Стеван К. Павловић: „Хитлеров нови антипоредак…“

Стеван К. Павловић: „Хитлеров нови антипоредак – Други светски рат у Југославији“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Зашто нам из српске емиграције долазе књиге као да су писане у Србији под Брозом? Ово питање поставио сам недавно у рецензији романа Николе Моравчевића “Албион, Албион“, а сада га понављам у вези са књигом Стевана К. Павловића „Хитлеров нови антипоредак – Други светски рат у Југославији“ (“Клио“, Београд, 2010).
Док је Моравчевић професор књижевности на једном америчком универзитету, Павловић је професор историје у Великој Британији (обадвојица у пензији). Као британски историчар, Павловић даје британску верзију догађаја у Другом светском рату на нашем тлу, која се у свим битним тачкама поклапа са комунистичком верзијом. То је кратак, али наравно не и довољан одговор на почетно питање. Опширнији одговор пружиће опис метода историјског истраживања, за који није било места у рецензији Моравчевићевог књижевног дела, свеједно што је реч о историјском роману.
На крају своје књиге од близу 300 страница, Павловић је навео огроман списак архива и литературе коју је користио. То је типично за историчаре од каријере, јер професори, нарочито у улози ментора, најпре гледају тај списак и на основу њега доносе први, често и најважнији, суд о неком раду. Али, у последње време за историчаре је такође типично да у самом раду имају веома мало фуснота. Водећи комунистички историчар током осамдесетих и деведесетих година 20. века, Бранко Петрановић, чак је главно дело о Другом светском рату објавио без икаквих фуснота. То је књига “Историја Југославије 1918-1978“ (Нолит, Београд, 1980). Читаоцима је остало да верују или не верују како аутор све то зна на основу бројних архива које је посетио и књига које је прочитао. Прецизније речено, не читаоцима, већ студентима, којима је, веровали или не, то и дан данас уџбеник за предмет “Историја Југославије од 1918“!
Међутим, књига без фуснота, односно прописног навођења извора, није научни рад, већ се обично назива публицистиком. Научна прича је само доказива прича, а доказивост се остварује управо фуснотама.
У књизи Стевана К. Павловића не види се како су употребљене силне информације до којих је он наводно дошао у набројаним архивима и књигама. Писање се углавном своди на ауторово приповедање и на опште, а итекако тешке и далекосежне, закључке. Тако, уз навођење једне фусноте по страни, или чак само једне фусноте на две странице, Павловић као аксиом користи податак да су у време капитулације Италије септембра 1943. године партизани успели да заплене највише италијанског наоружања и ратне спреме. Он подразумева да су, пошто су то успели, партизани већ били јачи од супарника (четника), као и да су, по природи ствари, тек постали јачи.
А како би то све изгледало када би се странице искитиле фуснотама?
На територији окупиране Краљевине Југославије налазило се око 180.000 италијанских војника, сврстаних у 12 дивизија: “Качатори деле Алпи“, “Изонцо“, “Ломбардија“, “Бергамо“, “Зара“, итд. Има много начина да се утврди шта се десило са свим тим дивизијама. На пример, преко немачких докумената. Наиме, чим се сазнало да је Италија капитулирала, 8. септембра 1943, Врховна команда Вермахта наредила је својим трупама да разоружају све италијанске јединице и поседну њихове положаје. За операцију је одређен следећи принцип: “Никакво наоружање и никаква опрема не смеју да падну у руке непријатељу“. Али, немачких војника било је мало и нису успели да у потпуности изврше задатак. Током првих седмица успели су да разоружају седам италијанских дивизија. Три дивизије разоружали су делимично Немци, а делимично четници и партизани, док су две дивизије предале наоружање и опрему искључиво партизанима.
Према томе, највише италијанског наоружања нису запленили партизани, него Немци. Факат да су партизани узели више оружја од четника, Немци нису сматрали нарочито битним. Тако, обеваштајно одељење немачке 264. пешадијске дивизије, 7. новембра 1943. године бележи:
“Комунисти и четници су у октобру даље учврстили своју војну организацију, користећи оружје које су преузели од Италијана. Код обе групе знатно је порасла борбена вредност јединица због набављеног италијанског оружја и боље опреме“.
Ситуација је ту и тамо била доста замршена. На пример, дивизија “Венеција“ уопште није била разоружана, већ је септембра месеца комплетна прешла у четнике, а већ октобра месеца у партизане. Као партизанску дивизију Немци су стигли да је разоружају тек у децембру. До тада су они углавном покупили партизанима и наоружање две поменуте италијанске дивизије, али им то није пошло за руком када су у питању четници.
Укратко, партизани не само што нису запленили највише италијанског наоружања, него то наоружање уопште није било фактор јачања комуниста у односу на четнике. Томе је допринело наоружање другог порекла: после капитулације Италије, формације НДХ дале су партизанима наоружање и опрему за 10.000 војника, док су им Западни савезници само током наредна два и по месеца наоружали преко 50.000 људи. Разуме се, и већи део овог наоружања и опреме ускоро мења власника. Ратни плен из огромних партизанских магацина постао је један од најбитнијих извора снабдевања немачке војске у јадранском залеђу.
Али, то је друга тема. Овде је важније питање: зашто су Италијани уопште давали оружје комунистима?
Британска и комунистичка историја не долазе у анализи до овог корака, па и не постављају ово питање.
А одговор је крајње једноставан.
Британски амбасадор у Лисабону, коме су Италијани понудили капитулацију 15. августа 1943, овако је писао министру иностраних послова Ентонију Идну: “Генерал Кастелано ће одмах дати подробна обавештења о распореду немачких трупа и слагалишта и о сарадњи коју ће Италијани понудити Михаиловићу на Балкану“.
Одмах по пријему депеше од свог амбасадора из Лисабона, Ентони Идн пише премијеру Винстону Черчилу, који се тада налазио на конференцији са америчким председником Френклином Рузвелтом, у Квебеку: “Понуда за сарадњу са Михаиловићем не изгледа да би била врло велики допринос војним операцијама и довела би до знатних политичких компликација“.
А Черчил саопштава Рузвелту: “Било каква сарадња између италијанских трупа на Балкану и разних патриотских снага на терену у отпору против Немаца и проливања крви, била би добро виђена“.
На крају, Италијани добијају наређење да сарађују са комунистима, или да се предају њима, а никако четницима.
Попут тезе о успеху партизана приликом разоружавања Италијана, могу се декомпоновати и многе друге Павловићеве тврдње: да су четници били недисциплиновани, да су слабо слушали ђенерала Дражу, да он није успео да успостави јединствену војску јер је имао мало официра, итд. За партизане се, наравно, тврди све супротно, с тим што бројност официра одједном постаје небитан фактор (партизани су их имали неупоредиво мање).
Међутим, судећи по реакцији комуниста на књигу Стевана К. Павловића, изгледа да је од свега написаног много важније оно што аутор није написао. “Где су четничке битке против окупатора“ – то је наслов критике Павловићеве књиге на сајту “Нова српска политичка мисао“, из пера једног комунисте. Овом комунисти засметали су афирмативни наводи о војсци ђенерала Драже – пре свега чињеница да се она у књизи третира као један од два антифашистичка покрета – као и недовољно истицање “ослободилачке борбе“ партизанског покрета. “Једино је југословенски антифашистички покрет (НП) под вођством КПЈ израстао у моћну оружану НОВ-ЈА способну за вођење крупних ратних операција“, тврди овај комуниста. Доказ за своје тврдње налази у самој Павловићевој књизи, јер у њој нису наведене “четничке битке против окупатора“.
То је такође једно од кључних питања. Кад је тема ратна, свакако треба видети ко се с ким и како борио. Британско-комунистичка верзија гласи да су се против Немаца борили партизани и да је због тога западна подршка 1943. године пренета на њих.
Али, кад се ствари поставе на своје место, види се да је и ту ситуација другачија.
Прво, где су партизанске битке против Немаца? Операција “Вајс“, Операција “Раселшпрунг“… Да, али то су немачке битке против партизана, а не партизанске битке против Немаца. Немци су тукли и једне и друге: Операција “Михаиловић“, Операција “Тојфел“…
Али, где је та битка коју су партизани повели против Немаца, пре доласка Црвене армије?
Нема је!
Док су, у међувремену, четници покренули четири офанзивна таласа против Немаца, сваке ратне године по један. Тако су они од Немаца ослободили тридесетак градских насеља, а партизани – ни једно. (До доласка Црвене армије; за период после овога, комунисти тврде да су ослободили све, па и више од тога!)
У контексту Павловићевог излагања, у коме се ови подаци не наводе, заиста изгледа спорна теза о “два антифашистичка покрета“.
Док, у стварности, око тога спора нема: био је само један антифашистички покрет – Југословенска војска, односно четници.
И био је један антидемократски покрет – оружане формације илегалне КПЈ. Да је тај покрет био само декларативно антифашистички, видимо по главном циљу његове борбе, уједно и сврси његовог оснивања, а то је борба за власт. Тај циљ условио је да наредбе њиховог Врховог штаба по правилу гласе: “за сада“ избегавати борбу против окупатора, јер је задатак “број један“ уништење четника, које су они тачно идентификовали као чуваре предратног демократског поретка, тј. уставне парламентарне монархије. Чак и у последњој фази рата Ј. Б. Тито не наређује борбу против окупатора. Ово је његова директива Кочи Поповићу, команданту Србије, од 11. августа 1944: “Задаци: разбијање четника као основно, проширење и учвршћивање слободне територије, мобилизација, стварање нових бригада и одреда.“ Упућивање насилно мобилисаних на губилиште Сремског фронта, друга је прича.
Углавном, до доласка Стаљинове војске, комунисти нису имали ни план за борбу против окупатора. Њихови планови односили су се на борбу против четника. Тако да нема говора о доприносу партизана борби против Сила осовине. Напротив, они су ометали регуларну војску у тој борби.
Могао би Стеван К. Павловић да размисли и на ову тему: у случају да су се британски комунисти наоружали и кренули на Лондон, са циљем да убију краља и уопште да спроведу свој познати програм, да ли би се британској војсци мерила само “борба против фашизма“? Да ли би се она уопште окренула тој борби, пре него што среди ствари у својој кући?
Крајње је време да се остави на страну комунистичка терминологија о “антифашистичкој борби“. Само за Други светски рат наша историја не назива ствари правим именом. Како сада ствари стоје, ратовали смо против Турака, Бугара, Аустроугара… и одједном “против фашизма“. За Први светски рат, и за остале ратове, није битно које су партије владале у агресорским земљама, ни која им је била идеологија. За Други светски рат баш то се ставља у први план. А где нема универзалног принципа, нема ни науке.
Штавише, ни само то стављање партија и идеологија у први план не чини се на универзалан начин. Јер, не помиње се да је по законима Краљевине Југославије, као уосталом и сваке друге земље, партијска делатност у ратном стању строго кажњива. Да је заправо био на снази и Закон о заштити државе, који се односио специјално на терористичку делатност комуниста, и да је Југословенска војска (четници), поред Уредбе о војним судовима, примењивала и тај закон. Другим речима, Југославенска војска имала је много непријатеља и сналазила се како је знала и умела. Али била је војска, и били су непријатељи – то је први и основни факат, као и за сваки рат, одвајкада.

Једно мишљење на „Стеван К. Павловић: „Хитлеров нови антипоредак…“

  1. gay coroa. Charmane star is my favorite asian. My friend wife. Hot mature Asian babe gets pussy licking in position. Amazing Japanese sex expert Wakaba Onoue in hardcore action. Uncensored Rookie Korean Solo play.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *