"ШАМАР НА ТРГУ"

Нисам био у време "шамара" у Београду, - живим у Берлину, - па ипак, осећам "се позван", да нешто и ја кажем. Можда баш и зато, јер се, често, неке свари јасније виде, када човек стоји мало подаље од непосредног догађаја.

"Шамар на Тргу" није ствар само две особе, које су непосредно "погођене". Он је ипак много више. У питању је била једна "јавна манифестација". Несрећници, - о чијој муци, очевидно, не воде много рачуна ни "међународна заједница" и то преко бројних "невладиних организација" у Србији, а ни сопствена држава, - поново су изашли на београдски трг. Они не престају да се надају, да ће тако привући пажњу јавности, која би им, како верују, могла да помогне у њиховој муци. Пишем о овоме, јер сам лично упознао неке од тих људи, којима су најближи или отети, или убијени. Сам догажај је добро познат нашој јавности, па није потребно, да га сад и ја овде препричавам, већ бих само желео да истканем неке свари, за које верујем, да су промакле многима, који су такође коментарисали тај случај. Битно је следеће: такве особе, такве Наташе представљају слику и прави барометар политичке климе у Србији. Тај шамар није био у афекту, него прорачунат. Она је, вероватно, у договору са онима, који је плаћају, данима унапред била припремана, како да наступи. А како се понашала, то је видело неколико стотина људи, који су тај дан на Тргу, у Београду, демонстрирали. Укратко, за такво њено понашање, како се мени чини, постоје два мотива.

Први, објективан: САД-у је изнад свега стало, да се злоцчини Америке према српском цивилном становништву прећуте, минимализују, или оправдају. Важно место у тој намери намењно је такозваним "невладиним организацијама", или, скраћено "нго". Дакле, Наташе треба да се активно мешају међу жртве НАТО-агресије, као сада, на њиховим комеморацијама и сличним скуповима, да их покушају компромитовати, тиме да им дају етикету "милочевићеваца", - или да их излуде, па да, рецимо, жртве шиптарског терорта, насрну на њу физички и да је повреде, - дакле, да су примитивци, галамџије и саучесници злоцчина, па, дакле, да њихове жртве и бол не заслужују нимало људског разумевања и саучешћа. Једном речју, све се своди на то, да су САД сасвим оправдано бомбардовале и уништавале Србију.

Други разлог јесте субјективан. После 5. октобра 2000 особе које су биле активне у "невладиним организацијама", освојиле су власт у Србији. Запад, према томе, нема више потребе, да своје интерсе и захтеве артикулише и спроводи преко "невладиних организација". Далеко је ефикасније и јевтиније то да се ради преко легалних органа државе. Једним словом, људи из "нго"-са (енгл. скраћ. за "невладине организације) постали су мање важне, па, дакле, и средства које сада примају са Запада нису ни близу тако издашна, као сшто је то био случај током владавине Слободана Милошевића. Намера људи из "невладиних организација" јесте више него разумљива. Треба Западу показати и доказати, да су они још увек потребни, да "српски национализам и фашизам" још нису дефинитивно побеђени", па, дакле, да није оправдано, да су им укинули или смањили "плате".

Овде се поставља занимљиво питање: зашто власт Слободна Милосшевића није ометала рад "невладиних организација"? Да ли је постојао неки договор између Милошевића и Запада о том питању? Очигледно јесте, јер поставља се логичо питање: како су те "невладине организације", "независни медији", - као "Време", "Бета", "Б92", - готово неометано, годинама могли за време Милошевића да раде посао, који је често био такве природе, да ниједна држава на Западу то не би толерисала у сопственој земљи. Довољно је процчитати извештаје Наташе Кандић са Косова. Она је током бомбардовања одлазила на Косово и прикупљала материјал, који треба да сведочи о "српским злочинима над албанским цивилним становништвом". Са становишта сваке озбиљније државе света, њен рад био је такве природе, да га ниједна власт не би могла да толерисе. Колико су страних новинара Американци убили у рату са Ираком? А колико су Јевреји убили припадника "невладиних организација", који су радили на палестинском територију, који стоји од године 1967 године под израелском окупацијом? Овде донекле лежи и одговор на питање, како је могла та особа да шамара и старца и полицајца и да после тога не само да не осећа потребу да се оправдава, него се поставља у улогу врховног делиоца правде. Једини могући одговор, кога видим јесте овај: ако сам ја, из те и те "невладине организације" могла несметано да делујем у доба Слобе, како тек неби могла да радим што хоћу данас, када су победили "моји", када сам победила – ја. Логика тих "нго"-оваца јесте јасна: иза нас стоји најмоћнија сила света, па нам је, дакле, дозвољено да радимо, што нам се прохте. Ми можемо да шамарамо не само старце, него и полицајце! Зато је сасвим природно да се очекује, да тако или слично ускоро реагује било ко други, ко је из "невладине организације", "отпора" и сличних "независних" институција. Зато ми изгледа помало тужно и смешно, када неки очекују, да таква особа покаже макар и мало "људскости" према људима, који су изгубили своје најмилије. Та, она није плаћена, да брише српске сузе!

Тако смо стигли до последњег чина у овој афери, до – суза, дакле, до емоција. На главном тргу у Београду, демонстрирају – жртве, или прецизније, породице несталих, а сви су они – Срби. То иритира многе, како на Западу, тако и у Србији, а посебно припаднике "невладиних организација". Зашто? Сви су они говорили, а то, ето потврђују и наслови њихових организација, да су "борци за људска права". Стварност је, међутим, нешто друго. Тако, погледамо ли било који сајт тих "нго"-са из Београда, установићемо, да се се они, говорили о "угрожености људских права Албанаца на Косову", о "повреди људских права Рома у Србији", о "неповољној ситуацији Мађара" у северној Србији, али нико да спомене о непостојању људских права за Србе у – Србији! А Срби су били убијани на Косово и пре бомбардовања Американаца, и током НАТО-агресије, а посебно након "ослобођења Косова" јуна 1999 године. Једном речу, ови несрећни људи, који су демонстрирали на Тргу Републике, подсећају пре свега "невладине организације", да свој посао нису радиле поштено. Док им називи "нго"-а говоре, да се залажу за универзална људска права, у пракси су се борили парцијално, дакле селективно су бирали, који народ има право на заштиту, а који не. И ту, вероватно, лежи узрок агресивности дотичне особе према породицама несталих Срба са Косова. Они су сведоци хипокризије "невладиних организација" и зато Наташе немају други аргуменат, сем – самара. А да главни медији у Србији, као што је телевизија, ако сам добро обавештен, нису имали храбрости да о томе извештавају, говори не само за кога они раде, него пре свега, дубину нашег, српског пораза и понижења.

Никола Живковић, Берлин

Дизајн и израда - www.proxy.co.yu     web master