Сведоци као историјски извори, кроз пример случаја Калабић

korica Pravi i lazni Kalabic

korica Pravi i lazni Kalabic

Ових дана поново је актуелизовано питање коришћења сведока у историографији, пре свега кроз радове Момира Крсмановића, који је објавио вероватно највише изјава сведока историјских догађаја. Крсмановићеве изјаве користио је Предраг Остојић у роману “Чичина прича (или) страдање српско“, а потом и у историографском раду “Заробљавање генерала Михаиловића“, што су, пак, као одличан пример истакли његови сараданици и рецензенти др Коста Николић и др Бојан Димитријевић. Тим поводом, преносимо једно поглавље из књиге “Прави и лажни Калабић“, које се односи на ово питање

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Изјаве сведока Остојић први пут помиње на уводним страницама своје књиге, под ставком “литература“, и то уз негативан коментар: “Публициста Момир Крсмановић је посебну па­жњу у својим књигама посветио овој теми, прикупивши велики број изјава свједока са терена, мада је у литерарној занесености том приликом изводио и неке неутемељене закључке“.
На тим уводним страницама Остојић наводи имена 16 сведока, али без напомене да ли је он лично од њих узимао изјаве, или се служио Крсмановићевим романима.127
Даље у књизи Остојић цитира изјаве 11 особа, од којих девет ди­ректно (под наводницима), једну изјаву препричава (Милана Кне­жевића), док за једну каже само да је казивана (Боривоја Та­сића).
Од ових 11 изјава Остојић каже да су њему дате само три. То су изјаве Милице Гајић, Виторке Марковић и Јање Петрушић. Ка­ко изгледа, осталих седам изјава (осми је Боривоје Тасић, који је погинуо 1955), Остојић преузима из романа Момира Крсма­но­ви­ћа, али му је незгодно да то нагласи, због Крсмановићеве “ли­те­рарне занесености“. Тако, уместо да наведе коме је дата изјава и где је објављена, Остојић у овим случајевима у фуснотама ко­ри­сти фразу “према казивању“ тог и тог.
Ствари још више компликује чињеница што је и сам Остојић, пре него што је написао овај свој први историографски рад, про­шао кроз фазу “литерарне занесености“. Изјаве које овом прили­ком користи као историјски извор, претходно је објавио у свом ро­ману “Чичина прича (или) страдање српско“. На неколико ме­ста, у фусноти, он напомиње: “Дио исказа објављен у књизи П. Ос­тојић, Чичина прича (или) страдање српско“.
У том роману, као и раније у Крсмановићевим романима, изјаве су литерарно обрађиване, па су тек онда, у књизи “Заро­бља­вање генерала Михаиловића“, дате као историјски извор.
И без ових компликација, приликом једне тако осетљиве ства­ри као што је интервјуисање, поставља се следећих неколико пи­тања.
Прво, да ли су изјаве узете усмено или су их интервјуисане осо­бе дале у писаној форми? У овом случају очигледно је да су све изјаве дате усмено, Крс­мановићу или Остојићу.
Друго питање гласи: да ли су изјаве ауторизоване?
Наиме, изјава коју истраживач стави на папир по правилу је дру­гачија од изговорене, због разлике између усменог и писаног из­ражавања. Усмено изражавање, нарочито код слабије обра­зова­них особа – а готово сви сведоци у овом случају су слабије об­ра­зовани – садржи стилске грешке, које се пре публиковања мо­ра­ју отклонити. Такође, интервјуисане особе често причају не­по­ве­зано, а задатак аутора је да то после повеже у логичну целину.
Због свега тога, да би се избегли неспоразуми, истраживач је ду­жан да пре објављивања покаже изјаве интервјуисанима и да их пи­та да ли су заиста тако говорили, односно мислили. Тај процес зо­ве се ауторизација и није превише популаран, јер захтева до­да­тно време. Ко већ уложи то време, по правилу нагласи да је изјава ауторизована. У књизи “Заробљавање генерала Ми­ха­и­ло­ви­ћа“ тог наглашавања нема, што можемо узети као поуздан знак да ауторизације није ни било.
Трећа напомена односи се на сугестивна питања. Сведоци, на­рочито ако су старије особе – а у овом случају то се односи на све сведоке – понекад застану не могавши да се сете догађаја. Ду­ж­ност истраживача је да их подсети неким потпитањем, али тако да то потпитање не сугерише одговор који истраживач жели да чује. Још један пример сугестије су дуга питања којима се из­ну­ђу­је одговор само са “да“, “не“ или “можда“. У том случају истра­жи­вачи су склони да цели одговор саставе од сопствених питања, и то у контексту који сами стварају.
Како би се отклониле дилеме у вези са овом ставком, нео­пходно је прочитати цели ток разговора, који садржи и питања и од­говоре. У књигама тројице аутора то не можемо проверити ни у једном случају.
Четврто је питање компетентности сведока, које се овде де­фи­нише на једноставан начин: да ли су познавали Калабића и Дра­жу, тј. да ли су могли да уоче разлику између правог и лажног Ка­лабића и Драже?
Код сведока није проверавана компетентност по овом, кљу­чном питању, али су они сами, кроз разговор, посредно дали по­т­ре­бан одговор: нису компетентни. Сем једног, Владете Но­ва­ко­ви­ћа, нико од њих раније није видео ни Калабића, ни Дражу. Зато они и не тврде да је 1946. у њихове куће долазио потпуковник Ни­ко­ла Калабић, већ кажу: “…Понављајући да је он Никола Ка­ла­бић“, односно “Овај командант“. А за Дражу: “Један онижи са на­о­­чарима“ (иначе није био онижи, већ средње висине), односно: “Та­­да нисам знала ко је он“.
Препричавање изјаве мајора Васиљевића попу Добри, коју ње­гов син Коста наводно преноси НН особи, а НН особа је потом пре­носи Остојићу – “Негдје у близини је Калабић. Јавља се… Ша­ље поруке. Све ми је то сумњиво. Ја не знам шта ћу, јер он (Дра­жа) инсистира да се састану…“ – заправо је препричавање фељто­на из “Политике“. Исто важи и за изјаву Милана Кнежевића.
Вла­де­та Новаковић из Градца код Ва­ље­ва, који је био четник у Гарди, скривао се до 1948, када је његова мајка отишла код ше­фа Озне у Ваљеву да моли за синовљев живот. Озна не са­мо што је поштедела Но­ваковића, већ он није ни дана провео на ро­биј­и.128
Изјавом о Николином заробљавању Новаковић је спасао жи­вот. Колико је познато, то је једина изјава неког четника Гарде да је Озна заробила Калабића. Наравно, ако је он то заиста из­ја­вио, јер не знамо шта је тачно рекао Димитријевићу.
Према томе, све изјаве које наводе Николић, Димитријевић и Остојић су или непоуздане, или иду у прилог задатој тези само ако се ставе у контекст, или је у питању и једно и друго.
Они, једноставно, немају ни једну изјаву узету по “правилу слу­жбе“. Немају писане изјаве сведока (као што су примера ради пи­сани траг оставили Драгомир Бошковић, Милан Стојановић или Миодраг Пешић), немају судски датих исказа (попут исказа про­те Даниловића), нити ауторизованих изјава (попут изјава Дра­гослава Хаxића, Владимира Вулина, Радомира Петровића Кента, итд) и ауторизованих интервјуа (попут Сајићевог).
Чак и у тако узетим изјавама, у вези кључних догађаја у об­ла­сти Вишеграда марта 1946, немају ни једног сведока који тврди да је “онај командант“ био прави Никола Калабић.
С друге стране, изјаве и интервјуе који су дати прописно, чак и пред судом, а који сви одреда руше њихову тезу, ови аутори и не узимају у разматрање, исписујући се и на тај начин из редова научника.
(Из књиге М. Самарџића “Прави и лажни Калабић, са налазом судског вештака“)

Затворено за коментаре.