За новосадске четнике није било милости

Др Обрад Милутиновић
Др Обрад Милутиновић

Др Обрад Милутиновић

Суђења је, ипак, било. Угледни новосадски дерматовенеролог др Обрад Милутиновић признао је у поступку, вођеном 22. новембра 1944. пред Војним судом војне области за Бачку и Барању, да је био члан делегације која је 17. јануара 1942. посетила великог жупана др Петера Фернбаха и прихватила његов предлог да се у Новом Саду изврши рација. Признао је, такође, и да је био “активни члан” одбора Југословенске војске у отаyбини. И осуђен је на смрт стрељањем, уз конфискацију имовине и губитак грађанске части.
Погубљен је у Рајиној шуми, месту које се налазило на потесу између данашње новосадске Рафинерије и ТеТо, заједно са адвокатом и бившим градоначелником Новог Сада др Милошем Петровићем, индустријалацем Драгољубом Ристићем, чувеним голманом “Војводине” Милошем Косићем … Спис са суђења др Милутиновићу пронашао је у Збирци мемоарске грађе о радничком и народноослободилачком покрету историчар Петар Ђурђев, директор Архива града Новог Сада:
– Када сам почео да истражујем “Рајину шуму”, прво ме је привукла прича о Милошу Косићу, легендарном голману Војводине. Најпре сам мислио да се он партизанским властима замерио јер је својевремено био капетан полиције. Показало се, међутим, да је, као заклети монархиста који је остао веран краљу, стао уз Југословенску војску у отаyбини. Тако су се он и његови истомишљеници први нашли на удару Озне.
Косићу су по уласку јединица НОВ у Нови Сад саветовали да се склони “док не прође олуја”, али је он био уверен да за то нема разлога, јер је помагао и партизане, а не само четнике. Међутим, ипак га односи тај први осветнички талас, баш као и др Обрада Милутиновића, те др Милоша Петровића и утемељивача Новосадског сајма Павла Поповића Пецију, па индустријалце Александара Марковића и Драгољуба Ристића, адвокате Мирка Савића и Василија Ваја Станковића…
Постојање доста озбиљне четничке организације Драже Михаиловића у Новом Саду потврђују и документи које је презентовао Јован Шево у десетом броју „Годишњака историјског архива Града Новог Сада“. О томе такође говори и исказ Павла Поповића Пеције пред иследницима Војног суда. „Знам да су истакнути четници у Новом Саду били Др Мирко Савић, Александар Марковић, па Драгољуб Ристић, индустријалац. Ваја Станковић је мој пријатељ, слао сам у Београд и пакете. Чуо сам да је он тамо формирао неку Војвођанску четничку бригаду и ја сам му као свој прилог за Дражину организацију дао 1,500.000 динара. Исто тако је дао 1,500.000 и Душан Ковачевић из Новог Сада, као свој прилог Дражиној организацији“.
– Да је у Војводини заиста постојала четничка организација говоре и подаци о паду тзв. “сомборске групе”, када је у октобру 1943. нешто више од 600 особа ухапшено на територије читаве Бачке, јер су били део Југословенске војске у отаyбини – наводи Ђурђев. – Концепција ове организације била је да се избегавају директне конфронтације са окупаторским властима и не изазивају репресалије, јер, по њиховој процени, нису постојале ни елементарне претпоставке да би такав отпор могао бити успешан. Стога су се базирали на обавештајном раду, те прикупљању новца и набавци оружја. Групи је суђено и, према до сада доступним подацима, две особе су осуђене на смрт, док ће након интервенције посланика у мађарском парламенту Милана Л. Поповића, који је сарађивао са Хортијевим фашистичким властима, али био и својеврстан заступник генерала Милана Недића, преостали Равногорци у наредним месецима бити пуштени на слободу.
Поред тога што је “као активни члан одбора четничког удружења за Војводину издајника Драже Михајловића давао редовну новчану помоћ и учествовао на састанцима тог удружења на којима су донесене одлуке о борби против НОП“, оптужница је др Обрада Милутиновића теретила и што је био члан делегације „која је 17. јануара 1942. посетила великог жупана крвника др Фернбах Петера и са осталим издајницима прихватио предлог жупана да се у Новом Саду уз помоћ окупаторске војске и разних петоколонаша изврши рација јер да наводно неки комунистички елементи спремају пуч, о чему је састављен записник који су опуномоћени те делегације др Петровић Милош и Поповић Пеција Павле потписали након чега је и дошло до злогласне крваве рације у којој је страдало на стотине невиних људи, жене и деце, чиме се као народни непријатељ огрешио о НОП те починио дело издаје и сарадње са окупатором“…
– Павле Поповић Пеција, иначе потомак чувеног градоначелника Стевана Поповића Пеције, био је венчани кум жупана др Петера Фернбаха и посредством њега се у Бановини организује састанак 17. јануара. Оправдавши покољ у Жабљу наводном припремом комунистичког устанка, Фернбах је од „представника новосадског српства“ тражио да држе говоре и умире народ, заплашен догађајима у Шајкашкој, те да га убеде да не сме и не треба да се буни. У страху да се не понови Шајкашка и у Новом Саду, представници српске грађанске елите, међу којима је би и др Милан Обрадовић, дају своју сагласност да се спроведе рација при чему нису имали никакву представу ни о средствима нити о нивоу те операције коју су мађарске фашистичке власти већ испланирале. Наиме, да је суштина овог састанка била само пропагандни трик, а не стварна жеља за добијање подршке српских првака сведочи податак да је одлука о проширењу рације и на Нови Сад донета 12. јануара 1942. на саветовању у Будимпешти, те да је само дан касније Фернбах и формално затражио појачање у оружаној сили како би могао да рацију спроведе… – појашњава Ђурђев.
Павле Поповић Пеција је у свом исказу пред Војним судом овако описао спорни састанак код великог жупана Фернбаха: „Сви смо се бојали да се и у Новом Саду не деси тако нешто као што се десило у Шајкашкој (…) Ја сам преко телефона питао жупана Фернбаха, да ли му је познато шта се дешава у Шајкашкој и запитао га да ли можемо др Милош Поповић и ја доћи код њега да се о свим тим догађајима обавестимо. Он се стим сложио и рекао ми да је сам имао намеру да позове неке виђеније Србе на разговор (…) Код Фернбаха смо се скупили истога дана (17.1.1942) пред вече око 5 сати. Дошли су Заре Станковић, Дака Поповић, Данило Каћански, др Јован Ненадовић, др Обрад Милутиновић, др Милош Петровић. Др Александар Моч је закаснио и читаво време трајања састанка чекао нас је у аули Бановине. Са разговорима које смо водили код Фернбаха, као и оним што је на том састанку решено у погледу рације, др Моч се потпуно сложио“.
У наставку исказа Павле Поповић Пеција наводи да је Фернбах правдао жабаљски покољ тиме што је „тамо за Божић припреман устанак“. Наводно су устаници убили и неке жандарме у риту, па је дошла војска са задатком да спречи устанак. „Даље нам је Фернбах рекао, да нити тога устанка воде у Нови Сад, тј. да се у Новом Саду налазе главни организатори и руководиоци тога устанка. Ова је изјава врло тешко утицала на нас. Бојали смо се, да ће покољ у Новом Саду бити још већи него у Жабљу. Сам Фернбах нам је нагласио да, ако војска дође „неће бити добро, јер она не пегла”. Набројао је Фернбах све оне случајеве у којима је Југословенска војска слично поступала у Лики и Далмацији. Желећи да спречимо масовне покоље српског народа у Новом Саду, ми смо пристали на све мере које окупационе власти нађу за сходно да употребе, а које би могле да спрече масовне покоље као у Шајкашкој. Сложили смо се, да није добро ако мађарске власти буду убијале невин народ, него треба пронаћи и похапсити организаторе и комунисте и тиме ће се онемогући сваки покушај устанка. (…) Као прву меру коју у Новом Саду треба подузети, Фернбах је предложио „рацију” а ми смо се са њом сложили“.
– Историја јесте де факто обесмисла оптужбу за сарадњу др Обрада Милутиновића са окупаторском влашћу – истиче Ђурђев. – Али је, с друге стране, чињеница да је он, као и део новосадске српске интелигенције, стао на страну Југословенске војске у отаyбини. А то је у клими ондашњег деловања и размишљања победничке стране у грађанском рату, вођеног политичком и идеолошком нетрпељивошћу према, за нову власт, неподобним особама, неминовно водило ка оптуженичкој клупи. Када се томе дода да су тешке оптужбе, које су стављене на терет др Милутиновићу, засноване само на признању оптуженог, у времену револуционарне правде оне су, нажалост, могле да резултирају само једном пресудом…
Мирослав Стајић

Дневник

Затворено за коментаре.