Устанак 1941. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (2)

Порта цркве Свети Петар у селу Залужнице, раног лета 1941. Припреме за подизање устанка у овом крају Лике
Порта цркве Свети Петар у селу Залужнице, раног лета 1941. Припреме за подизање устанка у овом крају Лике

Порта цркве Свети Петар у селу Залужнице, раног лета 1941. Припреме за подизање устанка у овом крају Лике

Пише: Никола Станојевић

Злочини почињени у устанку 1941. године

Први злочин “геноцида” који се у књизи помиње, а који аутор цитира према Дедијер – Милетићевој књизи, јесте злочин који се одиграо 15. јуна 1941. године, у околини Стоца. Тада је убијено бацањем у једну јаму 15 жена и деветоро деце, као и један мушкарац, сви муслиманске вероисповести (бачено је више, али се спасао један мушкарац и две жене са једним дететом), и сви се поименице наводе. За овај злочин су окривљени локални Срби који се такође по имену наводе: осморица су из Љубиња, тројица из Кртиња, двојица из Крајпоља и један из Дубочице. За све њих се каже да су били четници, мада у то време такве поделе међу устаницима није ни било. Овај злочин није почињен по неком наређењу са врха, већ највероватније из освете, обзиром да је реч о Србима из околине, и да су пре тога почињени велики злочини над Србима у том крају (што и поменути аутори стидљиво признају, помињући убијања “неких православних” у Љубињу и Поповом пољу). Познато је да су усташе почетком јуна 1941. године, поубијале око 170 Срба из Љубиња, бацањем у јаму Капавицу. Доводили би их по десеторицу везане, са повезима и преко очију да не виде куда их воде, а онда би првој тројици из ланца маљевима разбијали главу да повуку остале у јаму. Такође, у ноћи 13/14. јуна, усташе су из љубињског затвора одвеле 26 угледних Срба из тог краја на челу са свештеником Божидарем Шаренцем и побацале у јаму Пандурица. Према томе, иако је овде реч о злочину над цивилима, он не може да се квалификује као злочин геноцида.

Следећи злочин који се наводи је напад српских устаника на Автовац, на Видовдан 1941. године. Овде се Чекић позива на познату “Сиву књигу” коју је Павелићева влада објавила 1942. године у Загребу, под именом “Одметничка звјерства и пустошења у НДХ у првим мјесецима живота Хрватске народне државе”, а којом је покушала да сву кривицу за тешко стање у земљи свали на “српске побуњенике”. Ту се преноси исказ Емина Тановића из Автовца дат у болници у Мостару, а у коме наводи да су се они, сељаци, цео дан борили против нападача и да су се увече, када им је нестало муниције, са цивилима разбежали по околним пољима. Тог дана погинуло их је 47, од чега је већина жена и деце.
У наставку се преноси изјава усташког поручника Драгутина Шимунчића, који наводи да је 1. августа ушао у Автовац са италијанском војском, и да је видео неколико измасакрираних цивила по улицама и пољима.

Као извршиоци злочина наводе се “четничко-комунистичке банде”, иако је и овде заправо реч о српским устаницима. У овом случају може се узети да је један део цивила (као и наоружаних мушкараца) страдао у самој борби, а да је један део убијен ван борбе. И овде је по среди освета Срба мештана, јер су пре тога муслиманске усташе из Фазлагића куле, бациле 121 Србина из села Корита у 30 метара дубоку јаму Голубњачу. Овај злочин је почињен 4/5. јуна, а организатори су били гатачки хоџа Мухарем Главинић и усташки повереник Херман Тоногал. Још 50 Срба из других крајева је бачено у исту јаму сутрадан.

