Тактичка сарадња пољског покрета отпора са Немцима

Тактичка сарадња пољског покрета отпора са Немцима

ПИШЕ: Никола СТАНОЈЕВИЋ

 

Превео сам пар текстова са енглеског, о тактици коју су примењивали пољски покрети отпора према Немцима, Совјетима или конкурентним организацијама у Пољској. Огромна је сличност са Југославијом и тактиком коју су практиковали четници, зато мислим да ће тема бити занимљива, тим пре што се то четницима пребацује као „издаја земље“ и „служење окупатору“, док се исте квалификације не постављају када су у питању Пољаци.

У бившим источним територијама Друге Пољске Републике, припојеним совјетским републикама Украјини и Белорусији након совјетске инвазије Пољске, организација и операције совјетских партизана биле су сличне онима на украјинској и белоруској територији.
Међутим, постојала је значајна разлика у њиховим односима са пољским националним снагама и локалним становништвом. Након почетног периода опрезне сарадње са пољским покретом отпора, сукоби између ових група су се интензивирали, нарочито зато што су жртве совјетског терора између 1939. и 1941. године били углавном Пољаци, а совјетски дипломатски односи са пољском избегличком владом у Лондону наставили да се погоршавају и били потпуно прекинути од стране совјетске владе након открића катинског масакра 1943. године.
Поред саботажа усмерених према немачкој ратној машинерији, совјетски партизани су започели обимне операције и против пољског покрета отпора као и против цивилног становништва у областима заузетим од стране Совјета 1939. године. Кампања терора довела је до слања извештаја у Лондон о ужасном пљачкању, силовањима и убиствима.(1)
Ово је натерало многе локалне команданте Армије Крајова да Совјете сматрају још једним непријатељем,(2) да би коначно 22. јуна 1943. совјетским партизанима било наређено из Москве да крену и на пољске јединице.(3)
Совјетски партизани су напали пољске партизане, села и мање градове како би ослабили пољске распореде у областима које је СССР прокламовао својим.(4) Честе реквизиције хране у локалним насељима и бруталне репресивне акције против села која су сматрана нелојалним Совјетском Савезу, изазвале су стварање бројних самозаштитних јединица које су се често придруживале редовима Армије Крајова.(5)
Слични напади на организације пољског отпора су се дешавали и у Украјини.(6)
Комунистичка пропаганда је пољски покрет отпора називала „бандама Белих Пољака“ или „штићеницима Гестапоа“. Совјетски лидери су 23. јуна 1943. наредили партизанима да нацистима потказују пољске партизане. Совјетске јединице су биле овлашћене да „убијају (пољске) лидере“ и да „клеветају, разоружавају и распуштају“ њихове јединице. Под изговором сарадње, дошло је до уништења две значајне пољске партизанске јединице(7) (уобичајена стратегија је била, позивање пољских команданта на преговоре, њихово хапшење или убијање а затим изненадни напад на пољске партизане) (8 )
Студија немачко – пољског историчара Богдана Мушјала, указује да су совјетски партизани уместо напада на немачке војне и полицијске мете, ударали на слабо наоружане и обучене белоруске и пољске самозаштитне снаге.(9) Партизани су 8. маја 1943. убили око 128 Пољака у Налибокију.
У светлу растућих непријатељстава између Совјета и снага Армије Крајова, неке локалне јединице Армије Крајова, захваћене овим сукобом, понашале су се супротно наређењима Врховне команде АК, сарађујући на различите начине са локалним немачким јединицама у борби против истог непријатеља. Најчувенији пример овакве праксе, одиграо се јануара – фебруара 1944. године, када су јединице Армије Крајова у области Вилнуса и Навахрудака под командом Александера Кржижановског, кооперисале одређено време са немачком војском у борби против совјетских партизана. Према Пјотровском:“Немци у области Навахрудака и Вилнуса, понудили су такав споразум јединицама АК, да оне просто нису могле да га одбију:оружје и намирнице у замену за ратовање против совјетских партизана…То су били… чисто тактички, краткорочни споразуми…“ Према извештајима локалних нацистичких службеника које Пјотровски цитира „три значајна пољска одреда прешла су на нашу страну и у почетку се такође борила добро.“
Међутим, сви такви споразуми су били чисто тактички и нису представљали доказ идеолошке сарадње каква је виђена код вишијевског режима у Француској, Квислинговог режима у Норвешкој или у оближњим областима код Организације украјинских националиста.(10) Главни мотив Пољака био је да дођу до информација о немачком моралу и готовости, и да набаве преко потребно наоружање.(11)
Као последица ових тајних, краткорочних тактичких споразума између локалног вођства АК и локалних немачких команданата, неколико АК јединица уз помоћ оружја и намирница добијених од Немаца, борећи се заједно са њима, против совјетских партизана успешно је „очистило“(12) области Вилнуса и Навахрудака од совјетских партизанских јединица.
Кржижановски је у пролеће и лето те године припремао план за напад на Немце ради ослобођења Вилнуса, и да би олакшао совјетску офанзиву на Истоку ударом у леђа Немцима. Почетком јула 1944. је издао наређење за почетак операције „Ostra Brama“. Након што су његови Пољаци и Совјети 17. јула поразили Немце у овој области, пољски официри, укључујући и Кржижановског, који су били позвани на разговор код Совјета, били су ухапшени и затворени. Августа 1947. Кржижановски је побегао из затвора али је брзо ухваћен због издаје једног пољског чиновника који је радио за комунисте. Враћен је у затвор у коме је умро 1951. од туберкулозе.
На другом месту Пјотровски каже:“Међутим, нису познате заједничке немачко – пољске акције и Немци нису успели у покушају да окрену Пољаке у правцу борбе искључиво против совјетских партизана. Такву сарадњу локалних пољских команданата са Немцима, осудила је Врховна команда АК и пољски врховни командант у Лондону, који је 17. jануара 1944. наредио да се прекине са тим а кривци дисциплински казне.“(13)
Овде Пјотровски сам себи ускаче у уста јер је прво навео заједничку акцију Пољака и Немаца код Вилнуса и Навахрудака а онда каже да такве акције нису познате, да би већ у следећој реченици навео да је такву сарадњу осудила Врховна команда АК, чиме посредно признаје да ју је ипак било.
Оружани сукоби су настављени до доласка Црвене армије 1944. и након тога. Потом, у периоду од наредних неколико година, Совјети и пољски комунисти ће радити на успешном искорењивању остатака пољских анти-совјетских илегалаца, познатих под именом „уклетих војника“.(14)
Савремени пољски историчари тврде да су совјетски партизани били презрени од стране локалног становништва због учешћа у пљачкању и терорисању житеља.(15)

Извори:
(1)Yohanan Cohen (1989). „The „London Government““. Small Nations in Times of Crisis and Confrontation. New York: SUNY Press. p. 127.
(2)Tadeusz Piotrowski, Poland’s Holocaust, McFarland & Company, 1997, Google Print, p.88, p.89, p.90
(3)Poland’s Holocaust, p.98
(4)Józef Garliński (April 1975). „The Polish Underground State 1939-1945“. Journal of Contemporary History (Sage Publications, Ltd.) 10 (2): 219–259. doi:10.1177/002200947501000202. JSTOR 260146. P. 230
(5)Michał Patyna; Zbigniew Cierpiński (April 2004). „Raport z badań przeprowadzonych podczas obozu naukowego KWSM na Białorusi i Litwie w lipcu 2003 r.“. In Tomasz Szyszlak (pdf). Zeszyty Naukowe Koła Wschodnioeuropejskiego Stosunków Międzynarodowych. Zdzisław J. Winnicki. Wrocław: Wrocław University. pp. 7–17. ISSN 1730-654X.
(6)Ryszard Zieliński. „W sierpniu 1943 r. partyzantka dokonała dywersji na torach kolejowych między Ostrogiem a Sławutą“. Na Wołyniu i Podolu, Polacy Donbasu. Towarzystwo Kultury Polskiej na Donbasie. Retrieved 2006-05-01.
(7)Review of Sowjetische Partisanen in Weißrußland by Bogdan Musial, by Marek Jan Chodakiewicz, in Sarmatian Review, April 2006
(8)Tadeusz Piotrowski, Poland’s Holocaust, McFarland & Company, 1997, ISBN 0-7864-0371-3, Google Print, p.98-99
(9)Review of Sowjetische Partisanen in Weißrußland by Bogdan Musial, by Marek Jan Chodakiewicz, in Sarmatian Review, April 2006.
(10)Tadeusz Piotrowski, Poland’s Holocaust, McFarland & Company, 1997, ISBN 0-7864-0371-3. Google Print, p.88, p.89, p.90
(11)Review by John Radzilowski of Yaffa Eliach’s Big Book of Holocaust Revisionism, Journal of Genocide Research, vol. 1, no. 2 (June 1999), City University of New York.
(12)Tadeusz Piotrowski, Poland’s Holocaust, p.89, p.90
(13)Исто.
(14)Andrzej Kaczyński, Rzeczpospolita, 02.10.04 Nr 232, Wielkie polowanie: Prześladowania akowców w Polsce Ludowej (Great hunt: the persecutions of AK soldiers in the People’s Republic of Poland), last accessed on 7 June 2006.
(15)“Forms of constraint applied by the Soviet authorities in relation to the people of Wilejka region“. Professor Franciszek Sielicki. Wrocławskie Studia Wschodnie, Wrocław, 1997. „Сељаци нису могли да поднесу совјетске партизане због спровођења срамних пљачки. Крали су све што су могли, чак и дечје играчке. Нема потребе помињати да су крали коње, краве, свиње, доњи веш итд. Било је много случајева да, када наиђу на отпор, обесе јадне сељаке наглавачке, за ноге и приморавају их да им дају нешто. У шумама и мочварама иза Виле, стално су оснивали нове јединице – тријаде, које су тлачиле наша села.“
http://en.wikipedia.org/wiki/Soviet_partisans
http://en.wikipedia.org/wiki/Soviet_partisans_in_Poland

ПЛАВА ПОЛИЦИЈА

Њен званични назив је био Пољска полиција Генералне управе. Створила ју је нацистичка Немачка као помоћну паравојну полицијску снагу ради одржавања реда и закона у Генералној управи, као делу окупиране Пољске. Званично је распуштена 27. августа 1944. од стране комунистичког „Пољског комитета националног ослобођења.“(1)
Октобра 1939. Генерални гувернер Ханс Франк је наредио мобилизацију предратне пољске полиције како би служила окупационим властима. Полицајци су требали да се јаве на дужност под претњом смртне казне.(2)
На свом врхунцу 1943. године бројила је око 16.000 људи.(3)
Њен првенствени задатак је био да делује као регуларна полицијска снага и да се бави криминалним активностима, али су је Немци такође употребљавали за борбу против шверца, покрета отпора и за спровођење мера против пољске популације (и пољских Јевреја): на пример учествовала је у рацијама (насумичном сакупљању цивила за радне обавезе) и патролирању због јеврејских бегунаца из гета. Па ипак, многи појединци из Плаве полиције невољно су извршавали немачка наређења, често одбијајући да их изврше па чак и радили против њих, ризикујући смрт.(4)
С обзиром да је првенствено представљала наставак предратне пољске полицијске силе, она се такође углавном ослањала и на предратне прописе и законе, и та ситуација је прихваћена као привремена нужност и од стране Немаца и од пољске избегличке владе.(5) Мада је Пољска илегална држава имала своје полицијске снаге и правосуђе, није била у могућности да обезбеди основне полицијске услуге за целокупно становништво бивше Друге Пољске Републике, у условима немачке окупације.
Већина припадника Плаве полиције је на силу увучена у службу; ипак, значајан број је припадао илегалном покрету отпора – Армија Крајова и деловао шпијунски и контраобавештајно. Неке процене се крећу и до 50 % њих.(6)
Историчар Анджеј Кшиштоф Кунерт процењује да је 10 до 20 % припадника полиције убијено од стране Немаца због учешћа у покрету отпору („Гранатови“ („Плави полиција“), документарни филм (1999)).
Неки од њених официра су на крају били одликовани због спашавања Јевреја титулом Праведника међу народима.(7)
Иначе, први командант полиције је био Марјан Кожилевски, кога су Немци ухапсили и послали у конц-логор Аушвиц. Наредног команданта полиције Александера Решжинског који је сарађивао са Армијом Крајова, убили су комунисти 1943. године. (8 )

Извори:
(1)Abraham J. Edelheit; Hershel Edelheit (1991). (1) Abraham J. Edelheit; Hershel Edelheit (1991). A World in Turmoil: An Integrated Chronology of the Holocaust and World War II. Greenwood Press. p. 311. ISBN 0-313-28218-8, Burda, Andrzej (1976). Polskie prawo państwowe. Warsaw: Państwowe Wydawnictwo Naukowe. p. 127.
(2)Hempel, Adam (1987). Policja granatowa w okupacyjnym systemie administracyjnym Generalnego Gubernatorstwa: 1939–1945. Warsaw: Instytut Wydawniczy Związków Zawodowych. p. 83.
(3)Encyclopedia of the Holocaust entry on the Blue Police, Macmillan Publishing Company, New York NY, 1990. ISBN 0-02-864527-8.
(4)Tadeusz Piotrowski, Poland’s Holocaust, McFarland & Company, 1997, ISBN 0-7864-0371-3. Google Print, p.88, p.89, p.90, Gunnar S. Paulsson (2004). „The Demography of Jews in Hiding in Warsaw“. The Holocaust: Critical Concepts in Historical Studies. London: Routledge. p. 118. ISBN 0-415-27509-1, Hempel, Adam (1990). Pogrobowcy klęski: rzecz o policji „granatowej“ w Generalnym Gubernatorstwie 1939-1945. Warsaw: Państwowe Wydawnictwo Naukowe. p. 435. ISBN 83-01-09291-2.
(5)Hempel, Adam (1990). Pogrobowcy klęski: rzecz o policji „granatowej“ w Generalnym Gubernatorstwie 1939-1945. Warsaw: Państwowe Wydawnictwo Naukowe. p. 435. ISBN 83-01-09291-2.
(6)John Connelly, Why the Poles Collaborated so Little: And Why That Is No Reason for Nationalist Hubris, Slavic Review, Vol. 64, No. 4 (Winter, 2005), pp. 771-781
(7)IAR (corporate author) (2005-07-24). „Sprawiedliwy Wśród Narodów Świata 2005“ (in Polish). Forum Żydzi – Chrześcijanie – Muzułmanie (Fundacja Kultury Chrześcijańskiej Znak). Retrieved 2007-02-20. The Righteous Among The Nations – Polish rescuer Waclaw Nowinski
( Polacy w organach policyjnych Niemiec hitlerowskich, Wyższa Szkoła Policji w Szczecinie. 14.05.2007.
http://en.wikipedia.org/wiki/Blue_Police

 

БРИГАДА „ЧАСНОГ КРСТА“

Бригада „Часног крста“ је формирана августа 1944. у области Кјелце у Пољској, и припадала је посебној националној организацији отпора Narodowe Sily Zbrojne (Народне оружане снаге). Број војника бригаде је варирао од 882 у децембру 1944. до 1418 у мају 1945. године.
Бригада се борила против Немаца (код Брзешћа, Загнанска, Какова и Марчинковица) и против Совјета, као и против домаћих комуниста из Армије Лудова (код Фаниславица и Борова) али је долазила у сукоб и са осталим пољским фракцијама. Командант је био пуковник Шацки.
Јануара 1945. године бригада је започела повлачење преко Шлезије ка Чехословачкој са немачким одобрењем (успостављени су контакти са челницима Гестапоа). Од 15. јануара до маја те године, бригада је обуставила све активности против немачке војске. Априла 1945. вођство бригаде је склопило договоре са Немцима, по којима су мање јединице требале да буду превезене или избачене падобранима назад у Пољску, како би сакупљале обавештења и по могућству изводиле саботаже у позадини Црвене армије. Према сведочењима бивших припадника бригаде, команда бригаде им је дала инструкције да по доласку у Пољску игноришу задатке додељене од стране Немаца и уместо тога покушају да ухвате везу са матичном организацијом. Две послате групе су успеле да се врате назад у бригаду док је неколико налетело на Совјете или домаће комунисте и било ликвидирано.
У то време, заменик команданта бригаде Владислав Марчинковски узео је учешћа у конференцији (у немачкој режији) којој су присуствовале разне колаборационистичке и фашистичке организације и на којој су, по Марчинковском, Немци њему упутили понуду да од бригаде формирају јединицу „власовљевског“ типа. Марчинковски је то одбио, изговарајући се да није овлашћен да прихвати тако нешто.
У међувремену, пуковник Шацки се повезао са анти-немачким чешким илегалцима и био умешан у ковање тајних планова за дизање устанка у Плзену. Иако до устанка није дошло (из других разлога), бригада је почетком маја обновила борбе против Немаца и 5. маја ослободила концентрациони логор у Хољшову, због чега су је Американци признали за савезничку војну јединицу. Наредног дана бригада се борила заједно са америчком 2. пешадијском дивизијом и ослободила Плзен од Немаца.
По завршетку рата у Европи, присуство бригаде у Чехословачкој је постало спорно политичко питање за америчке снаге. Британски ратни кабинет је одбио да прихвати бригаду као појачање за пољске снаге које су се налазиле под њиховом командом, а комунистички званичници у Пољској, СССР-у и Чехословачкој, оптужили су бригаду да је сарађивала са нацистима и да је зато треба изручити комунистичким властима ради суђења.
6. августа 1945. бригада је разоружана и премештена у логор за расељена лица у Кобургу. Да иронија буде већа, ово је омогућило пуковнику Шацком да изврши регрутацију Пољака из расељеничких логора и у новембру 1945. бригада је бројила око 4000 људи. Након тога од људства бригаде је формирано 25 гардијских чета које су коришћене у америчкој окупационој зони Немачке. С обзиром да Американци нису желели сукобе са Совјетима, штаб бригаде је распуштен 17. јуна 1946. а у току наредне године и већина пољских гардијских чета. Неки од виших официра бригаде су се преселили у Америку.
Опширније код:David R. Morgan, Todd Morgan: The Anabasis of the Holy Cross Brigade Reflected in the Documents of the United States Government. Glaukopis 5-6 (2006): 242-275; published in Polish in Przegląd Historyczno-Wojskowy Kwartalnik Nr.2 (2006): 113-134.
http://en.wikipedia.org/wiki/Holy_Cross_Mountains_Brigade

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *