У име Бога, правде и истине

Четници 2. крушевачке бригаде Расинског корпуса, у селу Кошеви код Крушевца
Четници 2. крушевачке бригаде Расинског корпуса, у селу Кошеви код Крушевца

Четници 2. крушевачке бригаде Расинског корпуса, у селу Кошеви код Крушевца

У име Бога, правде и истине

Одговор на најновију пропаганду Субнора из Крушевца

ПИШЕ: Александар ДИНЧИЋ

 

Пре тачно годину дана, са благословом свештеника крушевачке епархије и оца Драгића Илића, појавила се из штампе књига „Расински корпус српских четника Равне Горе“, аутора Петра Миладиновића и Александра Динчића, са жељом да исправи вишедеценијску неправду која је нанета Југословенској војсци у отаџбини и равногорском покрету на подручју крушевачког ратног округа. Писци књиге знали су да ће наћи одобрење и огорчење. То се видело још на промоцији у Крушевцу, када су појединци из публике, а незадовољни промоцијом, напустили салу.

ВРАЋЕНИ РУКОПИС

И није требало много чекати. Да ли зато што се сазнало да је рукопис био увелико у припреми или не, тек, истог месеца, појавила се још једна у низу књига о партизанским одредима, коју је приредио некадашњи учитељ Томислав Милетић из Крушевца. То је заправо рукопис покојног Антонија Маринковића под називом „Расински партизански НОП одред“, написан још 1971. године. Тако је настављено континуирано историографско приказивање ратне историје по принципу „све се зна, али се не бележи“.

Дословно, све књиге писане о партизанским одредима, бригадама, дивизијама и корпусима конципиране су по истом принципу: костур приче чине изјаве преживелих бораца, док се историјски извори цитирају и наводе само онда када припређивачима или писцима то одговара.

И књига „Расински НОП одред“ је написана на исти начин. Тако Маринковићев рукопис на 350 страна, има 370 фуснота – извора сазнања, што значи да је у просеку за сваку страну валидан само један извор сазнања. Од тога је приређивач интервенисао 200, а писац 170 пута.

До неког историјског помака није дошло, нити може икада доћи обзиром да је рукопис још један у низу насталих из угла и са погледном једне тоталитарне идеологије од које се многи данас ограђују и која се, примера ради, у Пољској санкционише по закону.

Маринковићев рукопис наставља стару причу која се ширила по књигама које су обухватале територију Јужне Србије за време Другог светског рата: 60 партизана Расинског одреда задаје невоље окупаторским војницима а народ је одушевљен партизанским покретом. С друге стране, десет хиљада четника приказани су трупама без вредности – „бандама“, слабог морала и дисциплине, губе у свим окршајима са „прекаљеним“ партизанима, сарађују са окупаторима и на послетку губе рат.

Разлика између књига писаних у вестерн стилу, које су већ обрађивале партизанске одреде и ове јесте да је Расински партизански одред за време рата била толико минорна војна формација да су приређивачи серије о партизанским јединицама у Србији прочитали Маринковићев рукопис и вратили га. Тако је и остао у Историјском архиву у Крушевцу док до њега није дошао Томислав Милетић и објавио га.

Оно што је једино позитивно код Маринковићевог рукописа јесте попис партизанских бораца – ту се у суштини и све види и признање да су партизани убијали душевно оболеле особе да им не би били на терету, што је случај са стрељањем партизанке Надежде-Наде Поповић (стр. 203 и 344). То чак ни окупатори и најгори есесовци нису радили. Такође се уочава да не постоје слике бораца са народом, иако је народ њима, који су се прозвали „Народноослободилачком војском“, одушевљен. Овде је такође занимљива и судбина учитељице Богиње Михаиловић, на чијем лику је Добрица Ћосић у роману „Далеко је сунце“ изградио лик Гвоздена, која није стрељана због грешака већ зато што је носила непожељно дете једног партизанског команданта. Али, Маринковић је цео случају учитељице Богиње елегантно заобишао.

Занимљиво је и признање партизана Драгољуба Ђокића-Канта, чије добро пробране делове дневника аутор највише и користи, а који каже једну сушту истину, „да је љубав са другарицама била подстрек да другови постану бољи борци и да се више истакну на сваком пољу рада“(стр. 203). Револуција није могла да се „гура“ само са друговима. Иначе, партизани, тј. „Народноослободилачка војска Југославије“ су поред такозване Ослободилачке војске Косова, јединствена војна формација која је у свом саставу имала велики проценат жена бораца. А Ђокић каже зашто је то код првих рађено. Највероватније и код других. Ђокић такође пише „како је другарица Анђа говорила да само воли командире“ (стр. 203). Па даље: „Касније, када је било више другарица долазило у одреду долазило је и до расправе око њих али већином у шали“. Због ових „шала“ падале су због другарица и главе, што је био случај на Космају, који је после рата инспирисао режисера да сними филм „Девојка са Космаја“.

Исто тако је занимљиво и признање Ђокића, који на 148 страни каже „да су вршљали по Жупском и Копаоничком срезу, одржавали политичке митинге по чисто четничким селима, где до тада нису долазили и да у храни нису оскудевали“

Маринковић на страни 15, описујући комунистичко „антифашистичко“ деловање пред почетак рата, пише да су Милоје Закић и још неки питомци техничког завода у „Обилићеву“ као симпатизери комуниста, изнели извесне количине барута и експлозивног материјала, који је пренет у село Мудраковац и да је то касније добро употребљено. Тако су комунисти по сопственом признању саботирали краљевску војску уочи немачког напада.

На страни 11, када говори о противљењу Тројном пакту, пише да је ОК КПЈ Крушевац умножио летак у коме је Симовићева влада означена као влада у служби западних империјалиста, па је полиција поводом растурања овог летка извршила хапшење једне групе комуниста са намером да их спроведе у концентрациони логор у Ивањици.

На страни 13, доста је тајновит, када пише следеће: „Ова епизода речито је стављала до знања немачким агресорима да је Крушевац слободољубиви град, који је спреман на оружани отпор. Истог дана (када су Немци ушли у Крушевац – прим. аут) из затвора су пуштени раније затворени комунисти. Али, све жеље за отпором, који је народ показивао, сломиле су се кад су 13. априла у Крушевац ушле јаке немачке тенковске колоне, које су без икаквих препрека наставиле са надирањем у правцу запада“.

Остављамо читаоцима да сами просуде: ко је могао да пусти похапшене комунисте из Казненог завода у Крушевцу у условима када Немци окупирају град и када власти практично нема?

Ипак, највећи недостатак рукописа представља чињеница што се у многим својим деловима не позива на писане изворе. Не позива се ни на горње наводе, што би било јако интересантно како би се разоткрило шта је све из послератних записника и исказа прескочено и забашурено. Зато не желимо више да се осврћемо на Маринковићев рукопис, а још мање на интервенције Томислава Милетића, као приређивача, које су више него забрињавајуће.

Задатак приређивача је, ако већ жели допунити рукопис, да покаже читаоцима више извора из којих ће сами закључити како се историјски процес одвијао, а не да навија за једну страну и безброј пута користи реч „лаж“. Рецимо, на страни 306, у фусноти 345, приређивач се практично свађа са историчарима, сам поставља хипотетичка питања и на њих даје одговоре: „Ето доказа да неки `модерни историчари` лажу када кажу да су само четници спасили 500 америчких ваздухопловаца са аеродрома у Прањанима! Па где су остали од 2500 оборених ваздухопловаца над Југославијом? А тек колико је савезничких авиона слетело на партизанске аеродроме, а враћало се празно? Колико је само партизанских рањеника превезено у Бари? А зашто тим путем нису ишли ваздухопловци? Па јесу!“

Иначе, и ова књига а и она коју ћемо тек приказати препуне су атрибута, што се у књизи о Расинском корпусу не може пронаћи.

У ИМЕ И ПРОТИВ БОГА

Маринковићевим рукописом није заустављена лавина критика на рачун Расинског корпуса и четничког-равногорског покрета уопште. Као одговор након појављивања књиге „Расински корпус српских четника Равне Горе“, одштампана је и књига „У име Бога, у име краља, у име каме“, истог аутора, који је приредио Маринковићев рукопис, у издању Субнора-Комисије за неговање традиције НОБ чији је Милетић и сам председник. Преко ове књиге потенцира се континуирано злочинство четника под командом пуковника Драгутина Кесеровића.

