ОПАСНА ИГРА ИГРА ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ СРБИЈЕ ЗОРАНА ЖИВКОВИЋА

Опасно је када власт постаје лажљива када лаже сопствени народ како би покрила сопствену политичку немоћ и слабост. Са лажљивом влашћу и преговарачке позиције једне државе у свету су слабе, боље речено никакве. Како би се одржала на власти, лажљива власт чини двоструку грешку. Извршава без поговора све што странци од ње траже, чак иде и даље, као што је то случај са нашом влашћу, па се позивају странци да пишу наш Устав, контролишу нашу војску и полицију, купују наше медије, контолишу наш целокупни унутрашњи политички простор. Чак, иде се дотле да се позивају стране обавештајне службе, нудећи им да заједно крену у лов на Србе по Србији. Лажљива власт увек ради испод жита. Једно говори, друго ради, а то друго је, као по правилу, на штету Срба. Лажљива власт воли да је вођена. То ова досовска грађанска власт зове логистичком подршком странаца.

Актуелна власт држи сву власт у својим рукама, уништавајући систем контроле власти. То је фашизам. Спољну и унутрашњу политику воде људи отуђени од народа. Зато председник Владе Живковић, кад каже да ту нема више шта да се “тркељише” у вези са криминалним аферама попут корупције, прања новца, лоповлука, или ако се постави питање шта ће Милошевићеви подрепаши и даље у Влади Србије, или како је могуће да су сумњиви бизнисмени из Милошевићевог времена и даље утицајни бизнисмени, шаље јасну поруку.

Демократска странка је узурпирала власт. Остали из ДОС-а слепо је прате, јер профитирају од тога. Све то поприма драматичне размере ако се зна да су у српским земљама – Србији и Црној Гори – на власт дошли политичари државним ударом, преварама, лажним обећањима, парама страних обавештајних служби. Владајућој грађанштини у Србији, главни политички инструктори су, што јавно, што тајно, Соња Лихт, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Биљана Ковачевић, Борка Павићевић, проф. др Војин Димитријевић, а такође и лидери компромитованог Отпора, демагози којима је по питању кршења људских права најстрашније што су полицајцима на униформама усред Србије у Бујановцу имена полицајаца написана ћирилицом, а ту је још и читава плејада скоројевића чији је свевишњи амерички Јеврејин, мађарског порекла, Сорос. Они су “друго ја” ЈУЛ-а. Нама Србима, нашој традицији, менталитету, васпитању, култури, нашим потребама, нашем традиционалном демократском духу, а позитивних европских погледа, апсолутно је страна ова власт. Са причом о “спонтаном дешавању народа” дошли су лажима 5. октобра на власт, и данас опстају лажима. Воља народа била је да Милошевић оде са свог трона, као што и жеља народа није била да има овакву власт.

Што се тиче лажи, када је реч и о Милошевићевој, као и о овој актуелној власти, и странци лажу. Они то чине како би појачали имиџ владајуће гарнитуре, одржали их на власти таман толико колико је потребно да се политички, а неретко и војни циљ, проведе у дело. На пример, када нешто САД прогласи за свој политички интерес, они ће и од магарца да направе коња, а неретко од криминалца праве свеца. Заиста је крајњи цинизам када Запад додељује признања, награде политичарима за тобоже успешно спровођење реформи и успехе у транзицији. А сав успех се свео на слање Срба у Хаг. Као део те навијачке пропаганде појављују се помпезне изјаве и величање појединих наших политичара попут оних о њиховој енергичности и великом поштењу. Тако је Душан Михајловић, један од стубова Милошевићевог и ЈУЛ-овог режима, скоро примљен у либералну интернационалу, и тиме од стране међународне заједнице награђен што је Милошевић толико дуго трајао колико им је био потребан. Карић, подрепаш Мире Марковић, данас добија којекаква међународна признања, па још ни то није довољно, него постаје и саветник садашњем председнику Србије и Црне Горе. А Солана поводом криминалних афера у Србији изјављује да је у питању само демократска, а не драматична ситуација. Да није све толико јадно и жалосно, било би комично.

Како сада ствари стоје, чини се да ће ова власт пре променити народ, него народ ову владу. Сетимо се само оних 100 хиљада ожалошћених на сахрани убијеног Зорана Ђинђића који су искрено проливали литре суза заједно са Чедом Јовановићем, Зораном Живковићем, Борисом Тадићем, сурчинским бизнисменом Марковићем, Костићем, Бебом Поповићем, америчким амбасадором Монтгомеријем, оним чувеним србождером америчким дипломатом Иглбергером, Карлом Дел Понте, итд. Ожалошћени грађани су у својим изјавама пред камерама ишли толико далеко, да су Ђинђића оплакивали не само зато што је убијен, него и као поштеног политичара и визионара. Вођство Демократске странке од Ђинђића је правило свеца. Мало је тргова било по Србији колико су они планирали Ђинђићевих биста да поставе. Једно је сигурно – да Ђинђић светац није био. Можда ту лежи одговор зашто је у последњих 50 година свака власт у Србији толико жилава.

Председник Владе Живковић недавно је био у званичној посети САД. По повратку, Србији је сервирао лажну наду са великом дозом препотенције. Каже да је са америчким званичницима била дотакнута и привредна тема. Тако каже г-дин Живковић да ће се уз помоћ Вашингтона наше фирме вратити у Ирак, али одмах додаје да је то нереално очекивати да се то догоди ове године. Па је тако садашњи премијер само сигуран да ће се то догодити идуће године. Он је једино реално сигуран. То се другим речима зове препотентно замајавање Србије.

Теме о којима политички званичници Вашингтона нису желели да разговарају са председником Владе Србије су корупција у Влади Србије, однос власти И медија, као и о стању у владајућој коалицији. Да Демократска странка данас држи под контролом добар број медија јасна је ствар, а такође је и чињеница да тзв. невладине организације и тзв. слободни медији који су финансирани од стране Запада, покушавају да усмеравају рад Владе Србије. Говорити јавно о томе, било би брука, што значи започети тему о слободи медија у Србији и Црној Гори значи говорити у пежоративном смислу о актуелној досовској власти. Званичници у Вашингтону проценили су да је сада боље ћутати о томе. А Ситуација у медијима у Србији је катастрофална, понижавајућа за професију. Медији су у већини случајева само сервис за пласирање унапред сервираних текстова. Такође је разумљиво зашто Американци нису покренули питање корупције у Србији. Да су то питање покренули, пала би влада Зорана Живковића. А њима је још увек ова влада потребна. Једино у чему су САД задовољне када је у питању актуелна власт у Србији, то су реформе у војсци. Како сада ствари изгледају, све иде ка дефетизму, уништава се домаћа војна индустрија, а патриотизам и родољубље изједначава се са криминалом. Убија се свака свест о одбрани. Нуди се некакав нови патриотизам који се препознаје у егоизму, несолидарности, унапред предаји и добровољној капитулацији. Овако осиромашену српску војску, доведену на просјачки штап још у време Милошевићеве владавине, садашња актуелна власт, за нешто долара, слаће по разним ратиштима широм света да гину за америчке освајачке интересе. Наши војници биће топовска храна. Такође, Вашингтон је задовољан званичним позивом премијера Живковића, као и председника Светозара Маровића, да агенти ЦИА крену у лов на Србе. Међутим, све ће се свести на то, као и до сада, да агенти ЦИА обучавају наше обавештајце и дају им инструкције. Америчка агентура бавиће се стратегијом убијања, хапшења, сплеткарењем, аферама и којекаквим другим прљавштинама, али ће зато окидач бити у српској руци. Посебно ће бити занимљива улога америчких шпијуна у припреми предстојећих избора и довођења појединих политичара на власт у Србији и Црној Гори.

Премијер Живковић, по повратку из Вашингтона, одглумио је задовољство, да што се тиче америчких званичника нема више принуде и сарадње по принципу штапа и шаргарепе. Господин Живковић је, дошавши на чело Владе Србије, прихватио улогу енергичног и бескомпромисног извршиоца. Оно што је сигурно, и у чему нема промене у ставу Вашингтона, је да од обећане финансијске помоћи Србија неће добити ништа. Повећање од 5 милиона долара је ругање Србији и итекако вид уцене. Зато су Американци помоћ Влади Ђукановића дуплирали. Он је уз помоћ Милошевића и у време Милошевића, пао под шапу Америке. Уосталом, Ђукановић са свакодневним криминалним аферама које га прате, и у држави у којој је све у колапсу, одржава се, пре свега, америчким доларима. Наравно, Американци када буду завршили посао уз помоћ Црне Горе, згазиће Ђукановића баш као и Милошевића. Актуелној власти у Србији остаје, док не дође до генерала Младића, да се кредитима, и нешто мало донацијама, одржи на власти. И даље ће се по Србији распродавати све што се може распродати, без постављања питања да ли су то прљаве паре или не. У Србији улагања нема, катанци су на фабрикама, а радници на улицама. Плодна српска земља се не обрађује, и оно што треба да представља заштитни знак за Србију, немилосрдно се уништава. Ова грађанска власт греши ако мисли да ће парама из Народне банке, којима ће попуњавати рупе у буџету, умирити срџбу Срба.

Сигурно је, такође, да о захтевима Вашингтона више нема говора о било каквом коментарисању. Премијеру Живковићу је јасно дато до знања да, све што се тражи од њега, мора да изврши. Хапшење генерала Младића и његово слање у Хаг, зато за ДОС представља примарни државни интерес. Такође, од Србије се захтева да окрене леђа сопственом народу у Републици Српској. Вашингтон је прогласио за свој национални интерес нестајање Републике Српске. Американци су одлучили да БиХ мора бити унитарна. Све је у служби кршења међународних уговора.

Једна од занимљивијих изјава господина Живковића поводом посете САД-у је и та да ће САД постати наши партнери и пријатељи. Ако је то тако како каже премијер Живковић, онда нема већег испита за то од Косова и Метохије. Ако то америчко партнерство није под знаком навода, само је потребно да Вашингтон омогући слободно кретање Срба на Косову и Метохији, да врати прогнане Србе и престане да подржава албанске терористе. Али, премијер Живковић нам ништа није рекао о томе. Ко је данас још толико наиван да поверује да најјача сила на свету, која је господар живота и смрти, не зна како да заустави тероризам албанске националне мањине на југу Србије, Косову и Метохији. Ругова, један од албанских лидера, често је говорио: “НАТО је наша приватна војска”. Вашингтон, за сада, од Косова и Метохије неће правити албанску државу. То им није у интересу. Али, неће ни дозволити суверенитет Србије на њеној сопственој територији. Остаће само контролисано насиље над Србима, манипулисаће се и даље прогнаним Србима, ствараће се лажна нада о повратку, а од Београда се очекује да одустане од тужбе против НАТО-а и да одустане од захтева за враћање суверенитета, односно да и даље Србија буде без државне стратегије.

Прича о војном повлачењу Американаца са Косова и Метохије, у овом тренутку је нетачна. Американци ће то учинити само онда када дође тренутак не благе, него тоталне дестабилизације ЕУ. То значи да ће финансирати фашистичке и националне покрете у Европи, и да ће активирати ратно жариште на Косову и Метохији с циљем избијања локалних ратова у Европи. У Паризу, Берлину и другим политичким центрима ЕУ постоји паничан страх од одласка америчких војника са Балкана. Оно што је за сада реално, то је да се Американци војно неће повући са Косова и Метохије, ово жариште ће још увек бити под њиховом контролом као претња, а можда и припрема терена за војну НАТО окупацију земаља МАГРЕБ-а коју ће предводити САД. Повећани терористички напади у Алжиру и у осталим деловима северне Африке биће упозорење за то.

Председник Владе Живковић изјавио је недавно у Стразбуру да Србија мора да прихвати рационални приступ за Косово и Метохију. То рационално може бити двојако. Прво, иза речи "рационално" може да стоји предавање свега што се од актуелне власти тражи, као напр., напуштање Косова и Метохије у политичком и свакаквом другом смислу. То ће значити да ће се само декларативно, тобоже, залагати да се прогнани Срби врате на своју земљу, а у стварности све ће чинити, као што и чине, да од тога не буде ништа. За грађанску варијанту ова рационална варијанта има смисла, ако нам се понуди улазак у НАТО. Друго значење рационалног приступа једино може да подразумева да Влада Србије има поштен став према сопственом народу, да има високу националну свест, морал и политичку одговорност, да и оно што је немогуће под притисцима странаца, учини могућим. Када није у питању велеиздаја, све што је позитивно од стране владе, народ мора да осети, да препозна позитивне сигнале, па и у неповољној политичкој ситуацији по Србе на Косову и Метохији, уз добру владу много тога мора да крене са мртве тачке. Али, како поверовати у овакву рационалност актуелне власти, када се српски простор растаче на најперфиднији начин и када се Србија разбија разним методама изнутра и споља. У иоле озбиљној земљи рећи за сопствени народ да је мањина, било где да се налази у својој држави, било то покрајина или не, то је кривично дело. А овде је такво говорење од стране актуелне власти уобичајена ствар.

Што се тиче америчких политичких званичника, у разговорима са премијером Живковићем, тема од стратешког значаја била је борба против тероризма.

Тек је то тема од животног значаја за Србију и Црнуг Гору. На југу Србије, Косову и Метохији, не престаје да буја тероризам албанске националне мањине. Срби и даље живе у логорима. Срби су најлакша мета за одстрел јер нико за то и не одговара. На Косову и Метохији налази се америчка база. После бомбардовања Србије 1999. године Космет је под окупацијом. Цео југ Србије покривен је НАТО војницима. Албански терористи добро су и наоружани и обучени. Имају логистичку подршку америчких конгресмена. По показаном задовољству премијера Живковића, по повратку из Вашингтона, Србија би требало прве резултате те посете да види, пре свега, на Косову и Метохији. Америка ће имати прилику да покаже шта заиста мисли о тероризму. До сада за Вашингтон постојали су добри и лоши терористи у зависности од њихових државних интереса, тј. интереса америчке финансијске и војне олигархије.

И на крају, премијер Живковић каже да је Влада Србије сада себи створила позицију да могу да почну разговори са Вашингтоном као равноправним партнером. Како и на основу чега, суштинско је питање?! Када је српска земља Србија и Црна Гора без државе. Не постоји ни политичка, ни економска, ни војна стратегија. А што се југа Србије, Косова и Метохије тиче, у суштини и на терену, од стране садашње власти не постоји ни један једини потез достојан поштовања.

Ако је циљ посете премијера Живковића САД-у био да покаже како је Србија постала нормална држава, онда је тај циљ испуњен само ако су обе стране добро одглумиле. Јер, Србија и даље није нормална држава.

Има много разлога да Срби носе у себи бес када су у питању српски интелектуалци. Срби су несрећни и са овом влашћу. Ако интелектуалци немају интелектуалне храбрости и не покрену питање издаје Косова и Метохије, и не траже јавно јачање контроле власти, ако се не организују у борби против отворене велеиздаје, диктатуре, малограђанштине, незнања и антисрпске политике и пропаганде која се води усред Београда, онда немају право да се називају интелектуалном елитом. Онда је наша интелигенција декадентна у својој самољубивости, самодовољности и страху да је поново не прозивају. Какав је то само кукавичлук и каква мала жртва за спас Србије!


Аутор коментара Светлана Петрушић

Дизајн и израда - www.proxy.co.yu     web master