ТУРНЕЈА ТРАВЕСТИЈА

ПИШЕ: Александар Димитријевић

Постоје случајеви у којима људска јединка, генетски или само психолошки, носи карактеристике оба пола. Такви појединци ту своју особину показују кроз одевање, држање тела и понашање. У екстремним случајевима да би разрешили свој унурташњи конфликт двострукости, исти прибегавају хируршким интервенцијам са намером да уклоне физичке карактеристике слабијег пола или да на себи истакну карактеристике оног пола са којим су више идентификовани. У стручној јавности овакви слчајеви су познати под називом травестити.

Проблем симптома двоструке поларности уметници такође често имају да решавају. То је случај пре свега у њиховом професионалном животу али неретко то прелази и у оквир њиховог приватног живота. Исказивања свог политичког или идејног идентитета, свог естетског или моралног става, постаје нарочито осетљиво питање у свету позоришта и филма.  Они срећнији и спретнији међу њима, лако решавају тај изазов својим јасним ставом и поруком, као и доследним понашањем у свакодневици. Такви потом бивају оцењивани или као авангардни уметници, или као ретроградни, односно конзервативни, али понекад и једноставно  -  као промашаји.

Нарочито у временима репресивних друштвено-политичких система, уметници су за своју реч, за своје дело, носили одговорност пред реалношћу. То увек није било лако јер су често бивали прогоњени због онога што су и како су радили.  Зато, као и ради других разлога,  многи нису успевали или једноставно нису желели, да у свом изразу оду даље од "l'art pour l'art". Па ипак, и у тим приликама било је храбрих којима су истина и ангажман били изнад свега.   Питање је да ли уметници треба и данас да имају исту дозу одговорност за своја остварења. Или демократска друштва, која су по дефиницији друштва пуних слобода рада и изражавања, самим тим ослобађају уметника од ситуације одговорности према ономе што раде. Пошто данас свет све више постаје једно велико тржиште, не значи ли онда то онда да уметник има једину обавезу да удовољава управо захтевима тог тржишта, које се појављује или као уметничко али као политичко тржиште. По свему изгледа да снага ова два тржишта толико у појединцу превладава све друго да оставља, морални интегритет уметника, професионалне и естетске захтеве у његовом раду по страни. Тако излази као да уметник ни данас не може да буде сасвим слободан, ни према себи а ни у друштву, и он као да пре свега мора да води рачуна само о захтевима тога тржишта. Све више изгледа да једино водећи рачуна о захтевима тржишта, уметник обезбеђују себи добру критику за свој рад, а то значи и нови уговор. Сви други захтеви, па и они моралне природе, изгледа као да су од минорног значаја у овом тренутку ?! Из тих разлога многи уметници данас у свом раду показују доследност управо и једино у том смислу.

Код већине у јавности нема дилеме да уметност није искључиво ради увесељавања публике или улепшавања стварности. Истина, она по својој природи треба да продуховљава човека. Али истовремено, она је једно од средстава у борби за истину, за означавање друштвених појава и облика понашања. Управо ради тога, аутор у сваком времену треба да осећа одговорност према своме раду. Објављивањем, његово дело аутоматски подлеже суду јавности, не само уметничком и естетском него и моралном пошто, као јавно дело, оно обликује перцепцију, осећања и понашање јавности и самим тим постаје део културне баштине друштва у којем настаје.

Познати су случајеви и у условима пуне стваралачке слободе, да аутори још увек пате од недостатка осећања одговорности према своме раду, а још више према културној средини у којој стварају. О једноме таквом случају овде је реч.

После београдске премијере најновијег филма Горана Марковића "Турнеја" , отворено је неколико питања. Нисмо овде да говоримо о уметничким квалитетима филма,  нити о његовим професионално-техничким аспектима. О томе треба да говоре појединци из тог професионалног круга. Почињемо са општим утиском. Насупрот повременој егзалтацији дела публике, који су премијеру филма изгледа заменили са парадом, па су спонтано изливали бујице својих емоција одушевљења у личном поистовећивању са атмисфером филма и његовим протагонистима, код другог дела присутних је остала мучнина у стомаку. То осећање не долази од потресне филмске приче, нити зарад уметничког поступка којим се пришло деликатној ситуацији са којом је филм суочен, чега уосталом и нема у овом филму, него због тужне судбине страдалника из реалног живота и оних који претендују да говоре у њихово име а немушти су.  Последица овога је стварање неистините слике о свима нама, којих је овај филм, можда и без праве намере, у ствари огледало. То само по себи не би био довољан повод за нелагодност  да "Турнеја" није остала кратка у прављењу дистинкције између супротности добра и зла, насиља и милосрђа, што филму као и да није био циљ, него супротно, ствара једну универзализацију,  једностраним, тендециозним, готово малициозним мазохизмом, којем су глумци и публика изложени судбински, у трагичним околностима њихових живота и у заједничкој припадности простору на којем живе. То што су сама прича па и филм у целини, доведени до граница баналности, у својој  траги-комичности, могуће да је криво само време рата са којим филм неспретно покушава да се бави и његове последице на дух и културу друштва.

Дакле, без сваке сумње у филму није реч о појединцу, чак није ни о једној друштвеној групи, без обзира колико она била маргинализована околностима у којима је задешена. Управо, реч је о неспретном баратању са споменутом универзалношћу приче и поистовећењем свију нас  са причом у филму. И док је филм ту једним делом ради нас самих, он је ту свакако и ради оних других, који могу, али не морају, да имају различите потребе и различит однос према предмету филма од нас самих. Управо ту лежи скривена највећа замка у коју је овај филм морао да упадне.

Шта данашњи свет зна о Србији и Србима? Врло мало!
Углавном кад се поведе разговор о етничком чишћењу, ратним злоделима, геноциду и тенису. Многи чак Теслу сматрају Чехом, или као што недавно у документарној емисији о Теслиним открићима, на јавној телевизији рекоше да је он хрватски избеглица!

Зашто је то тако?
Једноставно, Србија не занима свет превише!
Како?
Свет нема посебног интереса за Србију из простог разлога што је Србија данас од малог  значаја за тај свет.
Због свега тога посебно је важно када и како себе приказујемо  спољном свету.

У ствари, данашњи свет о Србији зна таман толико, како и колико је Вашингтон пост писао о Србији. Најбољи начин да нас свет упозна је кад ми сами причамо о нама. Али причањем приче о нама сваки аутор једне такве приче не може да избегну чињеници да истовремено причајући о нама он прича и о себи самом.

  Тако, захваљујући филму "Турнеја" свет о Србији има прилику да сазна мало више. До тога је дошло захваљујући необичном уметничком надахнућу, стваралачком заносу и необузданој потреби за удобним преживљавањем филмског редитеља Горана Марковића. Под пуним светлом су све саме људске скарадности. Прича је клишеирана, праволинијски монотона. Користећи технику колажа Горан Марковић уредно слаже црно беле слике о нама и другима, све у страху да не поквари равнотежу из модела уравниловке, која је већ одавно завршила у музеју воштаних фигура На тај начин Горан Марковић успева да открије у српском карактеру оно што ни највиспренијем уреднику Вашингтон поста није пошло за руком.  Отуда постаје неизбежна асоцијација да је пролог за филм написан нигде друго него у Хагу а његов сценарио управо у Вашингтону. Ове чињенице унапред одређују судбину филма, али домаћег гледаоца не могу да заштите од осећања досаде, мучнине и револта, који смењују једни друге током филма.

Основни проблем филма међутим долази из једне друге чињенице а то је место радње. Рат иште није место за глумце и глуму. Чак употреба глумаца и глуме као  метафоре у рату мора да води добро рачуна о својој мери, да се чува од неукуса, јер лако постаје неубедљива. Стога, употреба позоришта, без јасног означавањањегове функције у условима рата прети да постане бесмислена,  пошто су рат и бојно поље већ сами крваво позориште. Али уколико је Горан Марковић носио неодољиву жељу да нам прича о рату, у којеме сам истина није био, то је онда нешто сасвим друго. Или, уколико је тај посао требало да уради као део домаћег задатка, тада су захтеви са којима је био суочен у реализацији и његови резултати, далеко озбиљније природе и захтевају прецизнији суд. Свеједно о чему је ту била реч, једно питање је наметнуто само по себи. Да ли је Горан чуо за Јасеновац, за Глину, за јаме, или за Бојник? Да ли Горан Марковић зан нешто о Карловачком мосту, Медаку, Сарајеву, о  Пофалићима, или о Братунцу и Скеланима? Јер да је знао, уместо што је замишљао-измишљао ратне приче и ситуације, могао је врло лако да консултује богату архивску грађу, која је пуна судбинама цивилног становништва у временима рата. Тако би његов филм добио далеко више на аутентичности. Његова филмска порука са мање напора могла би да буде јаснија.  А сам филм би могао да постане једно право сведочанство. Овако .

"Турнеја" је стигла у Београд оптерећена и овенчана номинацијом за Оскара. То о самом квалитету филма говори мало или нимало. Појавом једног таквог филма у сезони холивудског самообожавања, који је одавно постао полигон идеолошке пропаганде и одмазде, само је потврда основне функције таквог филма, која је искључиво политичко-пословног карактера. Зато уметничка или културна вредности једног таквог филма увек треба да буде под будним оком.

 Полазећи од такве предиспозиције "Турнеје" постаје више разумљива употреба у филму разуларене гомиле бандита, који, кроз филм сваки час мењају униформе и опредељења, лаких жена које глуме и на сцени и у свом животу, и безкичмењака за које знамо да  увек преживљавају. На тај начин Горан Марковић успева да обезбеди први предуслов успеха за сваки филм у Холивуду, а то је да потхрани знатижељу потрошача филмске забаве, који су крв и месо филмске индустрије. Од публике таквих филмова очекује се једино да својим скромним прилозима, куповином улазница, израженим масовно, довољно отежају филмске благајне, па тако на тренутак умире незајажљивост филмских кућа и продуцената, коју ни валијум ни либријум заједно нису у стању да постигну.

Уколико Горан Марковић сматра да има привилеговану обавезу да говори о, на известан начин друштвено осетљивим темама, сатимо се сада и његовог филма "Тито и ја", он у таквим приликама све једнако запада у лавиринт јер не успева да да постигне јасан контрапункту кад жели да ослика јаку и позитивну супротност, било репресивному друштву, било оном палом у појединцу. Уместо тога он прибегава или инфантилним карактерима, или заробљеницима неке од зависности, па и морално посрнулим, јер као такви они већ сами себе дезавуишу пред чопором победника. Чинећи тако аутор избегава свој лични напор у изразу али измиче и опасности да  износећи директно свој став и опредељење доспе у нечију немилост.

Па и поред тога остаје мање јасно зашто Горан Марковић, кад жели да нас представи свету никако да своје стваралачко време и способност посвети примерима какви су  Ђоковићи, Чавићи, Јовановићи, Јанковићи, Карађорђевићи, Коштунице, или који од чланова САНУ. Остаје само да нагађамо како Горан Марковић бирањем увек одређених ликова, који су у раскораку са стварношћу он у ствари бије битку са сопственом располућеношћу, коју ни један костим на може нити да прикрије нити да искаже.

Тако са филмом "Турнеја" Горан Марковић је направио опасно приближавање промашају. Покушајем честог мењања угла посматрања, бивајући час на једној час на другој страни, он остаје на сигурном путу синхронизације са политичким тренутком, али увек некако са корак-два закашњења.

Тешко је осим тога одбранити став да један филм попут "Турнеје", данас није ништа друго него бављење уметношћу ради уметности, пошто на тај начин филм избегава суочавање са стварном реалношћу, прибегавајући клишеима који му обезбеђују да остане на курсу дневне политике. На тај начин Горан Марковић филмом "Турнеја" само утапа свој глас у тренутно преовлађујући тоналитет хорског певања.

а крају после свега, браниоцима слобода и права на изражавање, остаје једино да ускрате препоруку за гледање филма "Турнеја". Јер чинећи тако они показују своју бригу за очувања менталног здравља и личног поноса свију нас. На горе споменутим појединцима, на жалост без помоћи Горана Марковића, остаје обавез адаљег тешког рада на допуњавању слике у свету о нама.

Сва права задржана Погледи 2009.

Дизајн и израда - www.proxy.co.yu     web master