Корице су ништа друго него најава аутора на шта је припремљен – изругивању свему што је верно и свето цркви, народу и Богу. Одмах се уочава слика која се појављује у књизи Владимира Дедијера и Антуна Милетића, „Јасеновац – против заборава и табуа“, на страни 396, где се види реликвиј заклетве усташа: крст, нож, пиштољ и бомба. Да би изједначио усташе и припаднике Југословенске краљевске војске, Милетићу само недостаје бомба и пиштољ, али и без њих, он жели читаоцима да поручи како су се припадници Југословенске краљевске војске као четници заклињали: на крст (у име Бога), Јеванђеље (у име краља) и на каму (у име каме). У више наврата Милетић каже да су се четници заклињали на каму, што није тачно. Доказ тога су фотографије, испред којих стоје борци, народ, свештеници и савезнички официри војних мисија.

Чудно је то да се Милетић позива на изјаве многих сведока рата у својој књизи, од тога и мобилисаних четника, а да их није питао: Како су се четници заклињали? И Звездан Тишић из Ботурића, који је једини преживели активни четник и његов саговорник, рекао би му да се тако Кесеровићеви војници нису никада заклињали. У монографији о Расинском корпусу, пружили смо читаоцима неколико фотографија са заклетве бораца, па ако слика не вреди више од хиљаду речи, онда је по среди вероватно завера код ратног фотографа који је начинио историјске снимке.

Црна слова на насловној страни „попрскана су крвљу“ црвене боје, као у филму страве и ужаса или у хорор видео играма, чиме се код читаоца жели створити баук-ефекат о краљевској војсци. А шта пише унутар тих корица то је већ нешто сасвим друго.

Књига „У име бога, у име краља, у име каме“ стриктно је подељена на три дела. У првом делу (стр. 5-71), који је аутор насловио „Нова сазнања о историји НОР-а – или намерно искривљавање истине о НОБ-у, комунистима и дешавањима на крају и после 2. светског рата“ , осврће се на све написане и објављене радове и књиге који не говоре у прилог званичној ратној историји, односно, како каже: омаловажавају НОП. У другом делу (стр. 73-172), пише о злочинима четника пуковника Драгутина Кесеровића, а трећи део је, што би се рекло, промашена тема. Цитирање докумената која немају везе са темом о злочинима четника. На пример, извештај Кесеровића о нападу на Крушевац (стр. 174-186), саслушања сведока о немачкој акцији у Новом Селу и на Гочу (стр. 120-127), списак од 29 одметнутих четника са подручја крушевачког среза који су добили етикету „злочинци“ (стр. 166), иако поред њихових имена у евиденцијама ОЗН-е пише „није познато да ли су починили неки злочин“, преглед окупаторских и квислиншких јединица у крушевачком округу (стр. 117-119), итд.

Милетић многим четницима и то без икаквог основа даје епитете: кољач, зликовац, убица, итд. (стр.16).

Ако су за Милетића сва убиства почињена од четника зверства, шта су убијања трудница и душевно оболелих особа?

На страни 11, попут признатог историчара, каже: „А нови историчари попут Ђуретића, Самарџића, Вука Драшковића, А.Динчића, З. Стевановића, (П.Миладиновића и овога памфлетисту и њему сличне не сврставам у ту групу, јер се они никавим озбиљним истраживањима нису ни бавили), који са новом славом, представљајући себе као непогрешиве тумаче, изнеше на светло дана `нова тумачења историје`, без обзира шта су говорили до пре неког времена …“.

За Томислава Милетића под наводницима као историчар је и др Срђан Цветковић, са Института за савремену историју у Београду и секретар Државне комисије за отривање тајних гробница, за кога каже „да је Сорошевац“ (стр. 23). Свештеника Драгића Илића назива „попом“ и „херојем покрета Отпор“ (стр. 14).

Оцу Драгићу, једном од рецензента књиге о Расинском корпусу, такође замера на страни 62 због његовог говора на промоцији о божанственој улози четничких официра и команданата, а то није без разлога, јер је самим корицама показао какав је верник.

Међутим, овде се не завршава лавина напада. Мр Слободана Симоновића назива обичним „енциклопедистом“, „јуловцем“, „чланом Комитета и директором библиотека који се `преврнуо` од активног комунисте у ревизионисту историје у крушевачком крају“ (стр. 69). За мр Симоновића такође пише и ово: „С обзиром да није самостално написао било шта него је цитирао Цветковића, Илића, Стошића, Богдановића, Самарџића и Динчића (и позивајући се на њих као изворе својих тврдњи!), преписујући све лажи око комуниста, ослобођења Крушевца у НОБ-у и послератним `комунистичким злочинима` суђењима и стрељањима ратних злочинаца, из њихових већ објављених творевина које смо прегледали и анализирали, вероватно не би требало посветити никакву пажњу, али с обзиром на претпостављени значај који има енциклопедија неког краја – једна од ретких у Србији и интересовање које је изазвала, после објављивања првог дела, и промоције која је обављена у просторијама храма Св. Ђорђа, треба указати на, очигледно, тенденциозно писање или `по задатку` наручена потпора овим ауторима“. А као резиме ове критике: „`Јаки`историчари као и тврдње које износе!“ (стр. 70)

Шта је то већ „анализирао“ то је само њему познато.

И покојни партизан Кузман Николић, више му није по вољи (стр. 55-56), јер је и он под старост „ревидирао“, док такође за покојног водећег крушевачког историчара Адама Стошића нема лепо мишљење.

На страни 14, објашњава откуд му идеја да истерује нарушену правду: „Оно што је прелило чашу пристојности и толеранције били су текстови Милослава Самарџића из „Преса“, пренети у „Граду“, октобра 2009. поводом ослобођења Крушевца 1944. (наше реаговање поводом тога није нашло места за објављивање у поменутом листу) и `трибина`, одржана у децембру 2009. у Крушевачком народном позоришту ,у организацији луксузног београдског часописа `Двери` са темом `Како су комунисти после рата терорисали и зликовачки побили свештенике (и народ) у крушевачком крају“.

Милетић у овом делу јасно показује да је остао сам против свих, односно, ако се боље погледа – историјски радови су се за три стотина шездесет степени окренули од званичне у незваничну (ревизионистичку) историју. А како се не би окренули када само неупућени човек може да прихвати да шездесет људи може да за три године чини неки јак и добро организовани војни фактор. Зато он излази у једној години са две књиге, где истерује нарушену правду.

Ставимо се у позицију да је Крушевац четрдесет и прве нападало десет хиљада бораца који су стали под командом КПЈ, а да се после седамдесет година славе шездесетак четника као искрени борци за слободу и пишу романи под насловом „Деобе“. Да ли би у првом случају данас могли да се у Крушевцу мимоиђемо на улицама са Титовим војним пензионерима?

Шта се заправо крије у овом Милетићевом етикетирању? Нема сумње да је реч о људима који су проучавајући „критични“ простор долазили до сазнања која нису могли више да крију. И то највише смета Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата (Субнору), и његовим симпатизерима, јер је комунизам одавно прокажен и многи се ограђују од њега.

Већину извора није ни погледао већ добио од истог Субнора, по чијој поруџбини и је написао ову књигу а испровоциран гомилом објављених фотографија које показују југословенску краљевску војску на подручју крушевачког ратног округа у сасвим другом светлу. На пример, не постоји у нишком архиву тридесет и друга кутија недићевих докумената (стр. 65). У архив постоји само грађа која је микрофилмована, док се грађа у куцаном облику налази у архивском фонду Комисије за утврђивање ратне штете, али толико кутија у том истом фонду нема. Који је то историчар тако саветовао Милетића да напише-то је непознато. Исте пропусте прави у хроници Мрмоша. И ту му цитирање извора не иде од руку.

ПРИЧАО МИ ЈЕДАН ЧОВЕК

Пошто су код Томислава Милетића сви историчари који њему и Комисији за неговање традиције НОБ не годе под знацима навода, да видимо кога цени као извор у чију се веродостојност не сме сумњати.

На страни 12, пишући о борбама 12. пешадијског пука „Цар Лазар“, чији је командант 1. батаљона био мајор Драгутин Кесеровић, Милетић рече а не трепну: „Кесеровић је побегао…“ За њега нема везе што смо написали на страни 6, да је код Суковског манастира, у долини Суковске реке и на месту „Братаја“ изгунуло много војника 12. пука, што смо буквално сликовито описали како је Кесеровић тада био рањен када је покушао да баци бомбу на немачки тенк, итд. Милетић све то елегантно прескаче и пориче, јер се не слаже у његову задату истину коју црпи из сведочанства једног заробљеника – неименованог сељака, који за историју и наше потомство посведочи о тим тешким априлским ратним данима следеће: „Официри се свађају и расправљају међусобно! Једни кажу да се пуца, други да се не пуца него да их пустимо па да им ударимо с леђа. А испало је обрнуто, пошто нама Немци пресекли одступницу. Мој капетан (не зна чак ни како му се командант звао! – прим. аут) био је Новосађанин, побегао је, а заменио га је жандармеријски официр. Чуо сам да је Кесеровић, касније велики четнички командант, са нешто војске, међу првима побегао на север. На Нешковом вису погинула су 62 борца како сам касније сазнао. Заробљен сам у равници близу села Чиниглавци“ (стр. 63).

Чуо је неименовани саговорник, (вероватно Ђура Милосављевић из Срња- прим. аут), заробљеник да је Кесеровић побегао? А није чуо да је рањен? Није чуо да су му сељаци изгинули на Братаји? Није чуо да нису могли бити идентификовани, јер су их Немци угљенисали бацачима пламена? Какву је онда уопште борбу овај саговорник видео и да ли онда треба веровати заробљенику, који чак не зна ни како му се командант звао, или извештају команданта Пете армије, чије делове о тој бици ми цитирамо?

Па ипак, Кесеровић, тако бежећи са бугарске границе, долази у крушевачки крај, али не ствара четничку организацију и не наставља да пружа отпор. Милетић каже да је војска капитулирала и да се све распало (стр. 63-64).

Било би залудно даље писати и набрајати колико Милетић не познаје период од 6. априла до 21. априла 1941. године а ни предратна овлашћења која су давана официрима из Ђенералштаба. Ни један извештај команде Пете армије није погледао, нити уопште проучавао кретање 12. пешадијског -крушевачког пука „Цар Лазар“ у време Априлског рата, нити Кесеровићеву активност после доласка у крушевачки крај. У књизи о Мрмошу црпи податке од једног сељака, у Великој Врбници од неког другог, итд.

Поменућемо да у хроници Мрмоша цитира овлашћење које је генерал Владимир Цукавац дао војводи Кости Пећанцу, али не зна шта то овлашћење заправо значи. А то је документ-овлашћење да четнички војвода мора наставити рат против окупатора у виду четничке борбе. Пошто је Кесеровић у почетку под командом Пећанца и он наставља исту борбу.

Да би Милетић то схватио, најзад треба да научи да правилно тумачи оно што је прочитао у документима или записао у изјавама и да не пада у методолошке и фактографске грешке и нетачности. Навели смо само један пример, а има их на десетине. Коришћење мемоарске грађе и избегавање архивске-примарне, методолошки је неисправно и не може се доћи ни до приближне историјске истине. Не може се доћи, јер је мемоарска грађа и литература коју користи, неминовно пристрасна на страни победника, без обзира да ли је реч о мемоарима учесника рата или непоузданим сећањима неких актера, писаних и даваних пола века касније. Милетић сам пада у контрадикторност, када с једне стране цитира априлска овлашћења, а с друге стране, позива се на Кесеровићев говор пред Војним судом у Београду, где он почиње причу тек од јуна, тј. када га је Пећанац прогласио за четничког војводу и када су на историјску позорницу изашли и комунисти (стр. 64). Милетић је убеђен да су стенографи све педантно записали. То не иде.

Такође, упорно негира да је Кесеровић био под Дражином командом и извршавао наређења Команде Четничких одреда Југословенске војске пре октобра 1941. године. Убеђен је и каже да је историјска наука доказала да се ставио под његову команду тек на опсади Краљева, октобра 1941. године (стр. 64). Зашто уопште Милетић на овоме толико инсистира и не цитира наша писања? Да би стотину и више погинулих Немаца у нападу на Крушевац септембра 1941. године ампутирао равногорцима и приписао патриотским четницима који нису имали ништа са пуковником Дражом Михаиловићем. Он заборавља да су Кесеровић, као и многи други официри наредбу за напад на Немце добили од Горског штаба 12 под командом резервног коњичког мајора Добривоја Маринковића, као првог истуреног штаба Врховне команде са Равне Горе за подручје југоисточне Србије.

Генерал Новаковић је неоспоран за Милетића као човек под чијом се командом ставио Кесеровић када је напао Немце. Међутим, Милетић не каже да је исти Новаковић доспео у Расину, јер је претходно протеран од Драже са Равне Горе због пљачке и да је Кесеровић морао као дисциплиновани официр да поштује старешинство и да се стави под Новаковићеву команду, а не знајући шта је он радио пре доласка у његов крај. Због чега Томислав Милетић прескаче на страни 9 књиге о Расинском корпусу, опште наређење-заповест, која је дошла до свих официра и то није познато.

ДВА СУКОБА КЕСЕРОВИЋА СА НЕМЦИМА

Највећи и најтежи противник Немаца, Бугара, али и љотићевца, који се са политиком четничког-равногорског покрета никако нису могли сложити, за време читаве окупације био је пуковник Драгутин Кесеровић и четници, тј. припадници Југословенске краљевске војске а не партизани (комунисти). Опште је познато да су Немци мајора Кесеровића уценили са генералом Дражом Михаиловићем и осталим официрима још 20. априла 1942. године у листу „Ново Време“.

Партизански команданти и руководиоци попут Михајла Живића, Мирка Томића-Сељака, Недељка Карајчића-Милисава, Милоја Закића-Блихера, Драгослава Петровића-Горског, Добрице Ћосића-Геџе, Јанка Милојевића, Радета Петровића, Десимира Јововића-Чиче, Димитрија Писковића-Трнавца, Кирила Михајловског-Грујице, Добросава Видојковића- Сеље, Панета Ђукића-Лимара, Велизара Станковића-Корчагина, Бранка Перишића -Баџе и других уопште се и не спомињу по немачким извештајима, већ се може само наћи израз „топличко-моравска група комунистичких бандита“.

Међутим, Милетић то негира, јер је ствар супротна- највећи противник окупатора су партизани, који славу борбе проносе по читавом крушевачком округу. Народ је одушевљен партизанима, али и поред толике платонске љубави према својим борцима, њихово бројно стање до Техеранске конференције и савезничког заокрета је константно – 60 бораца у Расинском одреду.

Немци и Бугари за време окупације нису ни изводили операције против партизана на подручју Расине, Жупе, Копаоника, Трстеника и Врњачке Бање. Ни партизани нису имали неке смишљене акције против окупаторских снага. Праве борбе су се водиле тек са доласком трупа Црвене армије, али и оне су касније минимизиране од стране самих комуниста, јер је 1948. године следио разлаз са Стаљином. Тада су и уклонили споменик палим црвеноармејцима у центру Крушевца.

На страни 67, Милетић пише да је изличито говорити о борбеној активности четника против партизана и Немаца. Заправо, још из његове хронике Мрмоша јасно се може видети како он описује борбе које води Кесеровић са својим четницима против Немаца а како партизани. У првом случају не ради се о борбама већ о пушкарањима после чега се четници растуре на све стране а после изглађују сукоб. Тако у Милетићевој хроници Мрмоша, четници приликом напада на Крушевац, 23. септембра 1941. године, долазе само до Гарских шума (стр. 66), дезертирају са положаја и враћају се својим кућама. За њега нема везе што су неки продрли у град, присилили Немце да се бране из касарне и што је умало требало да се српска застава завијори на врху споменика у центру града. Он је изјаве добијао од људи који, нити су видели напад на Крушевац, нити су у томе учествовали. Зато увек на основу тих изјава прави нетачну слику о борбености четника мајора Кесеровића.

С друге стране, партизани су храбри, пожртвовани, они се боре против 30.000 до зуба наоружаних Бугара на Јастрепцу (стр.55), убијају на Ломници више од 200 Немаца, итд. Међутим, партизани од силних немачких жртава које „пребројаше“, како пише Милетић, нису успели да изваде макар једну војничку књижицу да видимо против које су се то јединице они борили. Тек после рата, када су им били доступни немачки документи историчари НОБ нашли су да се радило о падобранским приправницима који су се спремали за десант на Дрвар. И тако се преко стотину Немаца нађоше „удављени“ у Расини, јер су бежали од партизана, иако недићевци извадише и написаше свега пет таквих примера.

За скоро шездесет евидентираних окршаја против окупатора, без опсаде Краљева и борби око Крушевца, које набројасмо у монографији, на страни 67, Милетић рече само једном реченицом: „Невероватне трансформације и ново ишчитавање докумената да човек при здравој памети који се бавио мало историографијом, после овога не може да схвати како су Немци и љотићевци опстали после оваквих четничких удараца по њима„. А онда је у својој књизи, у 36 фусноти, на 38 страни, написао „да су четници имали свега два окршаја са Немцима за време читаве окупације – код Глободера (24. април 1944) и у Стопањи“. Милетић је овде помешао борбе, јер се ради о Горњој Омашници код Трстеника, а поред тога није саопштио читаоцима да су Немци тада имали 7 мртвих, 2 рањена и 12 заробљених, већ је ово написао: „Немци су спалили неколико кућа али нису никог стрељали, (стр. 38). Не занима га нарочито ово друго. А и зашто би када је четнике још пре тога сврстао на страну Немаца. Они су све то изгладили. Тако не зна а можда и не жели да каже да је командант Гордић послао ултиматум да се не врше репресалије или ће заробљеници бити побијени.

На страни 66 исправља писце, па каже да је масакр који су Немци починили на Гочу био 11. октобра 1942, а не два дана касније. Чињеница је да су Немци 11. октобра, претресали село Станишинце, да су 12 – ог и 13-ог били на Гочу, а потом се вратили из похода. До сукоба (који Милетић не спомиње) дошло је са четничком извидницом која се налазила у ширем реону Станишинца, где је био и штаб ђенерала Мирослава Трифуновића и све је то попаљено у циљу одмазде. Такође, до злочина није дошло, како пише Милетић, 11. октобра, већ два дана касније, када је западна група завршавала претрес села Гоч и када је у засеоку Бисерске ливаде нашла четничка склоништа због чега су главом платили власници појата – фамилија Бисерчић. Уствари, стрељања су вршена и 12- ог, код стругаре, која је такође спаљена, а откуда се једанаести октобар нашао као датум масакра – то није познато.

На страни 55, чуди се како може на Багдали код Крушевца да стоји споменик припадницима Јастребачког и Расинског корпуса палих у борби противу окупатора и пита: „Кад и где су четници водили борбе против Немаца и Бугара?“ Сам себи протиуречи, што је још један у низу пропуста који је дозволио његов рецензент, али и саветници на писању.

Да сукоба између окупатора и Расинског партизанског одреда нема показују и сама комунистичка документа. Тако у извештају штаба Расинског одреда од 8. октобра 1943. године, пише: „Окупатор није активан. Ни Немци ни Бугари не иду у потеру за нама“. (Зборник НОР, том 1, књига 4, стр. 411) Међутим, окупатор (Немци и Бугари) тада је био активан против Кесеровића, али то комунисти нису могли да знају зато што су после пораза у Здравињу (код Милетића не постоје порази партизана од Кесеровићевих четника а скоро све су борбе погубили) отерани из Расине у Топлицу где су се прикупљали, реорганизовали и одатле слали извештај о стању на њиховој територији. На пример, у извештају генералу Дражи Михаиловићу од 31. октобра 1943, Кесеровић извештава: “Сада се налазим са свим јединицама на терену у области Јастрепца. Ради моје концентрације Крушевачки гарнизон је много узнемирен. Бугари излазе на терен и долази до честих сукоба између Бугара и мојих јединица. Када завршим посао на Јастребцу повећаћу активност против непријатеља и комуникација“. (Војни архив, Четничка архива, кутија 278, рег. бр. 19/1-38). Неке од ових борби помиње и капетан Радослав Филиповић-Доса у свом дневнику и ми смо их уврстили у јединствену хронологију коју Милетић негира.

Дакле, Милетићу не иде од руке тврдња да се Кесеровић само два пута сударио са окупаторима из простог разлога што нити је темељно проучавао крушевачко ратно подручје, нити је уважио сведочанства људи с којима је причао (Звездан Тишић и други), нити уопште може да прихвати такве чињенице.

Залудно би било даље набрајати шта је све прескочио када нас је критиковао у овом делу о антиосовинској делатности Расинског корпуса и мајора Кесеровића, јер прети опасност да би текст прешао оквире обичног приказа.

Указаћемо и на то како је видео супротну страну у сукобу са окупаторским трупама. Да би спочитавао лекције о правим борцима за слободу, на које требају да се угледају потомци и млади читаоци, на стр. 39-51, подсећа на „славне окршаје“ партизана против окупатора на подручју крушевачког ратног округа, где неке окупаторске губитке множи са осам. То су борба у Слатини, коју је Добрица Ћосић у роману „Далеко је сунце“ претворио у малу Марну, иако у тој борби „није ни омирисао барут“, напад на немачке интенданте у селу Ћелије, прећуткујући да су партизани, да би изазвали жестоке репресалије и бежање сељака на Велики Јастребац где су се тада налазили и чекали их, погинулим интендантима одсекли уши, борба у Ломници и преко 200 побијених Немаца (у истину, 14 погинулих и 10 рањених), прећуткујући да се ради о војницима који су без дозволе напустили крушевачки гарнизон и да су били наоружани углавном пиштољима и по неком пушком и напад на немачки воз код Ђуниса и 80 убијених Немаца (у истину, 10 погинулих и 5 рањених), прећуткујући да су тада чекали бившег председника владе Драгишу Цветковића како би га ликвидирали. Занимљиво је да није нашао ни један сукоб у време операције „Трумф“ и „Кераус“, тј. „седме непријатељске офанзиве“, иако је на страни 61 и 62 написао да су се тада партизани борили против удружених четника и Немаца, који су довезли и тенкове. Помиње „седму непријатељску офанзиву“ у Јужној Србији? Шта је био десант на Дрвар?

Жалосно је за Милетића што не зна, или не жели просто да каже да је пуковник Драгутин Кесеровић, војвода Расински, са својом „тотално неорганизованом народном војском“ (стр. 65) приликом напада на Крушевац септембра 1941. године убио Немаца колико партизани за време читаве окупације у целом округу.

Ако смо у хронологији борбених активности дали окршаје Расинског корпуса против Бугара, како је могуће да их није било с друге стране? Ко је онда по Милетићу већи антифашиста, када знамо да је Бугарска до 9. септембра 1944. године била фашистичка земља? Кесеровић или партизани? И ко онда има право да се назива антифашистом?

Милетића би смо за крај овог дела питали: како је могуће да за време окупације на подручју крушевачког ратног округа, у расинском, крушевачком, жупском, копаоничком, трстеничком и делу врњачкобањског среза, није вођена ни једна борба Бугара против партизана а на подручју Топлице и Косанице Немаца против партизана? Који су то бугарски и немачки сарадници Расинског, односно Топличког, касније Јастребачког одреда, томе били пресудни? Ако Милетић напада пуковника Кесеровића, без икаквог доказа да је сарађивао са окупаторима, зашто прећуткује једног капетана Вајцера, када је цело Прокупље знало да је као немачки командант варошице сарађивао са партизанима и да су га чак више сви видели док је са победницима после рата улазио у варошицу. Отуда и непостојање сукоба Немаца и партизана у Топлици и Косаници. Зар је Милетићу непозната чињеница да је бугарски командант дивизије у Крушевцу, пуковник Васил Бојдев, био већи русофил од самих партизана због чега су бугарске власти из Ниша морале да долазе у Крушевац да би водиле истрагу приотив комуниста. Отуда и непостојање сукоба Бугара и партизана у крушевачком округу.

Питали би смо такође Милетића да нам каже кога је то Антоније Маринковић у свом рукопису прикрио као бугарског високог официра који је партизанима давао најповерљивије податке и информације. Исто тако, запитали би смо га да каже, зашто као приређивач није интервенисао на страни 128, где Маринковић пише да су борбу на потезу „Три сестрице“, 23. јула 1942. године водили партизани против Бугара иако је опште познато да су се тада сукобили са четницима Косте Пећанца, о чему је писао Др Миливоје Перовић у књизи „Јужна Србија у народноослободилачкој борби“ (Београд, 1961, стр. 210).

ДОКУМЕНТИМА СЕ МОРА ВЕРОВАТИ

Томислав Милетић је нашао доста докумената која компромитују четнике и самоуверено закључује да је тако и да нема говора. Он то каже следећим речима: „ Дуго смо мислили да се посао откривања истине треба да препусти искључиво историчарима и да је та прича за јавност одавно завршена али ово што се ради последњих дана (промоције) и после објављивања књиге Петра Миладиновића и Александра Динчића: „Расински корпус српских четника Равне Горе“, а нарочито „Енциклопедије крушевачког краја“ мр Слободана Симоновића, навело нас је да закопамо по архивама и да потражимо праву истину и откријемо праве злочинце, чији су злочини тако велики да не верујемо да би и звери могле тако да их изврше. А и они су били записани при рођењу као Срби и као људи…А све је записано и све се зна…“

Да видимо где је то Милетић „закопао“.

Служећи се послератним исказима који су давани „под пуном слободом“ у разним месним канцеларијама НОО или у ОЗН-и, касније, УДБ-и, Милетић нас на страни 125, наводи на исказ Добросава Стојановића из Новог Села код Врњачке Бање, који „објашњава“, одборницима зашто су Немци дошли у село и отерали око 200 људи, међу којима и њега. Зато што су „четници клали невине људе и имали чарке са Немцима“. (стр. 125). Класична прича у немогућности да се објасни како то да четници сарађују са Немцима а овамо се против њих боре? Дакле, недисциплиноване четнике Немци штите од народа на тај начин што их прогањају а са њима и заштићени народ. Образац за писање о непријатељствима четника и окупатора. Наравно, из угла тоталитарне идеологије.

Такође је занимљиво што исти Добросав Стојановић не сме да каже комунистима на саслушању да су истог дана када је одведен у борби против Немаца у Новом Селу погинуле његове комшије-четници: Видосав Жупац, Живојин Мистопољац и Миливоје Постењац. Ове борбе у Новом Селу, а и у Лопошу и на Гочу уредно смо евидентирали у прегледу свих антиосовинских окршаја, али за Милетића то није важно, јер има он своју причу служећи се документима које су писале послератне власти. Ми лажемо – документа не лажу. Ако комунисти борбе са погинулима у послератним записницима насловљавају „чаркама“, онда је јасно колико такви искази имају историјску вредност. А нема их мало. Далеко од тога.

Подсетићемо читаоце да су се по тим истим исказима писале књиге о злочинима четника у Вранићу, Друговцу и по другим местима.

КЕСЕРОВИЋ У МИРУ СА ПАРТИЗАНИМА ДО ЈАНУАРА 1943. ГОДИНЕ

Када смо радили промоцију Расинског корпуса у крушевачком позоришту, покушао сам са Томиславом Милетићем пред почетак трибине да разговарам о томе да није у праву када пише по својим књигама и прича да се Кесеровић сукобио са партизанима тек у јануару 1943. године у Разбојни, као и да је до тог времена владао неки чудни „братско-другарски“ мир по принципу „не дирам те-не дираш ме“. Таман сам започео причу о учитељици Богињи Михаиловић, али смо позвани да уђемо у салу.

Томислав Милетић једноставно не жели да слуша приче историчара под знацима навода. Тако пише на страни 65 да нисмо управу када пишемо да је Кесеровић стрељао тројицу комуниста на Јастрепцу због пљачкања општине и каже да је он тада није био у сукобу са њима. Истина је да су се ових пљачкаша са црвеним петокракама после рата одрекли и сами комунисти – чак им се ни имена не знају. Кесеровић је поступио по закону Преког војног суда у ратним околностима. Чин стрељања су гледали и председници села Велики Купци и Грљана. То стрељање је било јавно – опомена свима да ће тако завршити свако ко користи окупацију да би пљачкао.

Милетић такође не зна да је Кесеровић децембра 1941. у Кривој Реци стрељао партизанског уходу који је послат од учитељице Богиње Михајловић да га убије. Зар би тако поступао са „савезницима“? Милетић избегава и Кесеровићево наређење Мирку Томашевићу да му шаље снаге да нападне партизане који су дошли на Велики Јастребац. И напали су их. Тај извештај је прослеђен у јуну 1942. године. Партизани нису смели да чекају Кесеровића када су им рекли да ће доћи у Александровац. Дошли су у варошицу под заштитом генерала Љубе Новаковића и војводе Роде. Побегли су главом без обзира, јер су га издали у нападу на Крушевац, за шта Милетић, пак, на страни 65, написа „да је то лаж“. Њима се тада распао и Врњачкобањски одред, јер је следила побуна краљевских подофицира и војника после катастрофе на Попинској реци и зато што је командант, капетан Љубодраг Миленовић на капи носио петокраку а у руци совјетску заставу. На опсади Краљева, расински партизани поново нису смели да се „удружују“ са Кесеровићем и да није био четничког војводе Вулета Вукашиновића а такође и енглеског капетана Лоренца Кристија, који је такође на глави ставио звезду петокраку, јер му се због манира колонијалног официра, нису свиђали људи са брадама, Кесеровић би ликвидирао народног хероја Павла Јакшића – студента из Краљева.

Прегршт непријатељства. Зашто ово Милетић негира и то нам није познато.

Ми смо такође написали шта је Кесеровић за партизане записао у свом дневнику када је био слободан човек: „Они су против Бога, против Цркве против родитеља и уопште фамилије; нити се они крсте ни славу славе и тако су другим речима против свега за човека и њему најсветлије“. Шта је изјављивао на суђењу или пред записничарима, „када је све признао“, како рече Милетић – то нема неку велику историјску вредност, јер није био слободан човек. Нормално је да се бранио „да је био лојалан“ и тако испадоше и Александар Динчић и Петар Миладиновић „лажови“. Очекујемо да Милетић нађе доказе да то заправо и нису били стрељани комунисти него бегунци из Забеле који су се нашли случајно у Расини и опустошили горњостепошку општину.

МИЛЕТИЋЕВА БОРБА СА ВЕТРЕЊАЧАМА

Милетићева донкихотовска борба са ветрењачама започиње негирањем масовних ликвидација у Крушевцу, тврдњом да су стрељани сви који су криви и били осуђени, доказивањем да су Кесеровићеви четници уцењивали и пљачкали народ и на послетку самим злочинима четника.

По ко зна који пут је поновио свој рад из „Расинских анала“, где је дао списак од 202 ликвидирана од стране комуниста, иако се списак односи само на срез Расински (стр. 56). Као што смо написали на страни 56, сами комунисти су по својим црним књигама евидентирали 510 убијених четника и њихових јатака за територију Расине и Топлице.

Милетићева борба са ветрењачама наставља се и када оправдава „народно судство“ иако и даље нема пресуда стрељаних у првим месецима после уласка комуниста у Крушевцу; упоређује га са добом кнеза Милоша Обреновића: „ Знате ли да је Милош Обреновић постављао за судије неписмене сељаке, као што је и он био, и нико разуман не сумња у објекстивност његових пресуда? (стр. 69)

За Милетића је 19 век исто што и двадесети?

На страни 19 приказује приврженост свештеника партизанској борби иако корице све говоре. Пружио је читаоцима списак осам православних свештеника који су сарађивали са Расинским партизанским одредом, а девети је Влада Зечевић – који, пак, нема никакве везе са овим крајем. Међутим, по ком критеријуму је свештеник Спасоје Токовић сарађивао са комунистима – није објаснио. Познато је да су четници пред напад на Крушевац извршили заклетву у манастиру Стрмац, док су комунисти у Коњуху одбијали да их Токовић закуне, говорећи се „да су народни борци“. Чак су одбили да целивају другом свештенику руку када их је касније посетио у крушевачком среском затвору пошто су Немци дозволили, док су у Нишком логору бојкотовали и Божић, када су Немци поново допустили свештеницима да дођу. Токовића су Немци стрељали на Слободишту. Од осталих 7 свештеника, једино Адам Стошић, Станоје Урошевић и Обрен Вуковић нису били у УДБ-и или милицији. А познато је како су се они први после рата одрекли и крста и Бога. Чиме се то Милетић онда хвали?

Милетић има и објашење зашто су свештеници после рата прогоњени, па на страни 20, каже: „Ако је било малтретирања невиних свештеника у крушевачком крају после рата онда је то чињено од стране неодговорних појединаца али и са знањем поменутих свештеника (припадника УДБ-е – прим. аут) који су, познато је, држали сва кључна места у власти, општини и среза.

По ко зна који пут упада у контрадикторност, јер на претходним страницама пише како су исти били са партизанима, а сада пребацује кривицу на њих што су одговорни за хапшење и убијање других свештеника.

На страни 54, „сукобљава“ се са покојним Кузманом Николићем-Левим који је написао да су на јужним падинама Јастрепца заробљена 500 есесоваца из Принц Еуген дивизије и да је највећи број њих стрељан на Багдали. Милетић каже да је то велики успех јединица „НОВ“, па затим наставља: „ На јужним падинама Јастепца нападнута је и уништена комплетна дивизија SS, заробљено је око 1.500 Немаца и уништено око 1000 возила“. (стр. 56).

О којем то уопште заробљавању есесоваца од стране „НОВ“ говори када је познато да је 7. СС дивизију „Принц Еуген“ уништила 2. бугарска народна (Отечественофронтовска) армија, која је претходно ослободила Ниш и да им је нанела губитке од 5.200 погинулих и рањених и 3.850 заробљених (История на Отечествената война на България 1944-1945, том Втори, София, 1982, стр. 160).

Према Милетићу, сви убијени од стране партизана стварни су кривци, а сви ликвидирани од четника – невини. Да би смо разјаснили овај сложени феномен „кривих“ и „правих“, потребно је много више од обичног приказа.

Овом приликом, због простора, нећемо набрајати примере свих убијених већ ћемо се осврнути само на неке.

На страни 81, када говори о убиству Данке Бекрић, пише да је то убиство наместио командант села Доњи Ступањ Дамњан Миљковић и да је због тога осуђен на смрт после рата од војног суда и стрељан. Не постоји ни једна пресуда непостојећег војног суда који је наводно заседао у крушевачкој гимназији и одлучивао о кривицама приведених. Миљковић је као и многи други скинут, потеран у Гарски потом и ликвидиран. Само се Милетићу привиђају неке пресуде по којима су затвореници били осуђени и стрељани, а чији потомци их седам деценија чекају „као жарко сунце после зиме“.

Ту је и случај Ђурђице Долинар, о којој похвално пише и у хроници Мрмоша, а и у својој књизи о злочинима четника (стр.79). Зашто је Долинарева убијена? Милетић се случајно изрекао да између ње и жандарма Јове Алфировића нису била чиста посла. И нису. Далеко од тога. Долинарева је пријавила окупаторским властима да је Јова Алфировић, тада командант станице у Великој Врбници поверљиви Кесеровићев човек. Окупатори су дошли и ухапсили га. На путу за Крушевац успео је да искочи из камиона и да се одметне у шуму. Кесеровић га је поставио за командира одељења у летећој бригади. Ускоро је Долинарева откривена као немачки конфидент, њој је судио Преки суд Жупске бригаде и осудио на смрт.

Исти је то случај и са убиством учитеља Киндла, његове жене, три ћерке и четири сина. Капетан Никола Гордић, команданта 2. трстеничке бригаде је у овом случају реаговао крајње брутално, баш као и када је наредио да се ликвидирају три калуђерице манастира у Љубостињи, оптужујући их да су Немцима приликом претреса показали где му се крио син а кога су Немци касније стрељали. Гордић се на гробовима убијених четника заклео да ће казнити кривце за велику издају у Лободеру и Риљцу и уништити“издајничко семе“ у корену. Ово је био ратни злочин равногораца, без обзира што је Гордић због издаје светио више од 100 погинулих и стрељаних.

Милетић пише да је кривица учитеља Киндла, иначе, по рођењу, Немца, у томе што је спречио немачку казнену експедицију да запали Рајинац. Зар би Гордић само због тога чинио овако нешто, што би сваки нормалан човек осудио? Учитељ Киндл је водио немачке војнике из бранденбуршког пука у многим селима за време подухвата „Хајнрих“, када је гоњен ђенерал Мирослав Трифуновић и Пети благотински батаљон Жике Тодоровића из Риљца. Тада су окупатори отерали близу 300 сељака – верних Равној Гори по логоре и затворе, многе и стрељали, док је 17 четника погинуло.

Милетић нам у књизи, на страни 74, цитира клетву једне сељанке на четнике због овог злочина који се догодио у Рајинцу: „Дабогда! За злодело које су починили у Рајинцу у марту четрдесет и треће, они који су га извршили и сви који га одобравају или се накањују да тако икад нешто ураде: Живи трунули па молили да у земљу пропадну, а она их не примила! Семе им злотворско! Крв своју зверињу, пролокали и враћали се да је са својих сечива полижу. Језик полизали! Очи своје од крви не видели него их у њу утопили па само тамо, овога и онога света, њима гледали. Боже, ако сам грешна, зашто им руке не поломи? Што их не заустави? Што им разум не врати? Што их не заплаши? Што се обреше овде, у нашој забини, у овом нашем гнезду међу брдима, у овом нашем црном Рајинцу…“

За читаоце који нису имали где да уче забрањену историју, јер се о мартовској рацији за време подухвата „Хајнрих“ у време Тита није смело говорити (казне су биле драконске), поменућемо у краћим цртама њен трагичан биланс. У Риљцу су спаљене 2 куће, а 65 мештана одведено (35 погинуло у Маутхаузену и у Јајинцима код Београда), у Божуревцу су ухапшена 26 лица (14 погинуло у Маутхаузену), у Лободеру је упаљено 50 кућа активних четника, 120 мештана пребијено, 80 војно способних мушкараца ухапшено и одведено (20 стрељано у Јајинцима), у Пољни је 4 ухапшено, у Рајинцу су запаљене 2 куће, а 5 сељака су одведени у Краљево (тројица су страдала у интернацији, а Милан Вукојичић у Лободеру – за њих ова сељанка не нариче и не куне душмане), у Трстенику је ухапшено 20 и отерано у Краљево, у Врањакој Бањи је ухапшено 17 и у Мијајловцу је ухапшено 10 и отерано у Крушевац.

Подсећања ради, када је у селу Суботинац код Алексинца од недићеваца настрадала партизанска група Дракчета Миловановића-Фиће и Момчила Поповића-Озрена партизанска освета се састоја у убијању целе породице Данила Ивановића-Чолета и паљењем њихове куће. Па ипак, то није био злочин – већ праведна освета за почињену издају. Према Милетићу, само су комунисти смели да убијају и сатиру читаве породице и нико други.

На страни 108, цитира извештај да су четници 17. и 18. септембра 1943. године из Велике Дренове одвели Чеду и Жикицу Мајсторовића, Чеду Петковића, Миодрага Билића, Живојина Лепенца, Бранка Станојевића и Бранка Радића и да се за њихову судбину не зна.

Бранка Радића и Живојина Лепенца стрељали су комунисти после рата у Гарском потоку као активне четнике, док су Чеди Петровићу убили браћу Милорада и Драгослава. Тако је само Милетић знао шта је уопште с овим документом желео да покаже читаоцу. Ни један од ових Дреновљана није жртва четника.

Исто тако, на страни 107, цитира извештај пов. бр. 914/43, где пише да су четници 16. јула 1943. године, одвели из Мешева Мирослава и Чедомира Вукадиновића и да је њихова судбина непозната. А за Мирослава на страни 54 , пак, пише да је „заклао 103 људи у срезу Расинском и још 10 док се налазио у одметништву“.

Када пише о Мирославу Вукадиновићу, познатијем као „Мија Сајџија“ уопште не наводи податак одакле је нашао да је исти заклао 103 лица у срезу Расинском, нити да је толико ликвидирано у истом срезу за време рата од четника.

Нема ни доказа да су учитељицу Христину Савић заклали четници у Рогавчини (стр.87). Она је најпре била учитељица у Кривој Реци и уступила је школу где је једно дуже време био Кесеровићев штаб. Једна је од малог броја људи који су на време побегли испред немачке казнене експедиције када је она нападала Криву Реку у октобру 1942, дошла је у Рогавчину и испричала Кесеровићу стање на реону Копаоника. И потом, четници су је убили. Милетић има два објашњења која су заиста без икаквих основа: није им дала школу у Рогавчини, (а дала им је у Кривој Реци!) и зато је Кесеровић наредио да се закоље и баци у кречану и још невероватније: није желела да се пода четничким официрима. И Кесеровић је то аминовао. Такође, на страни 103, пише да је учитељица заклана септембра 1942. године, а она је тада још увек била у Кривој Реци.

И Милетић и Антоније Маринковић оптужују четнике као антисемите, јер су вређали партизане у приликом борби, називајући их „Јеврејима“ због Моше Пијада који је био на лошем гласу. Кесеровићев лични лекар био је др. Ладислав Дајч, Јеврејин, док су његову жену др. Јулију Дајч од окупатора чували четници. Родила је сина у Бонџићима и Кесеровић је послао један златник за срећу тог детета које данас живи у Данској. Такође, познато је да је Дражин лични лекар био др. Тибор Голдвајн и његова супруга Ана, такође Јевреји.

На страни 84 као џелате именује Чедомира Судимца из Купаца, који није био црнотројкаш већ командант села, пре тога, командант сеоске милиције и поручника Милорада Бабаља, који је био члан Преког суда штаба Расинског корпуса, који не може никога физички да убија већ то раде одређени војници. Међутим, они су по њему „кољачи“. Такође, ни Миљко Павловић из Пребрезе није био црнотројкаш, јер је најпре био у Топличком корпусу, а касније је распоређен у Летећој бригади као командир једног одељења.

Милетић „кољаче“ наводи из исказа Предрага Богдановића-Брке, Кесеровићевог пратиоца пред комунистима у Сремској Митровици.

Када је реч о четничким уценама народа (стр. 110), занимљив је случај Драгољуба Марковића из Шљивова у Жупи. Према Милетићу, Марковићу је Кесеровић опљачкао 200.000 динара. После рата, на суђењу истом Драгољубу Марковићу, тужилац каже да је крив што је скривао жито од нових „народних“ власти и што је Кесеровићу за време рата добровољно дао три пута више од горње бројке. А на страни 52, чуди се како Драгољубов унук подиже крст четницима на Багдали. Деду му „опљачкао“ Кесеровић а он му диже споменик.

На страни 112, као жртву четника уписује Милицу Шошић (треба Шашић) из Паруновца коју је убио Недићев војвода Мојсиловић и који нема никакве везе са Кесеровићевим војницима. Исти Мојсиловић је чак више разоружао стражаре у Рибарској Бањи на челу са потпоручником Светозаром Јанковићем из Крушевца као Кесеровићеве помагаче и предао их Немцима. Јанковић је стрељан на Слободишту.

Несхватљив је и његов наслов на страни 132 „На Јастрепцу-свуда злочин обележава четничке трагове „ где најпре недокументовано пише о стрељању три дечака – што се никад није догодило, о херојској погибији Наде Марковић у Ломници која је извршила самоубиство да не би пала четницима у руке и на крају о нападу Расинског одреда на станицу СДС у Горњем Степошу. Какве све ово везе има са злочинима четника на Јастрепцу то само Милетић зна.

У Маринковићевом рукопису, у једној фусноти, приписује Ступљанину из Велике Дренове да је ликвидирао жандармеријског наредника Милана Церовића. У својој књизи „У име бога, у име краља, у име каме“- „оградио се“, јер у фусноти на страни 103, само пише „убијен од припадника његове четничко-криминалне банде“.

Пошто није навео о ком Ступљанину је реч, вероватно се ради о команданту Велике Дренове, Милану (стрељан после рата у Гарском потоку), пошто су му браћу поубијали љотићевци. Међутим, зашто Милетић не пише ко је са наредником Церовићем још страдао? Страдао је рођак нашег академика Добрице Ћосића – Коста Ћосић, а ко им је заиста поставио заседу на путу између Медвеђе и Велике Дренове, 18. јуна 1943. године и убио, то Ћосић најбоље зна. Осим тога, у наредби команданта Горског штаба 29, од 1. априла 1943. године, наводе се 23 четника који се похваљују и предлажу за унапређење. На десетом месту је и споменути наредник Милан Церовић, кога Милетић назива „најмонструознијим убицом“ (стр.103). Према томе, да су равногорци прво предложили Церовића за похвалу и унапређење а затим га убили да би скрили свој злочин у Медвеђи, то је равно немогућем. Тако нешто су само радили комунисти, који су убијали своје најбоље људе а после рата их проглашавали за народне хероје. На крају, Милан Ступљанин је тада био на крштењу првенца потпоручника Миодрага-Милета Ђорђевића, где је као кум био присутан и Кесеровић.

На страни 18 каже да је Кесеровић наредио ликвидацију војводе Мике Јастреба, тј. Михаила Поповића, што није тачно. Мика Јастреб је погинуо у обрачуну са ваздухопловним мајором Стеваном Раичевићем у Блацу када су се посвађали у кући Станоја Ковачевића. Раичевић тада није био у вези са Кесеровићем већ је био главни Пећанчев инспектор трупа. Истина је да је Кесеровић био против попа Мике (Мика је убио оца његовог команданта Радивоја Милојевића), али га није убио, нити издао наређење. Такође, Кесеровић нема везе са убиством Пећанчевог војводе Илије Симића, свештеника, кога су убили комунисти – како свештеник Драгић Илић лепо пише, а Милетић негира.

Заиста је несхватљиво какве везе имају злочини војводе Роде са злочинима Кесеровићевих четника којима је посвећена књига (стр. 103) . Опште је познато да је Рода био највећи Кесеровићев непријатељ у Жупи и да је од Гордића на крају и ликвидиран. И како могу равногорци да предају Родиног оца Немцима да га они стрељају на Слободишту, када је Рода био под немачком заштитом?

Такође, какве везе има погибија партизана у селу Стубал код Александровца са злочинима четника (стр. 96), или хапшење и стрељање две девојке из Велике Врбенице од недићеваца (стр. 93-94).

Исто тако, какве везе има убиство команданта Озренског партизанског одреда, Конрада Жилника, који је страдао у Козју код Беле Паланке (стр. 94).

Потпис фотографије на страни 151, представља врхунац непознавања функционисања радио-веза код припадника отаџбинске краљевске војске. Тако Милетић потписује слику припадника Летеће бригаде у селу Суботинац, а одмах испод потписа „лепи“ следеће објашњење: “Баћовић наређује 1942. да се осуђени на слово „З“ мора заклати искључиво камом, а не на други начин“. Значи, по Милетићу, Кесеровић је добијао инструкције и наређења из Херцеговине – од Баћовића а не од Драже Михаиловића? А ово је његово објашњење бајонета и каме које може „добро“ да послужи љубитељима проблематике хладног оружја: „Која то војска има каме у свом наоружању? Бајонет је нешто сасвим друго“.

Милетић такође не стоји најбоље ни са недићевском окружном поделом која је извршена почетком 1942. године. Кесеровићу додаје и ликвидиране са подручја ражањског среза (стр.135) који је био у нишком округу и где је деловао Делиградски корпус и среза Темнић (стр.161-162) где је деловао Варварински корпус а који се налазио у састав моравског-јагодинског округа.

На страни 64 пише да је Расински корпус јула 1944. требао да иде у Ражањ, што није тачно, јер је тада био у Јабланици где је окончавао борбе са преосталим партизанским бригадама које су се повлачиле према Косову.

На страни 61 пише да су четници и Немци наступали заједно против партизана на Трнавачкој чуки. У књизи смо за ове догађаје, поред осталог, цитирали и рад Петра Милашиновића-Банета „Дејства 21. ударне дивизије НОВЈ на Копаонику 20. јуна-20.јула 1944. године„, који пише да тада није видео Немце са четницима. Милашиновић једино оптужује четнике да су користили у борби немачку муницију и да је на кутијама писало „Краљ и Дража шаљу – пали и не жали!“

Где је Милетић на Трнавачкој чуки, где су поименично познати погинули на обе стране (12 партизана и 25 четника), пронашао Немце, то једино он зна. Партизански бацачи којим су руковали Италијани погађали су без грешке, цело пратеће одељење 1. трстеничке бригаде било је избачено из строја и израњављено и Гордић је наредио повлачење.

На страни 67, обарајући тврдњу да су се партизани и четници сукобили у селу Паруновац, написао је: „Невероватна лаж! Битка је била (аутори уопште не пишу да је била битка – прим. аут – видети 49 страну књиге Расински корпус) али не у Паруновцу и не са партизанима на Расинском мосту!“

Шта је овим Милетић желео рећи – потписнику овог приказана уопште није јасно.

На страни 30-38, са великом упорношћу „доказује“ да је Адам Стошић измислио велики пораз партизана на Парцанској коси. А као један од главних доказа упућује читаоце „да виде хидрометеоролошке податке о стању на рекама за 19, 20 и 21. септембар 1944. године у Хидрометеоролошком заводу у Београду„ (стр. 36), јер Западна Морава је у то време била плитка и партизани нису могли никако да се даве бежећи испред четника.

Милетић не брани партизане – Србијанце већ Црногорце-пролетере. Брани их зато што их по својим књигама и хроникама велича и гуди им у славу као ослободиоцима и Крушевца и крушевачког краја, и ако би сада признао да је комесар Блажо Јанковић био потучен од Кесеровића пали би сви његови хвалоспеви и гудање у воду.

Мада су пораз на Парцанској коси силом прилика признали и приређивачи књиге о ослобођењу Крушевца 1944. године, Томислав Милетић има и овде своју причу и „оригинална“ објашњења.

На страни 64, као доказ да је у Расинском корпусу било разузданости и недисциплине војника и старешина и сарадње са окупатором, цитира недићевски извештај да је десет четника седело у ражањској кафани са Немцима. Већ смо напоменули да ражањски срез није био у ингиренцији Кесеровића. А затим, ауторе књиге о Расинском корпусу, упућује на документа са суђења Дражи Михаиловићу и Драгутину Кесеровићу, где они све признају. Ако Милетић из тога учи историју онда толико и зна.

Сам себе демантује када је реч о недисциплини код Кесеровића и када на страни 92 пише да је Кесеровић из Тишићевог пиштоља пред стојем стрељао једног свог четника због крађе. Такође, допунили би смо ове наводе о недисциплини и из немачких докумената. Тако пред немачки напад на Кесеровића, генерал Лер обавештава да он држи гвоздену дисциплину међу својим војницима као и да су се бојали да је у мају 1942. године могао да нападне Косовску Митровцу (Др Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, стр. 58). Исто тако, цитирали бисмо и дневник командант Четврте српске бригаде, који је сликовито описао како увежбана краљевска војска, предвођена професионалним официрима и старешинама, креће у напад, поштујући сва правила војничке обуке: „Петог јула почеше они (четници – прим. аут) контраофанзиву. Наши положаји били су на Великој Огледни. Тога јутра они почеше према нама да се спуштају низ венце Копаоника у густој мрежи колона, низ све косе, свим путевима – можда око десет хиљада њих. Ишли су лагано, на одстојању, чудно мали и далеки. Но, у целој тој мрежи колона осећала се нека кобна памет и план. Полако су силазили према реци одатле, сваки својим правцем, почеше да подилазе и нападају наше положаје“. (Милорад Гончин, Четврта српска ударна бригада, Београд, 1996, стр. 157). Узалудно би било даље набрајати овакве или сличне примере.

Кесеровић је био познат као командант који је извршио сва наређења генерала Драже Михаиловића осим једног. Није стрељао генерала Љубу Новаковића кога је Дража осудио на смрт због сарадње са партизанима, пљачке и издајства четника у нападу на Краљево. Одмах после Николе Калабића био је највернији Дражин командант.

И даље остаје задатак Милетићу и онима који му помажу да покажу недисциплину и разузданост код Кесеровићевих војника.

На страни 64, замера писцима књиге о Расинском корпусу што пишу да је кроз борбени строј за време окупације прошло 12.000 бораца, и каже: „Највише их је било 1500 (углавном присилно мобилисаних сељака)“. Међутим, у фусноти 1, на страни 6, пише: „Према послератним истраживањима Драгише Милошевића и других истраживача кроз четничке редове је прошло око 2500 активних четника из Крушевачког округа“. Поново сам себе демантује.

На страни 40, написао је да су Немци у знак одмазде за напад Кесеровића и партизана 23. септембра 1941. године стрељали 76 Рома из Грштака, а приредио је Маринковићев рукопис, где овај каже да су партизани са Радојевићем напали тек сутрадан – тј. 24. септембра.

На страни 21, пише да је краљ признао НОВ, чин маршала који је Титу дат од стране АВНОЈ-а и наредио свим својим јединицама ЈВУО да се предају најближим јединицама НОВ.

Краљ никада није признао Титу маршалски чин. Признала му је влада Шубашића, а опште је познато да је краљ напао споразум Тито-Шубашић и да је поништио све оно што су се Шубашић и Тито договарали на миг Черчила. Чак више, историјски је потврђено да краљ Петар није Дражи Михаиловићу одузео ђенералски чин када је потписан указ о распуштању Врховне команде у земљи и када је Михаиловић смењен са положаја министра војног, понајмање да је преко радија наредио четницима да се предају комунистима. Ово су само Милетићеве фикције које су резултат недовољног познавања историјских извора.

На крају, на страни 172, пише и ово, као неки закључак: „Листа убијених је велика. Листа четничких злочина и њихових жртава никада није до краја утврђена. Све жртве се тешко могу икад избројати, као и све жртве рата. А злочини никад не застаревају. Многи данас покушавају да те злочине оперу, минимизирају, рехабилитују и избришу, то заборављају. Нека ова књига послужи као допринос да се учињено четничко зло и сва зла која су извршили окупатори и њихови помагачи, никад не заборави са надом да се никад неће поновити“.

Милетић је заборавио нешто врло важно. Југословенска војска у отаџбини је легитимни настављач Југословенске краљевске војске која је ушла у рат 6. априла 1941. године, када је Немачка без објаве рата напала земљу. Према војном Закону, наставак рата предвиђен је четничком борбом и у том смислу се Расински одред, касније корус, сматра делом зараћених војних снага, са својим војно-судским органима. У условима рата, војни судови – преки (ратни) и редовни, имали су право да изричу само три казне: смртну, ослобађајућу или казну батинањем. Комунистичка партија Југославије са својом војном формацијом – „Народноослободилачком војском“, стала је изван закона и њеним припадницима и помагачима регуларна војска имала је право да суди, јер ју је на то обавезивао Закон о заштити државе, где се забрањивало свако комунистичко деловање које би рушило уставни поредак у земљи.

Ако се злочини који су почињени од комуниста и који се никако не могу мерити са злочинима почињеним од четника, као регуларних трупа Краљевине Југославије, не санкционишу и преживели џелати и наредбодавци не изведу на оптуженичку клупу и ако се и даље настави са величањем тоталитарне комунистичке идеологије као народноослободилачке борбе, онда се злочин исплати и он ће се поновити. И увек ће се домен историје сводити на питање ратних злочина само једне зараћене стране. То не показује само ова књига Томислава Милетића већ и све које ће се писати да би се правдала званична историја, било локалног или општег карактера.

Узевши све у обзир, непрофесионализам код Томислава Милетића, када је реч о цитирању и сравњивању ратних докумената, није скоро забележен у нашој историјској науци – локалној историографији.

У покушају да читаоцима, обавештеним, мање обавештеним и необвештеним, прикаже и пуковника Драгутина Кесеровића и Расински корпус као окупаторске сараднике и тешке ратне злочинце, открио је да смо заиста били у праву када смо на почетку писали да је историјска наука, поред свих написаних књига које се сматрају званичном историјом, у великој кризи.

Затворено за коментаре.