Зашто на параду 16. октобра нису позвани сви “ослободиоци“?

Пуковник Марко Месић (десно) пре него што је са својим усташама дошао да ''ослобађа'' Београд
Пуковник Марко Месић (десно) пре него што је са својим усташама дошао да ''ослобађа'' Београд

Пуковник Марко Месић (десно) пре него што је са својим усташама дошао да “ослобађа“ Београд

Партизанима је сарадња са четницима била несхватљива. Такав став нису имали према бившим усташама, или бугарској војсци, са којом су сарађивали након септембра 1944. године. Због тога предлажем да обележја сарадника нациста, Бугара и усташа, буду на паради у Београду, уместо српских

Пише: Горан Давидовић

Нови чинилац у рату на просторима Србије од октобра 1944. године, били су и совјетски војници. Заједно са трупама Црвене армије снаге ЈВуО ослобађају Крушевац 14. октобра 1944, а следећег дана су њихове трупе разоружане од партизана. Све команде ЈВуО наређивале су пре овог случаја да се Руси дочекају као савезничка и братска војска. Ситуацију на терену је искомпликовало и повлачење немаче групе армије “Е“ из Грчке. Пошто им је био онемогућен пролаз према Београду један од праваца повлачења пролазио је долином Западне Мораве према Вишеграду и Сарајеву. Партизанске јединице, потпомогнуте Бугарском армијом са којом су до почетка септембра 1944. године били у рату, као и снаге Црвене армије, нису успеле да зауставе ово повлачење.

 

Одмах по доласку Црвене армије, ЈВуО предузима борбена дејства против Немаца у очајничкој нади да ће се тако обезбедити политичка будућност покрета. Дејства су вршене у долини Западне Мораве од Крушевца до Чачка, Пожеге па и Ужица. Почетна сарадња око Крушевца брзо се претворила у предају четничких снага партизанским јединицама од стране Црвене армије. После разоружавања већег дела Кесеровићевих снага, 15. октобра 1944. године, четници су наставили да се боре против Немаца, али нису желели да се ставе под команду партизана. Драгослав Рачић издаје наређење да се 16. октобра нападне Краљево, како би се спречило немачко повлачење према Чачку. Због надирања совјетских и партизанских снага, већ 16. октобра, у касно поподне опсада Краљева је напуштена и кренуло се према Чачку. На том путу јединице Нешка Недића воде жестоке борбе против Немаца у којима је заробљено 300 немачких војника.  Истог дана, 16. октобра 1944, извршен је и неуспешан напад ЈВуО на Немце у Чачку. Срушен је, 18. октобра, и мост преко Западне Мораве.

 

Последње борбе против Немаца, ЈВуО изводи самостално око Чачка 17. октобра, за када је планиран општи напад. Планирана је и блокада обе обале Запдне Мораве и вароши Пожега. Пошто планиране акције нису успеле, због лошег наоружања, покушало се са остварењем сарадње са Црвеном армијом. На састанку капетана Предрага Раковића, команданта Другог равногорског корпуса ЈВуО, са потпуковником А. Гаделшином, командантом 129. пука и потпуковником Ј. Белом, начелником штаба 93. дивизије Црвене армије, оджаном 18. октобра 1944. у селу Брђани, договорена је заједничка акција ЈВуО и Црвене армије у борбама око Чачка. Договорено је и да партизани не нападају Раковићеве борце. Црвеноармејци су тврдили да закључују трајну сарадњу у борби против Немаца са четничким јединицама на које наиђу и да ће имена четничких команданата који са њима буду сарађивали бити објављена на Радио Београду. Разговоре је преводио један партизан. Размењени су и официри за везу, а потписан је и уговор. Четницима је садржину уговора превела супруга Драгише Васића, која је била Рускиња. У уговору је прецизирана сарадња при освајању Чачка. Раковић се стављао под команду руског заповедника и преузимао одговорност да обавештава о кретању непријатеља.

 

Договор капетана Раковића о сарадњи са Црвеном армијом схватан је као јединствен у редовима ЈВуО у дотадашњем току рата. Заједничке борбе вођене су у Коњевићима, Љубићу и Пријевору. Јединице капетана Раковића су 20. октобра заробиле 45 припадника Руског заштитног корпуса, 22. октобра 200 и дан касније још 276 Немаца. Све заробљенике предали су Совјетима, односно Црвеној армији.

 

Сарадња Црвене армије са јединицама равногораца узбунила је локалне комунисте. Милош Минић је протествовао код совјетског пуковника Белова, али му је овај узвратио да са највишег места има наређење да сарађује са свим југословенским оружаним формацијама. У Горњем Милановцу се тада нашла једна група наоружаних четника. Обавештен о томе, Милош Минић је наредио команданту новоформираног Чачанског партизанског одреда Адаму Бабићу-Живковићу да се четници разоружају. Акцију партизана спречили су припадници 226. пука Црвене армије. Након тога Милош Минић је потражио телефоном Александра Ранковића, коме се жалио због постојећег стања. После протеста Јосипа Броза код маршала Толбухина, команданти Црвене армије захтевају од Предрага Раковића да са својим људством пређе под команду партизана. Командант Првог јуришног корпуса требало је да пређе под команду једне посебне партизанске јединице, Југословенске бригаде, која се појавила на простору чачанског краја и коју су сачињавале бивше усташе.

 

Био је то један од најциничнијих потеза или „скандал“ комуниста. Припадници Југословенске бригаде су у ствари били остаци усташко-домобранске 369. пешачке пуковније, „вражја“ како су је називали украјински сељаци, која је своју задњу битку завршила у стаљинградској степи почетком 1943. године. Многи борци ове легије су одликовани највећим немачким одликовањима, гвозденим крстовима а међу њима и потпуковник Марко Месић, који је 1944. као преобраћени борац предводио Југословенску бригаду.

 

Доласком 1. југословенске бригаде престаје сарадња Совјета и војске ЈВуО у чачанском крају под командом капетана Раковића. За овакав развој ситуације у сарадњи са Црвеном армијом, четници су окривљавали 1. југословенску бригаду, под командом потпуковника Месића. Овим дрским покушајем усташа и партизана Месића, ударен је крај сарадњи између наших снага и јединица Црвене армије. Наша војска нема ни најмањег разлога да сумња да ће суд историје бити изречен у њену корист. Месићева јединица била је заправо оружје у рукама комуниста из Србије, који су били згрожени одлуком Црвене армије да сарађује са четницима. Совјети су ову своју одлуку правдали чињеницом да на фронту према Чачку има око 8.000 четника и да им је њихова помоћ неопходна у сламању немачког отпора. Партизанима је сарадња са четницима била несхватљива. Такав став нису имали према бившим усташама, или бугарској војсци, са којом су сарађивали након септембра 1944. године. Због тога предлажем да обележја сарадника нациста, Бугара и усташа, буду на паради у Београду, уместо српских.

 

На крају, цела ова ујдурма око параде ипак је „скандалозно прекрајање историје“ како рекоше уважени историчари и професори са факултета!

 

Горан Давидовић

историчар-виши архивист

Међуопштински историјски

архив  Чачак

Затворено за коментаре.