Владика Јован: Витез часног Крста

Владика Јован: Витез часног Крста

ПИШЕ: Саша Паповић
„СПЦ креће у крсташки рат против Македоније “ стоји на насловној страни Скопског недељника „Старт“. Наслов у задње време уобичајен за македонске прилике. Зашто су македонска јавна гласила преокупирана црковним проблемима у док се делови земље налазе под окупацијом терориста, кад се бивши терористи (легализовани преко шиптарске политичке партије Демократска унија за интеграцију ) налазе у структурама власти,када локалне власти у градовима где су Шиптари већина мењају улице са именима македонских хероја из времена Илинденског устанка са именима ага и бегова и подижу споменике балистима из Другог Светског Рата и терористима из овог последњег, када Шиптари добијају македонске пасоше и личне карте исписане на шиптарском језику, када македонске избеглице не могу да се слободно врате у своја села, а стране трупе се и даље налазе у деловима земље? Зашто су за Македонце Београд и Атина, па до негде и Софија па чак и Москва претстављени као противници афирмације македонског православног народа у тренуцима кад једина опасност и то не само по духовни већ и по биолошки опстанак македонског народа долази једино са стране западног суседа ? И на крају крајева зашто је недељник попут „Старта “ са левом ориентацијом, новинарском екипом блиском левичарском Социјаледемократском савезу и уредником чланом руководства ове странке уопште забринут за односе и проблеме у Православљу ? Одговор,као и у сличним случајевима у Србији, а посебно у случају покрета за аутокефалност у Црној Гори треба тражити искључиво у деценијској владавини комуниста и њиховом мешању у све сфере друштвеног живота, па и у црквене послове.
У Македонији је са доласком комуниста на власт отпочет процес којег бисмо могли дефинистати као македонизам,односно као покушај стварања потпуно аутохтоне Македонске нације,минимизирајући све везе које је народ на овим просторима имао са околним народима. Тако је створен посебан језик,књижевност, историја која је полако прилагођавана основној идеји о континуитету македонске посебности кроз векове, да би на крају била створена и посебна црковна организација која се самопрогласила аутокефалном и остала као таква не призната све до данас. Македонска историографија створила је мит о древној Охридској Архиепископији као Македонској, те самим тим о новоуспостављеној МПЦ као настављачу њених традиција ( на сличан начин створени су митови о Самуилу као – Македонском цару иако не постоји ни један једини документ где се он означава као такав и Краљевићу Марку као македонском краљу -дакле ради се о рецепту који ће касније бити примењен при „стврарању “ Босанске и Црногорске нације,историје,књижевности и све по реду ). МПЦ добијала је званичну подршку државе, како републичких тако и савезних власти па чак и лично Јосипа Броза у тренуцима кад љубав према православљу није била јача страна комуниста. Сваки покушај од стране СПЦ за нормализацију односа оцењиван је од стране тадашњих партиских моћника као повампирени покушај реакцинарног великосрпског националшовинизма. Било је потребно да дође до пада комунизма, да прође још неко време па да дођу нови људи са другачијим схватањима који су унели нови динамизам у решавању црквеног спора у Македонији.

„Аутокефалност“ у опасности

Долазак већег броја младих теолога школованих у Београду, а делимично и у Грчкој, нарастање монаштва (које је средином деведесетих обновљено после скоро 50 годишње паузе за време комунизма ), први контакти са осталим православним црквама учврстили су одређене кругове у МПЦ у сазнању да се мора што пре потражити решење за црковни спор, а тиме и за откањање изолације у којој су се нашли православци у Македонији.Било је очигледно да је МПЦ клизила ка расколу.
Да би се нашло неко решење отпочело се са преговорима са помесним црквама. У свим овим контактима (са Цариградском Патријаршијом, Бугарском и Албанском православном црквом ) било је указано Македонској делегацији да решење проблема треба тражити једино у преговорима са СПЦ.Како је изјавио један од митрополита Тимотеј ( који је касније под притиском постао један од највећих бораца за „аутокефалност“) :“Према договору са сеправославне конференције у Шанбезију,једна црква може постати аутокефалном само ако за то постоји концензус код свих православних цркава.Све цркве с којима смо контактирали су нам рекле да спор морамо решити са СПЦ.Поручили су нам да немају намеру да признају аутокефалију коју смо прогласили на „пучистички начин“.
Услед оваквог развоја догађаја делегација МПЦ постигла је у Мају прошле године договор са делегацијом СПЦ којом се МПЦ признаје аутономија у оквиру СПЦ, која би се током времена развила у правцу аутокефалности,са правом да носи име Охридска Архиепископија. Бранећи договор један од потписника Митрополит Петар изјавио је неколико дана касније на конференцији за штампу: „…У противном нама прети изолација од стране осталих православних цркви,као према земљи у којој нема цркве.Нама као архијерејима,свештеницима и верницима није у интересу да останаме са епитетом “ расколници “ у православном свету.Зато и водимо битку да се изборимо за наш статус „.
У даљем току прес-конференције било је речено да је СПЦ учинила највеће могуће отсупке, да се гарантује највећа могућа аутономија, а да је име „Охридска Архиепископија “ предвиђено за комуницирање са грчким црквама које се противе имену – Македонска. На први поглед МПЦ је добила и више но што је очекивала,уз признање све досада у науци и историографији спорног континуитета са Охридском Архиепископијом.Чинило се да се проблем решава и да ће се Македонија најзад вратити тамо где је одувек и припадала- породици православних народа.
Чинило се али не задуго !
У типично комунистичком стилу покренута је права пропагандна лавина против потписника споразума.“МПЦ се враћа у крило СПЦ „;“Митрополити-Србомани“ били су само неки од натписа у Скопској штампи. Кампања је вођена пре свега од стране Сорошевих медијума. Исти они код којих православље никад није имало неки значај осим кад је требало да се напише неки коментар о ценама које наплаћа црква или нека „драматична“ репортажа о монасима који „киднапују“ децу да би их претворирили у монахе и о манастирима као „центрима шверца и криминала“.Одједном су сва ова гласила постала највећи браниоци аутокефалности цркве против дрских покушаја СПЦ “ тог задњег легла поражене великосрпске идеологије “ како се могло прочитати у новинарским текстовима. Преко ноћи никли су Црковно-Народни одбори,организовани су протесни митинзи,јавила се и комисија за односе са верским заједницама-атавизам из комунистичког доба,састављена од академика и научника који су читаве каријере створили измишљањем и писањем митова и легенди за време Броза, са препоруком МПЦ да одбије понижавајући спразум са СПЦ.
Притисци су уродили плодом и иако је већина владика на почетку била за прихватање споразума, на крају је закључено само да се настави са преговорима.
„МПЦ је избегла раскол “ – писао је тријумфално Скопски „Дневник“, несхватајући са своје атеистичке тачке гледишта, да је управо та одлука пут у раскол, а не избегавање или лечење раскола. Уследило је затишје које је трајало један месец да би онда крајем јуна било нарушено у скоријој македонској историји незабележеним чином отвореног пркоса целокупној идеолошкој грађевини македонизма која је упорно зидана више од 50 година.

Сам против свих

„Одлучио сам да ступим у канонско и литургиско јединство са СПЦ и православном васељеном „-била је изјава владике Велешко-Повардарског Јована, која је шокирала Македонску јавност. Критикујући владике који су потписали споразум да би се онда повукли владика Јован је изјавио да својом одлуком лечи раскол, и да ће његова епархија имати част да буде прва која ће ступити у канонско и литургиско јединство са осталим православним црквама.Као и што се очекивало кренула је нова лавина напада, овог пута усмерена директно на митрополита Велешко-Повардарског.
Од самог почетка неко као да је хтео да гони овог младог и способног митрополита.Био је буквално избачен из његове претходне митрополије у Штипу, наводно због про-грчких ставова ( владика је тврдио да је незадовољство изазвано због његових покушаја да заведе ред у епархији, да пензионише старе и доведе младе и школоване свештенике.) Био је оптужен за финансиске малверзације, новине су доносиле најгнусније клевете, мада се на суду ништа није могло доказати. На крају десио се преседан : удружени свештеници успели су да протерају Владику, као да се ради о штрајку у неком предузећу а не о Православној Цркви. Ни у новој Велешкој Епархији владика Јован није био боље среће.Опет оптужбе за махинације и недозвољено финансиско пословање. Оно што је неким круговима сметало била је уствари употреба грчких речи у литургији, пракса уобичајена у свету. Тиме су се надовезала и честа путовања у Грчки, у Солун и на Свету Гору због који је зарадио епитет -„Грокоман „. Наравно за македонско јавно мнење оптрећено шовинизмом и фиктивним страховима било је само питање дана када ће „Гркоман“ постати „Србоман“ и „издајник Македонског народа.“
У оваквој атмосфери отпочело се са кампањом због владичине одлуке да ступи у канонско и литургиско јединство са осталим православним црквама.Првобитна реакција осталих митрополита МПЦ била је умерена, помирљива и усмерена ка превазилажењу проблема. Зато време медијуми и разни црковно-народни одбори распаљивали су страсти на све могуће начине.Владика је проглашен за издајника, тражено је од МПЦ да се јавно дистанцира,“ да обрије издајника и затвори га у неки манастир.“ Најзад је Синод МПЦ под невиђеним притиском „јавности“ одлучио да Владика Јован напусти место Велешког Митрополита одређујући му манастир и рок од 40 дана да се покаје.

Већ виђено

Како владика није признао одлуку, дошло је до насилног упада полиције и „верника“ у седиште митрополије у Велесу. Владика је насилно избачен и одређен му је манастир „Св.Ђорђе “ у близини Неготина као место за покајање. Истог дана,после насилног упада на новинарско питање какво је стање у седишту Митрополије владика одговара „…као 1945. Било је све спремно за мој линч…“ Окупљена маса,чије су страсти неколико већ неколико недеља подгрејавали Сорошеви медијуми са изразима радости и ликовања пропратила је владичин одлазак из Велеса. Испраћен са непријатељском атмосфером, био је дочекан још жешћим непријатељством. Још првих дана основан је извесни одбор за спас манастира који је под хитно тражио да „издајник напусти ово свето место „. Било је питање дана када ће владика бити избачен. Најзад 20.Јула прошле године група „верника“ упала је насилно у манастир да би „избацила издајника.“ Ево како је са нескривеним ликовањем у пропагандистичком стилу на коме би могли да му позавиде и најтоталитарнији режими 20.века описао ове догађаје Сорошев „Дневник “ у издању од 22 Јула :
“ Све је започело прекјуче у 19 сати, у дворишту манастира „Свети великомученик Георгије „, када се је скупило више људи како би отерали како су рекли, ненародног владику.Апелу привременог манастирског одбора, у коме улазе и чланови одбора за спас Вардарске епархије, одазвали су се верници и из других градова епархије. Док је са озвучења из манастирског дворишта грмела песма : “ Нек су проклети издајници “ у цркви манастира вршио је Јован вечерње богослужење заједно са његовим пријатељима.
“Народ није задовољан јер расколник квари манастир, који се сматра за једног од најлепших у земљи“,истакли су незадовољни верници који су назвали Јована – Јудом, јер је мењао верске обичаје.Диме Стојанов је рекао да Јован води пропаганду против Македоније за рачун Грчке…Киро Урошев из Кавадараца рекао је да је Јован – издајник који је за 4 године направио толике глупости колико није било направљено зи читав један век …Затим је народ стао на пут присталицама Јована не дозволивши им да се повуку у манастир, закључавши манастирске порте. Осам сати су Јован и његови пријатељи остали пред портима манастира.“ Да човек просто не зна дали се ово дешава 1945 или данас, дали се ради о неком послератном тексту из неког комунистичког журнала или о савременом тексту једног демо(но)кратског гласила.Изгледа да је дух тоталитаризма веома лако нашао нове форме живота прилагођавајући их својим дугогодишњим навикама, којих се наравно не може тек тако ослободити.Упитан од стране острашћених новинара који су више у својству македонистичких комесара дошли да на лице места извиде успех своје анти-црковне пропаганде, шта ће сада и где намерава да иде, владика је смирено и достојанствено одговорио: “ Остајем на своме па макар и умро за Христа.“

Упоран до краја

Бог није напустио овог племенитог човека.У родном Битољу, у стану својих родитеља, успео је да окупи групу монаха и да читаву годину настави са делатношћу у скоро немогућим условима.Под свакодневним нападима медија, политичара, постојаних претњи, свакодневних судских спорова, владика је успео да се одржи добивши од стране СПЦ титулу Охридског Егзарха и признање васцелог православља. Напади демо(но)крата постјали су све више гротескнији.Оптуживали су га да планира да зида цркву(?), да планира да помаже сиротињу, да учествује на православним конференцијама. У тренуцима док су македонска деца брутално малтретирана у шиптарским деловима градова, само зато што су говорила македонски, када се средњошколци у Тетову убијани само зато што су играли кошарку у близини Шиптара, Македонски интелектуалци су били преокупирани „духовном агресијом од стране севера „, „Србско-Грчким лобијем у МПЦ“ и наравно „отвореним издајником“-Јованом. Добио је епитет „расколник“ од стране оних чији је бог Мамон, икона долар, а идеологија глобализам. Најновија иницијатива СПЦ за нормализацију односа наишла је на траги-комичну реакцију Скопља, која је већ исувише неозбиљна и за поборнике чврсте линије у оквиру МПЦ који су колико-толико упознати са теологијом и проблематиком односа помесних православних цркава. Наиме псеудо-историчар из Штипа Александар Донски (познат у Македдонској јавности по фантастичним „теоријама“ о античком потеклу данашњих Македонаца,које служе углавном за засмејавање озбиљног света ) предложио је да МПЦ покрене иницијативу о сурадњи са осталим непризнатим „црквама“ -Црногорском,Украјинском,расколницима у Буграској све у циљу међусебне солидарности.У ствари ради се о више година старој идеји о стварању алтернативног „савеза“ непризнатих цркава који би онда извршио притисак на „великодржавне “ црквене организације типа Србске и Руске Православне Цркве да дају аутокефалност „црквама нофоарфирмираних нација “ од Балтика до Јадрана. Захваљујући трезвеношћу већине митрополита,као и православних интелектуалаца ове су авантуристичке идеје досад биле одбациване.Ипак да би доказао да Македонија није изизетак из Балканског лудила, 26.Јуна „Дневник“ је објавио одговор извесног украјинског расколничког митрополита Александру Донском у коме поздравља напоре МПЦ за аутокефалност и нада се већој сараднњи Украјинске (расколничке) и Македонске Цркве. Треба ли рећи да је у истом броју поновно нападнут „расколник“ Јован ? Наредног дана државна телевизија је јавила да су подршку МПЦ упутиле Украјинска и Бугарска ( поставље се питање која,пошто није било никаквог саопштења званичне патријаршије,а поред ње постоје и расколници ) Црква. С друге стране леви интелектуалци већ дуже време инсистирају на сарадњу МПЦ са Црногорским расколницима, Мираш Дедаић је неколико пута за време владавине левичарског СДСМ до 1998 имао наступ у македонским средствима информисања позивајући на солидарност два народа угрожена од заједничког ( ког другог а ко не великосрбског) шовинизма, мада су монаштво и школовани теолози више заинтересовани за сарадњу са званичном СПЦ и осталим православним црквама.Дали неко покушава да увуче Македонију у друштво које је Светигора назвала „путујућим циркусом за разарање православља“ ? Дали македонистички интелектуалци свесно гурају МПЦ чак и против воље већине митрополита у што већу изолацију, па чак и сарадњу са парацрквеним организацијама.За друштво за кеје је легални владика „расколник“,а расколници „савезници“ није далеко дан када ће „расколник“ постати „баксуз“ као у „она стара добра времена 1945 “ када се знало место и Цркви и држави. Остаје нам да се надамо да ће трезвеност ипак преовладати над страстима и допринети решењу које ће Македонију приближити својим коренима и православној култури која не само да је дала сав идентитет данашњих македонаца већ и придонела да култура на овим просторима ступи у интеракције како са западном тако и са блискоисточном дајући посебну специфичност целокупном развоју Македоније од античких времена све до данас.

Од дописника из Македоније, Саше Паповића

 

5 мишљења на „Владика Јован: Витез часног Крста

  1. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

  2. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *