Трибина на ФПН у Београду: Крах службене верзије о Сребреници

2d586b77-ba5b-4131-a722-a9667bbde107

2d586b77-ba5b-4131-a722-a9667bbde107

Студентима ФПН ову значајну тему су из разних углова осветлили проф. Лоренц Френч, криминолог из САД, који се тренутно налази на Фулбрајтовој стипендији у БиХ, Стефан Каргановић из „Историјског пројекта Сребреница,“ Немања Стјепановић из „Фонда за хуманитарно право,“ и Наим Лео Башири из „Института за европске послове.“

Трибина је протекла у полемичкој атмосфери, али без било каквих инцидената.

Проф. Френч је истакао потребу за објективним истраживањем сложених и контроверзних догађаја као што је Сребреница и малу вероватноћу да би наметање верзије победника, што оличава делатност Хашког трибунала, могло допринети миру и трајном помирењу сукобљених страна. Предложио је коришћење примереније терминологије зато што квалификација „геноцида“ не одговара ни природи ни последицама сребреничких догађаја у јулу 1995.

Лео Наим Башири је слушаоце упознао са пет корака негирања геноцида, од „оговарања и омаловажавања“ циљне групе до извршења геноцидног чина над њом.

Стефан Каргановић је изнео низ утврђених и релевантних чињеница у вези са Сребреницом са којима би се службени наратив морао усагласити пре него што ће бити могуће рећи да је убедљив и сувисао.

Немања Стјепановић је енергично критиковао излагање Стефана Каргановића, тврдећи да, напротив, закључак о геноциду у Сребреници подупиру пресуде Хашког трибунала и „обиље доказа“ на којима почивају.

Критичка питања студената из публике показала су висок степен интересовања и обавештености.

Успешно одржавање трибине о Сребреници на ФПН потврђује зрелост студената ФПН и способност да се са најосетљивијим темама суоче на академски одговоран начин. Питања и коментари упућени учесницима на тему Сребренице оповргавају стереотип о овом факултету који је настао после посета генералног секретара НАТО пакта, Јенса Столтенберга, и шефа делегације ЕУ у Србији, Мајкла Девенпорта. Руководство ФПН је донело исправну одлуку када је студентима овог факултета омогућило да чују разна тумачења контроверзних догађаја на подручју Сребренице у јулу 1995.

Зоран Цветановић

(Печат, 18. март 2016)

Стефан Каргановић: Излагање на трибини „Случај Сребреница“

Факултет политичких наука у Београду, 11. марта 2016.

Поштовани студенти и професори,
Уважене колеге,

Можда грешим, али имам утисак благог застрашивања оних који би се одважили да критички испитују или у неким аспектима  „негирају“ закључке Хашког трибунала. Ја се надам да ме осећај вара, а ако то није случај онда бих вас охрабрио да никоме не дозволите да покуша да паралише ваш интелект. Професор Френч и ја смо из Америке, и ми можемо да станемо насред Тајмс сквера и да кажемо да су пресуде Врховног суда Сједињених Америчких Држава – корумпиране и имбецилне. Нико нас за тако нешто не би звао на информативан разговор. Ја знам да је Србија конформистичко и ауторитарно друштво, али вас уверавам да и ви можете да урадите то исто, можда не у односу на ваш Врховни суд, али сигурно у односу на Трибунал у Хагу.

У овој земљи ви имате довољно искуства са политичким судовима и штетним последицама њиховог деловања, пре свега по интегритет историјског записа и поштење јавног дискурса. Зато, када вам се наметљиво сугерише да пресуде неких судова треба беспоговорно да прихватите, да је политички некоректно о њима расправљати и да те пресуде не подлежу критичком преиспитивању, то је сигнал да се вероватно ради о политички импровизованим правним закључцима који почивају на стакленим ногама.

Изложићу вам,  у вези са Сребреницом, неколико података који би се у Америци звали hard data points. То су чињенице које су утврђене, неспорне и релевантне за разматрање одређене материје. То значи следеће. Свако има право да тврди да је земља равна плоча и да наводи податке који тој тврдњи иду у прилог. Међутим, постоје неке утврђене чињенице које ту тврдњу разборито доводе у питање, као на пример слике из васионе које стварају утисак да је земља округла. То би било пример hard data point у овој ситуацији. Ако неко тврди да је земља равна плоча, то је потпуно у реду, али од њега или ње ипак се очекује да на задовољавајући начин објасни те снимке и да их доведе у склад са својом тезом.

Прво и основно питање када је реч о догађајима у јулу 1995. године гласи: „Постоје ли докази геноцидне намере у Сребреници?“

То је суштина контроверзе о Сребреници, и у правном и у политичком смислу. У недостатку утврђене геноцидне намере, dolus specialis, без обзира на цифре и околности, убијање у Сребреници се може осудити али се не може уздићи на ниво геноцида. Геноцид је знатно више од простог убијања или вођења војне операције са смртоносним или разорним последицама. Срж деликта геноцида је намера да се физички уништи једна од категорија лица заштићених Конвенцијом: етничка, верска или расна. То није спорно и сви стручњаци то знају и прихватају.
Пођемо ли од практичне претпоставке да сазревање и логистичка припрема геноцидног подухвата изискује одређени временски оквир, разумно је поставити питање: у којем тренутку и на којем временском растојању од догађаја је у случају Сребренице утврђен настанак геноцидне намере, ако је постојала?

То је први hard data point на који желим да вам скренем пажњу. Главни истражитељ Хашког трибунала, Жан-Рене Руез, у новембру 2001, пред Комисијом француског парламента за Сребреницу, одговорио је на питање које му је Комисија поставила, да ли је тачно да пре 9. јула није постојао план за заузимање енклаве, упркос томе да је та територија за босанске Србе била од великог стратегијског значаја. Руез је одговорио:

„Фактички, одлука о заузимању енклаве није била донета пре 9. јула, када је генерал Младић схватио да енклава неће бити брањена. Првобитни циљ је био да се енклава сузи на територију града Сребренице и да се претвори у огроман избеглички логор на отвореном, да би се УН на такав начин принудиле да отпочну са евакуацијом из те зоне.“[1]

Други део Руезове изјаве је нагађање, али онај први, о непостојању намере на српској страни, пре 9. јула, да се Сребреница заузме темељи се на документима у које је Руез имао увид и предочио Комисији, и зато има снагу доказиве чињенице.

Ако се има у виду тврдња да се геноцид у Сребреници догодио у временском распону између 13. и 17. јула, ово је податак од капиталног значаја, и то из извора блиског Тужилаштву хашког Трибунала. То значи да намера о физичком уништењу становништва Сребренице, или неког његовог дела, није могла постојати пре 9. јула, а наводни геноцид је почео само четири дана после тога.

Следећи hard data point. Војном вештаку Тужилаштва Хашког трибунала, Ричарду Батлеру, дугујемо друго значајно прецизирање редоследа догађаја, опет против интереса установе за коју ради и утолико веродостојније.

Као сведок тужилаштва на суђењу „Пелемишу и Перићу“ пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине у Сарајеву 2010. године Батлер се изјаснио не само у вези са следом догађаја, него и кључним питањем: геноцидним умишљајем.  Укратко, Батлер, који је у званичном својству војног вештака оптужбе имао доступ најосетљивијим и најрелевантнијим документима, изјавио је да није открио никакву назнаку о постојању плана да се Муслимани истребе, бар до 11. јула, када су српске снаге заузеле Сребреницу. То Руезову хронологију помера унапред за још два дана, потврђујући да на српској страни о  геноциду није било размишљања ни четрдесет осам часова до почетка импутираног злочина.[2]

У наставку свога сведочења, Батлер је, поред овога, изнео још неколико ставова који постојање геноцидне намере стављају под општу сумњу, да се изразимо најуздржаније.

Прво, он потврђује Руезову тезу да је изворни циљ српске војне операције, за коју је планирање отпочело 30. јуна 1995, било само да заштићену зону УН сведе на градску површину Сребренице. Друго, наређење војсци да уђе у Сребреницу председник Караџић је издао 10. јула, или на само један дан пре него што се то догодило. То значи да је преузимање енклаве представљало импровизовану одлуку, донету у светлу војног успеха операције до тог тренутка, а не смишљен потез са циљем заробљавања бројног муслиманског становништва, да би затим били уништени. Треће, све док неочекивано 10. јула опсег операције није био проширен,  да од тог тренутка обухвати потпуно заузимање енклаве, операција је била вођена искључиво на нивоу Дринског корпуса ВРС, без учешћа Главног штаба или других виших структура. Четврто, Батлер каже да му „није познат“ ниједан пример да је после 11. јула, датума када је енклава већ била заузета и када је операција била приведена крају, ВРС ватрено дејствовала против цивила у  Сребреници. Пето, што се тиче депортације цивила из енклаве, ни у вези са тиме, по Батлеру, „документи не садрже доказе“ претходног планирања од пре 11. јула ујутру, када је донета одлука да се уђе у Сребреницу.  Најзад, шесто, Батлер је сагласан са тиме да у редовима Војске Републике Српске није било очекивања да би заробљеници могли бити погубљени, по Батлеру, „све до 12. па чак и 13. јула.“

Сада се поставља критично питање: у којој мери су овај редослед и анализа догађаја најмеродавнијих сарадника Тужилаштва МКТБЈ ускладиви са тезом да је политичко и војно руководство Републике Српске намеравало физичко уништење Муслимана у Сребреници као таквих, као етничке или верске заједнице? Конвенција о геноциду прописује да је тако морало бити да би се геноцид догодио. А ако се  у Сребреници заиста догодио геноцид, или у најмању  руку убијање масовнијих размера, да ли је то било последица одговарајуће намере?

Ви одлучите.

Из овог угла, и то је следећи hard data point, у потпуности су разумљива питања која је поставио истакнути канадски правник и  стручњак за геноцид, Вилијам Шабас, непосредно после изрицања пресуде у предмету Крстић 2002. године:
„Нема ли другог убедљивог објашњења за погубљење 7.000 мушкараца и дечака у Сребреници? Постоји ли могућност да су постали мета зато што су били војноспособни, и самим тим фактичка или потенцијална борбена лица? Да ли би неко ко је стварно наумио физичко уништење једне групе, и довољно је свиреп да би убио више од 7.000 незаштићених мушкараца и дечака, уложио потребан напор да организује превоз жена, деца и остарелих – на сигурно?“[3]

Опет, ви одлучите.

Чињеница је  – добро позната свим стручњацима који се овом темом баве – да ни на једном од седам сребреничких суђења до сада пред МКТБЈ није предочен ниједан доказ, са било којег командног нивоа, који указује на постојање намере и којим се наређује предузимање неопходних логистичких мера са циљем уништења муслиманске заједнице у Сребреници. На који начин Хашки трибунал ипак изводи закључак да се догодио геноцид?

Одговор на ово питање налази се у пар. 4 пресуде генералу Крстићу, и то је следећи hard data point. Ради се о једној врло  иновативној аналитичкој техници и правној доктрини:

„Претресно Веће се ослања на мозаик доказа који у својој свеукупности приказује догађаје током неколико дана у јулу 1995. године.“[4]

Импликација отворене примене овако непрецизне методологије је да чврстих и непосредних доказа – нема. Веће потенцијалну доказну грађу о геноцидном умишљају третира као коцкице у мозаику и спаја их на начин који би се могао упоредити са цртежом у Роршах тесту. Сваки посматрач у принципу цртеж може да  тумачи на  различит и субјективан начин, као што Веће тумачи свој мозаик.

Што се тиче фактографије људских губитака на подручју Сребренице у јулу 1995, они су били знатни и несумњиво броје неколико хиљада. Постоји општа сагласност у изворима на свим странама ове дебате  да је на дан пада Сребренице 11. јула 1995. у енклави било око 40.000 особа. Располажемо у вези са демографском сликом бар још једним релевантним hard data point податком, а то је збирни извештај команде снага Уједињених нација, УНПРОФОР-а, сектор Исток, у Тузли, под датумом 4. августа 1995. где стоји да је особље УН до тог дана у Тузли регистровало 35.632 избеглица које су приспеле са територије сребреничке енклаве[5]. У односу на број становника енклаве пре масовне погибије, овај документ служи као кључан маркер промене у демографској ситуацији, која се у међувремену догодила. То имплицира да се укупни демографски губици становништва енклаве Сребреница крећу у пределу од око 4.500.

Следећи hard data point је општеприхваћена чињеница  да су у јулу 1995. на подручју Сребренице постојала два крупна узрока људских губитака: стрељање ратних заробљеника и погибија у ратним дејствима припадника колоне 28. дивизије Армије БиХ која је вршила пробој из Сребренице ка територији под контролом сарајевске владе у Тузли. По међународном праву, погубљење заробљеника је ратни злочин и кажњиво је. Борбени губици припадника војне колоне у пробоју, без обзира на то што им је био прикључен и одређени број цивила, не повлаче кривичну одговорност. То прихвата и Хашки трибунал и зато за ове губитке нико није одговарао.

Процене легалних губитака које је у борбеним дејствима претрпела колона у пробоју – варирају. Војни вештак тужилаштва Хашког трибунала, Ричард Батлер, процењује их на између 2.000 и 4.000, војни посматрач УН Карлос Мартинс Бранко на око 2.000, по америчком обавештајцу Џону Шиндлеру ти губици износе око 5.000, по мировном преговарачу Карлу Билту у његовим мемоарима – око 4.000, а УН у свом извештају износе цифру од око 3.000. Ту очигледно услед хаотичних околности нема научне прецизности, али ово вам пружа представу о реду величина тих губитака, који ни по којем основу не потпадају под кршење међународног ратног права нити би се могли убројати међу жртве геноцида.

То оставља отвореним питање колико је могло бити жртава стрељања, што несумњиво представља ратни злочин и потенцијално указује на могућност геноцида, уколико су остали услови за то задовољени.

У периоду између 1996. и 2001. године форензички тимови Тужилаштва Хашког трибунала обавили су ексхумације током којих су обрадили и класификовали 3.568 „случајева,“ с тим што један „случај“ не значи нужно једно тело и може да се састоји од само неколико костију. Њихова форензичка анализа, коју подупиру детаљни аутопсијски извештаји, даје следеће резултате:

  • 442 ексхумиране особе су непобитно жртве стрељања зато што су имале повезе преко руку или очију:
  • 627 особа имају повреде од фрагмената мина или артиљеријских пројектила, што углавном искључује погубљење и конзистентније је са погибијом у борби;
  • 505 тела има повреде од метка, што може да буде последица погубљења, али и борби;
  • за 411 тела форензичари Тужилаштва нису могли утврдити узрок смрти;
  • 583 „случајева“ представљају само делове тела, с тим што су форензички стручњаци Тужилаштва МКТБЈ констатовали да за 92,4% њих није могуће утврдити узрок смрти.

Пребројавањем упарених бедрених костију утврђено је да се у ових око 3.500 „случајева“ налази приближно 1.900 особа. Стање посмртних остатака и образац рањавања врло су хетерогени и не указују једнозначно на погубљење, као што би се очекивало да је већина ових особа била стрељана. и то је врло значајан податак.

Од 2002. године форензичари Хашког трибунала су напустили БиХ и њихов посао преузима „Међународна комисија за нестала лица“, ICMP, основана 1997. године, чијег директора именује Стејт департман Сједињених Америчких Држава[6]. Од како је ICMP преузео ексхумације број идентификованих жртава нагло расте, наводно захваљујући примени ДНК технологије.

Међутим, и ово је следећи hard data point, ДНК упаривањима не могу се утврдити кључне чињенице у криминолошком истраживању ове врсте, а то су време, узрок и начин смрти, већ само идентитет тела. То је на суђењу Караџићу (22. марта 2012.) под унакрсним испитивањем потврдио директор за форензику ICMP-ија, Томас  Парсонс:

„Међународна комисија за нестала лица се не бави питањем како су те особе биле убијене, нити да ли је њихова смрт била законита или не. Ја пружам извештај о идентификацијама које су биле обављене у вези са посмртним остацима који су били ексхумирани из масовних гробница.“ (Транскрипт  с. 26633)

Ако се зна да су се истовремено са стрељањима у непосредној близини одвијала и жестока борбена дејства на дугачком фронту од 60 км између Сребренице и Тузле, мислим да је очигледно да је пука идентификација мртве особе потпуно бескорисна као доказ у вођењу кривичног поступка, а о правној квалификацији дела и да не говоримо.

Најзад, и овим закључујем фактографски преглед мога излагања, шта би се о броју сребреничких жртава дало закључити из пресуда Хашког трибунала?

У пресуди Крстићу стоји да је било стрељано „7.000 до 8.000 људи“ (Првостепена, пар. 487).

У предмету Поповић веће је закључило да је „од 12. јула па до краја јула било погубљено неколико хиљада мушкараца босанских муслимана“ (Првостепена, пар. 793) па затим у фусноти стоји да је „утврђено да је најмање 5.336 идентификованих појединаца убијено после пада Сребренице, с тим што би се та цифра могла попети  и до 7.826“ (фуснота 2862).

У предмету Толимир веће је у другостепеној пресуди утврдило „4.970 жртава“ (пар. 718).

Све ове врло различите цифре наведене су у разним пресудама и правоснажне су у предметима на које се односе. Оне се међусобно не поклапају и премашују по неколико пута број стрељаних особа на који упућују форензички налази стручњака који су обавили теренска истраживања, по задатку самога Тужилаштва. Ви будите порота, судите сами.

Ретроспективно, двадесет година после догађаја, обриси агенде којој Сребреница служи могу се дефинисати. Прво, „Сребреница“ је трансформисана у привидно хуманитарни изговор за низ убитачних и разорних интервенција западне Алијансе против непокорних суверених држава. Од напада на Југославију 1999. године, па преко Ирака, Либије и Сирије, примена доктрине Right to protect, или R2P, која је наводно настала да се „не би опет догодила Сребреница“ одговорна је за  убиство око два милиона људских бића, у огромној већини муслимана, разарање њихових држава, колапс њихових друштава и пљачку њихових природних богатстава.

Службени наратив о Сребреници је послужио као рационализација за уништење најмање сто пута више људских живота од броја за које се тврди да су били погубљени у јулу 1995.

Други значајан начин штетног политичког коришћења службеног наратива у вези са Сребреницом је изазивање трајног раздора између православних и муслимана, две најважније конститутивне заједнице у Босни и Херцеговини. То Босну и Херцеговину, у одсуству спољашње интервенције, по дефиницији чини немогућом државом. Страном фактору такво стање идеално одговара. Његов интерес је различит од интереса свих локалних актера. Узајамно неповерење и непријатељство делова становништва омогућава му да своје присуство продужи у недоглед и, делујући као арбитар, да манипулише свима њима.

Сребреница је исувише озбиљно питање да би се свела на две поједностављене крилатице: „геноцид“ и „осам хиљада мушкараца и дечака.“ Чак и летимична провера ових крилатица показује да обе стоје на стакленим ногама. Зато је ауторима тих крилатица неопходно да критичко испитивање чињеница спрече и престрашеним конформистима наметну закључке политичких судова.

Ви имате моралну и интелектуалну обавезу да будете скептични у односу на све што нисте проверили и да негирате све у шта нисте убеђени. Да би чињенице однеле превагу, нису потребни друштвени притисци нити покретање кривичних поступака за „негирање“ против оних који другачије мисле.

Ако сматрате да се у Сребреници догодио геноцид за који треба морално или на неки други начин да испаштате, наставите да тако мислите и испаштајте на начин који се вама чини најприкладнији. А ако мислите да се у Сребреници није догодио геноцид, слободно га негирајте.

____________________________

[1] RAPPORT D’INFORMATION No. 3413, Народна Скупштина Француске, 22. новембар 2001, стр. 43.

[2] Суд БиХ, Одељење за ратне злочине, Тужилац против Пелемиша и осталих,  X-KR-08/602, 22. март 2010.

[3] William A. Schabas, “Was Genocide Committed in Bosnia and Herzegovina?  First Judgments of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia,” Fordham Journal of International Law, Vol. 25, No. 23, 2001-2002, стр. 46.

[4] ICTY, Prosecutor v Krstić, првостепена пресуда, пар. 4

[5] Извештај УНПРОФОР-а од 4. августа 1995. (PDF)

[6] Secretary Appoints New Chairperson of the International Commission for Missing Persons, May 11, 2001 (Word)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7he

Затворено за коментаре.