Аутор даље наводи злочин почињен 27. јула 1941. године, у селу Велики Дубовик код Босанске Крупе, цитирајући изјаву преживелог Рашида Бобића од 23. јула 1991. године, коју је објавило Културно друштво Бошњака “Препород” у Сарајеву. Тог дана је у кући Мехмеда Бобића убијено и спаљено 12 мушкараца у доби од 19 до 76 година. Истог дана је у селу убијено још 7 мушкараца и једна жена старости 19-91 године. Сви су муслиманске вероисповести и сви се наводе по имену. Као извршиоци злочина наводе се (такође по имену) “четници” из околине – седморица Срба из Хашана и још тројица из других села. Један од тих “четника” који се оптужују за овај злочин је и Бранко Ћопић. Очигледно, и овде је реч о српским устаницима, а осим тога овај злочин већ и по структури жртава не спада у злочине геноцида, јер је реч углавном о мушкарцима.
На страни 65. Чекић помиње убијање неколико муслимана у Драганићу у околини Мркоњић Града 12. августа 1941. године, цитирајући исказ преживелог Дервиша Реџића из овог села, према поменутој “Сивој књизи”. Тада су локални “четници” поубијали што пушкама што ножем, неколико мушкараца, а као једног од тих “четника”, извештај наводи познатог комунистичког народног хероја Симу Шолају.

Чекић затим цитира извештај општинског начелства у Гламочу од 5. јануара 1942. године (исто према “Сивој књизи”), у коме се наводи да су “четници-комунисти” од 10. априла 1941. године, па до дана подношења тог извештаја, у овој општини убили 27 мушкараца (од тога један Хрват, остало муслимани), који су по имену пописани. Пре тога цитира и извештај општинског начелства у Вагану од 31. децембра 1941. године, у коме пише да је од “четничко-комунистичке руке” у истом периоду, у овој општини страдало 8 муслимана и једна Хрватица, а да се 11 мушкараца (од тога један није муслиман) воде као нестали. Сви су по имену поменути.
Ове људе су убили или локални Срби за време устанка лета 1941. године, или касније комунисти, обзиром да је реч о партизанским крајевима. У сваком случају нема говора о неком геноциду.
Исти је случај и са извештајем усташког логора у Мркоњић Граду од 31. децембра 1941. године, у коме стоји да су у току те године “четници-комунисти” убили на подручју Јајца и Мркоњић Града 48 мушкараца и седам жена (од тога 10 Хрвати, остало муслимани), који су именом пописани.

И злочин почињен годину дана касније, имао је исту позадину. На страни 155. аутор поново цитира Павелићеву “Сиву књигу”, па наводи да су у љубињском крају “четници-комунисти” 15. јуна 1942. године, убили пар десетина муслимана оба пола, који се наводе по имену. Иако се наводи да је реч о “четницима-комунистима”, вероватно је реч о четницима, јер су комунисти у ово време већ протерани из тих области, даље на запад. Као убице, по имену се наводе 15-орица Срба из истог краја.

Аутор није заобишао ни, несумњиво најстрашнији злочин почињен над муслиманским цивилима – када је њих 272 бачено у јаму Чавкарицу код Стоца. Ту се позива на књигу групе аутора, “Херцеговина у НОБ-у, април 1941. – јуни 1942.”, књига 2, текст Бранка Попадића, Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1986.
Мада и ову, као и све остале књиге комунистичких аутора, карактерише тенденциозно приказивање догађаја, између редова може се назрети суштина и узрок овог великог злочина. Укратко, крајем августа 1941. године, око 400 муслиманских избеглица из околних села се окупило у Фатници, бежећи пред борбама српских устаника и усташа. Муслимански представници су тражили да избегли народ пође у Столац, сматрајући да је тамо безбедније, док су им српски устаници предлагали да пођу у Билећу, јер је ризично ићи за Столац преко Берковића, обзиром да су тамо усташе починиле велике покоље Србе и да преживели појединци и групе могу насрнути на њих у знак одмазде. Пошто су муслимани инсистирали да иду у Столац, дата им је пратња од око 20 устаника. Колона избеглица је 2. септембра кренула из Фатнице у правцу Дивина, за Берковиће и даље према Стоцу. У селу Бијељану пресрела их је “разбојничка група” Анте Бјелатића и Раке Лалића, ваздухопловног официра и “осталих иницијатора братоубилачке борбе”. Започела је свађа са пратиоцима колоне, а двоје муслимана из колоне је и стрељано том приликом. Пошто су пратиоци били малобројни разишли су се кућама, осим командира Воје Вујовића и још два борца са чела колоне. Коначно, у Вријеци се појавио и сам Бјелатић са још 40 “разбојника”. Они су га убедили да ће спровести народ за Столац, осим неколико њих “за које се зна да су били усташе”. Зато је и он напустио колону са поменутом двојицом бораца и вратио се назад. Када је колона са новом “пратњом” ушла у Берковиће, настала је свађа између мештана и пратилаца. Део народа је тражио да се пусте на слободу, али је део, већи, тражио и освету, при чему су појединци прилазили колони, тукли и шамарали жене и децу. Пошто је “осветничка група” превладала, избеглице су затворене у двориште и просторије жандармеријске касарне. Ту у касарни, те ноћи је убијено 10 лица. Сутрадан, 3. септембра, ови несрећници су поведени на губилиште у пратњи, како у књизи стоји, “80 најкрволочнијих разбојника, међу којима је био приличан број оних чија је родбина страдала од усташа на Берковићима, Коритима и у неким другим разбојништвима.” Овај покољ је преживела једино двадесетогодишња Хаџера Биједић (рођена Ћатовић) која је описала детаље овог злочина. По десет су их доводили до јаме, ударали кундаком у главу и бацали у јаму Чавкарицу. Она је бачена међу задњима. Ударена је кундаком у потиљак, од чега јој је остао велики ожиљак, и бачена у несвесном стању у јаму. Пад је преживела и 17-огодишња Алија, али је при покушају извлачења из јаме, поново пала на дно, задобила тешке повреде и преминула. Хаџера се хранила оним што је пронашла у торбама побијених, да би јој након тога чобани бацали храну све до Аранђеловдана те године, када су је мештани извукли из јаме. У књизи се наводе имена 26 “организатора и извршилаца злочина.” Међу њима се помиње рецимо и жандарм Душан Јакшић из Корита кога су усташе бациле у Коритску јаму али је успео да се извуче из ње, затим земљорадник Владо Радан из Трусине, коме је убијено чак 25 блиских рођака, жандарм Мирко Савовић из Љутог Дола коме је већи део породице убијен од усташа итд. Петорица извршилаца су из Берковића где су усташе у јуну те године убиле 120 Срба. Неколико њих је из Никшића, а занимљиво је да је један био предратни Збораш.
Чекић доноси и списак имена побијених цивила у Чавкарици и околини, наводећи да су их побили четници Драже Михаиловића. Међутим, у књизи “Херцеговина у НОБ-у”, на коју се позива, поред готово сваког имена наведених убица стоји напомена “касније пришао четницима”, “после злочина отишао у четнике”, “након тога постао четнички командант” и томе слично. То само потврђује познату чињеницу да првих месеци устанка у “НДХ” није било идеолошких подела међу Србима; самим тим ни ови људи нису били четници у време поменутог злочина, нити је Дража имао било какву контролу или однос надређености према њима. Осим тога, и у самој књизи се признаје да је мотив већине егзекутора, била освета за претходно почињене усташке злочине (с тим што се злонамерно читалац наводи на закључак да су сви они који су убијали муслимане, касније одлазили у четнике, док су комунисти наводно од самог почетка били за заштиту невиних људи). Било како било, уколико се мотив за ово дело састојао у слепој освети, злочин је само последица афективног стања извршилаца, а не претходно израђеног (те накнадно спроведеног) плана да се на датом подручју, одређена група уништи због свог посебног верског или националног припадништва. Уосталом, нико и не тврди да је тог плана било. Његово одсуство се види и по томе, што је злочин могао бити избегнут, да су представници ових избеглица прихватили предложено, друго место одредишта, чиме би био спречен случајни сусрет са ликвидаторима.

 

Немачки злочини над муслиманима

Чекић цитира и неколико докумената о немачким покољима муслиманских цивила. На страни 323. доноси извештај 3. домобранског корпуса из августа 1943. године, о два почињена злочина над муслиманима (АВИИ, ф. НДХ, к-60, рег. Бр. 2/3а-1). Први се десио 8. јула 1943. године, у селима Ступни До, Присоје и Подкозари, код Чајнича, где су немачки војници из 118. ловачке дивизије поубијали 32 муслиманска цивила, углавном старце, жене и децу који се по имену набрајају у извештају. Повод је био проналажење претходног дана, једног закланог и унакаженог немачког војника од стране две жене из Ступног Дола, кога је неко псето глодало “на 300 метара од куће четника Вељовић Уроша”. Одмах су обавестили најближу немачку команду и пренели леш у Горажде. Сутрадан, долази група од око 40 немачких војника која купи становнике Ступног Дола, дели их у четири групе и све их ликвидира на крају села. Једна група ових војника нешто касније убија и неколико цивила у селима Присоје и Подкозари. Све преостале куће су попаљене и опљачкано је што се могло од стоке. Немци су хладнокрвно убили жену која је пронашла леш, дечака који је Немце обавестио о његовом налажењу и два момка која су леш однела у Горажде, као и неколико трудница. Међу убијенима било је и пописаних за “Ханџар” дивизију, као и жена једног који је већ био на служби у СС-у. У извештају се сугерише да су Немца убили четници, јер се тројица синова извесног Милка Лорића, на чијој ливади је нађен леш, налазе у четницима, као и осморица његових суседа који се по имену помињу у извештају, те да се овим крајевима креће и четовођа Гојко Крезовић (који се у извештају именује партизаном, мада је и он био четник). Додаје се још да су Немци три дана пре проналажења леша, напасали коње на том месту и да су били упозорени од мештана на присуство четника. Неколико угледних грађана Горажда на челу са градоначелником, затражило је објашњење од капетана Штенцла који је наредио покољ, на шта им је он одговорио да је то “закон одмазде”, да он верује да муслимани нису то починили, али да је овај “закон” широко примењиван у Србији па “мора” и у овом случају.

Нешто касније, 12. јула десио се и други злочин у селу Кошутица код Соколца. У околини овог села, партизани су, вероватно из заседе, убили једног немачког војника-извиђача из “Принц Еуген” дивизије, чији је леш пронађен на око 200 метара од џамије. Тога дана у село долазе 3-4 немачка војника ове дивизије и цивиле затварају у џамију и мектеб (верску школу). Одатле их извлаче по групама и убијају из пушкомитраљеза, укупно њих 69. Сви су из Кошутица, осим једног из села Кути који се случајно затекао у Кошутицама. У извештају се сви побијени наводе по имену. Углавном су старци, жене и деца (од тога и једна беба, тек дан стара). И овде су поубијане жене муслимана на служби у усташама и домобранима, па чак и једног који се тада налазио на Источном фронту.

У књизи се наводе још три немачка злочина над муслиманима, без детаљног упуштања у њихове узроке (вероватно је реч о истим ситуацијама као у ова претходна два случаја). Наводи се да су истог дана када и у Кошутицама, немачки војници убијали цивиле из села Орашје код Стоца, у њиховим кућама и одмах затим спаљивали куће заједно са лешевима. И овде је реч претежно о женама и деци, који су пописани по имену. Такође, Немци су, према истом извору, убили 55 цивила оба пола и различите старости у селу Хротимљи код Стоца.

На крају, помиње се још и злочин у селу Насеоце у тузланском крају, 20. јануара 1944. године. Тада су Немци поубијали групу муслимана, мушкараца, од којих су неки наведени по имену.

Јасна је ствар: Немци све ове злочине нису починили из жеље да истребе муслиманско становништво, већ у одмазди због претрпљених губитака.

Чекић објављује и бројна усташка документа о отпремању појединих муслимана у Јасеновац и друге логоре, али, као што је у тим документима и наведено, сви они се тамо шаљу као комунисти, дакле као идеолошки, а не као верски или какав други непријатељ.

Неколико злочина над муслиманима, усташе су извршиле и из извесних, посебних разлога. Рецимо, Васа Казимировић у својој књизи „Немачки генерал у Загребу“ на страни 191 цитира немачког аутора Јохана Вишта, који каже да су усташе прерушене у четнике, извршиле више напада на муслимане у Босни како би их одвратили од пријављивања за СС-дивизију „Ханџар“ која се тада формирала, када је дошло до осипања усташких јединица, јер су и усташе-муслимани прелазили у њу. Тако наводи конкретно, да су јула 1943. године напали муслиманске куће на Палама код Сарајева.

Овај случај забележио је и Лазо М. Костић у књизи „Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама њихових савезника“ на страни 44, где цитира дневник генерала Артура Флепса, команданта 7. СС дивизије “Принц Еуген”, који пише да су усташе напале Пале код Сарајева преобучени у четнике и да их је предводио Судар. То је поручник Фрањо Судар, што значи да су ово били црнолегијаши, јер је он тада командовао 2. батаљоном те јединице.

Флепс у једном свом извештају, за Судара каже да је јула 1943. године поубијао и неколико стотина српских цивила код Соколца, и да је лично учествовао у масакрима, а позива се на изјаву немачког војника очевидца који је био придодат Судару. (Костић н.д. стр 51-52)
Иначе за тог Судара, (нео)усташе лансирају причу како је био омиљен баш код муслиманског становништва и да су га из милоште звали Осман-бег.

Занимљив је и детаљ из Флепсовог дневника где он каже да су усташе једном напале муслимане и под фирмом Немаца. Костић на страни 44 цитира Флепса који описује како је неки усташки капетан Голубовић преобукао свој вод од 40 људи у немачке униформе и наредио им да побију једну групу муслиманских избеглица, вероватно из истог разлога као и у случају Пала.

Комунистички злочини

Од партизанских злочина, у Чекићевој књизи се помиње ликвидација грађана из Приједора. Након заузимања партизанске “слободне територије” у Поткозарју лета 1942. године, власти “НДХ” су формирале судско-лекарску комисију која је имала задатак да ексхумира и идентификује жртве на подручју Велике жупе Сана и Лука. Чланови комисије, председник Матија Ковачић, саветник у Министарству спољних послова “НДХ”, др Максимилијан Степинац, члан Судбеног стола у Загребу, записничар Драган Катичић, новинар из Загреба и лекар-вештак др Исо Фролих, в.д. среског лекара у Приједору, саставили су записник 28. јула 1942. године, о проналажењу и откопавању четири масовне гробнице на Пашинцу код Чиркин поља, са остацима 60 тела грађана из Приједора и околине, које су комунисти побили у периоду од 16. маја до 10. јуна 1942. године. Записник садржи обдукциони налаз вештака са описом рана на остацима 60 тела (од којих су само нека идентификована). Начин извршења егзекуције код већине је, прави бољшевички – метак у главу. Ни остали нису боље прошли. Тако је извесном Назифу Мршићу лобања у потпуности разбијена тупим предметом, док је неки Мујо Фазлић заклан, итд. Записник је објављен у Павелићевој “Сивој књизи”. У њој је објављен и списак од 277 идентификованих лица које су комунисти убили у Приједору и околини, а који Чекић преноси у својој књизи. Списак је сачинила поменута комисија, за време боравка у Приједору од 23. до 29. јула, на основу података које су им доставили рођаци и познаници убијених. На списку се налазе лица оба пола, различите националне и верске припадности, социјалног статуса и занимања. Све то указује да је реч о убиствима из идеолошких разлога, које су комунисти чинили од почетка до краја рата у целој Југославији, па се ови злочини не могу подвести под геноцидне радње. Осим идеолошких, мотиви су вероватно били и имовинске природе (користољубље), јер су комунисти убијали богате грађане ради пљачке њихових покретних ствари (после рата и непокретних).

У књизи се (269 страна) помиње још један злочин партизана над муслиманима. Наводи се да су 1943. године, у селу Живаљевићи у рогатичком крају, “партизанско-комунистички бандити” убили 101 лице, при чему се наводе имена глава породица и број њихових убијених чланова. Као сведоци злочина помињу се Наила и Абид Јахић из истог села. Од извршилаца злочина, пописана су по имену четрнаесторица Срба, од тога 6 из Сјеверског, 2 из Живаљевића, 4 из Старе Горе, по један из Ошкопља и Храстове Шуме. Како је реч о локалним Србима, могуће да они нису припадали ни комунистичком ни четничком покрету.

За неке злочине није јасно ко их је извршио. Тако су у једном усташком документу (страна 271 у Чекићевој књизи), за злочине у селима Горње и Доње Годомиље код Борика, оптужени “партизани и четници” да би на крају извештаја писало: “Ове је податке покупио Ахмед Шетић из Годомиља, којему је по овим истим партизанским бандитима поклана цијела обитељ.” Злочин у Доњем Годомиљу преживели су Мулија, Цура и Самија Богиловић, а из Горњег Годомиља Темима и Фехим Хоџић, и Муша Жига, који су дали податке о жртвама и убицама. За ове злочине оптужили су поименично 30 Срба, од тога 16 из Годомиља, 10 из Бабљака, 3 из Сјеверског, и 1 из Ошкопља. У Доњем Годомиљу је убијено 133 особа (по имену се наводе само главе породица, плус број побијених чланова), а у Горњем Годомиљу 89 особа.

Затворено за коментаре.