине поднесе предлог закона о штампи, којим ће се на најстрожији начин кажњавати изазивање на мржњу и презирање монархије, као и закон против свих публикација, чија би општа тенденција била управљена против територијалног интегритета Аустро-Угарске. Она обећава да ће приликом ревизије Устава, која предстоји, изменити члан 22 тако, да се публикације напред наведене могу узаптити, што је данас, према категоричком пропису чл. 22 Устава, немогуће.

            2. – Влада нема никаквих доказа, а ни нота царске и краљевске владе не пружа јој доказе о томе, да су Народна Одбрана и друга слична удружења извршила макакав акт те врсте преко својих чланова. При свем том краљевска влада ће испунити захтев царске и краљевске владе и распустити друштво “Народна Одбрана” и свако слично друштво, које би радило против Аустро-Угарске.

            3. – Краљевска српска влада се обавезује да без одлагања избаци из јавне наставе у Србији све што би подгревало или могло подгревати пропаганду против Аустро-Угарске, кад јој царска и краљевска влада саопшти факта и доказе те пропаганде.

            4. – Краљевска влада прима исто тако да уклони из војне службе све оне, за које судска истрага буде показала, да су криви за радње управљене против територијалног интегритета аустро-угарске монархије, и она очекује да јој царска и краљевска влада саопшти накнадно имена и поступке тих официра и чиновника ради даљег поступања.

            5. – Краљевска влада мора признати, да јој није потпуно јасан смисао и домашај захтева царске и краљевске владе, да се Србија обавеже да ће допустити на својој територији учешће органа царске и краљевске владе, али изјављује да ће пристати на сваку колаборацију, која би одговарала принципима Међународног Права и Кривичног Поступка, као и добрим суседским односима.

6. – Краљевска влада, то се по себи разуме, сматра за своју дужност да отвори истрагу против свих лица, која су, или која би евентуално била умешана у заверу од 15. јуна, а налазе се на српској територији. Што се тиче учешћа у тој истрази и органа или власти аустроугарских, који би у том циљу били делегирани од царске и краљевске владе, краљевска влада не може на ово пристати, јер би то била повреда Устава и законика о казненом поступку. Међутим у конкретним случајевима саопштења о резултатима односне истраге могла би бити дата аустро-угарским органима.

            7. – Краљевска влада је још истога вечера, кад је предата нота, наредила да се притвори мајор Војислав Танкосић. Што се тиче Милана Цигановића, који је аустро-угарски поданик и који се до 15. јуна налазио са службом у жељезничкој дирекцији као приправник, он још није могао бити притворен.

            Умољава се царска и краљевска влада да што скорије изволи саопштити у уобичајеној форми основе подозрења као и евентуалне доказе о кривици тих лица, прибављене досадањом истрагом у Сарајеву, ради даљег поступања.

            8. – Српска влада ће пооштрити и проширити мере предузете у циљу спречавања преноса оружја и експлозива преко границе. По себи се разуме да ће она одмах наредити истрагу и строго казнити пограничне службенике на линији Шабац-Лозница, који нису вршили своју дужност и пропустили су творце сарајевског злочина да пређу преко Дрине.

            9. – Краљевска влада даће радо објашњења о изјавама својих чиновника, како у Србији тако и у иностранству, учињеним у разговорима после сарајевског атентата, а које су изјаве, према тврђењу царске и краљевске владе, биле непријатељске према монархији, чим јој царска и краљевска влада буде саопштила односне одељке тих говора и чим буде утврђено да су употребљени изрази доиста проистекли од речених чиновника, ма да ће се краљевска влада и сама постарати да прибави доказе и уверење о томе.

            10. – Краљевска влада ће известити царску и краљевску владу о извршењу мера садржаних у претходним тачкама, у колико то већ није учињено овом нотом, чим која од тих мера буде наређена и извршена.

            На случај да царска и краљевска влада не буде задовољена овим одговором, српска влада, сматрајући да је у општем интересу да се не пренагли у решењу овог питања, готова је као и увек да пристане на миран споразум, било што ће се поднети питање Међуародном Суду у Хагу на решење, било пак великим силама које су учествовале у састављању изјаве, коју је српска влада учинила 18/31. марта 1909.

            Београд, 12/25. јула, 1914.

 Унапред инструиран да одговор српске владе  оцени као незадовољавајући аустоугарски посланик у Београду Гизл након летимичног погледа на текст одговора саопштио је одлуку о прекиду дипломатских односа и напустио Србију.

Већ 28. јула 1914.године, једним једноставним, отвореним телеграмом Аустроугарска је објавила рат Србији и отворила страшну касапницу у којој ће и сама наћи гроб.

Краљевском српском министарству иностраних дела-пошто  српска краљевска влада није дала повољан одговор на ноту коју јој је предао Аустроугарски посланик у  Београду 23.јула 1914.године царска и краљевска влада је принуђена да се сама побрине за заштиту својих права и интереса и да у овоме циљу прибегне сили оружја. Аустро-Угарска се сматра, дакле, од овог тренутка у рату са Србијом.

 

                                                                       Министар спољних послова

                                                                       Аустроугарске

                                                                       Гроф Бертхолд ср

 Почетак рата

У тренутку избијања рата Србија је имала формални уговор о савезу само са Грчком па ступање у рат сила  тројног савеза и антанте није морао уследити по   аутоматизуму. Ипак суочена са агресивним намерама Аустроугарске Србија је предузела кораке да обезбеди помоћ.

Прва се огласила Црна Гора и на питање о њеном држању већ 24. јула 1914.године одговорила:

«Судбина Србије је и наша судбина. Зло и добро нам је  заједно са Србијом. Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и  у свкаом другом.»

Непосредно пред објаву рата 27. јула 1914.године Руски  цар Николај телеграмом је регенту Александру саопштио и став Русије:

«Докле има и најмање наде да се отклони крвопролиће,  наши напори морају бити  упућени у том правцу. Ако у томе, и поред наше  најискреније жеље, не будемо имали успеха, Ваше височанство може бити уверено, да ни у ком случају Русија неће  остати равнодушна према судбини Србије.»

Немачка која је из сенке вукла конце припрема за  рат  Аустроугарске желела је да искористи предност своје  одлично организоване мобилизације и зада први и одлучни ударац противницима. Она је користићеи као и изговор Руску мобилизацију према Аустроугарској 1.августа 1914.године објавила рат Русији у чему је следила и Аустроугарска објавом рата 6.августа 1914.године.

Како су Немачки ратни планови предвиђали само једну варијанту,[11] концетрацију намдоћних снага  на западу, муњевит упад преко Белгије у Француску, њен слом а  затим пребацивање снага на исток предузете су мере да се што пре отпочне рат на западу. Под изговором да су Француски авиони надлетали Немачку територију Немачка је 3. августа 1914.године објавила рат Француској.

Приликом објаве рата предат је текст из кога нису изостављени делови писани за случај да је  француска прихватила претходно дат ултиматум. Разлог за објаву  рата био је само форма и при ултиматуму предатом  Белгији 2.августа 1914.гоидне.

Реагујући на улазак Немаца у неутралну  Белгију Велика Британија је захтвала  од Немачке да обустави напад  и повуче се. Како на исти није  добила одговор она је објавила рат Немачкој 4.августа увече.

Светски рат је почео.

 

З А К Љ У Ч А К

Много је питања која се пред историчаре могу поставити а у вези су са избијањем Првог светског рата. За нас су посебно интересантна два:

–         Да ли се светски рат могао спречити?

–         Да ли је Србија могла на други начин одговорити на Аустр-Угарски ултиматим и тиме избећи рат?

 

Нажалост и многе учене главе верују да је лоша срећа Фрање Фердинанда и сигурна рука Гаврила Принципа одлучила о судбини светског рата и слому три моћне царевина, патњи многих народа у крви десет милона убијених.

Неоспорна је чињеница да је одлука за отпочињање рата донета много пре него што су «младобосанци» почели своје припреме. Донета је у кабинетима берлинске владе и генералштаба као реална процена да рат треба започети што пре како би се искористиле предности које немачка војска има. Када се ова ратна машинерија покренула она је ишла даље самостално вођена својом сулудом логиком.

Можда донекле једностран али сигурно не и погрешан био је закључак Председника Француске републике Поенкареа: «Питање рата између Аустро-Угарске и Србије, дошло је у овом времену на друго место. Оно је било само изговор, да се изазове европски рат, који је одмах после пораза Бугарске на Балкану припреман од стране Немачке до најмањих ситница. Све германске силе имале су се бацити свом јачином против западне цивилизације и словенства»[12].

Вођство Србије проценило је да је време уступака прошло и да било какви уступци осим потпуног слома Србије и њене независности не могу очувати мир. Ратни изазов је прихваћен јер алтернативе није ни било.

Ни по питању Аустро-Угарског ултиматума избора није било. Његов тон и дух  били су такви да нису пружали могућност компромиса за којим уосталом није ни било воље. Било је то време пуне афирмације принципа националности у формирању  држава и цео српски народ, као у трансу, кренуо је са фанатичном преданошћу да сан генерација оствари у пламену светског рата не жалећи ни своје ни туђе животе.

Сада на почетку новог века ствари изгледају заиста чудно. Србија која је 1914. године ступила у рат да би сачувала властиту независност, заједно са другим земљама чека у реду да жртвује део свог суверенитета Европској унији, НАТО пакту и којекаквим квази организацијама, хапсећи своје грађане и транспортујући их у Хаг.

Дана 11.априла 2002. године донет је Закон о сарадњи СРЈ са међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године. Цело друго поглавље овог закона посвећено је овлашћењима међунаодног кривичног трибунала за предузимање истражних радњи у СРЈ при чему је уз ограду да представници Међународног трибунала у вршењу радњи не могу примењивати принудне мере регулисано да из своје надлежности истражни органи Међународног трибунала могу предузимати следеће радње:

–         прикупљање обавештења од грађана;

–         саслушавање осумњичених, оптужених, оштећених, сведока и вештака, укључујући обдукције и ексхумације лешева;

–         прикупљање материјалних доказа;

–         разгледање и преписивање исправа, укључујући и оне које сачине или прикупе југословенски правосудни или други државни органи о повредама међународног хуманитарног права.

Очито је да су се десиле битне промене у међународним односима. Садашња Европа у којој нас о преласку из Француске у Немачку обавештава само табла поред пута и у којој у истој бригади задатке извршавају Французи, Холанђани и Немци није више спремна да толерише наше националистичке анахронизме а национални суверенитет већ се сматра непожељним остатком прошлости.

Или је то само последица чињенице да на европској сцени нема више моћне Русије. Јер вероватно би малена Србија морала и 1914. године подвити реп да моћна заштитница са истока није лупила шаком о сто и рекла “ДОСТА”. Данас такве се речи не изговарају ни шапатом, а никад није било једногласнијег хора од овог под америчким диригентским штапом (без шаргарепе).

Србија је између рата и понижења изабрала рат, са пуном свешћу да би јој и у случају да је прихватила понижење након тога стигао рат. Мало је вероватно да би дрхтај у Принциповој руци променио ток историје. Ратна звона су већ била спремна и само се тражио добар повод.

Време ултиматума није прошло, нажалост сила још увек надвладава над правом и ове страшне чињенице морамо бити свесни. У таквом на неправди скројеном свету мора се мислити на одбрану. Препустити своју судбину у руке другима значи нестати као заједница. Јер колико год да се права појединаца оснажују у толико више слабе се колективна права посебно оних који немају механизме да их заштите. Али саме припреме за одбрану нису довољне, у временима овако скројених вучијих закона. Намерно изазивати и излазити на мегдан силницима рачунајући на њихову људскост чиста је илузија.

На историчарима је да објашњавају шта се, како и због чега дешавало у прошлости. На свим људима посебно оним који су у ситуацији да одлучују о судбини многих је да на основу тих искустава извлаче закључке о садашњим односима и поуке за будућност.



[1] Тарле, Историја новог века II, Београд  1947.

[2] Након конструкције савременог типа бојног брода типа «дреднот» апсолутна супериорност Енглеске била је угожена интезивном градњом немачких бродова.

[3] Из писма немачког државног секретара министарства иностраних послова: Углавом, Русија сада није спремна за рат. Француска и Енглеска такође неће желети сада рат. Кроз неколико година, према свим стручним претпоставкама, Русија ће већ бити способна за борбу. тада ће нас она угушити мноштвом својих војника; њена Балтичка флота  и стратегијске железнице биће већ изграђене.  В.П. Потемкин. Историја дипломатије 2, Београд 1949, 213.

[4] Исто стр. 214

[5] Из извештаја пуковника Лудендорфа од 19.05.1913.године.

Пошто мере предузете у том смислу дозвољавају наду  да офанзива може бити предузета одмах…………..један  ултиматум са кратким роком, за којим одмах треба да  усреди инвазија, омогућиће да се наша акција довољно оправда са становишта међународног права.

Жофр, Ратни мемоари, Београд,стр.71.

[6] Немачки цар је у потпуности одобравао текст ултиматума и поводом његовог енергичног тона је прокоментарисао “Браво, треба признати да ово нисам очекивао од Бечлија”.

[7] Руски министар иностраних послова када се упознао са текстом ултиматума прокоментарисао је “Ово је европски рат”.

[8] Енглески министар Греј је прокоментарисао  да је то “најстрашнији документ од свих које је икада начинила дипломатија”.

[9] Руска дипломатска преписка; Извештај отправника послова у Србији Министру Спољних Послова од 23.јула 1914. године.

[10] Руска дипломатска преписка; Телеграм престолонаследника Александра Рускоме цару од 24.јула 1914. године

[11] Шлифенов ратни план.

[12] У његовом делу «Les origines de la guerre»

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *