Свети владика Николај Жички

Из књиге „Златоусти проповедник васкрслога Христа“
(Свети Владика Николај у сећањима савременика);
приредили Владимир Димитријевић и Горан Вељковић
Сећање Милана Јовановића Стоимировића

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

(1880-1956)

Желим да пишем о једној од најмоћнијих личности које сам срео у своме животу; писаћу искрено и усрдно као да се обраћам лично њему; томе великоме човеку; а ово пишем зато што знам да ће се потомство жудно распитивати о др Николају и да ће све што се односи на њега бити јако занимљиво за људе који ће доћи после нас; тада ће можда и ово моје на брзину набацано сведочанство бити бар делимично узето у обзир, те ћу зато морати три пута да одмерим сваку своју реч, да би свака од њих била само истина; али, одмах признајем: није лако писати о томе xину и није ни мало потребно да се правдам ако бих рекао да се осећам и непозван и скоро немоћан да оценим живот и дело Николаја Велимировића. (Наставак после галерије.)


Зато овај запис неће ни бити нека меродавна оцена његове личности; мени за то недостају и теолошка спрема и морално право; ови ће редови бити само успомене и утисци једног његовог савременика, који га је срео и видео у животу много пута, који је говорио са њим десетак пута и који није могао да се отме великој надмоћи његовога духа чак и онда када се са њиме у понечему није ни слагао.


Ја сам за доктора Николаја сазнао још када сам био дете. То је било негде пре 1912. Његово се име сретало у новинама и о њему се још тада почело говорити са извесним дивљењем и поштовањем, као и са великим надама. Иако је он био калуђер, иако калуђери у оно време нису били особито цењени, о њему се говорило само са уважењем. У Србији пре 1912. није уопште било много калуђера, нити је ико калуђере узимао озбиљно. У калуђере није одлазио бољи свет, – бар тако се мислило, – а још мање су ишли у калуђере учени људи, припадници интелигенције, који су се грабили да уђу у друге животне каријере. У Србији у оно време нису много цењени чак ни свештеници као сталеж, јер је било врло мало свештеника који су значили нешто у интелектуалном смислу. Тиме не желим да кажем да није било и добрих, ваљаних свештеника, али сматрам да ми нико неће оспорити да сама свештеничка мантија никоме од њих није обезбеђивала неки друштвени углед, ако свештеник и лично није нешто значио као човек, јер „мантија“ није по себи значила скоро ништа. Свештеници су ту и тамо били исмевани, а само овде-онде и поштовани; чак ни на селу свештеник у Србији пре 1912. није био никаква нарочита личност као што је то случај нпр. у Француској, где је „Моnsieur le cure“ један велики и признати чинилац. Многи су се наши свештеници, отишавши на село, и сами „посељачили“ и одбили од финијег света, али су се многи од њих бавили и политиком, па су тако били познати не само у своме крају, него и у целој земљи. То ће рећи да су они значили друштвено као политичке личности, али не увек и као свештеници.
Међу свештенством и монаштвом Србије пре 1912. није канда уопште било великих духовних фигура. Чак ни владике нису биле ништа особито, тако да би се осећало њихово постојање. Црква је била некако успавана. Православље је било државна вера, свештеници су имали у својим рукама брак, а веронаука је обавезно предавана и у основним школама и у гимназијама; Српска црква је имала верски монопол, јер је била државна, повлашћена црква, – национална и народна црква, коју је штитила држава свим својим ауторитетом; али та црква није користила те срећне и лепе околности; она је више-мање била државни орган и она се некако убирократисала и скоро занемела, отуда се много света, а нарочито интелигенције одбило од ње; чак је било и свештеника који су били мање клерикални него неки лаици, као што је било и таквих свештеника који су отворено истицали свој „рационализам“. Омладина није била у неком присном односу са црквом и била је више-мање листом антиклерикална. Вера је била у опадању чак и по селима. Црква је бранила своје интересе административним мерама, преко државног апарата; војници и гимназисти су се морали причешћивати…
Били су ванредно ретки свештеници који су били уједно и проповедници!… Реч поп, попескара, попекања, попурда и друге њима сличне често су биле примењиване и на добре свештенике; свештеници су били регрутовани из врло сиромашних породица или скоро искључиво из сељачких или сеоских свештеничких кућа, па нису ни имали светске манире и светска искуства; њима је пребацивана себичност, груб материјализам и необразованост; неретко, попови су се заиста цењкали при крштењу, венчању и самоме опелу, што им није ни мало подизало углед… Српска црква је у Србији тако постала једна чисто обредна црква, она није имала неки врло интимни однос са вернима; свештеници су ту и тамо улазили у социјалне акције (нпр. кроз задругарство или Црвени крст), али нису држали скоро никакву присну духовну везу са паством. Неретко се чуло да је црква за њих само дућан; Нушић је исмевао не само свештенике, него и владике, па чак и митрополита, главу цркве, – коме је краљ, шеф државе љубио руку! – пишући да су попови баксузи и да је он, једнога дана кад је срео митрополита, пао у кречану.
Како да се објасне те ствари? По моме мишљењу, те су појаве биле резултат разних чињеница, али је главна у томе што Српска црква није имала конкурената. Она је у Србији била сигурна и неугрожена. По несрећи, она је веровала да ће то ваљда вечито тако да траје и да она не мора ни да чини ништа да би утврђивала свој унутрашњи положај; Њено свештенство није било дисциплиновано, и није тежило да продуби везе између себе и народа. Сматрало се да тај народ припада својој цркви, као и она њему; народ је народним обичајима био везан за веру и цркву, премда је ту и тамо у њему преовлађивало и незналачко сујеверје, против кога се устајало. Закони су штитили цркву од светогрђа и свештенике од грубих увреда. Богохуљење је полицијски кажњавано. Атеистичка пропаганда није дозвољавана, а ње није скоро ни било, премда је превод Ренановог Исуса био у Србији забрањен. Интелектуалнији део друштва је био равнодушан и према цркви и према вери. Дошло је до неке духовне стиснутости мишљења и до устајалости свих односа на духовноме плану. Ако бих смео рећи, такво је било стање хришћанства у Србији пре 1912. Али већ у то доба су назарени и адвентисти почели да пуштају своје пипке кроз стадо Српске цркве, а мислим да се не варам да се то осетило још негде око 1900. Црква се од тога бранила више полицијским мерама него духовним оруђем. Да “нововерци” нису одбијали држави војну службу и да их она зато није гонила, они би поред српских свештеника могли да чине шта хоће.
Пишући ове ствари, ја наглашавам да не чиним никаква уопштавања са неком тенденцијом; допуштам да је било светлих изузетака и одступања од ове опште слике; извињавам се ако би ови редови ма кога увредили, јер ми није намера да вређам, него да пред очима свога читаоца изазовем једну слику стања Српске цркве пре појаве доктора Николаја Велимировића. А чим сам то рекао, моји ће ми савременици свакако одобрити и посведочити горњи опис. Уосталом, ја сам свестан своје одговорности; пишући ове редове, желим да будем до краја сасвим јасан и да не оставим ништа недоречено.
Новија историја Српске цркве у Србији је кратка. Она је изишла из своје херојске ере од тренутка када је Милош Обреновић створио државну администрацију и помогао цркву да се организује сасвим слободно у духу својих канона. Митрополит Петар Јовановић је обавио тај организациони посао пре 1858; после њега је на чело цркве дошао митрополит Михаило, добар архијереј и човек који је делао не само кроз обреде, него и кроз живу реч и списе; његови наследници, Теодосије Мраовић и Инокентије Павловић, нису били ништа особито; за њима је дошао на чело српске аутокефалне цркве Димитрије Павловић, – доцније патријарх, – који је имао бољу спрему и шире умне видике од обојице ових својих претходника.
Скроман, реалист и пун животног искуства, он је умео да се снађе у оној симбиози Цркве и Државе у Србији као нико; био је моралан, исправан, озбиљан и поштен; није био ни мало лицемеран или театралан; коректан као монах, врсан као свештеник, природан као репрезентант, он је био у свему трезвен и као човек. Он није био ни писац, ни проповедник, премда је умео да говори; штавише, никада тај човек у својим беседама није рекао ништа депласирано; никада се није „пребацио“ и увек је умео да се изрази достојанствено и паметно. Ја сам га лично знао и познавао (после 1918.) и често се дивио мудрости тога човека. Слушао сам његове говоре који су били кратки и јасни, једноставни и увек луцидни, чак и смели. (На пример, његов говор о четрдесетодневном помену Пашићу, јануара 1927.). Али да оставимо блаженога старца и да се вратимо др Николају, који је нашим предикаоницама вратио стил великих црквених отаца.
Он је био син села, сељачко дете из Лелића у ваљевској околини. Свршио је београдску богословију, затим теологију у Берну. Одличан ђак, он је још у богословији добро научио славенски, руски и канда немачки, а ударио и добре темеље својих знања из грчког и латинског. Првокласна интелигенција, превасходна интелектуална радозналост, феноменално памћење и снажна вера, – то су биле ствари дате му од Бога, а све је остало код њега дошло озбиљном студијом и личним трудом само по себи. Али морам да овде застанем и да кажем да се никада један човек јаче вере у српскоме народу није појавио од њега; од светог Саве па на овамо, једна се већа интелектуална и морална индивидуалност није јавила на верскоме плану у Српској цркви од њега, доктора Николаја; он је веровао у Христа онако као што је у њега, рецимо, веровао свети Павле; за доктора Николаја, у вези са Богом, Христом и Црквом, – па и Српском црквом, – никада није и ни у чему није било никакве сумње. Он је зато остављао утисак човека који није изишао из нашег времена, него из доба апостолске епохе; он је од прве, чим се појавио, утицао на савременике као да је неки фантом, неки привид, неко чудо, изнедрено из саме Библије. Онако црн, сјајних очију какве човек среће само у Арапа, а мужанствен, без позе, тих, прибран, са својим дубоким баритоном, он је заиста био и споља необичан а чим би проговорио осећало се да је тај човек оруђе неке више силе, којој се он сав потчинио и која је управљала његовом моћном мишљу, његовом речи и целом личношћу.
Др Николај је био увек мало суморан и замишљен, али никада и ни пред ким он није осетио страх или трему; он као беседник није био артист, нити глумац; он је говорио спонтано, али ауторитативно, као да говори из облака; он је одлично знао српски, али се није устручавао да употребљава и стране речи и није уопште никада тежио да дејствује као уметник; он је грмео као оргуља на којој неки анђео импровизира тонове, не паштећи се да их увек усклади на слатко-мелодичан начин; у њему није било ни труни говорничке сујете; у томе погледу, њему као да никада уопште и није било до себе; њега се није тицало како дејствује стилски, јер је њему била главна само и једино мисао коју је хтео да искаже, а њему је срце увек било пуно великих мисли и јаких осећања; један такав човек није могао да буде елегантан проповедник, нити би то њему уопште добро стајало; али је он био језгровит и јасан, а умео је да и архитектонски уобличи своје беседе тако као никад и нико не само у нашој цркви, него и уопште у цркви; он није као Босије тежио некоме класицизму, он је просто говорио као Богом надахнут човек…
Ја ћу сад овде рећи једну мисао која ће некога можда и изненадити, јер хоћу да кажем да је он, по моме мишљењу, био највећи хришћански писац, беседник и мислилац у целоме хришћанству XX века; цело православље, сав католицизам и све протестантске цркве XX века нису имале ништа слично њему, ни по духу, ни по снази, и то ни из далека слично њему; ми Срби смо дакле имали највећег хришћанског проповедника епохе, али га нисмо разумели; могло би се чак рећи да је он био тако велики хришћански писац, беседник и мислилац као Августин, Златоуст или Аквинац, али ми Срби то нисмо ни приметили. Да је он био Румун или Рус, Енглез или Француз, његови сународници би од њега створили једну светску славу, а ми Срби то нисмо учинили.
Одвећ је био неинтелигентан српски свет да схвати др.-а Николаја као једну светску величину. Чак ни српски свештеници и теолози нису били интелектуално дорасли да то схвате. Али ће то свакако схватити потомство, које ће морати да га сврста не само међу велике владике и велике историјске личности, него међу светитеље и стубове Српске цркве. Свакако, он је оним што је написао и рекао, ушао у ред отаца целе Цркве, свеопште, хришћанске цркве, а не само наше Српске цркве, јер су његове беседе опште хришћанско добро. Он је оставио за собом једно дело, које му обезбеђује тај велики ранг. Ту нема никакве сумње, то признање је ствар која је само питање времена. Чим буду скупљени његови списи и чим се већи теолошки умови буду задубили у његов xиновски опус, у ту огромну умну грађевину, – која можда на први поглед изгледа без система, али која је највећа интелектуална заоставштина коју је потомству икада завештао један Србин, – доктор Николај ће бити схваћен и цењен…
После овога ми немамо шта више да кажемо, јер смо рекли готово све. Коме се чини да претерујемо, нека сам чита доктора Николаја! А писац ових редова може само да жали што није неки теолог, философ или културни историчар коме би се веровало на реч, да би ово његово мишљење могли да приме без поговора и приговора други. Међутим, ја сам уверен да ће овај мој лични суд једнога дана бити не само прихваћен и усвојен, него и образложен од стране компетентних теолога, философа и културних историка. Анализираући дело покојног владике Николаја, они ће писати читаве књиге о ономе што ја овде само наговештавам овим мемоарским казивањем, сматрајући ову исповест за свој свети дуг према себи, према своме народу, према његовој цркви и према ономе што неки називају „савест човечанства“.
Ја нисам интуитивно схватио др.-а Николаја, нити сам писао горње редове напамет; ја сам прилично читао дела из оне књижевности у коју спадају и његови списи; ја чак нисам стао на ово гледиште о његовој величини пре 1930, него тек после 1930, када сам се више удубио у његову личност; ја сам др.-а Николаја почео да читам 1915, а упознао сам га лично 1919. и слушао више његових беседа после тога времена, када сам са њим и више пута разговарао. Могу одмах да кажем да никада ниједан човек није на мене оставио дубљи утисак у непосредноме контакту од њега! Ја сам са њим говорио увек са пуним страхопоштовањем, а могу да се похвалим да ме је он увек предусретао снисходећи на мој интелектуални и духовни ниво и да је понекад према мени био и ведро шаљив, да о његовој љубазности уопште и не говорим. Он је осећао да га ценим и волим и да му се дивим, иако му то никада нисам рекао, јер би било банално чинити комплименте једном генију, једном духовном грмаљу. Он ме је примао увек као старог познаника и чак као пријатеља, ако смем да употребим ту реч, а да не будем нескроман. Ја сам из сваког разговора са њим излазио у живот мање збуњен његовим компликацијама, јер су ме речи др.-а Николаја чиниле мудријим и јачим.
Пре него што сам га упознао, као и после тога, ја сам о њему врло много слушао и чуо о њему читаве легенде. Не би се погрешило ако би се узело да је он већ пре 1914. био легендарна личност, а поготову после 1918. Он је своју репутацију великог човека утврдио негде између 1910. и 1920, пре него што је и постао владика. Још као архимандрит он је био једна личност у Србији, један човек који је био опште познат и признат као велика лична вредност на српском интелектуалном плану. Још пре 1915. људи су јурили на његове проповеди и са пажњом и уживањем читали његове Беседе под Гором. Још тада, људи су га ценили као беседника и писца, осећајући колико велико освежење он уноси у наш општи духовни живот и у наше интелектуално стварање уопште. Свет је у њему гледао не само једног великог беседника, него и једног великог моралисту, мислиоца и вођу. Он је зановио хришћански живот српске интелигенције и дао му православни правац. Многи од српских интелигената, који дотле нису смели ни рећи да верују, осетили су у њему једну велику умну и моралну потпору, те су смели рећи: „Хришћанин сам и не стидим се да кажем да верујем“ Пре Николаја, то се не би смело рећи са нагласком, а да лаик не буде увршћен у занесењаке; после Николаја то се већ смело рећи, а да се ипак остане и даље озбиљан човек.
Из тога се видело да је доктор Николај значио један датум, једну прекретницу у нашем културном животу, један велики догађај; чак ни противници вере нису могли да доктору Николају оспоре висок интелектуални ниво са кога је он посматрао проблеме живота и његове моралне организације; никад и нико пре њега у новије време у српскоме народу није са толико интелектуалног ауторитета проговорио о Христу, о вери, о души и о човеку уопште и нико није нашао речи да то каже лепше и интелектуалније, тако да су и професионални поругачи морали да заћуте и да респектују ту луминозну интелигенцију овог проповедника хришћанства који се на скроз савремен начин обратио савременом српском човеку. А у Николајевим беседама је било и нечег философског, па чак и књижевног, што се раније није налазило у проповедима наших свештеника који су говорили стилом ускршњих и божићних владичанских посланица, цитирајући Еванђеље и правећи мозаике од цитата.Николај је говорио из главе, из дна душе, која је била заиста суд изабрани, препун хришћанске мудрости. Он је говорио из себе, али је увек имао да каже нешто велико, моћно и дотле нечувено са наших предикаоница. Иза сваке његове беседе је стајао он лично, једна грдосија од ума и духа, једно велико срце и један богомдани проповедник хришћанских истина.
Ма колико да је то некоме било непријатно или да му је било противно, он је морао да призна да се у Српској цркви и у српскоме народу догађа нешто велико благодарећи томе изузетноме човеку, чије речи нису имале ништа намештено или натегнуто, а који се појавио као неки божји изасланик да разбуди Србе из верске равнодушности и да оживи саму Српску цркву. Као прави „војин господњи“, доктор Николај се више није задовољавао формализмом обреда и речи, он је закликтао као орао над успаваном Српском црквом и над успаваним хришћанством Срба. Он је позвао Србе да мисле о смислу Слова божјег и он их је отргао из летаргије у којој су се нашли свесно или несвесно. У томе је био смисао његове појаве и то је било дејство његових беседа, које су се низале једна за другом. На жалост, он је само неке од њих написао и записао, друге су записали новинари или његов сарадници, а многе су остале и незаписане, те су тако и заборављене и постале изгубљене за навек.
Нико се није потрудио да скупи те беседе и да их пружи у једном критичном издању, као што нико, – што је још веће чудо! – није написао ни биографију владике Николаја. Ја ово објашњавам тиме што се можда нико није усудио да пише о њему, јер се устручавао да уђе у анализу његових беседа и списа, што није ни мали, нити лак интелектуални посао, а помишљам да Николај сам, из скромности и надмоћи, није желео да му нико за живота изради било какав животопис, који би захтевао и његову сарадњу. Јер да је ма ко сео и написао његову биографију, он би га морао замолити да прегледа ту писанију и да је ауторизује, а Николају је то изгледало недостојно. Он је знао да ће она већ бити написана, те није (као патријарх Варнава) морао да подстиче икога да пише о њему. Чак се причало да је он и одвраћао људе од тога.
Велика је несрећа и штета што се нико није нашао уз др Николаја да бележи податке о његовом животу и раду и да запише његове разговоре, изјаве и речи казиване из дана у дан (као што је Екерман записао толике Гетеове мисли и мишљења, да се о Гетеу не може ни писати, ни мислити без Екермана у руци). А Николај није био неприступачан човек. Он је врло много примао и врло предусретљиво разговарао са сваким који би га посетио. У тим разговорима он је често изненада додиривао и врло велике теме, отворено изражавајући своје бритке опаске и оштре судове. Људи су одлазили од њега често згранути оним што им је он само узгред рекао. Он није могао ни да мисли ни да говори без одређеног става у мишљењу, без принципијелног гледишта на било које питање духовног или практичног живота. Мирно и одмерено, он је сваку ствар постављао на своје место са ауторитетом великога зналца свих теолошких и философских дисциплина, универзално уман и универзално речит. Саговорник је зато осећао да има пред собом једну светску величину, једнога човека који је слава и обасјање своје епохе, једнога уметника који је надрастао своју околину и своје доба, и чији значај прелази границе Србије и православља. То је уосталом утисак који су од њега носили не само Срби, него и странци, па су то и многи странци мени казивали.
Наиме, ја сам живео пет година у Македонији у исто време кад и Николај, па сам као новинар имао прилике да разговарам са разним странцима који су онда (1930-1934.) срели и др.-а Николаја. Многима је од њих он говорио и против њихових уверења, али су они сви из додира са њим понели један дубок утисак. А он је ванредно добро говорио енглески, немачки и француски и није избегавао ниједну тему, па чак ни актуелне теме; странци који су били примани од њега, нису увек били обични туристи, него је међу њима било и новинара и писаца, уметника и врло угледних људи других професија; сви ти људи нису могли да се надиве универзалној обавештености Николајевој, иако је он говорио да уопште не чита новине, као и његовој универзалној мудрости, али су се уједно многи и чудили његовом начину живота, јер је он живео просто и скоро сиротињски.
Он је становао у једној великој, двокатној кући која је имала ванредно скроман намештај. У видним и врло просторним собама приземља су били нека старинска „оxаклија“ и Николајев кабинет. Један угао тога кабинета је био пун некаквих палица и чобанских штапова, које народ на југу зове крљук; Николај је, понекад, излазећи на вечерње или у шетњу узимао понеки од тих простих штапова које су му дељали и поклањали монаси и сељаци, па је са њиме у руци ишао по Охриду. На ногама је обично имао неке америчке војничке цокуле и ретко када удобнију обућу, објашњавајући то тиме што се често вере по беспутним селима своје епархије. Његова мантија је била вунена и проста, а на глави је увек имао панакамилавку, чији је вео неретко био овештао и јако избледео од сунца, јер он није ишао без њега, нити је икад ставио на главу шешир. Он сам, то јест његово и онако црно лице и црне руке били су још црњи од сунца. Радо је држао у руци неке обичне црне бројанице или струк босиљка…
Не могу да се сетим да ли је тада пушио, али се сећам да је око 1920. још пушио и да смо за време једнога разговора у старој београдској митрополији, чини ми се, заједно пушили. (Он је тада рекао: „Пушење није грех, него аскетска храна“, али не знам да ли је и доцније остао при тој дефиницији).
Око њега је било увек много књига, и то у приличном нереду; оне су биле товарене једне на друге како су стизале и ја не знам како се он сналазио међу тим хрпама. Он је из Енглеске, Америке и читавог света свакодневно у Охриду примао силну пошту, тако да му је поштар доносио на ноге у епископију само писма, а по новине, часописе и књиге је Николај слао свога монаха са магаретом или неким таљигама. Одређеног библиотекара није имао, а вероватно ни секретара.
Један свештеник, који је некада био код њега некакав „двороуправитељ“, причао ми је да Николај ванредно строго држи све постове и све посне дане и да је исхрана у његовој кујни била врло проста и обилна, али оскудна у калоријама, те је и Николај био увек више гладан, него сит. Ипак он никада није изгледао слаб, иако није био пун, али је ишао у веће, крупније људе, што му је давало извесни физички престиж и неко нарочито достојанство. Чак и седећи, он је изгледао крупан, јер је био прав и увек крепак и здрав човек. Његово лице је било више обло, као и чело, него овално, а и његове крупне црне очи су биле округле. Он је носио дугу косу и браду, коју није поткресивао, а коју је често гладио и збијао у шиљак. До 1930. мислим да није био просед, а после је мало проседио, али није остављао утисак човека стара. Само један човек челична здравља је могао да се излаже толиким физичким и умним напорима уз толика лишавања хране.
Једном приликом краљ Александар и краљица Марија су га посетили у Охриду о Ускрсу. То је било пре 1929. Они су одсели код њега у „митрополији“ и били неколико дана његови гости. Пошто је њихово путовање носило карактер предускршњих побожности, они су ишли на све службе и обилазили охридске цркве и манастире у околини, а на Ускрс су се причестили. Краљ у олтару, Краљица пред њим, Краљ сам као и свештеници, док је Краљицу причестио Николај. Кад је служба била готова, сви су се вратили у владичин конак, све их је сачекао богато постављен сто и Краљ је онда рекао: „Е, владико, до сад смо ми били ваши гости, а сад сте ви наш!“ – после чега су служена краљевска јела, која су свима пријала после формалнога гладовања за Николајевом испосничком трпезом. У вези са тим гостовањем су причане разне анегдоте, па је навођено и то да је Николај са својом урођеном отвореношћу изнео Краљу и нека своја мишљења, која се њему нису можда свидела. Јасно је као дан да он никада и ни за чију љубав није био умиљат, па је можда рекао владаоцу и неке непријатне ствари. Неки су из тога после испредали да га Краљ није волео, јер се њих двојица нису разумевали. Чак се тврдило да је услед тих неспоразума Краљ 1930. (после смрти патријарха Димитрија) био више за кандидатуру Варнавину, него Николајеву.
Као што се зна, Николај је у часу смрти патријарха Димитрија био изван земље, јер је предводио хаxије у Јерусалим. Он чак ни својим присуством није могао да ради за себе, односно за свој избор, али је било света који је веровао да је он највећи и најјачи духом од свих архијереја, те би само он могао да буде изабран. На опште изненађење, он је био обиђен и патријарх је постао Варнава Росић, јер се говорило да се Краљев избор зауставио на њему.
Две-три године доцније Краљ је био разочаран у Варнаву и штампи је пало у очи да је Краљ у неколико махова избегао да га сретне. Можда се Краљ тада кајао што је помогао његов избор и што није био за Николаја. Расправљајући о томе, неки су мислили да Краљ није имао никакве личне анимозности према Николају, али да је државни резон налагао да се на патријаршки престо доведе један човек са мањом индивидуалношћу и помирљивијег карактера него што је био Николај. Међутим, после се испоставило да је Варнава испао у неку руку амбициозан и склон светским прерогативима, те Краљ није био њиме задовољан. Када сам једном о томе Николајевоме остајању у присенци питао скопског митрополита Јосифа, (који је био са њим друг из богословије и пријатељ), Јосиф ми је рекао: „Николај је без сваке сумње највећи умом међу архијерејима и човек без икакве мане, али је он фантазија и нереалан; као администратор он је управо испод захтева који се постављају и за место обичнога епископа; сем тога, он је и лаковеран, јер верује да су други побожни као и он, те га може преварити и најобичнији лицемер, јер није практичан психолог; њега би уопште требало дићи са епархије и дати му само функцију проповедника, јер је он у томе ненадмашан“…
Мени се ипак чини да су се Краљ и Николај разишли на питању шестојануарског режима, који Николај није поздравио. Он је чак дао један интервју берлинском листу Германији у коме је рекао да су државе темпоралне појаве, а да је црква секуларна; Српска црква је живела у неких двадесетак држава до сада, – рекао је он, – јер је и у средњем веку постојала после Косова у више средњовековних држава, а затим у Турској империји, Србији, Црној Гори и Аустроугарској па преживела све те државе и наџивела их да постоји и даље у Југославији, која је ипак само држава, дакле темпорална појава, док је црква вечита! Ја нисам у стању да дословно наводим Николајеве речи из 1929, али се сећам да су оне оставиле тежак утисак на владајуће кругове и да су тумачене као неодобравање Краљевог личног режима. Оне су пале у тренутку када је скоро сав наш политички свет био такорећи пред ногама Краљевим, а Николај је баш у томе тренутку изнео једну над-државну мисао, једно гледиште које, посматрано као опажање из области философије историје, није изван њене логике, али које није било опортуно обелоданити у часу оне велике државне кризе. Али Николај је био више мислилац, него опортунист, а то је оно што му даје извесно посебно достојанство. Јер, ако неко мисли да он није умео да води своју личну политику, он се, према моме мишљењу, вара; уосталом, овде и није питање о томе шта је он умео, него шта није хтео. Он, углавном, ништа није изгубио тиме што није постао патријарх 1930, а шта је изгубила Црква (и шта краљ Александар лично и држава), то је друго питање.
Седам година доцније поново је било отворено питање патријарховог избора, јер је преминуо и Варнава. Овде је место да се опет каже нека реч о томе зашто је Николај и тада био обиђен. Али је због јавности потребно учинити неки мали увод.
Варнави је после Краљеве смрти пао један камен са срца. Краљ је негодовао због његовог начина живота, али никада није јавно негодовао, те је то своје негодовање однео у гроб. Варнава га је наџивео и био један велики друштвени чинилац. Он је сада замерао мртвоме Краљу што га није именовао за намесника, као што је учинио румунски краљ Фердинад, када је именовао за намесника патријарха Мирона Мирчеу. По моме уверењу, Варнавине личне амбиције су уопште ишле преко његових личних способности. Он је зато и ушао у разне политичке комбинације, што му апсолутно није требало. Дара за неку велику политику он није имао, чак би се могло рећи да ни његова интелигенција и лична култура нису превазилазиле ни захтеве који се постављају једном обичном епископу. Али он је игром разних интереса постао патријарх и сад је само било питање да се мудро и непостиђено издржи на тој висини.
Варнава међутим није био ни писац, ни беседник. Он је чак био и рђав говорник, јер су му говори били предуги и прилично празни. Али он је волео да говори и када би почео, није умео да се задржи. Тако би му се омицале и изјаве које су биле депласиране, те је штампа и сама скраћивала извештаје о његовим говорима. (Он је тежио да увек има добре односе са штампом и просто је мазио новинаре). Са друге стране, он је страховито “кадио” Краљу док је Краљ био жив и никад није пропуштао прилику да се препоручи двору. Краљ Александар је замерао Варнави његов приватни живот (гласови о аферама са женама, фарбање браде, изјаве патријарховог пијаног секретара Бранка Ђорђевића, који се потписивао”шеф кабинета Њ. С. Патријарха Српског”, жалбе владика и свештеника на патријарха и његову „околину“); београдски језици су Варнави још 1930. приписали ограниченост и уображеност, склоност ка луксузу, комодитету; Варнавин углед из свих тих разлога није био велики, – то је био један оспорен углед, – а он је био оцењиван и као византинац, фанариот, сељак, „Санxаклија“ и томе слично.
Варнава се на то није обазирао. Он је већ у Скопљу показивао тенденцију да престиж положаја употреби у личне сврхе, али Београд није Скопље; он је из Скопља већ понео репутацију једног човека који је партизан, то јест радикал, па је и у Београду хтео да настави са неком „својом“ политиком, али је званични Београд сматрао да патријарх треба да буде изван и изнад странака, јер се памтило време митрополита Михаила који је захтевао од свештеничких кандидата, – како се деценијама причало, – да даду писмену изјаву о ступању у либералну странку. Укратко, од патријарха није тражено да се бави политиком у вулгарноме смислу те речи, а Варнава је волео да интервенише и у погледу унапређења и премештања цивилних, па чак и војних лица. Он је волео да покаже свој утицај и да има око себе читаву једну личну клијентелу, па га је и то чинило тешким разним министрима и другим чиниоцима, нарочито кад би интервенције ишле преко нетактичног Бранка Ђорђевића. Сем тога, патријарх Варнава је и у црквеној управи желео да има више власти, што више власти, па је за епископе протурао људе који би га у свему слушали. Све у свему, то није био мудар човек.
Он и Николај су били два антипода. Варнава није трпио Николаја. Он је зазирао од њега. Свестан да је без обзира на све формалности и цеременоје Николај пред светом прва личност у Српској цркви, без обзира на то што је он патријарх, Варнава је рушио Николаја.Да не говоримо у ветар, ево доказа:
Маја 1934. су биле велике свечаности у Скопљу. Прослава двадесетогодишњице првих српских регрута из Јужне Србије, прослава стогодишњице храма Св. Богородице, освећење костурнице „Храма Славе“ у којој су биле сахрањене кости српских војника који су 1912. пали по Македонији, доносећи јој слободу или бранећи је 1913. од Бугара, и освећење неког споменика у селу Кучкову у Скопској Црној Гори. Све су те свечаности биле сливене у једно. Краљ Александар је стигао на њих. Као у сасвим изузетним приликама, он је ушао у Скопље са огрлицом Ордена цара Лазара преко груди и носећи о бедру једну сабљу чија су златна канија и појас били у брилијантима.
Патријарх је стигао у Скопље пре Краља и Скопље му је приредило тријумфалан дочек. Он је од станице до митрополије прошао кроз варош пешице, одевен у беле мантије са белом панакамилавком на глави, коју је сам, произвољно, окитио једним брилијантским крстом као неком кокардом изнад чела); десно од њега је ишао бан, лево командант армије ђенерал Милан Недић, а за њима су ишли пет-шест владика, генералитет, скопски општински одбор итд. Народ је бацао цвеће пред њега и ту и тамо му пљескао као папи. Било је веома карактеристично да се међу манифестантима налазило и врло много муслимана, јер је Варнава у Скопљу водио паметну политику према њима и они су га необично поштовали, јер их је заштићивао од административних неправди и умео да општи са њима, везујући их за државу. Патријарх је био блед као смрт и премда је благосиљао на све стране и делио благонаклоне осмехе, он је у митрополији одмах морао да се раскомоти и повуче да легне, јер му је било тешко. Пошто је патио од неке цревне болести, која је вероватно била наследна туберкулоза (од које му је умро и брат), он је и тада у возу добио неку дијареју, коју је зауставио јачом дозом тинктуре опии?, (коју је врло често узимао).
Пошто се мало опоравио, дошао је на вечерње у цркву Св. Богородице. Ту је био поздрављен од стране проте, а затим уведен и посађен у владичански сто. Тада је у препуној цркви др Николај Велимировић са амвона одржао један говор који нас је све изненадио својом садржином. То није био говор, него једна оштра лекција у једној финој форми, лекција која се дизала до беседничке прозе какву је и он сам ретко досезао, превазилазећи ниво и аудиторијума и самога тренутка. Уздржаним гласом, он је изражавао неки потмули гнев, а говорио је на тему Црква, Држава, Народ и Закон. Мајстор за понављања, која карактеришу његове говоре и која им и дају велику драж, он је говорио надахнуто, стилом старих пророка и језиком пуним пламених речи.
Он је од прилике рекао: Налазимо се у Скопљу, граду наше старе славе и величине, у коме се наша држава са ранга краљевине подигла на ранг царевине, а наша црква са ранга аутокефалне архиепископије, на ранг патријаршије, јер је то једно другоме одговарало, и није могло једно без другога, јер једно иде с другим. Да, Ваша светости, једно друго допуњује… Али ни једно ни друго не може да постоји без народа и само је с народом и једно и друго било могуће… Налазимо се, дакле, у царскоме Скопљу где су некада била усклађена та три чиниоца: цар, патријарх и народ, – три чиниоца који се и не могу замислити један без другога. Цар је представљао државу, патријарх цркву, а сабор је представљао народ. А да никада та три чиниоца не би ишла у раскорак на општу штету или на штету ма кога од ова три жива чиниоца Српства, донет је закон, проглашен је славни Душанов законик у коме пише: “Свако се има управљати по закону и судија има судити само по закону чак и онда ако и цар буде судији другачије наредио” – те је тако и сам цар себе везао законом, те је закон био врховна воља царевине. Да, Ваша светости, закон је поштован као уговор између цара и народа, и он је био главна основа старога царства нашег, у коме је владао закон, који су донели цар, патријарх и народ, преко свога сабора, заједничким споразумом и заједничким зарицањем да никада ништа неће радити један без другога: Ни цар без патријарха и сабора, ни патријарх без сабора и цара, ни сабор без цара и патријарха.
Ту је Николај, који је говорио стојећи на амвону, ослоњен о врх своје црне владичанске палице, која му је допирала до лица, обема рукама, узео ту палицу у десну руку, лупио о камен и узвикнуо: Да, да, Ваша светости, ни цар без патријарха и сабора, ни сабор без патријарха и цара, нити пак патријарх без цара и сабора!… (Када је то изговорио, Николај је стао и предахнуо, остављајући нас све да мислимо да ли он то све говори тек онако у беседничком заносу или нешто пребацује и самом патријарху пред собом, као и Краљу који је био одсутан. Варнава је седео непомичан у своме столу, али се видело да и њега мори нека слична дилема, ако није можда јасније него ико схватио речи проповедникове). Николај је наставио да говори, па је говорио о реци Јордану, која га је изненадила оскудицом своје воде, као и тиме што његова вода није била бистра. „Па ипак“, рекао је он, „у тој води су многи опрали своје грехове Јовановим крштењем, а у њему се купао и крстио и сам наш Господ, Исус Христос“. И пошто је подуже говорио о Јордану, он се опет вратио на средњовековну Србију и на тему о нераздвојеноме тројству цара, патријарха и народа у њој, везаних законом, који је био „богоспасајем“ и који је управљао снагом државе, док је био поштован, а кад је престао бити, дошло је до расула у коме су сви страдали и Србија пропала. И онда је патетично поновио да нема државе без патријарха и цркве и народа и сабора, нити цркве без цара и државе и народа и сабора, нити народа без цара и државе и без патријарха и државе, јер је у томе смисао наше српске историје, који је непроменљив и који захтева поштовање закона и вршења правде и правице…
Ово излагање је било праћено једним молитвеним завршетком, који је био крај те необичне проповеди. Сећам се као данас да су неки нашли да је Николајева беседа била лепа, али предуга, док су други тврдили да је њен предмет био необичан и можда погрешно изабран, трећи тврдили да је Николај избрусио патријарха, а добро искритиковао и самога Краља што је напустио демократију. Немогуће је било порицати да је у Николајевим речима било алудирања и на Краља, а поготову на патријарха, чак би се могло рећи да Николај тога пута није ништа говорио да само тек нешто каже или да му се при импровизовању отела нека мисао која је изгледала непосредно упућена на адресу патријарха Варнаве. Није било случајно да је он тада тако говорио, нити је било случајно што је употребио онај оштри тон и она понављања којима је апострофирао патријарха, лупајући палицом о камен. Уосталом, он је скоро сав свој говор одржао окренут према патријарху и као да се и обраћа само њему, беседећи у његову част. А по Варнавиноме лицу се дало приметити да је он схватао Николајеве речи као неку врсту отворене „придике“ упућене њему, те су се многи чудили овој Николајевој беседи.
Исте вечери је била у скопској митрополији вечера у част патријарха. Било је само четири лица која нису припадала свештеничкоме реду; бан, командант армије, председник скопске општине (Јосиф Михаиловић) и ја. Нико од нас није знао ко је управо домаћин на овој вечери: Патријарх или митрополит Јосиф. Вечера је била више-мање интимна, без неких нарочитих свечаних формалности. Она је почела у лепом и ведром расположењу, али се ускоро све некако тумбе окренуло, јер је прво митрополит Јосиф понудио Николаја вином и рекао му: „Море, хајде бога ти, Никола, шта се ту вазда цифраш!“
Можда је отворени и нелицемерни Јосиф и добро мислио, искрено нудећи свога госта, а можда је у томе нуђењу било и некога као задиркивања, тек Николај се беше смркао и рекао: „Хвала, не пије ми се; послужен сам, немој наваљивати!“ На то је упао Варнава и почео да и он позива Николаја да пије, – зашто би се устручавао, кад већ воли… После тога је настала врло мучна сцена. Николај је био увређен. Наступио је неки застој у разговору, али је Варнава поново подсмешљиво нудио Николаја. Сад смо сви разумели да патријарх пецка славнога беседника, и то пред гостима, злурадо и непријатељски, као да жели да нам каже: Ето та винопија мени држи лекције!… Николај је седео оборених очију, љут. Мени је тада први пут дошло до знања да он воли добру чашу вина и ја сам осетио да му је криво што се та његова слабост истиче начином у коме је било јавног подругивања. Било ми је жао и криво. Питао сам се: Зар патријарх српски не може отменије да се опходи за столом и зар има смисла такво понашање према великом човеку? Бо сам уверен да је Николај, само да је хтео, умео да одговори на те ироничне речи патријархове и да је могао да му затвори уста, али се он мудро устручавао. Био је постиђен и увређен и није хтео да се брани од тих неотмених инсинуација пред светом; оно што је имао да каже Варнави, он му је рекао у цркви, а ово што Варнава сад овде говори, то није одговор на ону беседу…
И ми смо се разишли под тешким утиском, уверени да до ове неукусне сцене није требало доћи, али пошто је она била као нека освета за беседу о закону, цару, патријарху и народу, ми смо закључили да се беседа коснула Варнаве и да га је заболела. Варнава је хтео да врати Николају мило за драго. Њихови односи нису били добри: Варнава није могао да подноси у својој цркви једног епископа који је био далеко значајнији него он. Али он није могао са њим да се носи у интелектуалним висинама којима је кружио охридски орао, него га је пресретао и мучки нападао одоздо… За мене је то све било толико непријатно, да сам за увек изгубио уважење које сам пре тога имао за Варнаву, са којим уосталом пре тога нисам разговарао ни два-три пута у животу, уверивши се о његовој простори и претенциозности, али је и моје поштовање за Николаја нешто секнуло. Штавише, ја сам као по души клерикалан човек, осетио и један стид што наши архијереји нису те вечери показали више отмености, него су се смејали и држали страну патријарха Варнаве.
Лаици који су били на овој вечери нису у првоме тренутку разумели овај разговор. Ђенерал Недић је изјавио да и он воли добро црно вино, а владика Трлајић је рекао нешто слично. Патријарх је претерано инсистирао на томе разговору, а Николај је био смрачен. Потрајало је неколико минута док није било схваћено да тај разговор има известан посебан циљ.
Сутрадан, на освећењу споменика у Кучкову, др Николај је пао у несвест за време богослужења, у присуству Краљевом. Био је у пуноме орнату, са митром на глави и жезал-патерицом у руци. Тако је и натоварен у један отворен аутомобил, сав клонуо и црн као земља. Освешћен, он је имао израз човека који се језиво осмехује, затворених очију. Тада се видело да је већ почео да седи и да није више млад. Био је заваљен у колима, али је чврсто држао патерицу оним својим црним рукама, које смо сви тако добро познавали. Тако је и пренет у Скопље, а богослужење је настављено, споменик је откривен и сељаци су повели коло око Краља. Пискале су зурле и ударали бубњеви, подврискивали играчи… Кад сам се распитао шта се то десило господину Николају, један протојереј ми је рекао: „Заседео се синоћ после вечере, ето то је… А овде га ухватили ваздух и сунце, ето то је… Испаваће се, па ће бити добро, не брините!” Ја сам настојавао да сазнам појединости, али ми је прота рекао: „Ама није ништа озбиљно. Има он јако срце, него је само преморен, а узео је синоћ неку чашу више!“…
За мене је све то било не само новост, него откриће. Али ме је више импресионирала претпоставка да су Варнава и архијереји терали после вечере несрећног човека да пије, него чињеница да је он слаб према вину. Доцније, можда годину дана после овог немилог случаја, ја сам у Београду сазнао од мога ујака доктора Стоимировића да је др Николај имао неке нервне кризе и да га је мој ујак лечио. Мој ујак је волео и поштовао великог човека, а чувао је и лекарску тајну. Он није хтео да ми каже ни природу, ни узроке Николајеве слабости, али ми је рекао да није ништа узнемиравајуће. Николај му је из Жиче слао с времена на време по чабрицу кајмака, а кад би долазио у Београд, они би се видели и разговарали као лекар и пацијент. Чак ни после двадесетак година, мој ујак није хтео ништа друго да ми каже о Николајевој слабости, него да је он патио од интелектуалног премора и лишавања хране, али да је прихватио све докторове лекарске савете и да се одмах отргао, те да се за њега нема потребе бојати. „Диван је то попа“, говорио је мој ујак са милоштом, „али је заборавио да и најјача јапија не може да издржи велике напоре уз строге постове…, а ја сам га натерао да се боље храни и више одмара“.
Како је живео Николај, ми то знамо. Он је заиста живео строгим калуђерским животом и био апсолутно непорочан. Јео је оскудно, спавао на неудобној постељи, по цео дан читао, писао или разговарао, вршио сва богослужења савесно и без скраћивања, обилазио своју епархију колима, на кљусету (или магарцу), па чак и пешице, ноћивао на путовању чак и на голим даскама, на којима је био прострвено нешто сена, покривен само ћебетом које би се нашло при руци, не пазећи никада на себе и на своје тело, не угађајући себи никада и ничим. Неки су тврдили да је то поза, а ја мислим да је то била само жеља да се да пример и да покаже другим калуђерима да се и тако даје живети. Али је у томе било вероватно и Николајеве жеље да се солидарише са другим сиротим монасима своје охридске епархије и да се у свему сравни са њима не извољевајући ништа, да не би изгледало да више мисли на тело, него на душу. Његова јака конституција му је дозвољавала сва та лишавања и он их је подносио заиста јуначки. Не мислим ипак да је он хтео себе да мучи или да на тај начин испашта, него сматрам да је то једноставно била његова воља да живи сиротињски и да буде што ближе обичним људима, већини. Никада он није носио свилене мантије, нити је себи дозвољавао икакав луксуз. Ничим, апсолутно ничим, сем духом, он се није узвишавао над обчним људима. Његова су кола била један обичан форд, а он је често ручавао са незастрвенога стола, једући дрвеном кашиком. Сем тога, он се никада није лењио нити довољно неговао сном. Он је неуморно устајао врло рано, а легао касно, читајући или пишући до дубоко у ноћ. Они који су живели поред њега, питали су се кад тај човек уопште и спава и како издржава тај живот лишавања сна. Заиста, заиста његов живот је био равноапостолски!
Једном приликом кад митрополит није био у Скопљу, Николај је требао да стигне у Скопље из Охрида, да ту преноћи и да ујутру у шест возом преко Рашке путује за Београд. У митрополији су га чекали до поноћи са скромном вечером, али се он није појавио. Сутрадан се сазнало следеће Прота Недељко је дошао у цркву Св. Спаса да служи јутрење, али му је црквени клисар, чича Димитрије, – веома честита, безазлена и чиста душа, – рекао: “Одслужено је!” – и онда испричао ово: Синоћ око деве је неко лупао на вратима, ја сам устао и отворио их. Један калуђер је питао може ли да преноћи, а ја сам му рекао: “Лето је, има свуд места”. Он је отишао у цркву да се помоли Богу, а ја сам за то време спремио једну салату, да га ма чим понудим, јер нисам имао ништа боље. Презалогајили смо што је Бог дао и ја сам му онда уступио моје собче и моју постељину, али он то никако није хтео да прими. После дугог нагађања, пристао је да му прострем асуру у сред порте, па је рекао да ће ту да прилегне. Легао је скоро на сам гроб митрополита Фирмилијана, ставио под главу један камен, метнуо преко њега своју мантију, покрио се затим својим капутом и рекао ми лаку ноћ. Међутим, око поноћи, он је устао, одслужио полуноћницу и јутрење, а у свануће ми захвалио и отишао”… Кад су питали чича Димитрија како је изгледао тај калуђер, он је рекао: “Калуђер као сваки калуђер, ама покрупан, црн као Арапин. Преко доње мантије имао је неки јак црн, стари кајиш… Добар неки човек, сам је истресао своју асуру после спавања помогао ми да почистим порту. После се умио и очешљао, понова ушао у цркву, опростио се од иконе и отишао”…
Људи су се одмах запитали ко је могао бити тај савесни монах, па су истога дана утврдили да је то био главом владика Николај. Он је дошао, прошао, и отишао као неки дух, али је легенда остала за њим. Чича Димитрије је понављао: „Свет човек!“ – и причао о своме госту са поносом. (Ја сам из његових уста чуо све појединости овог Николајевог коначења у Св. Спасу).
Један Николајев ђакон ми је причао о њему ово. Кад је владика Николај зидао своју цркву у родноме селу Лелићу, он је пошао из Охрида са једном веома замашном сумом новаца. Ташну с новцем је носио ђакон. Он је тврдио да је у њој било милион и двеста хиљада динара. Али кад су дошли у Битољ, Николај је из те ташне вадио новац и делио га и хришћанима, и муслиманима, и Јеврејима, и то немилице. Тако је чинио и у Прилепу. „Када смо стигли у Скопље, сума је секнула испод милиона“, причао ми је тај ђакон, „и ја сам рекао преосвећеном: ако се овако настави, оде ваша црква! – а он ми је рекао: „Бог је дао, па ће опет дати, не брини се ти о томе!“ – и ђакон је своју причу закључио овако: Новац за др.-а Николаја није представљао ништа! Понекад данима и недељама он није имао ни пребијене паре, а понекад је било пара на претек. Он је те паре добијао чековима из Енглеске и Америке и трошио их је на оправку свих манастира и цркава своје епархије. Нема храма Божијег у охридској дијецези у коме он није оправио понешто о свом трошку, претресао рогобатан под и понова га поплочао или обезбедио сигуран кров, снабдео га књигама и одеждама, сасудима и другим потребама. Многе је рушевине подзидао или на старим темељима подигао нешто ново. Зато га је народ и волео, али је и он волео народ. Усрдно је служио и усрдно проповедао у свакој прилици. Кад би дошао у неко удаљено село у планини, обилазио је болеснике и читао им молитве, а кад би наишао на мртваца, опојао би га заједно са месним парохом. Ја сам га рођеним очима видео како сатима седи на камену под неким дрветом и разговара са сељацима, проповедајући им љубав, трпљење и поштење. Народ Македоније га је зато јако ценио. Он је пред њим ударао челобитија и сматрао га за свога, рођеног. Свештеници су пред њим метанисали свугде и на свакоме месту, у чаршији, као и на друму. Он их је подизао и љубио. И што је најглавније, нико те људе на то није приморавао, нити је то од њих уопште захтевано… Јер он је сироте свештенике обдаривао новцем или неким другим поклоном, а никад није ни помислио да нешто наплати за канонску визитацију. Ако би му народ поклонио погачу, воће или какво друго јело, он би га поделио на лицу места с децом, која би га окружила и са којима је ведро ћаскао. Поклањали су му и убрусе и чарапе, а он је понекад понеке од њих и сам носио, без обзира на њихову грубост. Јео је за софром сиротињском шта је Бог дао и хвалио јело као да је на некој великој гозби. Народ му је уопште прилазио са врло великим поверењем и није се устручавао да му се жали на своје кметове, жандарме, шумаре, начелнике и друге власти, а Николај је то примао к знању и срцу, проверавао и после интервенисао. Зато је и био популаран у Охриду. Када би пешице прошао чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије, да му притрче и пољубе руку. Старице су код њега долазиле у свако доба дана да му причају своје домаће јаде и он их је стрпљиво саслушавао, саветовао и храбрио. Код њега није било ни пријављивања, ни аудијенције, улазило се као у воденицу… (Тако ми је о Николају говорио тај његов некадашњи ђакон). Сећам се да су ми људи причали да је он у Охриду хранио гавранове и да су они у одређено време јатомице долазили к њему под прозор, те Краљица није могла да спава од њих кад је била Николајев гост. Један од тих његових гавранова је имао обичај да се појави пред њим и изван владичине резиденције, па је по улици скакутао око њега и пред њим, пратећи га у шетњи. Кажу да је Николај говорио да су гаврани мудре и добре птице, („монашке птице“, како је он, кажу, говорио). Ова ће појединост бити занимљива за онога који буде једном анализовао Николајеве легенде о Вран-Гаврану, кога је он увео у књижевност, у којој је Гавран дотле био сматран за злослутицу и уопште једно немило биће, чије грактање људи не воле. Николај се смилостивио на гавране и унео их у своја поетска дела као симпатичне сажитеље и саговорнике овоземаљске…
Дошавши једном у Охрид био сам изненађен како су били изоблачени Цигани, Циганке и њихова деца, које сам сретао на улицама. Дотле у дроњама, они су сад били одевени у неке свилене пижаме са цветовима, у црвене собне халате, у скупоцене хаљине од чипака и томе слично. Изгледало је као да су опљачкали неки робни магазин или да је у Охриду бела недеља. Деца су имала неке шарене мајице и xемпере какви се код нас нису продавали, жене су имале повезаче и ешарпе од фине свиле, а неки старци су имали некакве парадне официрске мундире. Када сам запитао каква је то маскарада тога света, који и онако воли шаренило, хотелијер ми је рекао: Биле су овде неке луде Американке, које су нашле да је цигански муслимански свет рђаво одевен, а пошто су оне биле гошће код владике, он им је рекао: „Па одените их ви у име Христа, купите у Америци ону робу која је намењена преради, па пошаљите амо да се заодене ова голотиња!“… После неколико месеци, из Америке су стигле бале са тим шаренишом и владика га је изделио сиротињи, која је одједном дошла до лепих ствари. Недељама су Цигани прали и кували те поклоне у текстилима, па су их неки испрекрајали, а неки их носе онако како су били укројени, и сад сви Цигани благосиљају владику, што није ни чудо: Одео их је за две-три године унапред!…
Мислим да сам тада био у Охриду у посети код др Николаја у друштву са пок. Винавером и неким великим немачким архитектом, једним целебритетом свога времена, који је прошао Македонију да види својим очима стару балканску архитектуру, (која му се уосталом јако свидела и као “распоред” соба, и као спољашност). Винавер, који никад пре тога није видео епископа Николаја непосредно, молио ме је да га представим г. Николају, односно да му издејствујем пријем код њега. Владика је пристао да прими и њега и његовог сапутника Немца. Винавер је, наравно, објаснио Немцу пред кога ћемо изаћи. Николај нас је сачекао пред вратима свога кабинета и увео нас у њега, понудивши нам да седнемо. Убрзо затим је неки монах послужио кафе. Разговор је, због странаца, вођен на немачком. И Винавер (који је можда знао немачки као и српски) и Немац су били изненађени и поражени Николајевим знањем немачког. Он је правио дуге немачке реченичке “периоде” са беспогрешном употребом помоћних глагола, а пошто се са баналности прешло на високу тематику, разговор је отишао и у ширину и у висину. Николај је свакако знао за Винавера и он га је при првом сусрету дубоко одмерио, а затим још једном осмотрио. (Николај је имао обичај да с времена на време као уздахне или да савлада неки уздах, као да уздише бог зна због чега, али би се то његово уздисање претворило у уздржан уздах. То му се дешавало не само кад беседи, узимајући предах, него и у разговору, понекад на почетку, а понекад у сред неког излагања, као да га одједном обузима нека сета и као да хоће да каже: „Све је то сујета свјаческаја, све је око нас привид, а мудрост и истине нису у нама!“ Винавер се зачикавао и почео да говори, држећи се врло високог тона, али га је др Николај два три пута вратио у границе стварности; Винавер је заподевао проблеме из велике политике, философије („пропаст Запада“), из социологије, па чак и из књижевности. Тако су на неки начин дошли и на Достојевског, па се др Николај задржао на њему. Говорио је о Достојевском исцрпно и усредно, збунио Винавера, ликвидирао га, овај се ућутао, а затим се обратио Немцу. Говорио је о проблемима Немачке као да се целога века бавио само њима и није се дао прекидати, нити се ико усуђивао да га прекида. Осећало се да Николај у прсте познаје сву немачку философију и културну историју, као и савремене кризе немачкога Рајха и немачкога друштва. “Удаљујући се од Бога”, рекао је Николај, „Немци иду ка једном великом националном ризику“. Немац је онда почео да поставља питања, а Николај да му даје одговоре. Тај „дишпут“ је потрајао десетак минута. Интелектуална надмоћ је била на Николајевој страни. Немац је постајао све усрднији и све покорнији. Винавер је ћутао као заливен: То је била као нека изненадна свечаност и за његов еклектички и критички дух; он је доцније признао да Николај дејствује „елементарном снагом“, премда је био увређен, – иако то није признавао, – што му Николај није указао неку особиту пажњу. Што се пак тиче Немца, он је резимирао свој доживљај од овога сусрета тако што је рекао: <Беиспиеллосе Анспруцхлосигкеит>, – што би се дало превести са „беспримерна непретенциозност“, а што се односило и на кућу, и на намештај, и на домаћина, и на његово одело, и на његово држање, као и на оне зрачне еманације, које су вејале из њега кроз његову реч, ненаметљиво, али тако да су приањале за срце. При растанку Николај ми се извињавао што не може да ме задржи на ручку код себе, а да не позове и ону другу двојицу. „Справило би се нешто рибе за нас двојицу!“ рекао је он… Ја сам му рекао да нисам рибојед и да сам понуђен као и почашћен. Али је сад Винавер одједном био дубоко импресиониран. Обећавао је да ће, пошто је познао човека, почети да чита његова дела. (Ја сам му скренуо пажњу на Николајев напис о Ничеу и Достојевском, објављен у неком годишњем извештају богословије Св. Саве пре светског рата). А и Немац се накнадно враћао на сусрет са Николајем, тражећи објашњења о његовом пореклу, каријери и осталоме. Ја сам му рекао оно што сам знао…, а он је тражио литературу!… Кад сам му рекао да она не постоји, он се чудио и рекао да би неко требао да Николаја-мислиоца прикаже Европи. Николај је био један од великих слава наше цркве и нашега народа, један од највећих репрезентената Срба у XX веку, једна грандиозна људска фигура, која је као таква била призната и изван граница Србије и Српства. Он је био високо цењен у англо-саксонскоме свету и у целокупноме хришћанству као један велики хришћански мислилац и велики хришћанин. Кад год је био у Енглеској и у Америци и где год је био у њима, он је мољен да служи и да говори. Позната је ствар да је енглеска црква још за време рата 1915. отворила све своје храмове и ставила све своје олтаре на расположење српским свештеницима. Кад би се чуло да ће архимандрит Николај ма где служити, свет би се згрнуо да га чује, задивљен интелектуалном дубином и спољном формом његових беседа.
Он је тада спајао у себи две мисије: Вршио је национално-политичку и патриотску пропаганду за Србију и њене државне и хуманистичко-родољубиве аспирације, а вршио и мисију једног изасланика Српске цркве у англосаксонскоме свету. Штампа је преносила његове беседе и он је постао у Енглеској и Америци једна општепозната и општепризната личност. Он је чинио част своме народу и својој цркви и он им је дизао углед на целоме Западу. То су необориве чињенице.
У томе англо-саксонскоме свету је његова реч некада имала већу тежину него реч владе или бар чинила да у извесним приликама претегне мишљење владе, које је он подржао. Владе су га зато употребљавале у важним државним и дипломатским мисијама, а он је био врло јефтин амбасадор, јер није тражио ни титуле, ни одликовања ни плату). Он је уживао поштовање и уважавање у англо-саксонскоме свету и он је имао утицај у њему, утицај иза кога није стајала држава, него само његова личност.
Он Англосаксонцима није ласкао, него их је само позивао да се врате на хришћански пут и да се строго држе њега. Он им није нудио никакве материјалне користи, него је од њих тражио да се несебично одрекну својих користи и да помогну бедне и невољне овога света. Отуда су беседе Николаја Велимировића донеле милионе златних динара Српском Црвеном крсту. Сваки његов говор је не само помогао духовно оне који су га слушали, него је био од користи и стотинама наших војника, ратних избеглица и деце. Зато српска ствар у Енглеској и Америци за време Првога светскога рата не може ни да се замисли без др Николаја Велимировића. Добро мишљење које смо онда уживали у англосаксонскоме свету имамо великим делом да захвалимо њему. Било би се врло неблагодаран ако се то не би признало и истакло, али се мора приметити да др Николај никад није правио питање од својих заслуга, јер је увек имао друга и важнија посла, од којих му је најважнији био да учи друге страху Господњем, хришћанској мудрости и хришћанској врлини.
Он је уопште придавао велику важност учењу и ја се сећам како ми је једном у Охриду говорио да је тек дошао с пута и да опет иде на пут по својој епархији да види народ и да с њим разговара, па и да му говори, јер је и учење важна ствар. “Учење није неучење, него стално понављање учења, да се учење не заборави”, – а реч учење је у овој његовој реченици значила настављање, како се то говорило у старо време, или индоктринирање, како би се то рекло савременијим језиком…
Он је имао велики дар божји да никад не буде досадан понављањем хришћанских истина и да увек нађе ново рухо за своју мисао. Он се није устезао ни од најдубљих тема, те су његови говори били занимљиви и за највеће интелектуалце, али је он знао да у своје говоре унесе толико сликовитости, срећних поређења и поезије, а умео је све да каже јасно и просто, да су га могли разумети и најпростији људи. Он је много читао и непрестално хранио свој дух не само јеванђелским текстовима, него је читао и друга дела и умео да их схвати на свој начин, а снажно памћење га је помагало да прочитане ствари задржи у глави и да их употреби на погодноме месту. Он је нарочито добро познавао историју разних религија и философски знао да извуче из њих оно што им је заједничко и вечито. Он је уопште био човек веома широког образовања и врло критичнога духа.
Извесно, његови су критеријуми били искључиво хришћански, јер је он све вредности мерио са гледишта хришћанске логике, при чему није знао ни за какав компромис, те је често залазио и у чисту мистику, једну област у којој ја нисам могао да га пратим, јер ми није уопште било дато да се снађем у метафизици. Понекад, у понеком дужем разговору он ме је благо корео због тога и говорио ми да бих то могао постићи једино молитвом и ни на који други начин. Наиме, он је знао за моја теолошка интересовања и он ми је увек говорио: “Оставите се Августина и Паскала, читајте Јеврема Сиранина и мислите над њим. Тражите писца који ће вас моћи привести Богу. Не велим да и Августин и Паскал немају ту моћ, али је нису имали над вама. Не занемарујући позиве које чујете у себи, следујте свој унутрашњи глас, а осврните се и на просте људе око себе. Њима није потребна никаква књижевна апаратура да би схватили Бога и пошли за њим. А ја се њима више дивим, него онима који сумњају на основу свога варљивога разума. Вршите наредбе Господње и не бојте се. Он ће вам дометнути вере”.
Кажу да је Николај Велимировић као епископ био строг према својим монасима, али ја памтим да ниједна наша епархија није имала толико и тако добрих монаха и монахиња као у време кад је он био у Охриду. Монахиње су се у манастиру Калишту на Охридском језеру просто гушиле од тескобе, али је кућа била пуна као кошница.
Један свештеник ми је тада причао да су неке девојке, студенткиње или интелектуалке, разочаране животом, долазиле из Београда у Охрид и хтеле да приме постриг, али да их је Николај морао и одбијати, говорећи им да би изабрале тежак живот који не би могле издржати. Он је са сваком од њих дуже разговарао, посаветовао је и вратио их у живот охрабрене и утешене, јер је умео да прими исповести и најкомпликованијих душа и радо је и стрпљиво вршио исповедања.
Поред осталога света који је хрлио к њему у Охрид, било је и врло много богомољаца из северне Србије и Војводине. Једном сам, путујући из Скопља неким послом за Охрид, аутом, сам у колима, стигао на некој планини између Велеса и Битоља једног старијег човека, који је са штапом у руци и торбом на леђима лагано ишао узбрдо. Зауставио сам кола и позвао тога човека да га повезем. Он је Бог зна како захваљивао и никако није хтео да прими ту понуду. И шофер и ја смо му узалуд објашњавали да му нећемо тражити никакву кирију и да ћемо га брзо пребацити до Прилепа.
“Ах”, рече он, “ви ћете тамо, а ја идем даље!” “Па и ми идемо даље и одвешћемо те у Битољ!” “Ах, не, не господине”, рекао је он, “ја идем много даље! Идем у Охрид! Видим да сте неки добри људи и много вам хвала, али је моје путовање једно заветно путовање. Ја идем, господо, пешке из Славоније, а идем на поклонство владици Николају, па сам се зарекао да тај пут пређем пешице и само зато не могу да примим ваш љубазан позив. Хвала вам и срећан вам пут, али пустите ви мене да испуним свој завет и пожелите ми да стигнем где сам наумио и како сам наумио!”
После једне такве изјаве, ја сам се са поштовањем опростио са овим човеком и размишљао уз пут о томе како је он срећнији и бољи од мене кад може да буде тако доследан и одлучан! Према своме изгледу, тај човек је могао бити неки сеоски занатлија или добар домаћин – ратар. Био је интелигентан и отресит, енергичан, иако мршав слаб и стар. Три дана доцније при повратку из Охрида срео сам га на планини Xаваду код Преспанског језера. Опет сам зауставио кола. Поздравили смо се као стари добри познаници и опет разговарали. Он се хвалио да није имао никакве тегобе на путу и био срећан што је близу његовога краја. “Одржао сам реч према себи”, рекао је он. “Човек не сме да лаже ни Бога, ни себе. Немам средстава да идем у Јерусалим, али сам увртио себи у главу да проведем Ускрс у Охриду поред господина Николаја”… И старац је отишао уз Xавад, да настави свој хаxилук у Охриду.
А он није био једини. Речено ми је да др.-у Николају долазе богомољци из свих крајева земље и да их он прима врло љубазно, а саслушава врло стрпљиво. Сваки је од њих имао неку душевну тегобу и муку и свако је хтео да је каже баш њему. Не ретко, др Николај би већ у току разговора са тим побожним људима и женама ставио на себе епитрахиљ, очитао му молитву, разрешио га грехова и сутрадан га или после неколико дана сам причестио. То су појединости које подсећају на “житија свјатих”.
Једнога дана је у Скопље са препорукама на мене стигла извесна леди Стрејкер, заједно са својим сином. Рекла ми је да жели да иде у Охрид да тамо проведе Ускрс и да издржи све побожности које захтева припрема за причест. Молила ме је да јој нађем једног сигурног шофера, што сам и учинио. Она ми је рекла ово: “Ја доктора Николаја знам из Енглеске. Он је наш велики пријатељ. Ја му сад водим свога сина, који треба да пређе на Универзитет, да га он благослови, јер сам ово дете одржала и подигла сама са његовим благословом и молитвама”.

После недељу дана леди Стрејкер ме је опет посетила да ми захвали и да ми донесе поздраве владике Николаја. Тада ми је испричала ово: “На ускршњој служби у Св. Софији у Охриду, владика је држао говор на више језика. Про је нешто рекао Грцима на грчком, затим туристима на немачком и француском, после тога је говорио на српском, па је се онда обратио мени и моме сину на енглеском, пошто је Србима на српскоме нешто казао о нама, то јест рекао им да смо чак из Енглеске дошли, да са њима проведемо Ускрс у древној цркви Св. Софије и да се у њој причестимо. Са неколико реченица се обратио мени, а затим је говорио моме сину. Ја сам плакала од узбуђења за све то време… Затим је говорио на македонском наречју и позвао све присутне да се за мога сина помоле Богу. Ја нисам у стању да без ганутости говорим о томе. Ви не знате како великог и светог човека имате ви Срби!”
Испричао сам ову ствар митрополиту Јосифу. На то ми је он испричао ово: “За време рата, док сам био у Енглеској, и ја сам често служио по разним енглеским црквама, и новине су то увек објављивале уз обавештење да ћу свакога ко се спреми постом за причест причестити у оба вида по обреду српске, односно православне цркве. Уз обавештење је дат број телефона на коме ће верни добити потребно упутство о посту и другим припремама за свето причешће.
Једном приликом ја сам био изненађен бројем присутних, а црква није била мала. Кад је дошло време причешћу, одржао сам једну малу проповед коју је не знам више ко и како преводио, очитао опросну молитву и почео да причешћујем. Међу последњима се причестио један стари лорд, коме сам заборавио име, а који је био узбуђен, да ми је приступио дрхћући и плачући. Ја сам га усрдно причестио и после распитао зашто је тај човек плакао. Речено ми је да је он помислио: “Можда се први пут причешћујем у животу уопште, јер се бојим да нисам ни био причешћиван, то јест да нисам примао причест од правих свештеника, пошто се могло десити да је у енглеској цркви за време верских смутњи и револуција негде и прекинут ред рукоположења, док то у православној цркви није случај; континуитет рукоположења је у њој сачуван од Христа до данас”. И ваша је српска литургија зато ганула старога лорда, а причешће га је довело до радосних суза”… Можете онда мислити, закључио је митрополит Јосиф, какве је све доживљаје са тим побожним енглеским светом имао наш Николај! Он, који говори енглески као Енглез, он са његовом речитошћу и његовим умом! Кад би он причао шта је доживео у Енглеској и Америци, то би заиста била једна велика и дивна хришћанска књига”…
Неко ми је причао да је Николај негде у Енглеској држао неку проповед поводом примирја после Првог светског рата, (ако ли не поводом мира закљученог у Версају). Основна мисао ове његове проповеди требала је, – колико ми је остало у сећању после толико година, – да буде ова:
У стара времена, кад би се уговарао мир, томе су чину присуствовали и свештеници, који би извршили призивање Светог духа на то дело и који би после потписивања служили <Те Деум>. Тога није било у Компијењу (или у Версају?), рекао је Николај. Ту су се нашли представници Велике Британије, – највеће поморске силе овога света, – представници Француске, – највеће сувоземне убојне силе овога света, – представници Америке, – те најбогатије велике силе овога света, као и представници других победничких земаља. Али божјих представника ту није било. Бог дакле није био у Версају! Како се онда може веровати у тај мир, закључен без Бога као његовог јемца? Нису ли људи огрешили о Бога, кад га нису призвали да и он запечати версајски мир!? Није ли Велика Британија, хришћанска као што је, згрешила Богу што га није призвала да буде на њеној страни и у тој прилици? Међу слушаоцима је владао тајац; а међу њима је било и неких врло великих енглеских личности, Николај је направио једну дужу паузу, па је узвикнуо: “На колена, Велика Британијо! На колена, па се моли Богу да ти опрости што га ниси призвала да и он утврди мир који си диктовала побеђенима!” Слушаоци су пали на колена и Николај је завршио свој говор једном молитвом.
Уколико тачна, (а ова верзија његовог говора свакако није измишљена), она заслужује нарочиту пажњу, јер указује на стил Николајевих беседа. Он је увек умео да нађе неки моћни ефекат. Он је био смеон, оригиналан, узвишен. А свака његова беседа је била скројена на други начин. Он је вероватно за неке своје беседе имао унапред план и идеје које ће у тај план да узида, али је често и импровизирао. Чим би почео да говори, идеје су му аутоматски долазиле да их убаци у своју беседу. Бар се тако мени учинило једном приликом, када сам имао утисак да је тешко почињао док није ушао у свој уобичајени полет. А он је скоро увек говорио сасвим мирно, без гестикулације и без икаквог гримасирања. Али је једном у београдској Саборној цркви, говорећи са предикаонице и предочавајући вечиту смрт непокајаних грешника, ипак пао у неку ватру, па је викнуо: “Они ће на крају крајева постићи заслужену казну и вечиту смрт, која је сушта противност ускрснућу у вечити живот; они ће бити мртви као овај камен!”
Кад је изрекао те последње четири речи, др Николај је пљеснуо дланом своје десне руке тако снажно зид десно од себе, да је тај гест допунио његову мисао.
Једном приликом сам га затекао у Крушеву. Био је пред црквом и био је окружен децом. Око њега је било стотинак деце. Она су се око њега начичкала као зрна грозда. Он их је миловао и питао чији су, како се уче и шта желе бити. “Ви сте будућност овога града и ове земље!” говорио је он деци. “Ви сте сила и снага која долази! Ви ћете бити добри људи и добри синови!”…
Око деце су стајали људи и жене и гледали ту сцену. Бан Вардарске бановине, који се такође нашао у Крушеву, дошао је да поздрави владику Николаја. После формалности, Николај је рекао гласно свету око себе: “Народе, ево ти бана, који овде представља Краља. Он има двоструку одговорност: Пред Краљем и пред вама. Он је дужан да мисли на вас и да служи Краљу и народу, јер га је Краљ зато овде и послао. Краљу је у интересу да ви будете срећни и задовољни, а то је и божја воља… Реци, народе, господину бану све што те тишти! Пожали му се на неправде, он је дужан да их исправи, – зато је бан! Он треба да те заштити од рђаве администрације и несавесних чиновника, – то је његова дужност. А ја знам да ће вас господин бан саслушати и разумети. Он је зато и дошао овде к вама”… Бан је био увређен. Он није смео да каже ништа али се осећало да је љут. Кад смо кренули улицом да испратимо владику, праћени огромном масом света, бан је нешто рекао Николају што је требало да буде као неки његов одговор. Николај га је строго погледао и казао му: “Треба служити народу, господине бане. Треба стално поправљати понешто. Треба неуморно радити. Треба стално откајавати и покајавати неки грех!”…
Бан је на то рекао да није очекивао тај “час из веронауке”, а Николај му је казао: “Можда бисте и ви требали да откајавате своје личне грехове, господине бане!” Бан је рекао: “Ви бисте ме још можда отерали и у калуђере!” – он је то рекао прилично јетко. Николај му је на то рекао: “Па закалуђерите се!” – али је то било речено више у шали…
Онда се Николај обратио мени: “Шта се ви верете, господине Јовановићу, по овим брдима? Шта ћете уопште ви овде у Македонији? Ваше место је у Лондону, да се тамо носите са онима који не разумеју нашу земљу и да је браните!”…
“Што и њега не терате у калуђере?” питао је бан. На то је Николај рекао: “Не могу сви да иду ни у калуђере! Неко треба да ради и друге послове”.
Бан ми је после говорио да је то, тај Николајев тон, оно због чега се он не разуме са цивилним властима и не може да сарађује са њима. “Сарадња је са њим немогућа! Он је демагог! И то опасан демагог!… Испрескакао је он и мене и вас, господине!”…
Ја нисам делио то уверење, али ми није било до узалудних разговора. По мом мишљењу, Николај је лако падао у реторику и патетику, јер је живео у сталној моралној егзалтацији. То су уосталом признавали и неки атеисти, као песник Велимир Парлић (Косовац), који ме је молио да га приведем Николају да га “само види”. Николај нас је примио у своме купеу у возу. (Он је раније ушао у воз у пратњи једног калуђера). Николај је био ванредно љубазан према томе младом и даровитом Косовцу, па је са њим подуже разговарао. Кад смо се опростили и изишли, Парлић ми је рекао: “Има нечега страховито сугестивног у томе човеку. У два маха нисам био у стању да издржим његов поглед. То је једна глава запаљена верским лудилом, али је то генијалан човек”. (Парлић је пре тога читао Николаја и хтео да има непосредан, личан утисак). Ја бележим ову Парлићеву изјаву као врло карактеристичну. Николај је заиста остављао необичан и дубок утисак на свакога. (Не сећам се више ко, али ми је неко рекао: “Он личи на ону фреску Светог Јована из Грачанице. Диваљ, моћан и неустрашив!”) Понекад сам се чудио зашто га нико од наших сликара није сликао; можда зато што др Николај није волео да позира, као што се није радо ни фотографисао; али асоцијацијом ових мисли долазим до сећања да је и он сам сликао. Једном сам у Охриду код њега у његовоме кабинету видео неке иконе, које су биле рађене доста невешто, штавише рђаво, али нису биле рађене на типски иконографски начин. Било их је неколико и све су показивале исту руку, истога сликара. Као што има “сенилно” у сликарству, тако, рекао бих, постоји у сликарству и нешто “пуерилно”. Ја сам помислио да их ради неко дете. “Ако вам се нека свиди, изаберите и узмите!” Рекао ми је др Николај. Не свиде ми се ни једна, рекао сам ја. А зашто? Питао је он. Мислим да сам на то рекао да те иконе нису ни наивне, ни примитивистичке, а да нису ни лепе. “Њих сам сликао ја!” рекао је тада он. Ја сам се ујео за језик. Он се благо смешкао, а ја сам рекао неко извињење и онда смо прешли на други предмет разговора. (Те његове иконе су биле на дасци а рађене масним бојама; судећи према њима, Николај никад није учио да слика и никада у томе није ни одмакао; али те његове иконе су имале неки лични печат и ја бих могао да их познам и данас).
Фрањевачка Нова ревија из Макарске се више пута осврнула на Николајеве књиге и беседе, критикујућих их са гледишта опште хришћанске догме. Он на те осврте, колико знам, није уопште одговарао, јер није волео полемику, али се сећам да је једном (да ли је то било пре или после 1930. не могу да се сетим), учествовао у некој расправи, ако се не варам о македонској профаној архитектури и да је то објављено у Политици. Један његов говор није, мислим, нигде био објављен, али је препричаван. Он је био изговорен у Босни и имао је рефрен: “Шта се то вас тиче, балије босанске!” Николај је замерао Босанцима њихов хедонистички животни стил, севдалинке, акшамлуке уз ракију, склоност ка комодитету и томе слично. Говор се састојао из низа антитеза. Један став је говорио о манама Босанаца, а други о томе какве се ствари од врло велике моралне важности збивају у свету па је онда долазио узвик: Али шта се то вас тиче, балије босанске!? – узвик који је био укор и који је уједно био крик очајања. Никад нисам могао да утврдим где је и када тај говор изговорен и зашто је био тако опор. А никада ми није дошао до руку ни његов аутентичан текст, па сам мислио да је то могло бити и нешто апокрифно.
Николајев живот има више етапа. Прво је било детињство, које нам је потпуно непознато а које би његов биограф требао да обради врло савесно, скупљајући што пре грађу док има живих људи, који памте доба (или казивања из тог доба); затим долази етапа богословије, па она која се односи на његове студије у иностранству; њој следује оно време када се он јавља као беседник и писац, борац из 1914. на Ади Циганлији, повлачење из отаxбине; затим иде она славна епоха његовог дејствовања у Енглеској и Америци, која траје до повратка у отаxбину; онда долази његов избор за владику, кога се сећам као данас (присуствовао сам “вечери љубави” у београдској Саборној цркви, одслуженој тим поводом; памтим да је Војислав Јанић држао једну певницу и да је певао дивно својим ванредно мелодичним тенором, који је имао оперски “обим”).
Николај је већ тада био једно велико име, али је био и једна велика нада, један велики ум у своме пуноме расцвату, који доживљује свој акме и који се афирмира као један од највећих умова у нашем културном животу; у то време владика Николај коначно добија своју физиономију писца и проповедника, дубоког мислиоца и моралисте; он постаје срце Српске цркве, душа нашега православља; његов ауторитет у верским и моралним питањима претеже све друге ауторитете на томе пољу; Српска црква, то је у главноме он, владика охридски; он развија силну издавачку делатност и дејствује у свима епархијама, а не само у својој, кроз многобројне брошуре, али је штета што тада није систематски сам сакупио своје беседе и друге списе, студије, есеје, чланке итд. и што није бар унеколико саставио библиографију (или <цалендариум>) својих беседа на енглескоме. Већ у то охридско раздобље свога увек плоднога живота он се истиче као архијереј који уме као нико да схвати и најмистичније покрете народне душе на верскоме плану и да уђе у смисао локалних обичаја који су били израз дубоке, природне вере; управо он открива агенсе вере у народу и тамо где их дотле нико не би видео или би их, ако их и види, схватио као манифестовање празноверја; он је то могао зато што је прост свет пред њим откривао сву своју душу без зазора, јер је у њему видео свога човека и једнога вођа, који све наслућује и зна све што може да узмути слабу или грешну људску душу; са надљудским стрпљењем, али и са критичким духом који му је урођен. Николај се заузимао за све локалне верске обичаје и предања, радостан увек када би наишао на нешто ново и непознато.
“Поштујмо затечено, чак ако је додато, ако је признато и усвојено од народа”, говорио је он, увек нежан и пажљив према верско-психолошком у народу и увек спреман да га очински прихвати и очисти, посвети и ојача, јер је био свестан да и верско има своју динамику, па није дао да се она гуши једнообразностима укалупљивања и званичним осудама које стварају издвајања; отуда је само он био у стању да каналише чак и јеретично и да га врати у корито ортодоксије, да се колективне снаге вере у народу никако не расипају и не одвајају од цркве; заиста је само он био у стању да пригрли сав богомољачки покрет у земљи и да створи од њега један живи бедем цркве, уместо, – као што су неки то хтели, – да тај покрет отисне од цркве и да створи супротности између њега и ње, на штету и цркве и тога покрета, који је, једном примљен од цркве, изненадио чак и врло искусне људе, својом ширином и дубином, својом моралном снагом и свим вредностима које су се из њега после изнедриле.
Наредну етапу његовог бурног живота представља његов прелазак из Охрида у Жичу; он нам је временски близак и о њему има доста података и за време пре, као и за време после конкордатске кампање, све до фаталног Другог светског рата; то је такође био један веома плодан период Николајевог мисионарског рада у оквиру цркве; он је сам радио више него сви други епископи на унутрашњем послању и ширењу и утврђивању хришћанске вере, а седмовратна Жича је њиме оживела као никада после св. Саве; гомиле људи су одлазиле у Жичу, која је одједном постала живо светилиште, и не само једна археолошка и историјска знаменитост; плодови Николајевог тридесетогодшњег зрачења су почели у то време већ да зре; по угледу на њега је пристигао нови кадар владика другачији од оних пре 1914, а Шумадија је била на путу једне велике верске обнове, благодарећи њему и побожним кадровима које је он скупио око себе, привлачном силом своје жарке личности… Иза тога је дошао рат, па онда “смутно време” немачке окупације; Немци су у њему видели час дражиновца, час љотићевца, али увек једног англо-америчког агента, па су га конфинирали и страховито зазираи од њега; он је био неустрашив и никада ни пред њима није крио своја мишљења; на крају крајева, он је био интерниран у манастиру Војловица код Панчева…
Они који су му тада били блиски, имаће много што-шта да кажу о његовом постојанству и херојству, које му ни сами Немци нису одрицали, али ја бих хтео да подсетим само на то да је онда по Београду кружила једна фама у вези са креманским пророчанством и креманском довршеном, а неосвећеном црквом; она је била везана за Николаја, а све што је било у вези са њим, лако је у народу прелазило у легенду…
Ја не знам да ли је и Николај са патријархом Дожићем био пребачен из Војловице у Раковицу, али се сећам да ми је Недићев министар Јонић причао да је он свим силама радио на томе да се они пусте на слободу. Немци су, причао ми је он, дали свој начелни пристанак, али је Недић желео прво да се види са Дожићем и да са њим говори. Ми смо се довезли у Раковицу, – причао је Јонић, – патријарх и Недић су дуго разговарали и нашли да имају исте погледе на ситуацију, али је Дожић на растанку рекао Недићу: “Кад изиђем одавде, ја ћу вас, ђенерале, свесрдно помагати, у то будите уверени, али знајте да ћу исто тако морати водити рачуна и о оном другом ђенералу на Равној гори, јер је и он син цркве”…
Недић је, вели Јонић, био за тренутак збуњено насмејан, па је љубазно рекао: “Разуме се” – али сам ја, причаше Јонић, осетио да се у њему нешто преврнуло. Опростили смо се и ушли у кола, па смо се возили пема Београду ћутећи. На мосту Топчидерске реке ово ми ћутање дође мучно, те запитах Недића: “Зашто сте тако замишљени? Шта сте одлучили?” На то ми је Недић рекао: “Одлучио сам да не предузимам за Дожића ништа; нека остане где је, напољу ће бити једна будала мање!?…
Шта је Недић мислио о Николају, није ми познато; ја о томе нисам уопште ни распитивао; мени чак није било ни познато да су Дожић и он били послати у Немачку… Али кад сам се октобра 1944. нашао у избеглиштву у Минхену, ја сам ту чуо од Срба, – од којих су многи били и комунисти, – да су њих двојица у свештеничком одељењу логора Дахау. И поред све строгости режима у томе логору, ови Срби су имали неку тајну везу са људима у њему. Ја сам преко њих послао Николају једну кутију од сто цигарета “Морава” и питао да ли му треба шта од медикамената, а одмах сам писао Дамјану Ковачевићу у Беч да му јавим где се налазе патријарх и др Николај, молећи га да учини све да се ти људи пусте и избаве, јер ако су већ удаљени из Србије, а не могу у њу да се врате, није право ни да труле у непотребноме ропству. Неколико дана доцније Ковачевић ми је јавио да су мере за пуштање предузете…
А непуну недељу дана иза тога, једна немачка сликарка, која није била хитлеровка, дошла је к мени и рекла ми да се два српска црквена великодостојника “(зњи сербисцхе Кирцхенфурстен)” налазе у једноме хотелу на “Сцхлиерсее” (Баварска); ја сам се спремао да тамо одем, али сам добио обавештење да су они одатле удаљени; тако сам за неколико дана изгубио сваки траг о њима, кад ми је из Беча јављено да су стигли у Беч. Тада ми је било јасно да их Немци нису могли (нити хтели) да непосредно из логора прате у Беч, него су их прво држали на “Сцхлиерсее”-у да се колико-толико опораве, то јест прихране, оперу и одоре од дахауских ужаса, па су им тек онда дали дозволу да иду у Беч. То је могло бити негде у децембру 1944; можда и нешто касније; углавном, они су ишчупани из логора и били у Бечу, где им је дата слобода кретања; патријарх је њу користио да лечи очи и да се одмара, али је примао врло много света; Николај је такође користио своје време да обиђе неке лекаре, да се одмори и да види што више људи, које је пуштао да му говоре и да му износе своја мишљења и утиске, исповеднички стрпљив; када би био питан о некој ствари, он је одговарао реченицама крактим и одсечним, које су гласиле: Питајте Његову Светост!” или “Како каже Његова Светост!” – указујући велику пажњу и поштовање патријарху Дожићу.
Већ у то време су почеле бучне препирке и свађе између дражиноваца, љотићеваца и недићеваца по Бечу. Атмосфера је била просто несносна и затрована међусобним ружењем и оптуживањем. Патријарх је чинио своје најбоље да смири те узрујане духове, па је то чинио и Николај, који је био енергичан и, кажу, прек. О Св. Сави 1945, патријарх је требао да служи у бечкој српској цркви, али је то отпало из не знам којих разлога, можда је био болестан; заменио га је Николај, који је том приликом одржао, како су ми писали, један громовит и пророчанствен говор, тако да су многи, слушајући га, плакали…
То је био последњи непосредни глас који сам чуо о њему, а после сам ваљда у новинама читао да су патријарх и он дочекали ослобођење у Салцбургу, одакле је Николај отишао свакако у Енглеску, па одатле за Америку. У Бриселу, он је, наводно, одржао једну беседу у стародревној и чувеној (католичој) Цркви Св. Гудуле, у којој је оштро напао Черчила (и Енглеску), на који му је говор Черчил одговорио…
Тада је наступила нова и последња етапа његовог живота, која се завршила његовом смрћу у туђини, чиме је историја његовог живота била закључена; његов је живот постао предмет проучавања и дискусија међу нашом емиграцијом, која се отимала о његов живот да би се отимала и о њега мртвог, (као што су некада чинили и радикали око Пашића. Узгред буди речено, Николај је био пријатељ са Пашићем, који га је веома ценио, као и Николај њега, те је ваљда зато Николај од многих, пре Пашићеве смрти, узиман ако не баш као радикал, а оно као симпатизер радикала).
У последњем периоду свога живота Николај Велимировић је био веома агилан као свештеник, али је био агилан и политички. Он је путовао и проповедао, писао и уопште много радио. Између осталога је написао и једну опсежну биографију св. Саве, која је као књижевно дело била његова лабудова песма. Он је умро у пуној интелектуалној активности не дочекавши дубоку старост, као ни његов школски друг митрополит Јосиф, кога је дугорочна болест спутала у постељу, а смрт ослободила тих мука тек негде лањске године.
Тако се ових дана навршила и годишњица смрти Николаја Велимировића, што ми је дало повода да му посветим овај оглед, у који сам покупио своја размишљања о њему и о његовом животном путу, тако пуном промена и доживљаја, а тако поучном. Требало би да се нађе неко који би, добро познајући његове расуте и разбацане списе, сео и написао о њему не једну биографију, него једну хагиографију сличну оној коју је Ђовани Папини написао о блаженоме Августину, епископу хипорегијском, писцу славних Исповести и Божје Државе. Ја ту књигу свакако нећу дочекати, па сам се унеколико задовољио тиме што сам сам за себе написао овај подсетник о животу и делима блаженога Николаја Жичког.
Мени је он импоновао као ретко ко од мојих савременика; ја сам у њему поштовао ум и велику духовну делатност, мушку кураж мишљења и уопште његово увек мужанствено залагање за ствари у које је веровао не само душом, него и својим универзалним умом; они који знају да читају карактере из људских рукописа – графолози – треба да баце само један поглед на његов рукопис, па да одмах виде колико је то био уман, јак и трезвен човек; они који су га знали, видели и чули, никада се неће моћи отети утиску огромне духовне надмоћи тога калуђера и владике, који није имао ниједну калуђерску и владичанску ману, почев од сујете до лицемерја, који често прате чак и врло просвећене умове; он је био савршен свештеник, исповедник, проповедник и неуморан радник у винограду Господњем; његови говори и списи су врло сазидне садржине, а они су га наџивели и они ће га ставити у велики ред хришћанских писаца; он је мене често подсећао на Фенелона и на Босијеа, па сам га у себи звао најпре охридским, а затим жичким орлом, задовољан што сам био његов савременик и што сам имо прилике да изблиза видим и посматрам ту страшну машину, тај велики и компликовани механизам духа, који је сав био у служби добра.
Ако бих имао да му што ипак замерим, то је било ово: Он се често губио и у ситним пословима које је могао да остави и другима, а он је требао да ради само велике ствари, ронећи по дубинама своје душе и стварајући само лична књижевна и беседничка дела; међутим, он је ваљда сматрао да и парапхреналиа захтевају пажљивију умну обраду; можда то долази отуда што није имао сараднике и секретаре, да га замене у томе раду, а он је знао да и њега неко мора да обави. Али и онда када је он преводио или само редиговао текстове ма које садржине, он је на њих ударао свој лични печат, оно што се осећа и у његовом Охридском прологу као и у свакоме летку или у свакоме раду који је отишао у штампу из његових руку.
Он је радио одвећ много да би увек пазио на форму, а није увек радио ни свесрдно помогнут од своје сабраће архијереја, нити сасвим сигуран од зависти, па чак и сплетака, али је он прелазио преко њих и настављао свој рад, јер је знао да одвоји важније од неважног у себи и око себе. Мужански постојан и пожртвован у смислу којим је пошао за Христом још као дете, он је за њим ишао до смрти. Он му је био путоказ и мерило, једини циљ. Већега хришћанина после Косова Србија није избацила…
Наредна покољења Срба ће, читајући његове списе,делити то његово духовно благо са њим и после његове смрти, а веће духовно наслеђе није оставио нико од Николајевих савременика. И што је наглавније, то је благо самоникло настало на тлу Србије, из њених животних сила и сокова, није пресађено из туђине.
Свим горњим ја нисам имао намеру да пишем ни апологију, нити панегирик Николају Велимировићу, него сам само хтео да кажем да он није био фантаст,као што се то понекад чуло, када је он писао да нема природних закона, већ да постоји само закон Божји и закон људски. Рационалистичка критика, која га је нпр. као Скерлић, избацила из историје српске књижевности, није могла да уђе у његов мистицизам, као што рационалисти нису могли да схвате ни његове усхите и екстазе, иако су можда читали Плотина и њему сличне философе. Зато и ја признајем да нисам схватао ту страну Николајеве личности и његова дела, али ме то ипак не спречава да признам и нешто друго: Да су Николаја схватили многи други и да им је то помогло да носе бреме живота и да га изнесу до краја хриишћански и ведро.
Он ће кроз своје списе вршити ту улогу помоћника људског и даље, те ће и са оне стране гроба бити користан своме народу. Ја се зато не бих зачудио ако би ми неко рекао да ће га народ временом уврстити у мученике и у светитеље. Он је негде рекао: “Запад је давао цркви учене догматичаре, а Исток јој је давао светитеље”. По моме мишљењу, он припада Истоку са тим атрибутима дародавне моћи: Уосталом, међу светитељима има личности које су мање учиниле за ближње од Николаја Велимировића,владике жичког! Средина у којој је живео и доба у коме је живео омогућили су му тај велики замах. Смедерево, о Преображењу 1958.

*

Моје мишљење о дру Николају Велимировићу би се дало свести на ове две-три реченице: Он можда не иде у светитеље, али иде у црквене оце, за сад додуше само црквене оце Српске цркве, али ће доћи време када ће као такав бити признат и од других источних цркава; даље, он је највећи хришћански црквени беседник XX века, и то у целоме хришћанству, (узимајући све цркве, па и католичку заједно); најзад, он је велики хришћански песник, такође највећи у последњем столећу… За Српску цркву и српски народ он остаје велики писац и велики стилист, велики хришћанин и велики проповедник; његово је место одмах после св. Саве и за њега јемало рећи да је био војник Христов, он је био капетан Христов. Српска црква ће после његове смрти моћи можда чак и да се назове светосавско-николајевска црква! То су чињенице.

*

У разговору са неким свештеницима (септембра 1958.) споменуто је мишљење митрополита Јосифа Цвијовића да Николај Велимировић као епископ није био добар администратор. Један од њих на то рече: То није истина; др Николај је био добар администратор, али он није био само администратор као неке друге владике; осим тога, он није био ни формалист, нити бирократа; он је тачно знао да црква не живи само од администрације… Зашто не пишете о томе? упитах га ја, а он ми одговори: О др.-у Николају Велимировићу не треба писати уопште; он је оставио дела, која су га овековечила; ничије и никакво, ма како повољно писање о њему не може да превазиђе оно о њему што говори из његових списа; зато и нема потребе да се пише о њему.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *