Урош Шуштерич о полемици Крањц-Самарџић

U poslednje vreme na sajtu POGLEDA možemo na tematiku četnika i delovanja JVuO za vreme II svetskog rata u Sloveniji pročitati mnogo toga.
Pisanje je pogotovo interesantno zbog toga jer se vodi duel – debata između najpoznatijeg pisca ravnogorske istorije MILOSLAVA SAMARDŽIĆA, koga mi ravnogorci zovemo »Prvo pero ravnogorske istorije», mladog aktivnog istraživača i vrlo plodnog pisca, rođenog 1963. god., diplomiranog ekonomistu, sa kasnije dovršenom novinarskom školom – jednom reći mladog, prodornog i za istinom znatiželjnog istražioca, koga je od samog početka interesovala istinita istorija iz vremena II svetskog rata u Srbiji i Jugoslaviji. Zbog delovanja na tom području postaje 2007. god. član Udruženja književnika Srbije.
Na tom polju učinio je više od kvalifikovanih istoričara, jer je pored toga što je dugi niz godina objavljivao list POGLEDI, istraživao i pisao knjige. Do sada je taj mladi autor napisao preko 1.000 članaka, rasprava i ostalih istorijskih zapisa. Od 1989. god. počeo je sa pisanjem knjiga, u kojima se trudi da od komunističke laži i potvorbe istine, prikaže i na osnovu arhivskih dokumenata i dokaže čitaocima, kakav je u istini bio tok II svetskog rata, i ko i kako su se borili pripadnici regularne JVuO – četnici, pod komandom generala Dragoljuba – Draže Mihailovića, i kako su se borile od KPJ i Kominterne organizovane paravojne formacije partizana – NOV i POJ, pod komandom Josipa Broza – Tita.
Samardžić je do sada napisao i objavio preko 30 knjižnih dela, od kojih je svakako najznačijnije i za istoriju jugoslovenskih, a pogotovo srpskog naroda, delo »General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta» u 5 tomova na 3.450 stranica i sa preko 8.000 fusnota.
Samardžić, na osnovu istraživanja i proučavanja arhiva, saslušanja preživelih protagonista – boraca, oficira i ravnogorskih funkcionera sastavlja NE PRIČU, več činjenični zapis razvoja vojnih događaja i svih ostalih akcija četnika, a paralelno proverava da li se to slaže sa onim delom arhivske građe – partizanske, četničke i okupatorske – koja mu je dostupna. Kod toga dolazi do senzacionalnih otkrića, koje je sve praktički i nemoguče prikazati, a i do nekih kapitalnih laži komunista, koji su čitav tok njihove »zvanične» istorije pretvotili u laž ili prilagođavanja u njihovu korist. Tu su laži o stanju u Srbiji i Jugoslaviji, pa o raznim borbama, pa pobedama, pa o čistoti borbe samo protiv okupatora (ne protiv četnika ), pa o saradnji i paktiranju četnika sa svim okupatorskim snagama i najljućim krvnicima ustašama, mađarskim fašistima i svim ostalim kolaboracionistima, o diplomatrskim intrigama, itd.
Ovo je vrlo površno opisano podrućje delovanja i istraživanja Miloslava Samardžića.
Potpuno razumljivo je da kao ubeđeni protivnik komunizma daje veči akcenat greškama i lažima komunista, nego četnika – JVuO.

Na drugoj strani, po pitanju razjašnjavanja istorijskih činjenica delovanja četnika u Sloveniji, a pogotovo na Štajerskom području, kao sagovornik pojavljuje se generalmajor MARIJAN F. KRANJC, oficir, koji je penzionisan kao komandni oficir vojno-bezbednostnih službi JNA, i sada živi u Ljubljani.
General Kranjc rođen je 1935 godine, pa je kao i Samardžić istraživač i tumač istorijskih događaja II svetskog rata u Sloveniji i Jugoslaviji, tj. nije protagonista, več isto kao Samardžić, po pridobiljenim informacijama i saznanjima, interpretator istorije II svetskog rata.
Kao i Samardžić, on je plodan publicista i pisac knjiga i blogova, sa dosta objektivnim pristupom istoriji, naravno više naklonjen partizanskoj nego četničkoj istini, što je potpuno razumljivo, zbog njegove karijere, Iako potiče iz porodice čiji je glavar bio žandarmerijski podoficir Kraljevine Jugoslavije. General je među drugim delima napisao zajedno sa publicitom Slobodanom Kljakićem knjigu »Plava garda» na slovenačkom i srpskom jeziku.

I sada objašnjenje pisanja ovih redova. Nikako ne mogu biti arbitar, več samo posmatrač i čitaoc izjava koje se odnose i na mene. U čemu je, naime, stvar koju želim komentarisati?
Na nekoliko mesta moj mladi prijatelj Miloslav Samardžić, sa kojim na području četništva sarađujem več punih 20 godina, citira moje izjave ili pričanja o pojedinim ratnim događajima. I ljudima – akterima, sa kojima se očito general u celosti ne slaže. To me iznenađuje – zašto!? Kada je pripremao knjigu »Plava garda» , založba Pro–Andy , Ljubljana –Beograd 2006. god., mi smo se često sastajali u mome stanu i raspravljali i rasčišćavali pojedine događaje i zbivanja iz ratnih vremena. Glavnii deo naših rasprava bilo je sređivanjje spiskova oficira JVuO – četnika , utvrđivanje njihovih činova, obzirom na Ukaz Vrhovnog komandanta Jugoslovenske vojske Nj.:K.V. Petra II, koji je 1945 god. u Salzburgu izdao UKAZ o unapređenju vojnih lica iz vremena II svetskog raata, za viiši čin po zatečenom rangu.
Mislim da su u ono vreme moje izjave bile za generala meritorne, pogotovo kada smo rasčišćavali obaveštajne centre Trst, Udine, Celovec, Salzburg i konačno Pariz. Tu smo dopunjavali ili hteli menjati svoje obaveštajne informacije – ali nismo ih završili. Mnogo je bilo govora o pojedinim slovenačkim oficirima , među njima pogotovo o Hrvoju Maistru i njegovoj ulozi u ratu. I u tom kontekstu bilo je i reči o olimpijcu Leonu Štuklju, pravniku i sudiji u vreme Kraljevine, kome su kasnije, posle završetka rata i preživelog oznovskog zatvora, oduzeta prava vršenja sudskog poziva. Preko noći postao je svetski poznati gimnastičar i vrlo uvaženi sudija mali činovničić!
Zašto !?
General problematizira moju tvrdnju i životnu istinu da je LEON ŠTUKELJ bio saradnik – informator i vrlo značajan pripadnik JvuO za vreme II svetskog rata u Sloveniji.
Evo mojih dokaza.
Kada sam sredinom aprila 1945. ilegalno došao u Ljubljanu, posle nekoliko dana Organizacija mi je dodelila kao vodiča Bebu Robič, studenticu, čija familija je pred nacistima prebegla iz Maribora u Ljubljanu. Njezin otac bio je vlastnik gostione Šestica ( 6 ), a brat Franček Robič od naše obaveštajne službe DOS namešten u PP – Domobransku političku policiju. Beba mi je na tajni sastanak dovela olimpijca Leona Štuklja, koji je bio, kako sam kasnije uvideo, zadužen za prikupljanje vojnih informacija.
Prvi čovek iz civilnog dela naše organizacije sa kojim sam se sastao i izmenio mišljenja, dobio informacije i neka dodatna uputstva, bio je ON, Leon Štukelj. Gestapo je vrlo brzo doznao za moj dolazak u Ljubljanu pa sam preko Frančeka Robiča, odnosno Bebe i Leona Štuklja, upozoren i prebačen u drugi bunker na obroblje Ljubljane. Tu sam sa nekim nepoznatim čovekom boravio izvesno vreme (kasnije sam saznao da je to bio partizanski major, čijeg imena se ne sečam). U to vreme bilo je u neprijateljske redove ubačeno mnogo naših ljudi. Tako je kod samog generala Rupnika bio naš agent Ivan – Vanči Srebotnjak, koga je oekrio Gestapo i deportirao u koncentracioni lager u Nemačku, gde je i izgubio život.
Sa Štukljom sam se sastajao nekoliko puta, posebno pred sam kraj rata, kada mi je doneo neke posebne upute. Od tog vremena pa do njegove smrti nismo se više sreli! Tom prilikom predao mi je i vezu sa kapetanom – partizanom, koji će izdavanjem propusnica za naše ljudi omogućiti posle dolaska partizana u Ljubljanu prebeg u Trst i dalje. Tako je i bilo, a sedište je bila Komanda grada Ljubljane u tako nazvanoj »Belgiskoj kasarni». Preko te veze bilo je prebačeno mnogo naših ljudi u Trst – zaslugom Leona Štuklja.
Druga činjenica, koja potvrđuje delo olimpijca Leona Štuklja, u Ravnogorskom pokretu, je da sam kao član Predsedstva II ravnogorskog kongresa u Mionici 2002. godine doživeo da je komisija za dodeljivanje Ravnogorske spomenice 1941-1946. dala predlog da se to visoko odlikovanje dodeli olimpijcu Leonu Štuklju. Posebno je bilo naglašeno da je za vreme svog gimnastičkog delovanja već u doba Kraljevine od Kralja Aleksandra I primio visoko odlikovanje Sv. Save, koga je do svoje smrti smatrao za svoje najviše odlikovanje. U vreme zasedanja predložio sam za dodelu spomenice samo akademika prof. dr Aleksandra Bajta, a za sve ostale, i za mog pokojnog oca Josipa, brata Bojana i mene to je predložila Komisija. Dodelila mi je i punomoćje za dodeljivanje Spomenica u Sloveniji.
Generalnog sekretara Ravnogorskog pokreta i jednog od glavnih organizatora 2. ravnogorskog Kongresa, Đuru Ristivojevića, kasnije sam upitao odakle im informacije i osnova za dodeljivanje spomenice Leonu Štuklju. Kratko mi je pojasnio: »IZ INOSTRANIH ARHIVSKIH IZVORA»!

Generalu osobno zameram to da neke činjenice bezrezervno prihvata, a neke sa nekim odbojem neargumentovano odbacuje. Zašto?
Kao akter vojno političkih događaja u Drugom svetskom ratu – vojni veteran koji je aktivno i ilegalno doživeo i proživeo – smatram da su moji navodi skoro svi kroz arhivsku građu, kao i kroz svedočenje mojih saboraca, dokazani.
U vezi pokojnog Leona Štuklja još ovo. U zatvoru OZNE, našao sam se sa dr Vidom Lajovicem. Posle izmene nekih neformalnih reči ustanovili smo da smo »isti nivo» i da smo ne znajući jedan za drugog bili vezani tesnije nego ostali ljudi – zatvorenici. Razgovor je naneo i na Leona Štuklja, za koga smo bili jednoglasnog mišljenja da je ili ubijen ili u zatvoru. Ali više od toga nismo u to vreme mogli saznati. Hoću reči – dr Vid Lajovic, znao je, kao saradnik i informator našeg Pokreta, izvesne stvari o Leonu Štuklju, da je mogao reagovati onako kako je reagovao.

I za kraj, poštovani general Kranjc i prijatelj Miloslav. Vi ste dobri ili čak veoma dobri interpretatori istorije II svetskog rata, ali niste akteri i aktivni učesnici. Niko vam ne može osporiti vaša dela i zalaganja da se ratovanje i sve okolnosti tog nesretnog rata ne prikažu kako civiliziranom narodu priliči – pošteno, objektivno i istinito!

Kod toga nastupa problem izvora.
Konačno treba uvideti i to, da arhivska građa pisana od četnika po istoj tematici, ne može biti i nije jednaka pisanju partizana! Po meni arhivi su hronološki zapisi događaja, kod kojih moramo sa velikom rezervom posmatrati i razumeti zapisane događaje, zbog političkog opredeljenja.

Oslanjate se na sve i ne zaboravite da o istoriji II svetskog rata najviše znaju veterani – protagoniste toga rata, ali požurite, sve nas je manje!

Kapetan JVuO Uroš Šušterič, četnički vojvoda Triglavski

U Ljubljani, januara 2011 god.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *