Завичајни музеј у Херцег-Новом

Zavicajni muzej HN

Завичајни музеј у Херцег-Новом

Говор на свечаној академији посвећеној Мирку Комненовићу у оквиру прославе Међународног дана музеја и 50-годишњице почетка рада Завичајног музеја у Херцег-Новом, дворана „Парк“ Херцег-Нови, 17. маја 2003.

Херцег-Нови је град задужбина. Скоро све важно и значајно у овоме граду нису утемељиле ни државе ни институције, него његове патриоте. Тестаментом из 1940. године Мирко Комненовић је завјештао своју кућу на „Кршу“ на Топлој граду Херцег-Новом са жељом „…да та задужбина буде, по могућности, ГРАДСКИ МУЗЕЈ, у коме би се чувале све ствари од старинске вредности остављене било од мојих наследника било од кога трећег. Од прихода од тога музеја нека управа даје припомоћи херцегновској сирочади без разлике вјере.“ и даље …да „Српски барјак који се налази у реченој мојој стојној кући, нека свакако у њој и остане на вечита времена и то као и сада на видном месту.“

У ових неколико реченица сажета је, чини ми се, цијела историја, традиција, култура и менталитет старог Новог и Боке. Зато Новом и Боки још увијек нико не може промијенити миленијумима стварани и потврђивани национални и цивилизацијски код, а са друге стране, у српској и господској Боки не може проћи ниједан екстремизам, ма са које стране долазио. Жалосно је да су од Мирковог времена до данас многи од тога одступили, па под „старим Новим“ и његовом традицијом покушавају продати све и свашта, укључујући и великодржавне империјалне пројекте неких страних фактора. Стари Нови, Нови Мирка Комненовића је био нешто друго – прије свега национална, али толерантна, господска и отворена средина, у којој је чување националног поноса била обавеза, али национална припадност никада није била занимање.

Задужбина Комненовића је једна од ријетких задужбина у Новоме која је остала под кровом и служи својој намјени по жељи оставиоца, додуше само зграда и остатак некада великог имања. 1949. године Влада Народне републике Црне Горе издаје „Уредбу о оснивању Музеја у Херцег-Новом“, као институције регионалног карактера, чији је задатак „да прикупља, чува, проучава и излаже материјал везан нарочито за историју Боке Которске“. Народни музеј Херцег-Нови отворен је 1953. године, а та годишњица је и повод за ову прославу. Касније мијења име у Завичајни музеј Херцег-Нови, чиме од регионалног постаје локални музеј који покрива територију општине Херцег-Нови. Музеј је матична установа скоро свих институција културе у Херцег-Новом. Средином педесетих година из Музеја се издвајају Архивско и Библиотечко одјељење – данашње установе Градска библиотека и читаоница Херцег-Нови и Архив Херцег-Новог. Ова друга је данас једно од одјељења Државног архива Црне Горе са Цетиња. Галерија „Јосип-Бепо Бенковић“, основана 1966., 1967. године постаје засебно одјељење Музеја.

У пола вијека постојања Музеј је имао, као и сваки живи организам, успоне и падове, достизао је велики углед и значај у стручним круговима, али је имао и периоде опадања, увијек у стопу пратећи свој град и живећи са својим градом. Кад је падао Нови, тонуо је и Музеј са њим. Кад се од Новога, „моралне престонице Боке“ покушавала силом направити заостала провинцијална и имитаторска средина без идентитета, у провинцијализам је тонуо и Музеј. Кад год је Нови био јак и усправан, сигуран у свој идентитет и поносан на њега, дизао се и Завичајни музеј. И данас има снага које би од задужбине Мирка Комненовића да направе циркус и луна парк, али је садашњи Нови, упркос свему, још увијек јачи од њих и то неће дозволити. Давно сам негдје написао, у једном тексту који се у другој половини деведесетих година није могао објавити, да је Музеј у Новом парадигма научног, културног, вјерског, националног, политичког и сваког другог идентитета Новог и Боке и пројекција на микроплану свега онога што ће Нови и Бока бити у сљедећих пар стотина година. Никада нисам био сигурнији него сада да је заиста тако.

Музеј је научна и културна институција, чије полувјековно трајање обавезује – прије свих његовог Оснивача – општину Херцег-Нови, али и све нас. Музеј је институција, чији основни и најважнији дио дјелатности нису јавне манифестације, него културни и научни рад у најважнијем, фундаменталном дијелу онога што се подразумијева под широким појмом „култура“. Музеј није изложбени простор, већ документациони центар и наша меморија. Данас Музеј самостално изводи археолошка ископавања, конзерваторско-рестаураторске захвате на културно историјским споменицима, организује изложбе и научне скупове, издаје књиге. Данас Музеј сарађује са свима који са њим желе и смију сарађивати – од Шведске до Јужне Африке, од Америке до Аустралије. Сарађује као институција са својим идентитетом, тежином и препознатљивошћу. Радове настале у нашем музеју користе свјетски институти и они улазе у електронске библиотеке свјетских универзитета. У трећи миленијум и информатичку еру Завичајни музеј је ушао са неупоредиво бољим стартним позицијама од иједне институције културе у Црној Гори, укључујући и оне које се називају „државним“ или „националним“. То се види и то се зна. Знају то и пријатељи и непријатељи. Зато ови други то или прећуткују или измишљају „случајеве“ које пласирају по петпарачкој жутој штампи. Међутим, Музеј данас у презентацији свога рада у озбиљним релацијама у равни струке и науке не зависи ни од једне медијске куће у Србији и Црној Гори. Стварни и реални значај ове институције више нико не може ни оспорити ни преувеличати. Завичајни музеј Херцег-Нови је фактор са којим се озбиљно рачуна на научном нивоу.

Значај намеће и обавезе – и институцији и њеном оснивачу и граду. Свака афирмација Музеја је уједно и афирмација Новог, а сваки покушај гушења и маргинализовања ове установе је маргинализовање Новог, његовог памћења и идентитета. Зато ниједна измишљотина и медијска харанга усмјерена против институције или било ког појединца у њој није прошла, а ни убудуће неће проћи. Све добро и све лоше није заборављено и неће бити заборављено, све је то уписано „у љетопис опширни вјечности“. Пола вијека обавезује да се одоли свим притисцима, да се ради за добро и част Новог и цијеле Боке, у име научне истине. Институција која у својим темељима има таквог великана какав је Мирко Комненовић не може пропасти, а ако оде неким другим путем од оног јединог могућег и обавезујућег, то ће уједно бити и пропаст града Светога Стефана и његовог шествјековног трајања и идентитета.

Велико вријеме тражи велике људе. Мали људи у великом времену уништавају све чега се дохвате, јер не могу другачије. Зато морамо бити велики, можда и већи него што нам припада, да сачувамо оно што имамо и да се не стидимо пред потомцима. Велики и мудри људи знају да историја не почиње од њих и да је историја учитељица живота. Нови има шта и од кога да научи.

6 мишљења на „Завичајни музеј у Херцег-Новом

  1. It is the ideal time to create a several strategies for any longer term and it is time for you to be very glad kumpulan vlogger terfavorit. I’ve got learn the following set up in case I can I have to tell you number of exciting concerns and also assistance. You may may possibly compose subsequent articles with this report. I need to continue reading points approximately them!

  2. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

  3. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *