Страхиња Гузина: Мјесец мај у Словенији 1945.

Пролазак кроз Загреб, почетком маја 1945. Из књиге ''Ослобођење Загреба'' (Загреб, 2014)
Пролазак кроз Загреб, почетком маја 1945. Из књиге ''Ослобођење Загреба'' (Загреб, 2014)

Пролазак кроз Загреб, почетком маја 1945. Из књиге “Ослобођење Загреба“ (Загреб, 2014)

Пролазак кроз Загреб

Пролазак кроз Загреб

У Римским Топлицама преузела нас је но­ва смјена одморних партизана. Била је још окрутнија. Када смо сти­гли на Зидани Мост био је већ мрак. Осјећао се тежак задах распадајућих лешева

Једно јутро идем на Саву да захватим воду, али се изненадих и пре­пах кад иза једне густе луговине угледах двије дјевојке које за­грље­не стоје и плачу. Видим да су Црногорке. Питам их шта ту раде и што плачу? И оне мене по капи и одјећи препознаше да сам од че­тника, па кажу да хоће да заједно скоче у Саву да се утопе. Мени их би страшно жао, па кажем: “Не, забога, што то чините!“ “Не можемо више подносити муке и срамоту“, кажу, “сваку ноћ нас силују и муче. Боље нам је да нас нема“.

Из књиге “Разговори са равногорцима“

Преда мном је писмо Страхиње Гузине из Фојнице код Гацка, чет­ни­ка Невесињског корпуса. Писмо је послато 17. марта 2005. го­ди­не редакцији листа “Погледи“, из Земуна. Гузина шаље чланак “Мје­сец мај у Словенији 1945“, ради објављивања у часопису, на­во­де­ћи да је реч о делу рукописа који припрема “за једну књигу“.
Сада, првих дана октобра 2012. године, проверавам на Интер­не­ту и видим да је Страхиња Гузина 2006. објавио књигу “Фојница код Га­цка“ (“Игам“, Београд), али не и овај рад.
Тада, марта 2005. године, разговарао сам неколико пута са Стра­хи­њом Гузином. Рекао сам му да “Погледи“ излазе нередовно – септе­м­бра те године часопис је угашен – али да спремам књигу “Разговори са равногорцима“, у којој бих радо објавио његов рад, јер је одличан. Он се сложио.
“Ради се само о једној од више колона црногорских четника, у ко­јој сам био са малим бројем нас Херцеговаца“, пише Гузина у про­пра­тном писму. Наиме, док је прота Душан Поповић описао стра­да­ње главнине Херцеговаца на Козари, овде је реч о судбини преосталих четника Невесињског и Требињског корпуса, који су се извукли са Ко­заре, или из неког разлога нису ни дошли до ње. Они су Секули Дрље­вићу и властима НДХ представљени као Црногорци и тако укљу­чени у “Црногорску националну армију“. Требало је, као што пи­ше прота Поповић, да бране Загреб, али су ти планови пропали, па су се, у дугим колонама, заједно са Немцима и формацијама НДХ, на­ш­ли на путу према Аустрији.
Страхиња Гузина пише:
Недалеко од Загреба идући према југу, предвече стигосмо у је­дно велико село за које нам неко рече – ово је село Марије Терезије, а мени се чини, ако се добро сјећам, да се звало Клара. Ту нам један наш официр саопшти само да ћемо ту остати можда пар дана док нам сти­­гну остале јединице, да се ова наша згужвана јединица сад зове Пр­ва црногорска бригада “Вук Мићуновић“, да броји 2.120 људи и да нам је командант капетан Иван Јаничић, и ништа више. Касније нас је­дан, опет ваљда неки наш старјешина, кога ми Херцеговци нијесмо по­знавали, обавјести да ће нас неки домаћи старци распоредити по ку­ћама да се одморимо и да ће нам, док ту будемо, давати по један оброк дневно. Увече смо се сви груписали у једном крају села код не­ких барака и настрешница, које су домаћи звали – господарство.
Богато неко село, нигдје ратом оштећено, али нигдје млађег чо­вјека у њему, само старци, жене и по које дијете. Било је ту међу нама још доста дивних момака, оних типичних и кршних Црногораца и Херцеговаца. Истина, слабо обучени и обувени, али румени у образима, а високи, стасити и лијепи као иконе. Било нам је мило сусрести се са њиховим дјевојкама, а чини ми се ни њима не бијаше мрско. Би­ле су градски подшишане, са уредном косом и градски обучене. Ми смо их упадљиво гледали, а оне кажу да смо лепи дечки. Причале су нам да је то село некад било све српско и да је за вријеме владавине Ма­рије Терезије (од 1740. до 1780. године) готово све покатоличено.
Узгред да напоменем, да је Бечки двор тек послије Марије Те­ре­зи­је, 21. децембра 1781. године, извршио реформе, укинуо кметску за­ви­сност и Јосиф Други дао је некатолицима право да исповједају сво­ју вјеру. Дакле, кад је 22. августа 1785. године престала кметска зависност, било је ту још нешто Срба, али сада их не бјеше ни за лијек.
У томе селу задржасмо се два дана, а трећи дан, таман на освит Великог петка 4. маја, изненада кренусмо у правцу Хрватског Карло­вца. Још се не бијаше добро развиђело. Ишло се врло журно. Први већи одмор био је када смо стигли на једну висораван која дијели во­до­ток ријеке Купе од Загребачке равнице.
Одатле се видио Загреб у сумаглици, а са двогледом врло лијепо. Тај се превој зове Руде, а надморска му је висина око 1.000 метара.
У даљини према југу чула се потмула грмљавина, као код нас пред велику јесењу кишу. Ишли смо уморно, и брзо, кроз неко ушо­рено село Драганић, па кроз варошицу Јастребарско. У сами мрак стигосмо у град Карловац. Паде ноћ. Свијетла погашена, али се види у првим улицама врзмање усташа и домобрана. Улазимо у једну ве­лику двоспратну зграду, да нас распореде по собама, наводно ради одмора. Иза степенице гужва. Наједанпут, настадоше експлозије гра­на­та по граду. Недалеко испред ове зграде експлодираше двије гра­на­те, кажу да су то партизанске гранате од Дуге Ресе.
Било нас је пуно ушло у једну велику просторију на чијем зиду виси слика поглавника Павелића. Један наш четник скиде је са зида па је хистерично погази. Михајло Копривица, видјевши да нам се ту при­према друга клопка, из свега гласа са улице командова:
“Четници, на лево круг! Сви на улицу, збор!“
Сви смо одмах нагло појурили назад, замало да се нисмо поло­ми­ли низа степенице. На улици, Михајло виче:
“Ја командујем! Правац мост на Купи, од куд смо и дошли. Ору­жје на готовс, ја сам пред свима! У колону по један и не збијајте се!“
Михајло, Вукота Зиројевић и још неки Билећанин иду 100 м на­пријед, усташе (њих шест) напустише бункере код моста и некуд се у но­ћи изгубише. Нијесу нас ни заустављали.
Та наша четничка колона била је заиста велика. Дуго је прелазила преко тога моста на Купи. Морало нас је бити преко двије хиљаде. Иш­ли смо прво низводно, лијевом обалом ријеке Купе, па смо скре­ну­ли лијево према једном великом селу које се зове Црна Млака. Та­мо смо у једној равној шуми полијегали, а неки су одмах и ватре на­ло­жили, можда ради какве хране. У мојој групи нас је било бар десетак. Знам да је био капетан Михајло Копривица, капетан Владо Зе­че­вић, професор Јован Братић из Фојнице, Вукота Зиројевић из Бра­иће­вића, Дејан Скочајић из Благаја, Михајло Станић и Милорад Зи­ро­јевић из Криводола и још неки које нијесам запамтио. Михајло нам рече да се мало поразмакнемо и да спавамо јер се ујутро креће рано, и да су Црногорци све обезбједили са стражама. Мени понаособ тихо рече: “Куме, куд год ја пођем са мном ћеш, буди без бриге ја ћу те зо­в­нути“.
Ја као и увјек тврдо сам спавао. Пробудих се кад је сунце било сјекнуло на врхове неке планине мало иза Купе, било их је да још спа­вају. Код мене су од познатих само ова два Криводољанина, Милорад и Михајло, остали су некуд отишли.
Цијела бригада је ипак одатле кренула у село близу Јастре­ба­рског гдје смо преданили, а тај дан је из авиона бомбардована та шу­ма гдје смо ноћили, па и сам град Јастребарско. Ми смо се тог дана (5. маја) свуда распитивали за ове наше, Михајла, Влада и Јована, па нам двојица Билећана рекоше да су још око поноћи нестали јер су ле­жали поред њих. Тек након рата смо сазнали од Деје Скочајића да се ту ноћ Михајло изненадно дочепао неког немачког џипа и јурио са дру­штвом док је текло бензина. Сви су прешли границу у Аустрију. Де­јан и Бранко Станић враћени су и неком срећом остали живи, а Ми­хајло Копривица, Владо Зечевић и Јован Братић прешли су здраво у Америку. Тамо су недавно помрли у старости. Сва тројица су зна­ли по један страни језик. Михајло још као активни војни академац пе­рфектно је говорио њемачки, па их је и то спасило у аустријским шумама.
Кренули смо прије зоре, тачно на Ђурђевдан, цијела бригада, опет кроз Јастребарско. Били смо у страху да ће нас из тога градића на­пасти усташе. Поједине зграде су горјеле и освијетљавале град. Кроз град смо прошли брзо са оружјем у рукама и кад је сунце све ди­вно обасјало опет се нађосмо на ономе узвишењу гдје смо се и прије одмарали, на превоју Руде. Опет је ту био велики одмор. Дан је био пра­ви Ђурђевдански, топал, сунчан, пун сјаја и зеленила. Некима је тај дан био и Крсна слава. Михајлу смо честитали Крсну славу, а он нама опет честита Васкрсеније (те године, 1945, било је Васкрсеније на Ђурђевдан). Једна групица момака дивно запјева, ону неку старо­гра­дску милозвучну. Мене прође свечана језа, а Михајло заплака. Вазда сам највише волио пјесму, нарочито народну. Пожурих к` њима да их видим и да се изближе наслушам. Кад дођох до њих и рекох им “Христос васкресе“, а они мени “Ваистину васкресе“ – наставише пје­сму. Знали смо један стих, који бјеше: “Овом љету и прољећу, ја ти мајко доћи нећу“. Богме, иако нам је рат скрхао све младићке ње­жности и огрубио нам осјећаје, пјесма нас озари, па би, чини ми се, и ми сви запјевали.
Питам неке около ко су и одакле су ови момци што пјевају? Ка­жу да су сви из града Никшића, а она четворица у средини да су ро­ђена браћа. Касније ће бити ријечи гдје сам их поново случајно срео.
Одатле кренусмо лијево преко неких шума, огранака Жумбе­ра­чког горија. Има понегдје широких пропланака и није стрменито. На једној заравни угледасмо лијепу кућу и сва тројица свратисмо. Пред кућу изиђе необријан и погрбљен старац.
Рекосмо му: “Помоз бог“, а он одговори:
“Бок, људи“.
“Знаш ли, стари, која је ово војска?“
Каже:
“Знам“.
“А знаш ли да је данас наш Васкрс?“
“Знам да није Васкрс, дечки“, рече, па се врати у кућу.
Ми нешто посумњасмо па се поизмакосмо, скидосмо пушке и стојимо. До мало старац изиђе и носи неку дрвену кову пуну вина.
“Ево, дечки, узмите за сретан Васкрс“.
“Не можемо вино на гладан стомак“, рекосмо, а стари се поново врати у кућу па нам изнесе добар комад хљеба и мало сланине.
“Ево, дечки, заложите си, а вино успите у чутуре, ваљаће вам“.
Ми тако и урадисмо и одмах пођосмо. Војска пролази и нико више не свраћа.
“Чекајте мало док то поједете да вам исповедим“.
Па каже:
“Ја сам овде био државни шумар, а мој прадедо добегао је од Бихаћа 1852. године када је Омер Паша Латас умирио бегове у Бо­сни. Мој прадедо је био Турчин, а ја бих волио да сам и ја Турчин него што сам католик. Знам да сте Срби, али сте пропали, јер сад сви Хрва­ти одоше уз Тита, јер је и он Хрват, а сад вам Бок – идите.“
Дуго смо коментарисали шта нам тај стари исприча. Убрзо смо на­ишли на једно омање село, а већ су Црногорци били обишли сваку ку­ћу и искупили све што се могло понијети за храну. Кроз те шуме је био доста добар пут. Заобишли смо хрватски градић Самобор и из­би­ли у близини словеначког градића Брежице на једну висораван без шу­ме. Одатле се добро видјело цијело загребачко подручје и дио сло­ве­начке равнице. Одмарали смо мало дуже. Сунце је било готово на за­ласку. Близу нас сједи групица Црногораца који изгледаху отмени људи, а један нешто показује на карти. Примакох се да чујем шта при­чају. Сјећам се добро да је један причао отприлике овако:
“Најбоље би било да одавде промјенимо план кретања кроз Сло­венију, да се држимо планина јер ће нас пресрести црногорски партизани, па ћемо од њих изгинути, других партизана се и не би бојали“.
Ја тада приупитах:
“Ама, брате, реците ви мени куд ово ми идемо?“
Човјек се мало насмија, па каже:
“Бог ће да зна, брате, ни ми не знамо, а чини ми се у неповрат“.
Други додаде:
“У емиграцију, брате, да куд“.
Ја протрнух читавим тјелом и као да ме нешто стеже за грло, уму­кнух. Тада сам се први пут увјерио да се иде у емиграцију. Пред очи ми дођоше сестре, брат, мајка, баба, а за оца сам већ мислио да није ни жив. Мука ми. Један од њих се подиже, узе свој двоглед па гле­да према Загребу.
“Најбоље да се одмах креће. Уз поље се виде два воза од Загре­ба, виде се велике колоне војске, мора да су домобрани, усташе и Ни­је­мци. Морамо проћи испред њих.“
Замолих за двоглед да и ја видим. Цијело велико поље поцрњело од војске и возила. Уплаших се и вратих му двоглед. Одмах смо кре­нули. Како оно рече Виктор Иго: “Паника, то је двоглед који уве­ли­чава догађаје“.
Спустио сам се у неко мјесто, на путу је писало на табли “Бре­га­на“. Испред нас цестом иду масе њемачке војске. Једва иду, јер су се натоварили препуним ранчевима, ваљада су у Загребу напљачкали па мисле да ће своје укућане обрадовати поклонима. Ми сачекасмо, про­ђосмо преко цесте и упријечисмо преко поља ка ријеци Сави. Паде ноћ. Преко тога поља смо ишли до иза поноћи, једва смо пјезали. Бли­зу једног села пређосмо мост преко Саве на њену лијеву обалу.
Макадамски пут доста добар и чим смо мало пошли њиме попа­да­смо од умора и сви око пута почесмо спавати. Нас тројица смо заспали ко мртви. Нико се више није обазирао ни на какву команду. Не­ки се и даље крећу, климају цестом, кашљући и пљувајући по путу, спа­вају идући и буновно налијећу један на другога, па се мало отрије­з­не. Нико ништа не говори.
Михајло, Милорад и ја легосмо поред цесте. Ми се не раздвајамо.
Чим је сунце грануло пробудише нас цвркути птица и грактање вра­на и гавранова. Погледасмо около. Нигдје никога. Сви су отишли, нас није нико звао. Знамо куд је правац, али не знамо гдје смо. Били смо тужни што нас нико не пробуди, а љути сами на себе што смо неопрезни па опет изгубисмо везу и са главнином. Пожурисмо, да бар ко­га сретнемо да упитамо. Никога. Нико више ни не иде овим цестама, само војска. Најгоре је што су тешке пушке и муниција, а лаки ра­н­чеви. У њима само по комадић хљеба и по једна конзерва, али се то не смије појести. Може бити и горе.
Празан стомак а луде главе, али срећом младе ноге па нас добро носе. Корачамо брзо, али све напорније, не би ли бар кога стигли.
На једном мјесту пред нама искочише из шуме на цесту два муш­ка­рца и једна жена. Ми стадосмо. Далеко су можда триста до четристо метара. Стадоше и они кад нас опазише. Наоружани су све троје ма­шинкама, не знамо ко су. Ми се брже склонисмо у шуму, а они још мало остајаше и одоше некуд. Тада тек схватисмо у каквој смо опа­сно­сти што смо сами. Захватила нас је паника, али се морало напријед, снага нам од некуд долази. У нека доба ноћи стигосмо на жеље­зни­чку станицу Зидани Мост. Хвала богу, одахнусмо. Нађосмо ту си­лу војске, леже по бетону и спавају. Ми никога не будимо, него одмах и ми полијегасмо на бетонску плочу и заспасмо као заклани. Убрзо нас прену писак локомотиве воза који је некуд одлазио, а већ се свањива.
Све је опет било празно. Нама каже један жељезничар, који до­бро говораше српски:
“Отишли су ваши рано ноћас, прије поноћи, у правцу Цеља. Сад ће наићи воз од Загреба, качите се макар и на кров, стићићете их.“
Ми се опет збунисмо, али не бива. Чекамо воз. Воз стиже убрзо, ог­ромна, дуга композиција. Зидани Мост је велика и друмска и же­ље­зничка раскрсница, ту мора устављати. Видимо напријед само два пу­т­ничка вагона препуна Нијемаца, а остало су све теретни запечаћени ва­гони и готово на свакоме њемачка стража. Не преостаје нам ништа друго него пењање на кров теретног вагона. На један се вагон пењемо, њемачки стражар нас види, али нам не смета.
Док се сместисмо по крову воз већ крену. Остависмо и тај несрећни и кобни Зидани Мост, гдје се састају двије словеначке ријеке, Сава Долинка и Сава Бохињка, и чине велику ријеку Саву. Около су ви­сока брда и шуме доста стрмене, требало би то назвати “Крвави мост“. Ту су један дан након нашег проласка црногорски партизани на­правили страшан покољ четника и поубијали стотине заробљеника. Сава им је била гробница.
Воз је јурио према Цељу пуном брзином. На станици Римске Топ­лице само је успорио. Свуда су већ биле истакнуте тробојке заставе са петокраком звијездом и црвене са српом и чекићем. Ми на сво­јим капама још носимо кокарде.
На другој станици, која се зове Лашко, успорио је и готово стао. Ту видимо групу младића и дјевојака са партизанским заставама, пјевају и вичу: “Живио Тито!“
На трећој станици није воз успоравао, али су нас гађали ка­ме­њем. На прилазу граду Цељу воз је стао на отвореној прузи, није му био дозвољен улаз у станицу. Ми смо одмах сишли са вагона и видимо велике масе четника гдје се гомилају близу моста на Савини, на улазу града, а испод једног шумовитог брда. Нијемци одмах отпеча­ти­ше вагоне, отворише сва врата па све избацују из вагона низ насип од пруге. Било је ту свакакве робе. Свега и свашта. Ми смо само на­ку­пили пуне ранчеве конзерви и цибука и по један веш да се пре­сву­чемо и ништа друго. Опет дођосмо својима у састав. Велика је гужва и галама. Једни предлажу: “Са борбом кроз град“, а други: “ Уз брдо па заобилазно“.
Кроз град бране цивили. Издвоји се један маркантан официр, ви­сок, плав и јако лијеп, па каже: “Не заваравајте се, ако паднете шака томе проклетом лумпенпролетаријату, неће вам се стрва знати. Ја идем уз планину и ко ће са мном нека иде за мном“.
И оде уз брдо. Рекоше да је Никшићанин и да се зове Контић. Са њи­ме оде једно педесет момака.
Заобилазити град Цеље било је врло далеко и ризично. Рије­ши­смо да покушамо пролаз кроз град. Одмах на улазу у град, на почетку улице, велике гомиле пјешадиског оружја свих врста са обадвије стране улице, брда читава. Са стране стоје по пет цивила, младићи и дје­војке, готово дјеца, и показују Нијемцима гдје да остављају оружје. Ни­јемци сасвим лежерно остављају пушке, пушкомитраљезе, пи­штоље и све као да одбацују подерану обућу, и пролазе.
Кад наиђосмо ми четници ови грађани само нас поздрављају и го­воре: “Четници, пролази! Живели четници, пролазите!“
Ми у чуду пролазисмо са свим оружјем. На главном центру гра­да, на главном тргу, закрчиле усташе и то готово све официри. Уста­више нас они. Са прозора зграда чује се да вичу да ми пролазимо са оружијем, а усташе да положе оружје. Наједанпут запуца са свих прозора. Усташе се разбјежаше у хаусторе и у подруме околних зграда и отво­рише ватру на прозоре. Ми се хитно повукосмо назад, опет пре­ко онога моста. Сад се и на нас отвори ватра, нарочито на мост. Ми­хај­ло и Милорад бацише ранчеве са леђа да брже претрче мост. Један че­тник паде на мосту, ту је и остао.
Ја да се појуначим, наступих на мост сасвим полако и учини ми се као да ме не гађају. Ништа нијесам бацио. Загустала је улична пу­цњава по граду. Усташе су продрле са оружјем. Пред вече више није било пуцања. Ми смо тада кренули густо збијени и нико нас није ви­ше заустављао. Нијемци су стално пролазили у колони по двојица, али они нијесу преко тог центра, него неком другом улицом. На томе тргу кад смо наишли видјели смо неколико лешева, мислили смо да су то биле усташе. Прошли смо око 12 километара мимо Цеља док нас је ухватила ноћ.
Дошли смо до неког села које се, мислим, звало Трновље. До це­сте је била велика школа, а иза ње су се видјеле куће. Ми смо се зауставили на некој утрини, а у близини су били воћњаци. Тек избехарали, па дивно мирисаху.
Чим смо прострли шаторско крило у томе воћњаку и на њега се спу­стили, ја одох међу војску не би ли нашао кога позната. Питам јед­но­га: “Знаш ли има ли у овој групи Херцеговаца?“ Он рече: “Има, ево сам и ја Херцеговац из Билеће, зовем се Кулаш“. Ја продужих даље. Свратих случајно покрај једне ватре, видим да нешто кувају у по­р­цији, кад тамо Спасоје Гузина – Видаков из Фојнице, Милан Зи­ро­јевић – војвода из Бранћевића и Бранко Мањак исто из Бранћевића. Сва тројица су били од првог дана рата храбри и добри четници. Но­сили су и лијепо његоване браде, али су сада изгледали лоше и доста запуштене спољашности. Обрадовао сам се када сам их видио.
У муци се највише обрадујеш доброме другу. Питају ме јесам ли гладан да ми оставе коју кашику скроба који кувају у порцији. Сва тројица су прије тога рата живјели на добровољачким земљама, Спа­соје у Сенти, а Милан и Бранко у Славонији, па су избјегли од Ма­ђа­ра и усташа на старину у Херцеговину. Обећали су ми да ће нас ују­тро када некуд пођу зовнути, а боље је испало што нијесу. Негдје у Славонији похватали су их партизани. Спасоја и Бранка су стрељали, а Милана – војводу гатачког, довели у Мостар у чувени затвор „ело­ви­ну.
Милан је код себе чувао неку писмену захвалницу од неких политичких организатора из Далмације које је он спасио када су се са Сутјеске враћали у своја мјеста, ради поновног организовања партизана. Миланов син Марко погинуо је у Лијевчу Пољу од усташа, а Вла­до Шегрт са ударним батаљоном поубијао је почетком фебруара 1942. у Брићевићима тринаест људи, од којих седам Зиројевића. Све су их у једну раку сахранили. Поред свега, Браћевљани (као и остали на­ши четници) нијесу се светили, него су проводили партизанске гру­пице кроз опасне терене, које су Нијемци контролисали, од Зе­ле­нгоре у Магроп и Ивицу, јула и августа мјесеца 1943. године. Та је це­ду­љица Милану спасила живот.
Познато је да је Титова преговарачка делегација у саставу Вла­ди­мир Велебит, Коча Поповић и Милован Ђилас, у Загребу, развукла преговоре са Нијемцима неколико недјеља почетком 1943. године, да би како је то Ђилас у својој књизи написао ослободили партизанске јединице у Босни њемачког притиска, и са њемачким генералима су се били договорили да прво заједнички униште четнике, али је Хи­тлер априла мјесеца коначно одбацио ту погодбу – јер он не жели да преговара са бандитима, те да се одмах започне уништавање и че­т­ника и партизана једнако.
Енглески писац Мајкл Лиз у својој књизи “Силовање Србије“ ка­же да су ти преговори трајали од почетка 1943. године и све до априла мјесеца. Тада су јаке њемачке снаге заробиле велики број четника код Калиновика и по разним мјестима Босне и Србије и отјерали их у логоре у Грчку и у Пољску, гдје су многи и помрли. У заједници са га­тачким усташама Нијемци су у мају попалили гатачко село Изгори и готово сва села у Пиви и масовно побили све становништво које су по­хватали. Мало касније су извршили и масовно уништење рањеника и болесника које су заробили у Сутјесци.
Те 1943. године крајем јула мјесеца спуштах се из Ивице кући да узмем хране и да видим Алексу, који је био болестан. Код куће за­те­кох пет партизанских официра, сви имају чинове на рукавима. Ја се ма­ло препадох, а они се насмијаше. На мени пушка и кокарда, а у њих ау­томати и петокраке. Разговарају са Алексом, па и мене охрабрише да се не бојим њих. Моја мајка је стражарила на кршу према цести да не би окле избили Нијемци.
Мене зову да идем са њима јер ће они побједити и да будем пратиоц тога једног комесара. Ја питам: “Шта ви је то комесар?“ Каже ми: “Комесар је штаб, а командант је штап“. Хоће Алекси да напишу при­знаницу на храну што су узели, а кад ускоро дође њихова побједа да то покажемо. Алекса им каже да ће он њима дати признаницу, ако ни­јесу убијали Србе, па да добију службе кад побједе четници. Они се то­ме насмијаше. Било се већ умрачило, па их моја мајка преведе преко цесте у шуму.
Тад у Словенији, деветог маја, сјетио сам се тих официра који су нам причали о својој побједи.
Чудимо се зашто се не креће, а већ је подне. Изгледа да су партизани протурили неку везу за преговоре о нашој предаји, па смо че­ка­ли. Наједанпут међу нас упаде мотор приколица са три партизанска официра на њему. Сви се скуписмо и набисмо се око њих. Били су то Црногорци, па их неки и познадоше и зову их именом, рукују се са не­кима. Почеше нам држати говоре, њих двојица, отприлике овако, али гласно да сви чују:
“Другови и несретна браћо Црногорци, ја сам тај и тај (јер сам за­боравио имена), данас је Њемачка потписала капитулацију, а ваша је борба давно пропала. Ако се сад не предате, сви ћете изгинути. Ма­ршал Тито је прогласио амнестију за све који се предају, па који ни­је­сте убијали и палили слободно ћете ићи својим кућама. Ако неки не см­ије кући, одмах нека бјежи куд зна, а који ћете се предат, задајемо вам часну ријеч, а ако хоћете и божију вјеру, да ћете бити слободни. Послаћемо кола и један камион да прими ваше оружје.“
Ови други официр настави да се куне часном комунистичком ри­јечи и да задаје вјеру да неће никоме ни длака с главе фалити, да ће нас испратити на брод у Ријеку па правац Котор – кућама. Неки на­ши вичу “предаћемо се“, а неки вичу “ја нећу“. Они упалише мотор и одоше. Све се узбуни и ускомеша. Издвоји се једно стотинак људи, из­мје­њаше оружје, сви узеше аутомате и пиштоље па се поздравише и одо­ше ка једној планини. Ми им кажемо “сретно“ и више се никад нијесмо видјели.
Након једно два сата стигоше троја војничка гвоздена кола са је­д­но десетак војника. Сви смо предали оружје и потрпали га у та кола.
Ти нас војници стално упозоравају да предамо све и нипошто да ко не би сакрио пиштољ, јер би тај одмах био стрељан. Пошто предадосмо оружје и партизани га отјераше, остадосмо као тужна чељад на по­гребу. Убрзо стиже читава чета партизана и сада – јако строго ко­ма­ндују: “У строј по четири!“
Кренусмо у правцу куд смо и сами мислили ићи. Спроводници ви­чу: “Тишина у строју, не говори. „ути“. Осјетисмо да смо робови. Је­дан младић изиђе из строја, ваљда ради нужде, а спроводник одмах у њега сасу читав рафал из аутомата и оста мртав на мјесту.
Након дужег заморног марша стигосмо у једно село поред кога би­јаше табла “Војник“. Ту је био први одмор. Полијегасмо по трави у дворишту и около једне повелике куће. Ја опет не мирујем. Ходам та­мо амо, питам једног цивила у коме правцу идемо и он ми руком по­каза – тамо је Похорје, а лијево је Љубљана. Повирих у једну настре­шницу, тамо бијаше и пуно неких машина и мотора. Један велики дрве­ни сандук пун цигарета, има најмање неколико хиљада кутија. Ја раз­гледах види ли ме неко, па брже набацах у њедра и у џепове једно двадесет кутија, и одмах пођох својима.
Михајло и Милорад већ спаваху, али се пробудише. Настаде нека повика. Власник те гараже, Словенац, виче да смо му опљачкали га­ра­жу, али срећом ови спроводници не хтједоше да истражују. Ја сам ци­гарете ставио у ранац тако да нико није примјетио, а да се сазнало сигурно би ме убили спроводници.
Одатле нас опет вратише назад неколико километара, па нас окре­нуше према Љубљани. Успут видимо свуда около разбацане ра­зне ствари које бацају Нијемци, јер не могу да носе. Највише има си­тне галантерије и разне парфимерије.
Осванули смо на улазу у Љубљану. На првим зидовима кућа ви­ди­смо исписане пароле: “Живела 29. херцеговачка дивизија“, која је прва укорачила у Љубљану. Не би нам ни мало мило да се сретнемо са познатим партизанима. Најкукније је од свога кад се закрвиш.
Командују пратиоци опет на лево круг. Сад окренусмо поново не­куд као назад, али не истим путем. Око подне нас дотјераше до је­днога замка, или је била касарна, не знам. Нашим спроводницима сти­же смјена једним камионом. Преузеше нас Словенци.
Словенци нам показују једно село које се зове Добрна, тамо ка­жу некакви Херцеговци убијају само четнике, а ми сад опет скрећемо лијево према Похорју. Та касарна је састављена од три дугачке згра­де у облику слова П, а са четврте стране је високи зид као ограда.
Наћераше нас у то ограђено двориште на нека уска гвоздена вра­та. По средини дворишта имају четири велика кестена који бијеху озелењели. Једва смо се ту набили, све један уз другог. Један огра­ђе­ни балкон према нама пун партизана. Два пушкомитраљеза насло­ње­на на ограду балкона и уперене на нас. Зграда је двоспратна.
Партизани се горе смију и церекају и показују нам да ћемо бити по­бијени. Тада смо пушили и ћутали. У томе чекању сигурне смрти ја сам био отсутан од свих мисли, просто се човек изгуби и одрвени. Ми­хајло каже: “Хајдемо се прогурати иза овога једног стабла“. Нас двојица само ћутимо. Наједанпут се сви повукоше са тога балкона и уни­јеше пушкомитраљезе некуд у ту зграду. Не знамо шта је. Отворише она уска врата на која су нас ту утјерали и вичу: “Вани, вани! Четири по четири се постројавајте.“
Ипак, изненада одахнусмо.
Док смо се постројавали на цести наиђоше два камиона пуна во­ј­с­ке. Иду у правцу Похорја. Вичу: “Хајде, пењите се четници, да нам не­што помогнете истоварити“. Видимо по говору да су Босанци или Херцеговци. Потрчаше неки наши и попеше их неколико, па одоше. Један је од њих побјегао када су их скинули и почели везивати. Сти­гао нас је пред вече. Сакрио се у шуми и све је гледао како су их му­чи­ли и како су их побили, па нам је успут испричао. То је чист примјер колико су острашћени да уживају у убијању људи.
То је морао бити једанаести мај. Тада су, зна се, у Љубљани били: Тито, Кардељ, Ранковић и Ђилас. Тада је међу њима донешена одлука да се тобожња амнестија интерно опозове – јер и није потврђена њи­ховом тајном шифром, па није ни могла ступити на снагу. Сада се зна да је дато усмено упутство да се ликвидирају првенствено сви че­тници, љотићевци и недићевци, па онда и сви други Југословени, само да се оставе млађи од 20 година и да се приме у војску. То је строго та­јно наређење Политбироа Комунистичке партије Југославије.
Та је тајна откривена тек 1991. године. Човјек у неким случајевима не може да се контролише, нити да предвиди своје реакције. На­ј­дуже чекање у животу било ми је чекање стрељања у тој огради у Сло­венији. Сваки минут је био вјечност. Док је трајало то чекање, које је могло бити више од пола сата, неколико пута ми је у главу до­ла­з­ило да викнем: “Пуцај, шта чекаш!“ Али сам ћутао и пушио цигарете.
Поново нас окренуше према Цељу. Ишли смо врло споро и че­шће сједали за одмор покрај пута. За леђима нам остаде висока планина Похорја Козјак. Пошто прођосмо поред оног села Трновља и дођосмо на домак града Цеља, ту нас Словенци предадоше партизанима Треће црногорске дивизије.
Један наш сапатник, Милутин Мићовић, спроведен је из наше је­ди­нице 1946. године под оптужбом да је учествовао у убијању неког па­ртизана, па је на суду у Андријевици ослобођен као невин кад се након три месеца вратио. Испричао нам је да су се неки Црногорци хва­лили како је неки њихов командант, који нам је дао вјеру када смо се предали, у задњем минуту успио да нас Словенци не побију, него да се препустимо њима да нас они “пречисте“.
Тринаести мај био је крвав, готово као и онима на Зеленгори. Спро­вођени смо према Зиданом Мосту. Гоњени смо брзо, тако да су неки падали око пута, али су ту и убијани. Ни хране ни воде, а дан то­пал. Покрај пута је било извора и по неком би дозволили да се са­гне и прогута гутљај воде. У Римским Топлицама преузела нас је но­ва смјена одморних партизана. Била је још окрутнија. Када смо сти­гли на Зидани Мост био је већ мрак. Осјећао се тежак задах распадајућих лешева. Глад и жеђ изазива неке халуцинације. Знам да су нас гонили уз једну страну читав километар, онда су нас нагонили у неку ограду, велики бетонирани сливник за велике чатрње. Ми смо били готово на зачељу колоне и нијесмо имали мјеста у тој огради. Унутра се чула галама и питања. Чеговић си ти? Аха, а има ли кога од овог или оног бра­тства, или из овог или оног села. Бирани су највиђенији људи. Био сам поред самог излаза и нијесам ни пожелио да уђем.
На тим улазним вратима, које су одабрали, везани су по двојица руку за руку и добро притезани клијештима. Богме су јаукали, а неки су говорили: “Не кукајте, брзо ће муке престати“.
По нашој заједничкој процени извели су их преко 200 и онда нас остале спустише опет на цесту. Кренули смо у колони по четири и од­мах преко моста на Сави на њену десну обалу. Одмах изнад моста се чу­ла велика вриска и пуцњава из аутоматског оружја. Ту су те јаднике побили и бацили у Саву. Била је видна ноћ. Путовали смо до зо­ре и осванули у мјесту Кршко. Од Зиданог Моста до Кршког наши спро­водници су били мање строги. Дозвољавали су да се напије воде по­крај пута и да се пуши, али не да се прича. Ја сам дијелио по неку пло­чицу цибука да се грицка и стално смо пушили. У Кршком нас окре­нуше уз неку стрмену улицу па онда уз неку ограђену ливаду, све до врха ливаде. Били смо близу чела колоне. Када су предњи дошли до горње жице, командовано је: “Стој! На лево! Сједи!“ На другој страни према нама била је колона домобрана у униформама. Они су стајали, пребирали су им торбе и одјећу и испитивали их ко је усташа а ко домобран. Нас ту није нико пребирао.
Одозго, испред нас, наилазе два виша официра (видисмо по зви­је­здицама на рукавима). Редом кратко испитују и већином одвајају десетак метара у страну, а понеког оставе да сједи гдје је. Дођоше до нас. Прво мене један од њих куцну једнијем танкијем прутом по глави и пита: “Одакле си ти, Ђетићу?“ Ја кажем да сам Херцеговац од Не­ве­сиња. “А из ког си села?“ Кажем из Фојнице. “Па није Фојница Не­ве­сиње, него Гацко, што болан лажеш.“ Ја кажем била је Невесиње кад сам ја из ње отишао. “А кад си отишао?“ Кажем у децембру. “Аха, ти си био Гарда Милорада Поповића, је ли?“ Ја се богами пре­падох и ућутах. “А што не збориш, кукавице? Реци да јеси и не стиди се. Онакога Ђетића није родила ни Херцеговина ни Црна Гора, јазук што оде у издајнике.“ Онда каже оном своме колеги: “Милорад је у Кра­љевој гарди био мој водник, као академски потпоручник а ја сам био каплар. Био је мајка војничка.“ Полако се окрену мени и рече: “Не бој се, Ђетићу, кад си био гарда Милорада Поповића, бити ћеш и моја“, па настави до Михајла Станића, који је изгледао млађи од ме­не а био је старији две године. Имао је дивну плаву и коврџаву косу до на рамена. Нијесмо ни један имали браде ни бркова. Милорад Зи­ро­јевић се збио до њега. Каже: “А јесте ли и вас двојица били Ми­ло­радова гарда?“
Они у глас рекоше:
“Јесмо“.
“Е, и ви ту сједите“.
До нас су сједила четири брата Никшићана. Одмах сам се сјетио да су то она браћа што су на Ђурђевдан пјевали кад смо се одмарали на оној узвишици Жумберачког горја. Познао сам их добро. Пита је­днога колико му је година. Носио је ђачку капу са римским бројем се­дам на њој. Каже му:
“Седамнес“.
“А чији си ти?“
Он каже чији је и окле је.
“Аха, ти си син онога петоколонаша, онога трговца (и рече му пре­зиме, које ја нијесам запамтио), а имаш ли браће?“
“Имам, ево још тројицу, ово су ми браћа“.
“Јесу ли они твоја рођена браћа?“ – приупита.
“Јесу, рођена“.
“Е ти сједи код ових Херцеговаца, а ону сву тројицу издвоји у ону већу колону.“
Можда се и не сјећам добро, али ми се учинило да су рекли да се зову Мијушковићи. Овај најмлађи се просто расплака, па поче кумити и молити да га не раздваја од браће. Официр га куцка онијем шта­пи­ћем по глави и строго му наређује да сједне, али узалуд. Овај моли и плаче.
“Хајде за њима у зочас, поте ка и јес, иди!“
Прође даље. Кад је пречистио четничку врсту измаче се према на­ма који смо остали гдје смо сјели и командова:
“Диг се! Ја сам вам ваш Бог. На лево! И слушајте добро спроводнике.“
Окренуше нас назад и наредише да трчимо. Нијесмо могли трча­ти, али смо ишли брзо.
Из градића Кршко извели су нас око три километра идући пема За­гребу па нас скренуше лијево на један полукружни обарак уз ри­јеку Саву. У горњем крају тога обарка видјело се много некаквог на­ро­да који одаваше изглед као маса просјака или неких скитница, а би­ло је више женских него мушкараца. Кад се ближе примакосмо ви­ди­мо по ношњи да су то црногорске избјеглице.
На једно стотињак метара од њих, наредише нам да сједнемо и да одатле никуд не мрднемо, док се не дође по нас. Са оним избјеглицама не смијемо се састајати, а ако останемо ту који дан добит ћемо храну и воду. На тој ледини остали смо неколико дана. Храну и воду смо добили два пута, и то по пуну војничку порцију пасуља и по парче хљеба, али је глад била незајажљива. Нигдје нијесмо примјетили да нас неко чува и били смо се мало охрабрили и опустили. Већ смо по­чели вјеровати нагађањима да ће нас у војску. Неки младићи, Цр­но­го­рци, ипак су прелазили код оних избјеглица и причају нам да су их до­ста познали, да има старих људи и жена, неке дјеце, али највише дје­војака.
Код њих је владао велики страх и страшна глад, па су ишли у око­лне шуме да штогод нађу за храну. Њих су сваку ноћ узнемира­вали војници одводећи дјевојке некуд у шуме, али су се оне враћале тек сјутрадан. Нас тројица смо штедљиво пушили оне моје цигарете. Во­ду смо пили из Саве, али смо је прекувавали у порцијама.
Избјеглице су још испричале да су они враћени са Зиданог Мо­ста и да су тамо партизани постројили и на њихове очи пострељали преко 300 четника које су ту са њима заробили, а велики број су отје­рали некуд према Љубљани.
Једно јутро идем на Саву да захватим воду, али се изненадих и пре­пах кад иза једне густе луговине угледах двије дјевојке које за­грље­не стоје и плачу. Видим да су Црногорке. Питам их шта ту раде и што плачу? И оне мене по капи и одјећи препознаше да сам од че­тника, па кажу да хоће да заједно скоче у Саву да се утопе.
Мени их би страшно жао, па кажем:
“Не, забога, што то чините!“
“Не можемо више подносити муке и срамоту“, кажу, “сваку ноћ нас силују и муче. Боље нам је да нас нема“.
Ја им кажем да ће то убрзо престати, да ће се заборавити кад сти­гну кући, а чини ми се да их највише од самоубиства одвратих, кад им рекох да ћемо доживјети да се за све осветимо, и са мном се вра­тише у свој логор. На један дан прије нас, некуд су отјерали те несрет­не избјеглице.
Након годину дана кад смо били у Призрену као војници, сазна­ли смо да су све оне које су од нас одвојили у Кршком ликвидирали у некој јами у Кочевју.
Не знам колико смо дана остали на тој ливади. Једно јутро до­ђо­ше словеначки партизани и спроведоше нас пред неку команду у Кр­шко. Ту нас пребројаше, пописаше поименице и један списак дадоше је­дном подофициру. Пред нама гласно наредише спроводницима гдје да нас воде и да нас не смију што злостављати или малтретирати, или што узети од наших личних ствари. Опет нас окренуше према томе мрском стратишту, Зиданом Мосту. Прошли смо поред мјеста Се­вни­це, свуда се осјећао жесток задах лешева. Свратише нас на један пропланак у шуми изнад цесте. Ту се поново опет уплашисмо.
Строго се деру на нас и кажу да им предамо сатове, пршћење, на­ливпера и џепне ножеве; ко не преда биће убијен. Ту су нас Словенци потпуно опљачкали (Црногорци то нијесу радили) и запријетише нам да о томе ником не говоримо.
Стигли смо у мјесто Радече, прије Зиданог Моста. Предали су нас Седмој црногорској ударној бригади “Будо Томовић“.
Кад су нас у Кршком одабирали најсличније је било као кад неки домаћин, сточар, одабире овце за продају и за клање и никад нијесам сазнао тачно имена тих официра који су нас одабирали. Неки црного­рски младићи причаше да се онај мајор звао Крцун Машановић, али нијесам сигуран да је то тачно. Дивизијом је тада командовао генерал мајор Саво Бурић, а командант бригаде је био Нико Стругар.
Ту у Радечу су нас разбацали у све чете те омладинске бригаде, а прије распореда је било: шишање, бријање и купање. Добили смо стару али чисту руску униформу, дугачке руске пушке, аутомате са добошима и осталу војничку опрему. Комесари су нам одржали ду­га­чко предавање и говоре.
Напредак цивилизације није увјек напредак човјека, ту истину је потврдио и Други свијетски рат. “Човјек је човјеку вук“, каже народна изрека. Многи су људи изнијели из рата несавладиву болест са­дизма и уживали су у мучењу својих умишљених противника. Неки, ип­ак, тој зарази нијесу подлегли, а ево једнога типичног примјера. Ни­колу Максимова Гузину ухватили су партизани код куће у Фој­ници, баш на крсну славу Аранђеловдан 1944. године. Распоређен је у КНОЈ (Корпус народне одбране) гдје се служило најмање три го­дине. КНОЈ је углавном ликвидирао одметнике по шумама. Године 1945, 13. маја, Николиној чети предаде се двијеста Дражиних четника на Зеленгори. Били су то углавном све младићи у градском пртеном одјелу и готово потпуно боси.
Никола је у строју вазда био челни и носио је пушкомитраљез, био је највисочнији. Кад ове четнике постројише за стријељање, ко­ма­ндир чете нареди: “Челни пушкомитраљезац, излази!“
Никола изиђе.
“Стрељај ову банду!“
Никола каже:
“Друже командире, не могу“.
“Онда, у строј са њима, багро једна“.
Истрча Николин помоћник, који је био блиски род командиров, и нешто му пришапта. Командир онда викну:
“Ко је добровољац?“
Јавили су се тројица. Постројени момци за смрт све су то мирно гле­дали, нико ни јаук. Један партизан узе у Николе пушкомитраљез и све пострељаше. Овај догађај испричали су ми присутни очевици. Ни­кола није заиста могао прегети да их убија, други су то са вољом ра­дили. Ипак је Никола морао да иде у дисциплински батаљон шест мјесеци, а то је било теже издржати него у најстрашнијем затвору. Бо­ље и то него смрт. Спасио га је помоћник.
Наша бригада је из Радеча одмах дошла у Кутину, а моја Трећа чета Првог батаљона стационирана је на Гојчлу, где смо чували бу­шо­тине за експлоатацију нафте, које су били поставили Нијемци. Ко­ма­ндир чете био је поручник Новица Радојевић. Био је задњи дан мје­се­ца маја 1945. године. Тај прољетни мјесец, по природном закону као нај­љепши мјесец године, а у мојој двадесет првој години, опет по при­родном закону, најљепшој години живота, био ми је и најружнији и најтужнији, али ипак, не најгори.
Налазим се у годинама када се гаси сујета и смирују страсти, зато ми је и стало једино до истине. Не могу из меморије избрисати сје­ћа­ње на 13. мај 1945. године у Словенији, још поготову и стога што је 13. мај Тито прогласио као јубиларни датум – Дан Удбе и милиције, и та се прослава понављала сваке године.
Тога датума је у Словенији побијено највише четника, а на Зе­ле­нгори исти дан, такође. Са Зеленгоре је сваком стратишту у Сло­ве­нији упућена радна честитка да су и они у понор у Миљевини затрпа­ли неколико хиљада Дражиноваца и коначно ликвидирали српски на­ци­онални отпор; стога је тај датум проглашен Даном службе уну­тра­ш­њих послова.

П.С.
Судбину одведених на стрељање описао је Михајло Минић, један од ретких преживелих. О догађајима у Словенији који су се одиграли 21. маја 1945. године, Минић пише:
Идемо према џелатима на стрелиште. Видим на простору (од) не­колико десетина метара лешеви људи изукрштани једни пре­ко дру­гих, обливени у крви, без поклопца на глави. То су људи, који су пре мене изведени из логора…
Видео сам у рукама џелата ре­волвере, са ко­јима убијају у пространој високој јеловој шуми, не­вине, свезане и сву­чене приведене љу­де. Код џелата приводе се ве­зани људи, два по два. Пиштољи не­пре­ки­дно пуцају. Xелати сво­јим жртвама пуцају у гла­ву. Падају стреља­ни људи на земљу је­дан преко другога… Пуши врела људска крв. Гле­дам клање и уби­јање везаних и голих људи. Гледам како се мрцваре и унаказују лешеви људи који дају знаке живота. Видим како у крви гле­да от­ац сина, син оца, брат брата, друг друга, како их на њиховим оч­и­ма комунисти зверски убијају… Комунисти, звани партиза­ни, ци­ни­­чки се смеју…
Испред саме гомиле лешева, на неколико корачаја до џелата, за­ма­хом целе снаге бацио сам се на земљу. При паду на земљу са собом сам повукао спроводника, који поред мене пада на земљу. При­ликом па­да спроводник ме је испустио из руке, после чега сам хи­тро устао и по­чео бежати. Док је мој спроводник устао, ја пре­лазим преко го­миле лешева. Лешеви су били крвави и голи, мо­је босе ноге поклиз­ну­ле су се о крваве и голе лешеве и пао сам на го­милу лешева. У исто вре­ме, мој спроводник устаје и пуца из на­ру­чја пушком према мене. Xе­лати су били заузети стрељањем љу­ди, који су им приведени. Мој друг са којим сам био везан, трза се да побегне. Тиме је скренуо па­жњу осталих партизана према њему. Ја се у клупку претурам преко ле­шева сав у крв. Изгледало је да сам рањен. Партизани, који су спро­водили везане људе од ка­миона на стрелиште, грчевито су држа­ли везане људе, јер су се и они трзали да побегну. Партизани код ка­ми­она били су зау­зе­ти чувањем људи, који су извођени из камиона. У првом моменту били су скоро сви збуњени. Док су џелати дохватили ми­т­ра­ље­тке и док је мој спроводник дохватио пушку да поново пуца, ја сам за непуних десет метара од лешева хитром брзином пре­шао и ус­кочио у густи јелов шиб. (Михајло П. Минић, Расуте кости (1941-1945), издање писца, Дет­ро­ит, САД, 1965, стране 401-403.)
Милослав Самарџић, “Разговори са равногорцима“, 2. том, 158-175, Крагујевац 2012)

Затворено за коментаре.