Закон о равногорцима

Закон о равногорцима

ПОСТХУМНА СОЦИЈАЛНА ПРАВДА

Парламент је донео одлуку, али надлежно Министарство још оклева да донесе Упутство за њено спровођење. Вршећи опструкцију изговарају се свакојако…

Пише: Миодраг Д. ПЕШИЋ

 

Живот је одавно потврдио да је мржња највећи узрок свих зала које људи једни другима могу да нанесу. Тоталитарни режими су ту особину људског рода користили максимално. Развијали су је пропагандом до крајњих могућих граница и утирали пут погубним идеологијама за људски род. Када је већ било касно, већина је схватила да су и нацисти и фашисти и комунисти исти, али неки још уек нису. Њихова храна је мржња.

Без мржње не би било ни нацистичке “Кристалне ноћи“ ни “Ноћи дугих ножева“ и крематоријума за спаљивање заточеника. Не би било ни комунистичких Гулага ни Голог отока, ни Кочевског рога и Блајбурга, ни усташког Јасеновца, ни “Црвеног термидора“ у Србији 1944\45. године.

 

ПРВОБОРЦИ СА ДВА СВЕДОКА

Недавно је српски Парламент са тесном већином прихватио предлог СПО-а и донео је законску Одредбу о изједначавању четника и партизана у социјалним правима и пред Богом и Законом за учешће у Другом светском рату. Том законском Одредбом оба покрета у привидно стављена у исту војну и политичку раван. Безбожници и бивши Хришћани, који се сада невешто и када треба и не треба, час левом час десном руком крсте, дочекали су ту одлуку на нож. Цитирају изанђале и одавно истрошене од употребе “аргументе“ о четничким “издајству“, покушавајући да је оспоре.

Најбучнији су такозвни “првоборци револуције“ са два сведока, коју називају НОБ, као и разне пришипетље са незнатном улогом у њој. Да су читали књиге њихових образованих корифеја револуције, ем би се описменили ем би им било све много јасније. Сазнали би да су се оба покрета сво време преплитала и да су се више бавили собом него окупатором. Да су оба пактирала и преговарала са њим током 1942\43. године, јер се са окупатором и ратује и преговара када нужда налаже, јер је у Југославији беснео Грађански рат. Победила је мржња према идеолошком противнику и окупатор им је био споредан, осим када их појури (Мишо Лековић: “Мартовски преговори“, у издању “Народне књиге“, 1985.)

Окупатор је отишао како је и дошао. Године 1941. ушао је у Србију из Бугарске, 1944. Руси су му из Бугарске били за петама, а мржња је остала. Она је била узрок и пола века касније за још жешћи сукоб на идеолошкој, етничкој и верској основи. Толико о томе и о нама…

 

КОРИФЕЈИ РЕВОЛУЦИЈЕ

Поменули смо корифеје револуције, па морамо нешто макар о једном од њих нешто да кажемо. Ево шта је рекао Милован Ђилас у разговору са Николом Ивановићем, главним и одговорним уредником листа “Побједа“ из тадашњег Титограда а данас Подгорице:

“За Дражу се не може рећи да је био фашиста. Далеко од тога. За четнички покрет не бисмо могли рећи да је био фашистички. То је један контрареволуционаран националистички конгломерат, и у њему је било квалитетних људи. Не са нашег уског партијског гледишта, него са једног ширег становишта и учешћа у јавном животу. Било је судија, било је писаца, било је адвоката. Он (Дража) је најбољи четник са нашег комунистичког становишта. Ми бисмо имали у Партији и у партизанском покрету велики отпор да га нисмо стрељали.

Ми смо за суђење Дражи били врло добро припремљени и стрељан је брзо да не би дошло до интервенције са Запада. Али ако гледамо уназад, било би паметније да га нисмо стрељали. Везивање на суђењу Дражи са Драгим Јовановићем, шефом Специјалне полиције у Београду, била је конструкција да га што више искомпромитујемо. Иначе, на суђењу није било ни једно сведочење директно против Драже, већ само против његових четника. Ја знам неке људе које је Дража спасио, који су били у партизанима. Рецимо Марка Вујачића.“ (НИН бр. 2228 од 10.09.1993.)

То је што се тиче Драже.

Када већ помињемо “првоборце“ револуције, зване НОБ, навешћемо један пример. Ђорђе Димитријевић у чланку “Политичка академија“ (НИН 2288 од 4.11.1994.) помиње црвеног академика Љубивоја Тадића, који је на предлог Одељења друштвених наука преведен у редовне чланове Академије наука, и цитира образложење предлога: “Учествовао је у Народноослободилачкој борби од 1941. године…“ То је дакле било примарно за црвене академике, а не рецимо “научни радови“ о социјализму, јер су у питању друштвене науке. Било би неукусно да помињемо чији је он отац. Какву је то значајну улогу одиграло петнаестогодишње дете у револуцији није нигде записано. Можда се у њему крио црногорски херој Пинки или Бошко Буха, али му није пружена прилика. Ово нас подсећа на причу: “Како сам могао да погинем а нисам“, из књиге Зорана Петровића “Село Сакуле а у Банату“. У њој Лала прича своју срашну причу “како је могао да погине на Сремском фронту, на којем је много наших страдало, али ја срећом нисам тамо био.“

 

ЦРВЕНИ АКАДЕМИЦИ

Други црвени академик, најбољи пријатељ поменутог корифеја револуције, догурао је до члана Крунског света, у којем додуше има и других сличних њему. Улазница у тај Савет, била му је вероватно посмртна ода безбожнику у којој каже: “Велики писац који је несрећом био и политичар“. А ми додајемо: не за њега већ за српски народ. (“Политика“ од 29, 30. априла и 1. и 2. маја 1995. године). И православни свештеници му одржаше опело уз “вјечнаја памјат“. Нису ништа погрешили, јер ће га “вјечно памтити“ потомци оних које је отпремио на онај свет без опела, јер су за време његових “Лијевих скретања“ сви свештеници побијени.

Безбожник, којем православни свештеници одржаше опело, изјавио је Адаму Михњику за лист “Газета Виборша“ из Варшаве (“Политика“ од 7. маја 1995. године) следеће. На питање Михњика има ли осећање кривице зато што су многи људи без истраге по његовом налогу (односно “велике четворке“, како сам каже) побијени 1944\45. он каже: “Да Вам објасним, ја нисам хришћанин, нити сам икада био хришћанин-верник“. На ово му Михњик одговара: “Не треба бити хришћанин па да имаш осећање кривице.“ “Али ја сам комунистички верник“, одговорио му је безбожник.

Вампири зла и мржње свега што је у вези са Дражом, Краљем и Монархијом, и данас би радије стајали испод црвеног барјака хрватског пробисвета којем још уек на поклоњење иду, него испод тробојке са Круном, српског генерала. Комунисти су постигли крајњи циљ. Срби су остали без идентитета: вере, историје, традиције, обичаја и свега осталог што чини идентитет било којег народа. Без свега овога имали су пола века туђина за господара.

Враћамо се наслову овог коментара. Парламент је донео одлуку, али надлежно Министарство још оклева да донесе Упутство за њено спровођење. Вршећи опструкцију изговарају се свакојако. Не знају наводно на који начин ће се доказивати припадност четничком покрету и од када. Унапред искључују свој “патент“ са два сведока. До краја рата била је довољна само својеручно написана изјава. Намерно стављају нагласак на четнике “првоборце“, чиме унапред сужавају број потенцијалних корисника социјалних права, јер знају да су скоро сви под земљом. Своје су лако сврстали у три категорије: на “првоборце“ од 1941. на “другоборце“ до краја 1943. и на “трећеборце“ до краја рата, са различитим правима и привилегијама. Што се тиче начина доказивања припадништва четничком покрету, намерно превиђају да постоје пресуде и отпуснице са робије и разна друга документа: црквене књиге, фотографије и слично. Браћа знају где им је за време рата био брат и синови где им је био отац. Унапред плаше народ да ће примена те одлуке да буде огроман терет за буџет, иако знају да се живи учесници у четничком покрету могу на прсте избројати. Смислили су циничну и ступидну идеју, да у Комисији за утврђивање припадништва четничког покрета, буде половина чланова из СУБНОР-а. Дрскост без граница какву су само комунисти могли да смисле.

По свој прилици, чекају да сви четници помру, и да се на тај начин реше “врућег кромпира“, или да га утрапе новој влади која ће доћи после њих, баш као што је претходна влада њима утрапила доношење Закона о реституцији отете имовине после рата, као и спровођење Закона о сарадњи са судом у Хагу. Са оваквим прокомунистичким владама нећемо да догурамо далеко, и све смо ближе наслову овог коментара. Онај који се служио истим марифетлуцима знамо докле је догурао. Ни ови неће са оваквим марифетлуцима ни дуго ни далеко.

 

(ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *