Шта је то Равногорски покрет?

Село Ба, церемонија на затварању Светосавског конгреса, 28. јануара 1944. С десна на лево: академик Драгиша Васић, капетан Звонко Вучковић (иза), Дража, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић (иза), капетан Божа Перовић, Антон Крејчи (иза), пуковник Лука Балетић, др Адам Прибићевић (иза), др Владимир Бјелајчић (заменик старешине Савеза сокола) и непознати
Село Ба, церемонија на затварању Светосавског конгреса, 28. јануара 1944. С десна на лево: академик Драгиша Васић, капетан Звонко Вучковић (иза), Дража, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић (иза), капетан Божа Перовић, Антон Крејчи (иза), пуковник Лука Балетић, др Адам Прибићевић (иза), др Владимир Бјелајчић (заменик старешине Савеза сокола) и непознати

Село Ба, церемонија на затварању Светосавског конгреса, 28. јануара 1944. С десна на лево: академик Драгиша Васић, капетан Звонко Вучковић (иза), Дража, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић (иза), капетан Божа Перовић, Антон Крејчи (иза), пуковник Лука Балетић, др Адам Прибићевић (иза), др Владимир Бјелајчић (заменик старешине Савеза сокола) и непознати

Дража је користио термине и “четници“ и “равногорци“, али, суштина приче је да Равногорски покрет у формално-правном смислу није постојао и да га је управо зато Народна скупштина рехабилитовала 2004. године. Испало је политички корисно, а правно небитно, јер у ствари нико није рехабилитован

Пише: Милослав Самарџић

 

У Србији данас има више регистрованих установа са Равном Гором у имену, од кафана до асоцијација, али нема ни једне са четничким, или са именом ђенерала Драже. Не зато што то нико не жели, већ зато што је законом забрањено – или макар није дозвољено – јер Дража и четници још нису рехабилитовани.

Скупштина Републике Србије донела је 2004. године закон о изједначавању, не четника или Југословенске војске, него припадника Равногорског покрета, са такозваним Народноослободилачким покретом. Тако је, према слову закона, само са равногорског имена скинута црвена анатема.

Зашто само са њега?

Комунисти су деценијама користили термине “четници Драже Михаиловића“ и “Четнички покрет“, установљене још док је трајао рат. И пресуда ђенералу Дражи почиње речима да је крив што је “организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом ‘четници Драже Михаиловића’ и тзв. ‘југословенска војска у отаџбини’.“

Тек 1980-тих они почињу да прелазе на термин “Равногорски покрет“. Када је 2000. године Субнор објавио још једну верзију цензурисаних стенограма са суђења ђенералу Дражи, стављен је наслов “Суђење Равногорском покрету“, мада Равногорски покрет у пресуди није ни поменут.

И нова генерација државних историчара инсистира на термину “Равногорски покрет“. Чак је и у уџбенике историје увршћена фраза о Дражином доласку на Равну Гору 11. маја 1941. и оснивању Равногорског покрета, мада то није тачно, јер је Дража основао Команду Четничких одреда Југословенске војске, са знаком мртвачке главе на печату.

У прегледу терминологије коју је користио лично ђенерал Дража, на првом месту су четници. Још пре рата он је био познат по теорији четничке војне, којом је четништво подигао са тактичког на стратешки ниво, односно од “малог рата“, где су четници помоћне трупе, до “великог рата“, у коме четници постају основне трупе, наравно у случају слома главних фронтова. Како је до тог слома дошло априла 1941, а знајући да је Врховна команда са делом јединица успела да се склони на територију под контролом Савезника, Дража оснива Команду четничких одреда, и то као део Југословенске војске. Крајем 1941. године ту Команду он ће преименовати у Команду Југословенске војске у Отаџбини, опет подразумевајући да су Врховна команда и део војске на другом месту. Од јуна 1942. Команда ЈВуО и Врховна команда Југословенске војске мењају надлежности: прва постаје Врховна команда, а друга Команда ЈВ у избеглиштву. Од тада је ђенерал Дража начелник штаба Врховне команде Југословенске војске – дакле, свих трупа Краљевина.

Ово је утицало да се у његовом речнику целог рата смењују термини четници, војска и војници, с тим што од 1942. користи и термин равногорци.

Први познати ратни документ са Дражиним потписом настао је око 1. јуна 1941. и носи наслов “Упут за извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске“. 1

Упутство бр. 2, од 1. октобра 1941, насловљено је као “Четничко ратовање“, док Упутство бр. 5, од 14. фебруара 1942, пише колико ће која јединица имати “војника“. Пролећа 1942. Дража потписује и једно ненумерисано упутство, под насловом “Четничка борба“. 2

У овлашћењима за рад појединим официрима, у ово доба се говорило о “организацији Југословенске војске у Отаџбини“.3

Распис командантима од 17. августа 1942. Дража завршава речима “Четнички поздрав свима“. 4

Као циљ акције за уништење муслиманских усташа у Чајничком срезу, у директиви од 3. јануара 1943, Дража наводи заштиту од терора и успостављање “четничке власти’.5

У радиограму од 13. маја 1943, припаднике 2. равногорског корпуса Дража назива четницима, као и људство у Црној Гори, у извештају влади од 22. октобра 1943. 6

Недуго потом, 31. октобра, Команди Црне Горе шаље следећу директиву: “Развијте што јачу четничку акцију“.7

А ово је Дражин распис свим командатима од 7. новембра 1943: “Где год има потребе, свуда развити четничку акцију, на целој територији Југославије“.8

Званично гласило Врховне команде звало се “Билтен Врховне команде Југословенске војске“. У овом Билтену се 21. новембра 1943. помиње “четничка акција“, док се 25. новембра преноси како је Америка “прославила четнички дан у целој једној својој држави“.9

У радиограму од 30. новембра 1943. Дража пише: “Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.“10

Ево још неколико карактеристичних Дражиних радиограма.

Крај 1943, свим командантима: “Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима“.11

Свима, 15. марта 1944: “Љотић у последње време шаље на терен тајне патроле које желе да се придруже четницима ради пропагирања да се не боре против љотићеваца. Да беже, да сељаци не иду у четнике већ да баце оружје и да иду у градове, где ће наћи склониште…“12

Свима, 26. марта 1944: “Муслимани у Херцеговини прилазе нама. Већ је формиран један четнички одред од 500 муслимана.“13

Свима, 30. априла 1944, свима: “Сталне четнике у овим јединицама употребити за вође тројки, за десетаре, воднике, командире чета по потреби“.14

Реченица из прогласа “Срби и Српкиње“, лета 1944: “Покушај цепања српског народа на четири федеративне јединице у Титовом уставу, бесомучна кампања партизанске пропаганде против тобожње српске хегемоније, прогањање и убијање истакнутих Срба у целој нашој земљи, као и отворена сарадња усташких одреда са партизанима против четника, све то показује да тежиште партизанске акције није у борби против окупатора, у спровођењу социјалне реформе, него у разбијању српства и у тежњи да се нашем народу наметне окрутна диктатура једне клике…“15

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Интересује ме колике су јачине словеначке четничке и истарске групе ђенерала Андреја“.16

Пуковнику Гојку Бороти, 22. марта 1945: “Мајор Мазић да активира четнике на своме простору“.17

Следе примери у којима ђенерал Дража користи термине, “војска“, “Југословенска војска“ и “Југословенска војска у Отаџбини“.

Слободану Јовановићу, 27. марта 1943, део протеста што је министар Милан Грол поменуо и партизане: “…Уместо овога, позивајте народ да ступа у редове Југословенске војске и да се окупе под војничке заставе. Комунисти представљају партијску војску.“18

Влади у Лондону, 24. августа 1943: “Уверавам краљевску владу да ће Југословенска војска у Отаџбини још једном одиграти славну улогу на Балкану и целом свету још једном доказати своју високу војничку вредност у борби за краља, слободу и демократску Југославију…“19

Свима, 12. октобра 1943: “Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада“.20

Мајору Милошу Марковићу, 17. новембра 1943: “Ако тражите дисципплину од народа, нека војска у томе предњачи“.21

Потпис на прогласу од 4. децембра 1943: “Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије“.22

Свима, 3. јануара 1944: “Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини…“23

Из поздравног говора на Светосавском конгресу: “У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом  народном и друштвеном послу… Југословенска војска под мојим вођством и ја лично били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном Команданту Њ. В. Краљу Петру Другом“.24

Свима, 11. марта 1944, о школи у Брајићима: “Назив школе биће Школа за резервне официре Југословенске војске у Отаџбини“.25

Свима, из Билтена ВК за 26. март 1944: “Народ и војска… су једнодушни и решени да истрају до крајње победе“.26

Свима, 7. априла 1944, из наредбе о чиновима и одликовањима: “За обележавање чинова у Југословенској војсци у Отаџбини и означавање одликовања, наређујем… Министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства и Начелник Штаба Врховне команде, армиски ђенерал Драг. М. Михаиловић.“27

Свима, 15. априла 1944: “Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења…“28

Из чланка “Задаци Југословенске војске у Отаџбини“, “Глас Београда“, 15. мај 1944: “Поникао из народа, прекаљен у несрећи и опасности, данашњи војник Југословенске војске, свестан својих дужности према народу, и дисциплинован, ужива у народу пуну љубав и поштовање коме узвраћа љубављу и поштовањем, јер извор његовог родољубља и лежи у народним патњама којима он својим безграничним поштовањем хоће да учини крај. У југословенској војсци дисциплина пре свега…“29

Свима, 4. јула 1944, почетни став: “Свима командантима Југословенске војске у Отаџбини“.30

Генералу Ајзенхауеру, 6. јула 1944: “Искрцавање савезничких трупа на обалу Нормандије проузроковало је неописано одушевљење у редовима Југословенске војске“.31

Генералу Вилсону, 8. новембра 1944: “Предосећајући развој догађаја, у вези са инвазијом Савезника на Балкан, био сам наредио општу мобилизацију свих снага Југословенске војске у Отаџбини за 1. септембар ове године“.32

Колико се зна, термин “Равногорски покрет“ ђенерал Дража је први пут употребио 3. јула 1942. године, у радиограму капетану Симеону Оцокољићу: “Нови Равногорски покрет образује у својој глави Стојановић. Нема ништа од тога. Командовање је централисано…“33

У распису свима од 30. јула 1942, Дража је писао: “Народ се мора уверити да су му једини пријатељи Равногорци и да од њих треба очекивати слободу и срећан живот“.34

А ово је радиограм војводи Јевђевићу, од 8. октобра 1942: “Сада, када се озбиљније и потпуније него икада досад у нашој историји ради на стварању једне потпуно хомогене српске јединице, дужност је свих Равногораца да настану да се једном за свагда престане са локалним и уским погледима појединаца, који самим овим доказују да нису на висини“.35

У то време равногорско име се први пут појављује у називима неких организација. Биле су то омладинске и женске организације: Југословенска равногорска омладина (ЈУРАО) и Југословенска организација равногорски (ЈУОРА), а потом и Женска равногорска организација санитета (ЖРОС).

“Већ трећу годину наши људи раде у Равногорском покрету, израђују потребне основе нашег јавног и друштвеног живота“, стајало је, поред осталог, у једном Дражином говору, објављеном у Васкршњем броју гласила Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, 1943. године.36

“Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ“, ђенерал Дража 25. децембра 1943. наређује оснивање “народних равногорских одбора“, и то сеоских, општинских, среских, окружних и покрајинских. У истој наредби именује команданте покрајинских одбора, користећи израз: “На челу покрајинских одбора стоје…“ То су заправо били покрајински војни команданти (Трифуновић, Ђуришић, Лукачевић, Ђујић…).“37

Истог дана Дража издаје и “Упутство бр. 2“’, у коме у шест тачака прописује задужења равногорских одбора, која се своде на националну пропаганду.“38

У Врховној команди пропагандом се тада највише бавио др Ђура Ђуровић.

Такође 25. децембра 1943, Дража потписује и наредбу “да се за сваког борца устроји Војничка равногорска књижица, по формулару који следује…“39

Ове војничке књижице штампале су јединице широм земље, а највише их је остало сачувано из Динарске четничке дивизије. Књижице су овераване печатима, на којима се уз назив јединице и скраћеницу ЈВуО обично налазио државни грб (у неким случајевима и знак мртвачке главе).

Ђенерал Дража је 2. марта 1944. тражио да се убрза стварање равногорских одбора, “јер су (се) ови одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани“, уз напомену: “Скрените пажњу да команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.“40

У наредном периоду бележи се чешћа употреба равногорског имена.

Из Дражиног расписа свима, од 23. марта 1944: “Команданти бригада имају да по свим општинама, у сарадњи са равногорским народним одборима, прикупе праве податке о комунистичким злочинима“.41

Свима, 9. априла 1944: “Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне чете“.42

Свима, из Билтена Врховне команде ЈВ за 21. април 1944: “Преко наших команданата из свих покрајина, народ и војска о ускршњим празницима изразили су у својим честиткама пуну оданост, верност и приврженост краљу, равногорској мисли и њеном вођству…“43

Свима, 30. априла 1944: “Команданти срезова преко народно-равногорских одбора и радних чета регулисаће обраду њихових имања“ (мисли се на имања мобилисаних).44

Свима, 15. маја 1944: “Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се стави под преки суд своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сеоски и општински за домородце, а срески одбори за оне са других територија“.45

Из чланка у “Гласу Београда“, од 15. маја 1944: “Историја и наша традиција саткали су посебни карактер нашега народа, чија је прва врлина безгранична љубав према слободи. Из тог карактера развио се и Равногорски национални покрет са кореном у народу и његовом духу“.46

Свима, 30. јула 1944: “Наређујем: да се материјалне потребе не могу одузимати од народа, само преко равногорских одбора и команданата срезова. Узете потребе плаћати или дати признанице на узето.47

Свима, 31. августа 1944: “Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ револуција правде и слободе.“48

Свима, 25. новембра 1944: “НАРЕЂУЈЕМ: Свима официрима, подофицирима, редовима и осталим сарадницима Равногорског покрета да све своје силе и све своје моћи уложе у службу српског народа, његовог јединства и слободе“.49

Путпуковнику Душану Смиљанићу, 26. новембра 1944: “Одржите морал код Ваших људи, а Ви то можете, јер сте прави Равногорац, не само на језику, већ и делима својим…“50

Свима, 26. децембра 1944: “…Поред овога, равногорски просветари има да спроводе равногорску идеју кроз трупу. Сваки војник мора бити равногорац и он до дубине мора бити прожет равногорском идејом.“51

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Немам ништа против ни против једне групације која се тамо ствара и појачава са заробљеницима, али бих највише волео да се Ви појачавате, као стари равногорац“.52

Према томе, Дража говори о “четницима“, “војницима“ и “равногорцима“, о “четничкој акцији“ и о “равногорској идеји“, о Југословенској војсци и Југословенској војсци у Отаџбини, али држава Краљевина Југославија и њен демократски уставни поредак никад нису под знаком питања. Како је то неко давно рекао, демократски систем има пуно мана, али је најбољи од свих постојећих система. Равногорска идеја је тежила уклањању тих мана и зато је била прогресивна, насупрот комунистичкој, која је подразумевала укидање демократског система.

У свим овим цитатима јасна је разлика између формалног и неформалног коришћења термина. Термин “Равногорски покрет“ био је неформалан. Њиме су означавани или сви припадници покрета, или само цивилни припадници, али Равногорски покрет није постојао у формално-правном смислу: није имао печат, председника, председништво, конгрес, скупштину, нити ма каква тела. Главно политичко тело у земљи звало се Централни национални комитет Краљевине Југославије и до јесени 1943. године имало је само саветодавну и пропагандну функцију. Ово је Дражин распис свима од 23. октобра 1943:

“Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих радничких синдиката. Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.“53

Др Живко Топаловић, председник Социјалистичке странке, долазећи на Равну Гору крајем 1943. године подразумева да је ЦНК Краљевине Југославије заправо “Равногорски покрет“. Другим речима, он није признавао да је ЦНК био то што је био, све док у његов састав нису ушли и социјалисти – што су уобичајена правила политичке игре, а не формално-правна питања.

Равногорски одбори, оснивани од краја 1943, били су потчињени Централном националном комитету Краљевине Југославије, састављеном од представника различитих странака. Као и одбори политичких странака које нису улазиле у састав ЦНК, и они су учествовали у припреми Народног конгреса (не “Равногорског конгреса“), који ће се 27. и 28. јануара одржати у селу Ба. На том конгресу и једни и други ступају у коалицију звану Југословенска демократска народна заједница и од тада ЦНК постаје орган те коалиције.

Председник ЈДНЗ био је др Живко Топаловић. Председник ЦНК (од тада ратне скупштине Краљевине Југославије) постаје др Михало Кујунџић из Демократске странке, предратни председник Народне скупштине. Председник Извршног одбора ЦНК (ратне владе, тада практично резервне) био је др Стеван Мољевић (из ЦНК, односно Самосталне демократске странке), а извршни секретар др Ђура Ђуровић (из ЦНК, односно Демократске странке).

После Народног конгреса у селу Ба, равногорски одбори постају инфраструктура Југословенске демократске народне заједнице. У прогласу “Срби и Српкиње“ из лета 1944, Дража је писао: “Спроводимо организацију Равногорских одбора, односно сеоских и општинских одбора Југословенске демократске народне заједнице. Ти одбори се организују слободним избором свих честитих људи и исправних грађана односних места.“

Општи закључци били би следећи.

Прво, Краљевина Југославија није капитулирала априла 1941, већ је постојала до 1945. године. Сво време је имала краља, владу, војску и слободну територију.

Друго, Југословенска влада у Лондону постојала је до јуна 1944, када је под притиском Британаца расформирана, да би је заменила Привремена Југословенска влада на челу са Шубашићем. Ова Привремена влада тражиће своју легитимност све до 29. новембра 1945, а прецизније речено, до периода после тзв. Трећег заседања Авноја, када је међународно призната.

Треће, јуна 1944. Централни национални комитет Краљевине Југославије постаје ратна скупштина Краљевине Југославије, а његов Извршни одбор Југословенска влада. Из последње влада у Лондону остао је исти само један министар – ђенерал Дража. Проглас о преузимању власти у земљи, тј. на слободној територији, ЦНК објављује 1. јула 1944. Тај проглас гласи:

“Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор Централног националног комитета.

Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета. Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје, судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.“55

Постоји и једна докторска дисертација, такође под менторством званичних историчара, која говори о “државотворности Равногорског покрета“. Наиме, њихова основна теза је да државе – Краљевине Југославије – није било после априла 1941, јер је капитулирала, и да се онда Равногорски покрет изнова борио за државотворност, упоредо и равноправно са још једним покретом – “Народноослободилачким покретом“.

Тако се то већ деценијама понавља на хиљадама страница “научних“ радова. ЦНК се или не помиње, или се помиње погрешно, као ЦНК Равногорског покрета – док се сво време о телу које су комунисти сматрали југословенском скупштином, тзв. Авноју, и његовом Извршном већу, говори као о битним факторима.

Да ли то неко ради намерно, или не, углавном, посматрање Равногорског покрета као покрета у формално-правном смислу, своди се на симетрију са тзв. Народноослободилачким покретом и давање значаја потоњем, уз негирање значаја установа Краљевине Југославије, укључујући и одрицање њеног постојања после априла 1941.

Исто тако, све чешће се Дражина организација источно од Дрине назива равногорском, а западно од Дрине четничком, што је такође неисторијски, јер док је постојала Краљевина Југославија није било легалне границе на Дрини. Дража лично, као и његови људи, нису марили ни за ендехазијску, ни за комунистичку границу на Дрини.

Потребно је објашњење у вези једног прогласа радницима објављеног у брошури “Уочи ослобођења“ августа 1943. године. Проглас су наводно потписали ђенерал Дража и чланови Извршног одбора ЦНК “за Равногорски покрет“ са једне и представници синдиката “за Радничке синдикате“ са друге стране. Наведено је само Дражино име, на следећи начин: “Дража Михаиловић, с.р.“56

Према бирократским правилима, како онда, тако и касније, скраћеница “с.р.“, односно “својеручно“, користи се у ситуацијама када се неко у ствари не потписује својеручно, пре свега јер је то физички исувише захтевно (велики тираж прогласа). Подразумева се да је тај неко потписао оригинални примерак, кога у овом случају нема, а свакако га није ни било, јер се Дража није потписивао испод назнаке “за Равногорски покрет“.

Судећи по стилу, а и по времену догађаја, проглас је дело синдикалног функционера др Милана Шијачког. Он је лета 1943. дошао у Дражин штаб и пао је договор око садржаја прогласа, тј. Шијачки је добио задатак да га утаначи и објави. У разговору је свакако помињан термин Равногорски покрет, тим пре јер је Шијачки касније, у својој књизи “Наш пут“, инсистирао на њему. Шијачки је пре рата био функционер Демократске странке, а по свој прилици и државне синдикалне организације, супарничке Топаловићевим опозиционим синдикатима. У својој књизи он критикује Топаловића и могуће је да зато инсистира на термину “Равногорски покрет“, о коме Топаловић у својим мемоарским записима говори све најгоре. У сваком случају, овај проглас не може оборити тезу да Равногорски покрет формално-правно није постојао.

Зашто је, онда, Народна скупштина Републике Србије 2004. године рехабилитовала “Равногорски покрет“?

Из два разлога.

Прво, зато што није постојао, тј. они у ствари нису рехабилитовали ништа и никога. Оно што је потребно, то је признање да је Краљевина Југославија постојала до 1945. године и да је данашња држава њен правни наследник. Тиме се аутоматски ствари стављају на своје место.

Друго, зато што им је било потребно да још више учврсте позиције тзв. НОП-а. Рехабилитовање “Равногорског покрета“ изведено је везивањем са тзв. НОП-ом, преко изједначавања “два покрета“, чиме је потоњи још једном легализован. Током рата, тзв. НОП је наравно постојао, али као терористичка организација.

 

ИЗВОРИ:

 

1 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 93.

2 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 105, 106, 114.

3 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 116.

4 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 230.

5 Зборник докумената, том 14, књига 2, Београд 1983, 17.

6 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 143; Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, Сијатл 1981, 226.

7 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 2/1.

8 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1

9 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1 и АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.

10 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.

11, 12, 13 и 14 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

15 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.

16 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.

17 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.

18 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1.

19 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1/1.

20 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

21 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.

22 и 23 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

24 Ж. Топаловић, На Равној Гори, Крагујевац 1999, 164.

25 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.

26, 27 и 28 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

29 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 33.

30 и 31 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

32 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 400-403.

33 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.

34 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 123.

35 Зборник докумената, том 14, књига 1, Београд 1985, 658-662.

36 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 16.

37, 38 и 39 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

40 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.

41, 42, 43 и 44 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

45 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6/1.

46 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 31.

47 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5/1.

48 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 277-278.

49 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 419-420.

50 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1/1.

51 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.

52 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.

53 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.

54 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.

55 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.

56 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 2. том, Београд 1998, 39.

 

СКРАЋЕНИЦЕ:

АВИИ – Архив Војноисторијског института (данас: Војни архив, Београд),

ЧА – Четничка архива.

(“Слобода“, Чикаго, 10. и 25. новембар 2013)

Затворено за коментаре.