Доброслав Јевђевић

Jevdjevic

Jevdjevic

Доброслав Јевђевић (Милошевац код Праче 1895 – Рим 2. октобар 1962) је рођен у свештеничкој породици, од оца Димитрија и мајке Анђелке, девојачко Косорић. У раној младости приступа организацији „Млада Босна“, због чега је искључен из сарајевске и свих других гимназија Босне и Херцеговине. Гимназијско школовање наставио је у Београду где је становао у истој кући са Гаврилом Принципом.

После сарајевског атентата на надвојводу Франца Фердинанда, заједно са осталим припадницима „Младе Босне“ ухапшен је и иако малолетан осуђен на доживотну робију и спроведен у Арад на издржавање казне.

По свршетку Првог светског рата, заједно са групом арадских осуђеника умарширао је у Нови Сад 1918. Разоружали су аустријске чуваре војних магацина, наоружали своје људе и тако дочекали српску војску: Јевђевић је српским официрима предао кључеве од неоштећених магацина.

После завршене гимназије у Београду, уписује се на Правни факултет у Загребу. Потом одлази у Лајпциг, где студира и усавршава немачки језик.

Крајем 1919. и почетком 1920. године издаје „Дан“, часопис за литературу и културне проблеме. Редакција листа је била у Београду, а лист је излазио у Новом Саду. Овај часопис имао је за сараднике најзначајније српске писце млађе генерације. После тога је издавао лист „Истину“ (1921-1922).

Био је председник окружног одбора странке Организација југословенских националиста (‘‘Орјуна’‘) у Новом Саду, где као страначко гласило покреће и уређује лист „Видовдан“. Током излажења Видовдана био је 390 пута тужен, а 34 пута осуђен.

Био је шеф војне акције „Орујне“. Сматрао је да је Југославија испуњење вековног сна српског народа да сви Срби живе у једној држави и „у којој је сваки Србин у сваком њеном делу могао рећи је на српској земљи“. Када је створена Бановина Хрватска он се отрезнио од југословенства, настављајући борбу са својим непријатељима усташама и комунистима.

Није се либио да уђе у полемике и са најутицајнијим људима тадашње Југославије. Улазио је и у уличне туче, учествовао у разбијању неистомишљеничких демонстрација. Тиме његова борба није била завршенаЧ једном приликом је организовао бомбашки напад на усташку штампарију у Осијеку.

Године 1927. приступа Самосталној демократској странци Светозара Прибићевића, постајући њен секретар. Уз помоћ Прибићевића те године издаје лист „Наша застава“. По проглашењу диктатуре 1929. Прибићевић напушта земљу и одлази у емиграцију у Француску, а Јевђевић прилази Југословенској националној странци коју је водио генерал Петар Живковић.

Био је активан члан Соколске организације, на чијем је јачању и организовању радио.

Активност у Новом Саду завршена је 1932, када га је влада Петра Живковића протерала у Прачу, где му је живела мајка.

На изборима 1935. кандидовао се за народног посланика у Рогатичком срезу на листи ЈНД.

Изабран је за председника општине Прача 1936, али власти поништавају његов избор. Револтирани гласачи су га на поновљеним изборима изабрали са још већим бројем гласова.

На изборима 1938. кандидовао се на листи ЈНС и добио више гласова него владин кандидат Рагиб Чапљић.

После Априлског рата 1941. прелази на територију Херцеговине, окупирану италијанском војском, где помаже у организовању устанка и заштити српског народа од ‘‘Независне Државе Хрватске’‘. По окончању борби са Италијанима, прелази на дипломатску акцију, што је у својим мемоарима образложио следећим речимаЧ

‘‘У армији (италијанској) су постојале снажне антинемачке и прозападне струје, постојали су отворени сукоби између фашистичких трупа и регуларне војске, политички спорови између ђенералштаба и Мусолинијеве спољне политике, том је требало додати слабо борбено расположење италијанског војника и важан факат да код главнине војске није постојала она колективна мржња против српске нације господујућа код Хрвата, код званичне Немачке и код комуниста… У таквој ситуацији ја сам осетио да би се могли одлично искористити Италијани ради очувања Срба у тим крајевима од биолошког истребљења…’‘

Свој план Јевђевић на прихватљив начин саопштава антинемачки расположеним генералима, на челу са Мариом Роатом и они га прихватају, сматарјући Јевђевића политичким вођом Срба у Херцеговини. Крајем 1914. године на Јевђевићев захтев пуштају из затвора чувеног четничког војводу Илију Трифуновића Бирчанина, предратног председника Народне одбране и функционера Орјуне. Италијански генерал Ђовани Еспозито писао је после рата у својим мемоарима како су Италијани наоружавали четнике ‘‘званично за борбу против комуниста’‘, али ‘‘у стварности’‘ ради одбране ‘‘од насиља Анте Павелића’‘. Овај свој план Италијани су максирали антикомунизмом ради савезништва са Немачком, и, формално, НДХ.

Такође, Италијани су у спашавању Срба, као и Јевреја, видели мост ка преласку на страну Западних савезника, аналогно догађајима у Првомс светском рату.

У додир са Четничким одредима Југословенске војске генерала Драже Михаиловића Јевђевић долази почетком 1942. године, преко мајора Бошка Тодоровића, команданта Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине. Суочен са бројним и надмоћнијим непријатељима, Тодоровић је, сем војних, планирао и дипломатске потезе, попут раздвајања Италијана од Хрвата и легализације дела четника, како би се иза њих заклониле илегалне јединице. Сагласно Дражиним инструкцијама, он почетком 1942. године дели јединице на легалне и илегалне у односу на окупатора. Прве су имале задатак да преговарају са Италијанима, а њихови потписи нису обавезивали војску и владу Краљевине Југославије. Тако се Тодоровићева, односно Михаиловићева, политика, поклопила са дотадашњим Јевђевићевим деловањем. Тодоровић је 6. јануара 1942. тражио од Јевђевића ‘‘ и других грађана’‘ да издејствују ‘‘бескрвно повлачење Талијана’‘ из херцеговачких вароши. Итаслијани се нису се повукли, али, после преговора који су уследили, нису интервенисали у корист усташа током напада на Борач.

Према др Сави Скоку, ‘‘користећи италијанско-хрватске супротности и гложења’‘, Тодоровић је постигао са Италијанима такве споразуме да су, у односу на власт НДХ, четници могли ‘‘да раде шта хоће’‘. Потпуо истискивање НДХ спречило је мучко убиство Тодоровића од стране комуниста и извијање грађанског рата.

Маја 1942. године Јевђевић користи Италијане у операцијама протеривања комуниста из Херцеговине, пошто су они у међувремену ликвидирали велики број грађана у оквиру тзв. друге фазе револуције. ‘‘Приликом наших операција цестама су наступале талијанске моторизоване дивизије, које нису нигде долазиле у директан сукоб са партизанима, који су избегавали са њима борбу нападајући искључиво наше одреде’‘, писао је Јевђевић Бирчанину.

Ипак, Италијани су ишли иза четника и палили српске куће, под изговором да су комунистичке. Према др Скоку, највише је страдао народ у Дабарском пољу, где није било четничке организације. Јевђевић је извештавао војводу Бирчанина да је Италијане било тешко обуздати, јер су комунисти у српским селима остављали унакажене лешеве заробљених италијанских војника. Он је ублажио последице, тако што је издејствовао да се уз сваку италијанску колону креће по десет четника. После смиривања ситуације, организовао је обраду 1.500 хектара земље у Дабарском пољу, набавио је нешто хране од Италијана и издејствовао је дозволу да се храна може слати из Србије. Због епидемије глади у народу ‘‘нарочито деца су у страховитом стању’‘, писао је Јевђевић Бирчанину, који га је већ био прогласио четничким војводом.

Први и једини пут током рата генерал Михаиловић се са Бирчанином, Јевђевићем и другим командантима из тих крајева, састаје 13. јула 1942. у Автовцу. Сазнавши за ово Италијани хапсе Бирчанина и Јевђевића, али они успевају да их убеди да нису припадници Михаиловићеве организације, већ да су се састали у намери да одвуку Михаиловића из табора Западних савезника.

Немачке команде из НДХ извештавале су више инстанце о сусретима Јевђевића са италијанским генералима, иако четници ‘‘уопште не крију да се њихова борба у првом реду односи на усташку хрватску државу’‘. Набрајајући борбе четника против усташа у Босни, Немци су тврдили да се све изводи у договору са Јевђевићем и уз помоћ четника из италијанске окупационе зоне, па тако, посредно, и уз помоћ Италијана. Зато је Гестапо 30. септембра 1942. године у Сарајеву ухапсио Јевђевићеву мајку, сестру и шурака. Немци су притискали Италијане да ухапсе Јевђевића, све док они то најзад нису учинили, јуна 1943. Одвели су га у Рим, где је остао у заточеништву до капитулације Италије, септембра месеца.

У међувремену, под утицајем Немаца, неки италијански официри настојали су да увуку четнике у сарадњу са Хрватима и Немцима, на што је Јевђевић септембра 1942. писао генералу Мариу Роати:

‘‘Поједине ниже италијанске команде покушавају да нађу платформу помирења или чак сарадње између нас и одреда хрватских и немачких. Ми поштујемо обавезе према њеним (италијанским) самезницима. Али категорички изјављујемо да никада ни у ком случају не можемо заједно иступати ни са једнима ни са другима. Сваки такав покушај довео би до напада на те јединице. Наши легализовани одреди држаће се лојално обавеза да се не мешају у те ствари, али ми нисмо у стању забранити да десет хиљада наших независних четника у њемачко-хрватској зони бране своје куће и породице од крвника и злочинаца. Једини пут да се смири Босна, јесте да се из ње одстране усташе и преда на управу италијанској војсци’‘.

Приликом покретања прве кампање против Михаиловићевих четника на Западу, августа 1942. године, као једна од главних оптужби наведена је Јевђевићева ‘‘сарадња са окупатором’‘. У демантију, Дража је одговорио да Јевђевић не командује ни једном четничком јединицом. Ипак је морао да тражи да се преко радио Лондона не објави одликовање војводе Јевђевића Карађорђевом звездом.

На Михаиловићево упозорење да се чувају Италијана, Јевђевић и мајор Петар Баћовић, командант Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, крајем новембра 1942. одговарају:  ‘‘Тачно је да су све више неповерљиви, али и не помишљају озбиљно да са нама кидају… Молим Вас да верујете да ми имамо могућности да на извору пратимо њихове намере и да нас сигурно неће заскочити’‘.

По томе што су већ крајем 1942. године од Јевђевића за храну за избеглице тражили златне фунте, а не лире, може се закључити да су Италијани тада поуздано знали да он припада Михаиловићевој организацији.

Поручник Неђељко Плећаш, који је стигао у Херцеговину из Каира, овако је описао Јевђевићеву улогу:

‘‘Доброслав Јевђевић, четнички војвода, није командовао ни једном јединицом, али је чинио више од тога: неуморно је крстарио по италијанској зони, од Боке до Сушака, и успео да спасе небројене српске животе од усташког покоља… Он је схватио, боље него ико други, да је после ратне трагедије био најважнији посао да се спасу српски животи. Томе се циљу он био сав посветио. Он је све гледао српским очима. Није се заносио ни савезницима, ни окупаторима, ни пријатељима, ни непријатељима, већ је вагао на националном кантару и мотрио ко ће у ком моменту више користити нашем народном интересу. У том раду он се понекад огрешио о интересе савезника, често се грешио о интересе окупатора, али се никада није огрешио о интересе српског народа’‘.

Последњу велику улогу у Херцеговини Јевђевић је одиграо током Битке на Неретви, од фебруара до маја 1943. Преко команде италијанске 2. армије издејствовао је повољан споразум са командантом немачких трупа у НДХ генералом Литерсом (споразум Јевђевић-Литерс). Немци су потписали да неће продирати у долину Неретве даље од Коњица, под претњом да ће их у супротном четници напасти. Сврха споразума била је у држању немачких трупа даље од Јадрана, на коме се очекивала савезничка инвазија.

Јевђевићева идеја о преласку Италијана на страну Западних савезника у садејству са четницима није остварена, пошто су у међувремену Лондон и Вашингтон променили балканску политику. Њихову наредбу о садејству са партизанима Италијани су масовно бојкотовали.

Споразум Јевђевић-Литерс ставио је ван снаге споразум комуниста са Немцима о заједничкој борби против савезничке инвазије, који је био на снази од почетка марта да 17. маја 1943. године. Јевђевићево коришћење Италијана у снабдевању четника, као и повремено учешће једне италијанске групе од 2.000 војника у борбама, анулирали су споразум комуниста са Немцима, који је обухватао и усташе, доприносећи коначној победи четника на Неретви и протеривању партизана из Источне Херцеговине.

По ослобађању из италијанског заробљеништва, Јевђевић остаје у Риму. Проналази радио станицу и јавља се Михаиловићу 1. децембра 1943. Био је обавештајац до 23. јануара 1944, када му Михаиловић наређује да српске војнике и официре ослобођене из италијанских логора усмерава према Лици и Западној Босни. Марта 1944. Јевђевић прелази у немачку окупациону зону, у Трст па у Опатију. Михаиловић га именује за команданта Команде Југословенске војске у Отаџбини за Лику и Хрватско приморје, која је имала два корпуса, Приморски и Личкокордунашки, са око 1.600 четника. Ова формација, у којој се налазио и велики број дезертера из партизанских редова, била је легализована код Немаца под именом ‘‘Добровољачки одреди Гацке зоне’‘. Политика војводе Јевђевића према Немцима није дала резултате као некада са Италијанима. Када су Немци открили да један Јевђевићев сарадник припада Мхаиловићевој организацији и ухапсили га, он је 28. маја 1944. писао Михаиловићу: ‘‘Ако се престанемо јављати значи да смо и ми свршили. У случају наше ликвидације стављам Вам на срце да се не праве никакви компромиси са комунистима, као што се наводно спрема у Лондону’‘.

Немци никада нису открили Јевђевића. Његове јединице, заједно са Динарском четничком дивизијом војводе Момчила Ђујића, 6. маја 1945. године прелазе у Италију и ступају у додир са Западним савезницима. Предају оружје у Палманови, наводно да би добили модерније, и потом се смештају у логор у Ћезени. Власти комунистичке Југославије више пута су тражиле изручење војводе Јевђевића, као и других четничких команданата, али западне земље нису им удовољиле ни у једном случају.

Био је оснивач и почасни доживотни председник Организације српских четника ‘‘Равна Гора’‘. Живео је у Риму, повремено обилазећи четнике у другим земљама. Основао је и уређивао ‘‘Српске новине’‘. Преминуо је у Риму 1962, где је сахрањен на некатоличком гробљу.

Поред новинарства, писао је и књижевна и историјска дела. Поводом трогодишњице смрти краља Александра написао је песму „Заклетва“ коју је Соколски савез усвојио као обавезну рецитацију за све комеморативне соколске академије. Ову песму су урезану у сребру делегати 59 соколских друштава из Босне положили на Опленцу на гроб краља Александра.

 

ДЕЛА: Изабрани чланци, Нови Сад, 1925; ‘‘Сарајевски завереници“ (1953-1954), ‘‘Од Индије до Србије – три хиљаде година српске историје“(1961), ‘‘Капи крви’‘ (1950), ‘‘У служби српском народу – мемоарски и други записи’‘ (2005).

 

Ј. Јевђовић, М. Самарџић

Затворено за коментаре.