Тито – биографија (1)

josip-broz-tito

Тито – биографија (1)
Како настаје зло
Како се формирају такве личности и како уопште доспевају на високе положаје?

Пише: Милослав Самарџић

Јосип Броз Тито рођен је 7. маја 1892. године у селу Кумровцу у Аустроугарској (данас у Хрватској). Село је било забачено и заостало, о чему сведоче обе верзије о настанку имена. На локалном дијалекту реч “кумерно“ значи замазано, блатњаво, прљаво, док немачка реч “кумер“ означава јад и невољу. Мештани су називани тим подругљивим речима и тако је остало име “Кумровец“. (Ако другачије није назначено, подаци из предратне Брозове биографије преузети су из књиге Пере Симића “Тито – тајна века“. Симић је истраживао у московским архивима и решио је мистерије о Брозовом пореклу и предратном животу.)

Јосип Вроз, међутим, није знао када је рођен, због чега је у документима уписивао различите датуме, месеце, па и године (1892. и 1893). Кад је већ једном уписао датум, није био у стању да га упамти, што је довело до најмање 15 различитих верзија. Током рата, у време прављења Брозовог култа, створила се потреба за обележавањем рођендана “највећег сина наших народа и народности“. Хрватски комуниста Иво Лола Рибар изабрао је 25. мај 1892. године, који је касније постао један од најзначајнијих празника социјалистичке Југославије (“Дан младости“). Педесетих година један истраживач донео је Брозу извод из матичне књиге рођених, са тачним датумом, на што је он рекао да не треба мењати “добре обичаје“.

Фрањо и Марија Броз добили су петнаесторо деце. “Био је стално пијан, псовао мајку на правди бога, а знао је и да удари децу без икаква повода“, описао је он касније свог оца. Сем рођендана, у породици нису добро памтили ни имена деце, па се тако Јосип потписивао и као Јисиф, Јосеф и Јозеф, односно Броз и Брозовић. Наравно, то је било пре него што је постао илегалац, када је смишљено користио друга имена.

Мали Јосип најпре је похађао сеоску четворогодишњу основну. Први разред је понављао, а у другом, трећем и четвртом постигао је слаб успех. Ипак, показао је један таленат. Пошто је као понављач био крупнији од остале деце, учитељ му је поверио да на школској табли уписује имена немирних ђака. То је радио ревносно, па је често био редар. А као редар добио је још један задатак: да у присуству учитеља туче прутом по испруженим длановима ђаке које је означио као непослушне.

Дехуманизацији је ипак више допринело стање у бројној породици. “Мајка би ми рекла да љуљам млађег брата у колијевци. Ја бих љуљао, љуљао док дијете не би испало“, сведочио је Броз. Ни родитељи нису превише марили за њега, нарочито отац. Док је робијао, Фрањо му се ни једном није јавио, нити му је послао било какав пакет.

После основне школе, Броз је од 1905. до 1907. похађао тзв. опетовницу – школу у коју су опет ишли лоши ђаци. Обнављали су градиво већ пређено у четворогодишњој основној школи, два пута недељно, четвртком и недељом. У међувремену, Броз је чувао стоку код свог ујака, о коме је такође говорио све најгоре.

Из јада и невоље Јосипа извлачи рођак Јурица Броз, наредник аустроугарске војске. У наредничкој униформи Јурица је Јосипу “изгледао као генерал“, па га је лако наговорио да пође с њим у Сисак и да у кантини тамошње касарне изучава келнерски занат. Служење војника брзо му је досадило, па се у једној браварској радионици у Сиску пријавио за изучавање заната. Сваког дана је радио као шегрт, а два пута недељно ишао је у шегртску школу. То је трајало три године. Школу је једва завршио, са довољним успехом, добивши звање браварског – односно шлосерског, јер је службени био немачки језик – помоћника. Као браварски помоћник помиње се у документима и после 20 година, што значи да никада није постао бравар, односно мајстор (према данашњим звањима, био је полуквалификовани радник).

Одмах се испоставило да младог Јосипа не занима ни шлосерај. Послови су се тада лако добијали, плате су биле релативно боље од оних које је, много година касније, он диктирао. Али, Јосип Броз није желео да ради. На првом радном месту задржао се два месеца, другом четири и по, трећем осам месеци. Онда креће у централну Европу. У Ченкову код Прага радио је три и по месеца, а у “Шкоди“ свега десет дана. По неколико дана радио је и у Минхену, Мајнхајму и Руру, двадесетак дана у Бечу, и најзад, у једној аустријској фабрици, десет месеци.

У Бечу је живео његов старији брат Мартин, који га током 1912. године уписује на часове клавира и плеса. То је трајало кратко, али више него довољно за идолопоклонике, који ће га сматрати правим виртуозом на клавиру, испредајући легенде о безбројним умећима свог вође, али и о његовом пореклу (говорили су да је заправо “плаве крви“).

Те 1912. године Јосип Броз почиње “да се кинђури“, облачећи се изнад свог статуса, али и примања. То ће се ускоро променити на дужи рок. Наиме, крајем године Броз је регрутован за техничку службу Бечког арсенала. Оставио је добар утисак на старешине, који му због тога омогућавају да заврши подофицирску школу и добије чин каплара. Такође су му омогућили да вежба мачевање. Постао је првак 25. домобранског пука у овој дисциплини, а потом и други у аустроугарској армији. Награду му је уручио један од надвојвода из династије Хабзбурга. “Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!“ – говорио је много година касније, не скривајући одушевљење.

Непосредно после овога Аустроугарска напада Србију и почиње Први светски рат. Брозов 25. домобрански пук припадао је 42. домобранској вражјој дивизији, сачињеној већином од Хрвата. Дивизија је потучена најпре у Церској, а потом и у Колубарској бици. Ипак, Аустроугари су више месеци држали под окупацијом делове Подриња и Посавине, починивши масовне ратне злочине. Мапа кретања хрватске ђавоље дивизије поклапа се са мапом најсвирепијих злочина над српским цивилима.

Броз је касније тврдио да је у Србији водио антиратну кампању и да је због тога затворен у Петроварадинску тврђаву. Перо Симић пише да документа која је открио у московским архивима говоре супротно: Броз је напредовао од каплара до водника и добио је две сребрне медаље за храброст, по једну на српском и руском фронту.

И у Другом светском рату једна од хрватских дивизија у саставу немачке војске понеће име “Вражја“. За разлику од првог великог рата, ова дивизија бориће се најпре против Руса, па онда против Срба.

Вражја 42. дивизија пребачена је у Русију јануара 1915. године. У једној борби марта месеца Броз је тешко повредио средњи прст леве руке. Инвалидитет прста касније је скривао кожном навлаком или рукавицом, што ће постати један од елеманата приче о замени “правог Тита“.

Априла месеца тешко је рањен и заробљен. Аустроугари нису знали за то, па су децембра 1915. његово име објавили на листи погинулих.

Више од годину дана Броз је лечен у Казањској области, а затим је пребачен у заробљенички логор у Алатиру. Ту су се ратни заробљеници српске, хрватске и словеначке националности управо спремали да откажу послушност Аустроугарској и да се као добровољци јаве у српску војску, која се тада, 1916. године, налазила на Солунском фронту. Броз је то одбио, па је пребачен у заробљенички логор у Ардатову. Управа логора додељује га тројици сељака да ради у њиховом млину.

После неколико месеци, руска царска армија премешта Јосипа Броза у заробљенички логор у Кунгуру, у Пермској губернији. Овде су ратни заробљеници крчили шуме кроз које је грађена железничка пруга. Броз постаје “нека врста команданта“ својим друговима. Остајао је у бараци и бавио се административним пословима, све док није начинио неки пропуст, због ког су га козаци тешко претукли корбачима и бацили у затвор. “Издржао сам тридесет удараца које никада нећу заборавити“, рекао је касније једном биографу.

У затвору Броза затиче Фебруарска револуција 1917. године. Казна му је ускоро истекла, али је поново ухапшен због хушкања заробљеника на демонстрације. Премештен је у околину Перма, где је радио на оправци пруге. Одатле теретним возом бежи у Петроград, па у Финску, где га хапсе и упућују према логору у Кунгуру. Приликом транспорта искаче из воза и бежи ка Омску. Ту га затиче Октобарска револуција.

Бољшевици су, међутим, још били далеко. У сибирском селу Михајловскоје, 60 километара од Омска, Броз налази посао у млину који је држао неки Киргиз. Овде је нашао и своју прву жену, Пелагију Денисову Белоусову. Када су се венчали у православној цркви у Омску, 1918. године, имала је свега 14 година.

Бољшевици се примичу Омску 1919. године и Броз им подноси две молбе: да добије совјетско држављанство и да се учлани у Руску комунистичку партију (бољшевика). Обе молбе му одбијају, утврдивши да је у претходном периоду “бежао од Црвене армије“. Дали су му само легитимацију за повратак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, и то тек 5. августа 1920. године. То му неће сметати да изјављује како је учествовао у Октобарској револуцији.

Септембра 1920. године Броза видимо као команданта транспорта заробљених Аустроугара, које су бољшевици пустили на слободу уз посредовање немачког посланства.

Транспорт је ишао преко Немачке. Броз је у џепу имао више заробљеничких плата, од по три рубље месечно. То није била мала сума, али се у Немачкој за њу могло добити неупоредиво више – милијарде марака. Помисливши да је неким чудом постао богаташ, продао је Немцима све рубље. Његово одушевљење трајало је само док није сазнао шта је то инфлација. “Нисам баш био паметан, све је пропало“, рекао је касније.

Са супругом у деветом месецу трудноће, Броз улази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца без пребијене паре. После једнонедељног задржавања у карантину, у Марибору, полиција га уводи у књигу сумњивих лица, уз обавезу да се редовно јавља властима.

У Кумровцу, Броз не затиче родитеље. Због неке породичне свађе они су се преселили у село Купинец код Јастребарског. У једној кућици у Купинецу Пелагија и Јосип налазе само Фрању, јер је Марија преминула претходне године. Пелагија се ту први пут породила, али је беба преминула после неколико дана.

Броз се ускоро запошљава у једној механичарској радионици у Загребу, али само на пар месеци. Тада се понавља предратни сценарио: почиње да лута од места до места, брзо дајући или примајући отказе. Супругу углавном није водио са собом, а новац јој је ретко слао, иако се у писмима жалила на дугове. Родила је још једно дете, које је живело само две године, а затим и сина Жарка, који ће се изборити с недаћама.

Брозове навике су, дакле, остале исте, али променило се нешто друго: сада је постојала Комунистичка партија. Тако, од пустолова он постаје револуционар. Отказе је све мање добијао због нерада, а све више из “политичких разлога“.

Не може се поуздано утврдити када је постао члан КПЈ. Разуме се, касније му је у партијској књижици уписана најранија могућа година: 1920. Перо Симић сматра да се то десило 1924, а можда и касније, јер је те године ставио крст на споменик својој преминулој деци, на сеоском гробљу у Великом Тројству код Бјеловара. Поуздано се зна једино да је Пелагија Броз постала члан КПЈ 1926. године.

Као комуниста први пут је ухапшен 1925. у Бјеловару, због сакупљања оружја и припремања оружаног устанка. Њега и његове партијске другове пустили су после осам дана. Тада се сели у Загреб, па у Краљевицу, затим у Београд и Смедеревску Паланку, и најзад опет у Загреб.

У Загребу средином 1927. године добија прву партијску функцију: постаје члан Месног комитета КПЈ. На састанцима комитета успешно се залагао за стаљинизацију партије. Као илегална, партија је била малобројна – са 80 чланова загребачки комитет спадао је међу најбројније у земљи – али је успевала да убаци своје људе у легалну синдикалну организацију. Тако је и Броз ујесен те 1927. године добио прву плаћену функцију: секретар хрватске филијале Савеза радника металске индустрије и обрта Југославије.

Између ове две функције одробијао је пет месеци, због субверзивне комунистичке активности. Пролећа 1928. хапшен је и због насилног понашања, јер је ометао скуп Социјалистичке партије. Поново је ухапшен лета те године, у својој канцеларији у Савезу металаца, али је успео да побегне кроз клозетски прозор. После седам дана у стану Брозових полиција проналази скривено оружје и пропагандни материјал. Ухапшени су и Пелагија и Јосип Броз. Пелагија је ослобођена, а он је осуђен на пет година затвора.

Робијао је у Лепоглави, чији је управник био његов ратни друг из Првог светског рата, Максимилијан Бохачек, који му даје статус “слободњака“. Излазио је из казнионице “готово свакодневно“. Поред осталог, поправљао је електрично постројење у хотелу извесне Фидлерице, “а залазио је и у њен куплерај“, пише Перо Симић.

Затвори Краљевине за политичке осуђенике и иначе нису били строги. Комунисти су их називали “црвеним универзитетима“. Али, Броза и даље није хтела књига. За пет година није успео да заврши курс партијског образовања, који су држали његови другови. О томе ја касније причао:

“Послије пет година када сам требао изаћи са робије, био сам већ мало нервозан, јер нисам могао програм (политичког образовања) свршити, па ми је требало још да останем (у затвору) мало.“

Образовање других особа, па чак и марксистичко, Броз је заправо схватао као ману. “Имао је неку интелектуалистичку црту, није имао понашање правог партијца и то је људе плашило“, рекао је касније агентима Коминтерне за Камила Хорватина, свог партијског друга из Загреба. Обућара Благоја Паровића овако је окарактерисао: “Мислим да је он прави пролетер, мада има и образовање и теоретску обуку“. Док је за Владимира Ћопића саопштио: “Фракционаштва код њега није било, то је оно што се обично примећује код интелектуалаца“.

После жалбе на интелектуалце, у извештају генералном секретару Централног комитета КПЈ, Јосипу Чижинском, званом Милан Горкић, из Загреба с почетка 1937, Броз закључује: “С мануелцима је много лакше и стално сам у вези са њима“.

Ипак, у редовима комуниста робија је дизала углед. Зато је лета 1934. Броз добио задатак да оде на први службени пут у иностранство. У Бечу, где се налазило седиште ЦК КПЈ, поднео је извештај Чижинском о стању у земљи. Тема је била спор између југословенских и хрватских комуниста.

Ускоро, Броза примају у Политбиро и Централни комитет, што су биле плаћене функције. Тада узима псеудоним “Тито“, мада му је званично лажно име и даље било “Валтер“. И на новој дужности остаје радикалан. Тражи да се у извођењу револуције сарађује и са “најреакционарнијим национал-шовинистичким организацијама“. Затим издаје директиву да се где год је могуће оснивају тајне “борбене групе“, наоружане палицама, боксерима, кратким батинама или корбачима. Захтевао је да се избегава употреба ватреног оружја, али да се оно сакупља и скрива на погодна места.

Већ крајем те 1934. године Чижински одлучује да пошаље Броза у Москву. У писмима Коминтерни генерални секретар га хвали и препоручује, уз напомену да је реч о “раднику који је шест година провео на робији“, због чега “он можда у почетку неће бити рутиниран онако као неки извјежбани интелектуалци“.

(Из књиге “Истина о Титовим партизанима“, која је у припреми.)

Наставиће се

Затворено за коментаре.