Тито – биографија (2)

0227 A Tito robijas

0227 A Tito robijas

Тито – биографија (2)

Пише: Милослав Самарџић

Броз је схватио да се на новом послу (плаћени комуниста) од њега тражи “само“ да лажно оптужује сараднике. Факат да ће они бити мучени и убијени, у његовом систему вредности био је далеко испод факта да га клевете остављају у послу, и то на све вишим положајима

У почетку, руководство Комунистичке партије чинили су интелектуалци, као што је то био случај и код других партија. Али, комунисти су имали обичај да у своја највиша тела уводе раднике. Чак и при крају њихове владавине, најјаче аплаузе на партијским конгресима по правилу су добијали реферати неколицине радника. Често су то заправо били бивши радници, а професионални партијци, као у овом случају Броз. На њихова излагања није се обраћала пажња, нити је све то имало какав значај, сем симболичне “везе са базом“. Радници су представљали “свете краве“ комунистичке демагогије, али, с тачке гледишта високих руководилаца, такође и особе са којима је лако манипулисати, због њиховог нижег образовања.

За избор Броза Чижински је имао и један практичан мотив: он је знао руски језик, пошто је као аустроугарски ратни заробљеник пет и по година живео у Русији.

У Москви, фебруара 1935, Коминтерна смешта Броза у Хотел “Лукс“, који је служио за боравак агената Треће интернационале из целог света. Уследили су дуги разговори са двојицом тзв. кадровика, Јакубовичем и Шпинером. У почетку, Броз није знао да су они агенти тајне полиције НКВД (бивше Чеке), инсталирани у Коминтерну.

Питали су га о многим особама у КПЈ. О Чижинском, који се први нашао на тапету, Броз је најпре причао лепо. Уосталом, знао је да је ту захваљујући њему. Али, агенти нису желели да слушају похвале. Они су били део огромне бирократске машинерије, која је имала задатак да о свима води евиденцију и да открива што више “непријатеља народа“. Зато су потпитањима усмеравали Броза ка критици. И он је одмах почео да критикује.

Двојица “кадровика“ толико су била задовољна Брозовим оговарањем својих другова, да га, после састављања записника, шаљу на једномесечни одмор. Уследило је муњевито напредовање: постављен је за предавача на југословенском сектору Међународне лењинске школе у Москви, па за члана Представништва КПЈ у Коминтерни. Затим му је удовољено молби да присуствује Седмом конгресу Коминтерне, када је први пут видео Стаљина.

После конгреса, Броз је добио задатак да тројици комуниста из Југославије буде водич кроз Совјетски Савез, како би они видели наводна достигнућа социјалистичке пољопривреде. Међутим, сви су били разочарани, јер су у Југославији и села и земљорадничке задруге били развијенији. “У нашој земљи, колико год је пољопривреда била заостала, ипак је много боље изгледала и стандард је био виши. У многе ствари су се разочарали, само ја сам им рекао да о томе не треба говорити у Југославији“, сведочио је касније Броз.

На дужностима у Коминтерни остаје до марта 1936. године. Брак са Пелагијом Белоусовом раскинуо је 16. априла 1936, у Октобарском полицијском бироу у Москви. На истој адреси, 16. октобра се венчао са двоструко млађом, 22-годишњом немачком комунисткињом Елзом Јоханом Кениг.

Није познато која му је била званична дужност у том периоду, али тада је највише сарађивао са НКВД-ом. Оптуживао је све из своје околине. “Флајшер је безосјећајан друг, има бирократски однос према људима. Претворио се у правог пијаницу. Немаран је, не води никакав посао“, рекао је, поред осталог, за Ивана Гржетића “Флајшера“, који му је био први претпостављени у Представништву КПЈ у Коминтерни.

А ово је рекао за Ђуру Цвијића, бившег генералног секретара ЦК КПЈ: “Има лошу особину да понекад шири разне гласине… Није познато како сазнаје неке ствари… По мом мишљењу, друг Крешић (Цвијић) још није заслужио да се прекине његово посматрање“.

Масовне ликвидације у стаљинистичким чисткама биле су у пуном јеку. Пала је глава и првом високом руководиоцу, бившем председнику Коминтерне Зиновјеву, после првог масовног јавног процеса у Москви. Тајна полиција тражи нове жртве и Јосип Броз јој даје све више изјава о својим друговима.

“Сматрам да се није отарасио својих фракционашких ставова“, пресудио је Цвијићу приликом допуне записника.

Оштрију изјаву дао је и о Адолфу Муку:

“Политички није изграђен. Знам да је дозволио да се догоде грешке јер није могао да се оријентише. Значи да он нема политичку перспективу.“

Ово је била Брозова пресуда Камилу Хорватину:

“Нема прилаз људима. Тај недостатак је имао још у земљи, груб у комуникацији“.

За фракционаштво, групашење, авантуризам, троцкизам, итд, оптужио је и многе друге, а међу осталима и Симу Марковића и Филипа Филиповића. Оптужио је и Антуна Маврака Кербера, који га је једно време, када је остао без посла, са женом и дететом примио у свој стан у Загребу.

Још једну “белу мрљу“ Брозове биографије представљало је његово учешће у Шпанском грађанском рату. Разлог је једноставан: Брозов боравак у Барселони и Албасети, крајем 1936. године, поклапа се “са убиствима која су извршили чекисти (агенти совјетске тајне полиције), ликвидирајући главне југословенске комунисте“, а управо “после тог масакра Тито је постао шеф КПЈ“ – како је то, на основу података француске обавештајне службе, јула 1966. године објавио париски лист “Орор“.

У Југославији, Броз је негирао одлазак у Шпанију, али није се усудио да то прећути у интервјуу за часопис “Лајф“ 1952. године. Овај амерички часопис читао се широм света, па би Брозови саборци из Шпаније, међународни револуционари, уочили да он прича неистине. Многи од њих заиста су, у разним приликама, посведочили да су га сретали у Шпанији.

Благодети високог комунистичког функционера Броз је осетио тек после тог првог одласка из Москве, ујесен 1936. године. Наредне две године провео је у европским земљама, највише у Шпанији и Француској, као и у Југославији. На фотографијама се види да тада први пут у животу постаје гојазан. Сви чланови Политбироа КПЈ имали су редовне плате од по 2.000 француских франака месечно (просечна плата квалификованог радника у Француској тада је износила око 1.000 франака месечно). Добијали су новац и преко те суме, али за све исплате није вођена евиденција, тј. радило се и “на црно“. Перо Симић пише да су управо велика примања и лагодан живот били “повод за многа трвења у партијском руководству, која су се, да не би била до краја огољена, по правилу називала фракцијским борбама“.

Када је и Чижински (Горкић) убијен у Москви, 1937. године, Броз почиње да се намеће за функцију генералног секретара ЦК КПЈ. Тактика му је била једноставна: поред уобичајених оптужби, супарнике је проглашавао и “Горкићевим људима“. Ипак, није добио функцију, па чак ни дозволу да се врати у Москву, све до августа 1938. године. Тада је тражио нове чистке у КПЈ – иако је она спала на мање од 2.000 чланова – али узалуд. Коминтерна је већ више од годину дана држала своју југословенску секцију без генералног секретара.

У међувремену, и други су њему радили о глави, а пре свих Иван Марић и Камил Хорватин. Замерали су му што је због пропуста у организацији на југословенској обали ухапшен пун брод добровољаца послатих у Шпански грађански рат, затим чињеницу да није побегао из Лепоглаве, иако је био “слободњак“, подношење лажних извештаја о стању у партији, нуђење сарадње свим “покретима и странкама који се данас боре за слободу хрватског народа“, итд.

У међусобним оптужбама победио је Броз. Убијени су Марић и Хорватин, мада су они њега основано оптуживали.

Међутим, Броз и даље није добијао функцију. Зато следећег месеца, септембра 1938, исписује оштру оптужницу за деветорицу својих другова, од којих су седморица већ били убијени. Ивана Гржетића “Флајшера“ оптуживао је по четврти пут. Он је био мртав већ годину дана, а убијен је после треће Брозове оптужнице. Са овог списка, из септембра 1939, у животу су били још само Симо Миљуш и Сима Марковић. На крају извештаја, Броз даје следећу напомену агентима НКВД-а: “Уколико су потребни подаци о некоме кога овдје нисам поменуо, молим да ми се то напомене“.

Рекли су му да није поменуо своје две венчане жене. Он је одмах и о једној и о другој написао све најгоре. Пелагију је окарактерисао као особу без “материнских осјећаја“, која је била “туђинац“ њиховом сину Жарку, док је за Елзу “мислио да је она провјерена“, пошто је била “ћерка биједног радника“ и “жена истакнутог политичког радника њемачког комсомола, који је био кажњен са 15 година затвора“. (Елза се удала за Броза после развода са тим комсомолцем, Ернстом Вабром.) У вези обадве супруге закључује:

“Сматрам да сам овдје био недовољно будан и да је то у мојој партијској каријери велика мрља. Мислим да то могу да искористе разни саботери наше партије у борби против мене“.

И оне су се већ налазиле у армији ухапшених. Броз вероватно није знао да је Елза убијена, а да је Пелагија још жива. Елзин први супруг после рата је постао министар у влади Источне Немачке. На његов захтев она је рехабилитована 1958, као невина жртва стаљинистичких чистки. Пелагија – једина особа која је преживела Брозове клевете – пуштена је из затвора на почетку рата, али је поново ухапшена у време Резолуције Информбироа, 1948. године, иако се у међувремену удала и добила још једно дете. Ослобођена је после Стаљинове смрти.

Одрастајући без родитеља, Жарко Броз је постао преступник, па је доста времена проводио у московским казнено-поправним домовима.

А Јосип Броз је и даље гледао како да напредује у партијској хијерархији.

Према томе, комунистички систем је протежирао особе попут Броза, док је он целог живота тражио управо такво “радно место“: комунистички партијац. После безброј промењених радних места, ово ће му постати стално занимање. Схватио је да се на том послу од њега тражи “само“ да лажно оптужује друге. Факат да ће они бити мучени и убијени, у његовом систему вредности био је далеко испод факта да га клевете остављају у послу, и то на све вишим положајима.

То што су му неке жртве помагале да напредује у партији, попут Чижинског, што су му давале хлеб и кров над главом када је био гладан и без ичега, попут Маврака, што су се старале о заједничком детету, попут Пелагије, или што ће дете препустити улици – ни то за њега није значило ништа.

Речју, Броз је био идеалан комуниста: без савести, необразован и “син биједног сељака“. Његов ход ка врху партије био је логична последица тих чињеница, али је ипак, због природе комунистичког система, био пун страхова. Тако, када је ухапшен и његов близак сарадник Владимир Ћопић, о коме је такође дао “изјаву“, ујесен 1938, Броз је оседео за једну ноћ. Веровао је да ће те ноћи тајна полиција на пут без повратка одвести и њега.

На врху ће се, међутим, тражити војнички и државнички квалитети. Њих није било и следила је катастрофа за катастрофом: најпре огромни губици у рату, а потом уништење државне економије. За време Брозове владавине први пут у историји земље створиле су се милионске колоне економских избеглица из богатих области, које су до тада биле мека за сиротињу из пасивних крајева, али и за квалификовану радну снагу из развијених европских земаља.

Такви као Броз, разуме се, не долазе на власт у демократским системима. Али, испоставило се да их велике демократске државе ипак подржавају у другим земљама, када то одговара њиховим империјалним интересима. Дуг је списак особа Брозовог карактера које су западне земље довеле на власт у многим државама широм света.

Наставиће се

Затворено за коментаре.