ЧЕМУ ЗАПРАВО ВОДИ РАЗВОЈ СИСТЕМА ПРОТИВРАКЕТНИХ ПРОЈЕКТИЛА

Ненад В. Хрисафовић
Инжењер консултант, Француска

Председник САД М. Georges W. Bush је обавио у Јуну 2001 шестодневну турнеју по Европи са намером да убеди своје европске саговорнике из земаља чланица Атлантског пакта да учествују у развоју новог америчког програма: Система противракетних пројектила АМД (Anti Missile Defense).

У свом екслузивном интервјуу француском листу ЛЕ ФИГАРО од 12.06.2001 М.Bush је евоцирао "капацитет који данас поседују извесне земље да упере балистичке пројектиле према САД или против наших савезника, против Русије или неке друге европске нације. И то са циљем да нас претворе у таоце и такођје, да нас уцењују".

Његова мисија није постигла неки блистав успех, али није ни наишла на одбијање. Атентат 11 Септембра 2001, интервенција у Афганистану, Друга интифада у Палестини и Други заливски рат су заузели насловне странице штампе и телевизиских екрана, али тиме је информисање светске јавности о интезивним припремама за развој противракетних система само стављено у други план.

Данас је евидентно да опасност рата у размери једног континента, па чак и једног светског рата, није потпуно уклоњена за прве деценије XXI века и да развој или усавршавање средстава за масовно уништавање нуклеарне, хемиске и биолошке природе није заустављен. Такво стање претставља глобалну претњу за нашу планету и да би се та претња уклонила неопходно је зауставити сав развој нових система оружја и приступити уништењу постојећих арсенала. То је већ био предмет више међународних уговора који би морали бити спроведени у дело енергично и доследно, како они то и заслужују.

Али активност америчке администрације се оријентисала само на један циљ: заштита од балистичких ракета, као да су оне тај кључни објекат од кога зависи мир или рат на нашој планети, као са њиховим нестанком је онемогућен сваки ратни сукоб вецћих размера. Председник Буш је објавио 17.12.2002 да је "наредио Секретару народне одбране (ДОД) да предложи прву трансу капацитета противбаличтицке одбране која треба да буде оперативна 2004 и 2005 године". Ти капацитети су пре свега "базирани на повећаном броју противбалистичких пројектила прве генерације "Патриот" (ПАЦ-3) и сенсора инсталираних на земљи, мору и у свемиру".

Али шта је то, балистичка ракета? То је само једно средство за транспорт оружја масовног уништавања од арсенала нападача до одређене мете на противничкој територији, само једно од толико других постојећих средстава.

Ако неки нападач жели да тешко рани, ако не и уништи једну земљу, мора ли он за то обавезно имати развијен систем балистичких ракета? Наравно да не. Ако једна земља коју су назвали "опасна земља" - амерички термин: "roque state"- (што је чудан придев за земљу која је извесно чланица Уједињених Нација и чији претставници учествују у многим међународним форумима) поседује оружја масовног униставања и жели "да уцењује САД или неке од њених савезника" како је то изјавио М.Буш, та земља не мора обавезно да поседује и балистичке ракете са свом сложеном организацијом и системима за њихово функционисање. Довољно је да та "опасна земља" тајно пребаци, у земље које хоће да уцени, средства за масовно униставање и да затим запрети да ће их активирати уколико њени захтеви нису задовољени.

У таквом поступку нема ничега нереалног. Данас једна атомска бомба, далеко снажнија од оне која је бачена на Хиросиму, може да се смести у осредњи кофер. Иста запремина бактериолишких или хемиских оружја може да уништи зивот у једној провинцији. Прошверцовати преко границе неколико "пакета" не претставља никакве стварне тешкоће. Тамо где свакодневно прелазе границе читаве групе емиграната без виза, где се свакодневно просчверцују десетине, ако не и стотине килограма дрога свих врста, знаће се сигурно "провући" и неколико пакета са њиховом смртном садржином. И када се стигне на одредиште, техника минираних аутомобола, која је добро испробана у Палестини, Индонезији, Мароку и Чеченији, али и у Улстеру и у шпанској Баскији, може бити примењена са резултатима које можемо замислити. Нападач има све шансе да добије меч већ у првој и вероватно јединој рунди.

У таквом контексту, балистичке ракете као носачи оружја масовног уништавања су савршено непотребне. Оне су чак и опасне за самог агресора, јер већ у самом лансирању показују одакле је напад почео. Врели издувни гасови које избацује ракетни мотор остављају инфрацрвени "потпис" који сателити региструју чак и више десетина минута после лансирања. А ако се ради о неком минираном возилу, искуство нам показује да оно не издаје ни ко је нападач ни одакле је дошао.

Али, чему онда служе балистичке ракете? Њихов развој је веома скуп, неопходна логистика је веома сложена и припреме, као и само лансирање, су веома осетљиви и на најмању грешку. Читав систем је рањив, нарочито после првог плотуна када није могуће избрисати инфрацрвени "потпис" стартних рампи и загрејане околине. Али, чињеница је да све велике силе имају мноштво балистичких пројектила свих категорија и да не могу без њих. Разлог је једноставан: ти пројектили су једини могући одговор на евентуалну агресију; њихово постојање и спремност за брзо функционисање обесхрабрује потенцијалног нападача и одвраћа га од агресије која "може да се и не исплати" уколико сви балистички пројектили и њихове бојеве главе нападнуте стране нису уништени у првом нападу. То узајамно обесхрабрење је показало свој ефект почев од Кореског рата 1950 године па све до данас, када Ујка Сам разложно и помирљиво третира Северну Кореју која има неколико балистичких ракета великог домета и неколико одговарајућих бојевих глава. Можемо са правом рећи да су постојање атомског орузја и балистичких пројектила интерконтиненталног домета у наоружању више земаља учинили да не дође до Трећег светског рата у другој половини XX века.

Ако американци данас раде на развоју противракетних пројектила (само за 2004 годину је Пентагон предвидео буџет од 7,7 милијарди долара!), то значи да се они боре против "стратегије обесхрабрења", да желе да поремете постојећу равнотежу између САД и неколико других земаља које поседују (и брижљиво одржавају и бризжљиво усавршавају) балистичке ракете великог домета. Како је број таквих земаља веома ограничен, можемо лако погодити о коме се све ради.

Мислим да ниједна од тих земаља неби смела да напусти стратегију обесхрабрења. Енглески премијер McMilan је рекао још 1957 године "да је боље за светски мир да број нуклеарних сила у свету буде превелик, него премален". У почетку и индустрија наоружања је из тога вукла велику корист: производити, производити без краја балистичке ракете и њихову опрему да би се повећао потенцијал противнапада, да би се заменили елементи којима је истекао рок трајања, да би се увела последња побољшања... Само, дошло је до засићења; силоси на копну и у подморницама-носачима балистичких ракета су испуњени до последњег, а конструктивни бирои и индустриски капацитети добијају све мање и мање наруџбина, док преспективе да се конструишу и развију нове генерације носача бојевих глава су неизвесне. Требало је наћи неку нову активност, извор наруџбина, кредита и профита. Трабало је дати посла, а и развити нове технологије, стећи нова знања и искуства из области архитектуре антибалистичких система, на дискриминацији и идентификацији балистичких пројектила агресора, на методама означавања и анализе њихових трајекторија, на ексо-атмосферском пресретању, у домену оптичких и инфрацрвених сенсора сателита- убица...итд.

На политичком плану САД покусавају да убеде Русију и Кину да откажу АБМ (Anti Balistic Missile) договор који од 1972 године гарантује "равнотежу терора" измежу Вашингнона и Москве, да би могли неометани пред међународним форумима да крену у развој њиховог програма АМД у пуној легалности. Из тог разлога је претседник Буш потсетио свог руског хомолога за време конференције АПЕЦ у Сангају да атентати 11 Септембра намећу наставак напора на истраживању и развоју противракетног штита који би одбранио САД и њене савезнике од терористичких напада. М. Путин је изразио свој скептицизам изјављујући да сумња да терористи располажу потребним капацитетима у интер континенталним балистичким ракетама и да су способни да их лансирају, али је изјавио да је неопходно се пројектовати у будућност и реаговати у зависности од могућих претњи...Коначно, две стране су објавиле "значајан напредак у дискусији о АБМ пакту"...Американци предвиђају да ће 2015 године њихов штит бити завршен и активиран.

Нема сумње да ако амерички програм крене у развојну фазу, он ће неизбежно проузроковати развојне програме у Русији, у Кини и можда такође и у неколико других земаља. Један од америцчких специјалиста М. Bruce DeBloi је изјавио: "Када се једна земља баци на освајање неког великог и несиметричног преимућства, природна тежња свих осталих је да испуне насталу празнину". Тиме ће почети трка у наоружању, трка без краја, јер трка у наоружању тежи да развије своју сопствену инерцију. Чим је један развојни програм завршен и одговарајуцћи противракетни пројектили постављени на стартне рампе, почеће неизбежни развој балистичких ракета које постојећи противракетни системи неће успети да пресретну и униште. То ће довести до развоја новог и усавршенијег антибалистичког штита који ће довести до развоја још савршенијег система балистичких ракета и тако даље...Поновиће се стара прича о битци између топовског калибра и дебљине оклопа. И све то на рачун пореских обавезника, наравно.

А за то време и у сенци програма антиракетних пројектила, наставиће се ширење и банализација оружја масовног уништавања на радост интегристичких, терористичких и мафиозних организација.

Антонy, 20.09.2003

Н.Б. Овај чланак је објављен у француском месечнику Б.I. нА58 Под насловом : "MISSILES :UN PROGRAMME INUTILE ET DANGEREUX "
Погледи - 2003. године.

Сва права задржана, Погледи - 2003. године.