У сећање: Гордана Михаиловић (1)

Gordana Mihailovic, Predrag Rakovic, oficiri 2 ravn korp

Gordana Mihailovic, Predrag Rakovic, oficiri 2 ravn korp

Најпре су ми привукле пажњу урамљене фотографије на зиду Горданиног стана. Најуочљивије су биле две на којима је Дража са својим колегама кадетима и официрима – велике, пожутеле слике на дебелим картонима, рађене најбољом техником тога доба

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У среду, 12. фебруара 2014. године, у свом малом стану на осмом спрату једног солитера испод Ташмајдана, у Београду, преминула је велика мученица Гордана Михаиловић.

Имала је 87 година.

Израз „велика мученица“ у оваквим приликама обично звучи као фраза, али, у овом случају, то су на жалост преблаге речи. Јер, Гордана је била ћерка ђенерала Драже Михаиловића. Због свог порекла робијала је у шест затвора и логора: у затвору Гестапоа у Улици краља Александра или у Главњачи, пре одвођења у логор на Бањици, под Немцима, и потом у Главњачи, Забели, на Голом отоку и Светом Гргуру под комунистима. О патњама на тим грозним местима није желела да прича. Оне се, чак, нису виделе на њеном лицу и у њеним речима, макар не на први поглед. До пре неколико година била је живахна, духовита, друштвена и свугде радо виђена, с тим што се „свугде“ мора узети условно, јер је веома пажљиво бирала не само круг пријатеља, већ и с ким ће уопште разменити неку реч.

Једном је у лифту срео неки младић, који је у трену повезао име на њеним вратима – писало је Гордана Михаиловић – са њеним ликом, јер је много личила на оца. „ Ви сте…“ – заустио је, и уместо да заврши реченицу само је значајно погледао. „Да, ја сам“, одговорила је она узвративши исто тако значајним погледом, и са поносом у гласу док ми је то причала.

Тај ниво комуникације са светом сматрала је идеалним, свакако у страху да разговор не пође нежељеним током и да се не позледе старе ране. Ретко ко би то учинио с намером, већ је више реч о непремостивом јазу неразумевања између млађих генерација и жртава оног доба. Наводила ми је више таквих примера. Једном је, чак, била на ивици самоубиства, када су новине, раних 1990-тих, нетачно пренеле њену изјаву о оцу. У ноћи, стајала је крај отвореног прозора и умало није скочила у амбис, али победио је пркос, ког је имала у изобиљу до последњих дана. То је била једна једина изјава коју је дала новинама, ако се не рачуна она с краја 1944. године, која и не треба да се рачуна.

Једном сам већ навео пример ћерке индустријалца из Јагодине, чијег оца су „после ослобођења“ одвели и потом убили комунисти. За разлику од Гордане, она је желела да прича и позвала ме је с том намером. Међутим, када смо се срели, у згради јагодинског музеја, већ после првих реченица, од узбуђења изазваног подсећањем на те дане, старица умало није доживела инфаркт. Од интервјуа, наравно, није било ништа.

Пре него што сам чуо и видео Гордану, о њој сам слушао невероватне приче, у којима је, на овај или онај начин, њен лик по правилу био негативан. Било је толико гласина, преношених са жаром из „поузданих“ извора, да је почетком 1990-тих једна екипа хтела да режира позоришну представу, или чак филм, у којој је она главни јунак. На питање зашто тако, добио сам убеђени одговор да је све тако и било.

Због свега тога, када сам је први пут позвао телефоном, негде с пролећа 1992. године, уследио је најгори почетак комуникације који ми се икада десио. Представио сам се, рекао да ми је веома драго и да сам почаствован што разговарам са Дражином ћерком, а онда, после њеног пристојног одговора, муцајући, замолио да ми каже како да је ословљавам. Није ме разумела па сам директно саопштио своју дилему: да ли је госпођа или другарица? Одговорила је, љутито, да неће залупити слушалицу само зато што цени оно што сам учинио за њеног оца. Јер, читала је „Погледе“ и знала је да смо још 1989, у време једнопартијског система, серијом афирмативних чланака покренули процес Дражине рехабилитације.

Мада су њене речи садржале имплицитно решење моје двоумице, ипак сам, под утицајем силних предрасуда које сам чуо, у комбинацији са тремом, поново рекао да ми није јасно како да је ословљавам. „Госпођа, одувек!“ – рекла је још отреситије, са још наглашенијим акцентом старог Београда.

Захваљујући њеном разумевању, не само што смо после разговарали безброј пута, него сам ускоро имао част да будем њен гост. Не сећам се да ли сам се наметао, што је, без сумње, такође било трапаво, или ме је позвала, али пре ће бити оно прво. У сваком случају, њена великодушност је била несумњива, а узрок јасан: „Погледи“.

Било је то време хаоса у земљи. Опет је почињала инфлација, гориво смо куповали по улицама, увођене су међународне санкције, ратовало се у близини и мирисало је на још већи рат. Хаотичних мисли, враћајући се из штампарије у Новом Саду, прошао сам кроз гужву београдског центра и некако нашао улицу и солитер, у три-четири часа поподне, баш у време ручка. У то време ме је и позвала, али ипак се нисам усудио да крочим унутра, због лошег искуства од пре неколико дана. Тада ме је један писац, недалеко од овог солитера, позвао у време ручка и отишао сам гладан, али задржали су ме – дошло је цело друштво перјаница тзв. друге Србије, тада у повоју, са намером да наш лист некако привуку на своју страну – до девет увече, без икаквог послужења сем кафе и сокова. Једва сам се извукао и отрчао до првог киоска, да поједем дуплу пљескавицу.

Сада сам, дакле, окренуо од улаза у солитер до неког киоска са пљескавицама, па тек онда отишао у госте. Али, чим се на вратима појавио насмејани Дражин лик у женском издању, осетили су се мириси кулинарских специјалитета предратног Београда. Ушао сам у једину собу гарсоњере, на којој је сто био препун свим и свачим, од предјела до колача. Нека јела никад нисам видео и после сам тражио рецепте. Не знам да ли сам јој одмах рекао зашто не могу да се послужим ни са чим, сем са колачима, или касније, али знам да се томе слатко насмејала, уз примедбу да сам на добар начин научио лекцију о разлици између старобеограђана и новобеограђана. А сва та силна храна није бачена – спаковала ми је, па сам понео кући.

Да, Гордана је била идеалан представник уништеног Београда. Њен лик послужио ми је као инспирација за опис њене тетке, Дражине рођене сестре, која се, као и његова супруга, звала Јелица. И она је била веома образована и, што се каже, начитана. Била је једна од првих Српкиња архитеката. Имала је лепу кућу, са баштом, у Цвијићевој улици. Да ли због презимена мужа од ког се развела, Вречко, или због сналажљивости, тек, до краја је измицала пажњи Немаца, иако је Дражи редовно слала детаљне обавештајне податке. У њу је он имао највише поверења и били су чврсто везани судбином деце остале без родитеља у најранијој младости. Комунисти су је убили одмах по уласку у престоницу. Кућу су конфисковали, а потом срушили и ту направили неку зграду. Живела је 49 година (1895–1944).

Најпре су ми привукле пажњу урамљене фотографије на зиду Горданиног стана. Најуочљивије су биле две на којима је Дража са својим колегама кадетима и официрима – велике, пожутеле слике на дебелим картонима, рађене најбољом техником тога доба, тако да се и после толико година ликови јасно уочавају. Потом сам прегледао два Дражина албума са кожним корицама. То је он сликао својим фотоапаратом, на разним местима службовања, људе и пределе, а потом све уредно слагао. Понекад је и сам стајао испред објектива.

За прву књигу о Дражи Гордана ми је детаљно описала предратно доба, али о рату није желела да прича. Интервју сам јој тражио тад и никад више. „Ако се предомислим, Ви ћете бити тај новинар“, рекла је.

Ратне теме готово никад нисам покретао. Обично смо причали о предратном добу, о актуелној политици, о дечјим болестима – као дечји лекар, давала нам је низ корисних савета – а највише о књигама. Сећала се Бранимира Ћосића, прерано преминулог од туберкулозе (1901–1934), чији роман „Покошено поље“ је поново објављен тек 2005. Одушевљен открићем романа, упитах је тада да ли га је прочитала, заборављајући да ми је десетак година раније испричала приповест о писцу, као део своје породичне биографије, и да је роман прочитала још пре рата. Прецизније речено, причу о великом писцу сам памтио, али је нисам повезао са тим сјајним романом, који ми је тек тада дошао у руке. Бранимирова мајка Дара била је рођена сестра професора књижевности Радивоја Лазаревића, првог мужа Горданине мајке Јелице. Гордана је била блиска са сестром Радмилом – није волела термин „полусестра“ – рођеном после смрти оца Радивоја, 1916. године.

Из те 1934. године, поред туге за Бранимиром, занавек јој је остао у сећању још један догађај. У Цркви Покрова Пресвете Богородице у Кајмакчаланској улици, неколико стотина метара од породичне куће у Брегалничкој број 24, слушала је једну беседу епископа Николаја Велимировића. И после више од 70 година памтила је наслов беседе: „О љубави и праштању“. У ствари, памтила је и беседу. Очарана, пришла је владици и пољубила му руку. У моменту, рекла је себи да више никада никоме неће пољубити руку, да не би покварила тај осећај. Онда је владика маленој, седмогодишњој девојчици, која га је нетремице посматрала, ставио десну руку на главу, дајући јој блалгослов. Осетила је како јој топлина од главе струји целим телом и тај осећај никада није заборавила. Призивала га је, или је долазио сам, у најтежим часовима, и помагао је.

Иначе, радо се сећала Божић Бате и било јој је жао што се повукао пред Деда Мразом. Божић је за њу остао највећи празник и о њему нам је, док је могла, слала честитке, уз поклоне за децу, међу којима су били и по један златни крстић.

Имала је много рођака, јер је Дража имао три стрица. Деца су проводила летње распусте у кругу шире фамилије негде у Источној Србији, чини ми се у Зајечару. Али, проводила су мало времена са оцем, јер је због посла често био ван куће, па и ван Београда. У раном детињству, Гордана се срамила пред оцем, док је узимао на крило, после дужих одсустава. Ни касније нису постали довољно блиски. За њу је Дража на првом месту био командант српске војске, а на другом отац. Мада је он формално био југословенски генерал, и мада је она одрастала у време експанзије идеологије о троименом народу, не сећам се да је уопште помињала југословенство. Поред свог српског рода, највише је волела Русе, затим Румуне и Грке.

У млађим годинама имала је ауто, колико се сећам, „фолксваген – бубу“. Са својом најбољом пријатељицом путовала је на море и уопште по разним странама. Одушевљено је причала о путовању кроз Румунију, 1970-тих година. Залутале су негде на Карпатима и покушавале да се објасне са чобанима. „Је ли вас било страх?“ – питао сам. „Ма какви!“ – одговорила је готово увређено. Ту природу, те сељаке, и румунски народ уопште, описивала је бираним речима. Тада ми је испричала како је као девојчица чула на радију, или прочитала у новинама, изјаву једног румунског званичника у Београду: „Румунија има само два пријатеља: Црно море и Србију“. А ја сам јој рекао да су Румуни једини суседни народ са којим Срби никад нису ратовали, као и да су 1941. само они одбили од Хитлера понуђени део српске земље. „Ето, видите!“ – била је њена узречица у таквим ситуацијама. (Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2014.)

Наставак у следећем броју

Затворено за коментаре.