Злочини над муслиманима и Хрватима

Злочини над муслиманима и Хрватима

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Члановима 27 до 31 Упутства бр. 15 од 25. маја 1988, а то је било Упутство о примени правила међународног ратног права у оружаним снагама Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, регулисано је питање репресалија у Југословенској народној армији. Под репресалијама је подразумевано кршење ратног права, као одговор на кршење ратног права од стране непријатеља. Циљ репресалија је да се непријатељ спречи да поново повреди ратно право, а оне су морале бити сразмерне. Одлуку о примени репресалија могао је да нареди старешина у рангу команданта корпуса за своју територију.161
У Краљевини Југославији, колико је познато, војно-кривично законодавство није предвиђало примену репресалија, односно ма какве врсте одмазди према цивилима, ратним заробљеницима, или ма коме са непријатељске стране. Другим речима, предвиђано је појединачно, а не колективно кажњавање.
У поздравном говору на Светосавском конгресу, Дража је нагласио управо то:
“Најенергичније и са гнушањем одбијам тенденциозне гласове о колективној одмазди према ма коме. Питање поступка са ратним злочинцима решено је на међународним конференцијама, чије одлуке обавезују и нас. А наши закони довољна су гаранција за све и свакога да ће правда бити задовољена. Према томе невини не могу страдати, јер ће уживати заштиту, како моју лично, тако и наше војске. Никакве произвољне поступке, приликом прелаза у редовно стање, војска и ја нећемо толерисати.“162
Овакав став нашао се и у Светосавској резолуцији, најважнијем ратном документу насталом на четничкој страни.
У прогласу за општу мобилизацију од 1. септембра 1944. године, Дража је нагласио да без суђења “нико не сме бити убијен“. За непоштовање ове наредбе запрећено је смртном казном.163
Дражине наредбе писане су у том духу од почетка рата. На пример, када је 3. јануара 1943. године наредио да се у Чајничком срезу униште “усташко-муслиманске разбијачке банде“, које су “по српским селима убијале невино и незаштићено становништво, пљачкале и силовале наше жене и девојке“, Дража је нагласио:
“У току извођења акције команданти ће предузети најстрожије мере да се свака пљачка забрани, убијање невиних људи, жена и деце спречи и заведе највећи ред и дисциплина код својих јединица, како би се углед Југословенске војске у Отаџбини очувао на достојној висини. Исто тако спречити свако паљење кућа.“164
Сходно овој наредби, у својој заповести за напад на муслиманске усташе и комунисте од 29. јануара, командант Лимско-санџачких четничких одреда, мајор Павле Ђуришић, писао је: “Све борце муслимане, усташе и комунисте убијати. Жене и децу не убијати“.165
Против колективне одмазде изјаснили су се и четнички одреди из Западне и Централне Босне, на конференцији одржаној 1. и 2. јула 1942. у Грабској испод Требаве. У резолуцији са ове конференције поред осталог се каже:
“Има велики број муслимана који нису вршили никаквог насиља према Србима, па према томе питање одговорности муслимана не треба генерализовати, него треба стати на становиште, да се пронађу и казне само они муслимани, чија се кривица несумњиво може доказати, а сви остали да се поштеде било каквих репресалија од стране четника, а у сваком случају да се поштеде муслиманска деца и жене, јер сви учесници (конференције) сматрају да се морамо руководити најосновнијим принципима хуманитета и правичности па, према томе, онај који није крив не треба ни да страда.“166
Речју, не постоји нити једна наредба, ни Дражина, ни ма ког команданта, штаба или јединице, да се убијају припадници других народа. Постоје само наредбе да се та убиства спрече.
Исто тако, интерна документа указују да се стално мислило на спречавање убистава. “Нека Павле најстрожије забрани земљацима убијање и пљачку муслимана при пролазу до Коњица“, писао је примера ради Дражи мајор Захарије Остојић, командант Истакнутог дела Врховне команде, 14. фебруара 1943. године.167
“Мусакадић нека продужи рад, а Ви помозите да не дође до убијања муслимана“, узвратио је Дража Остојићу 23. фебруара.168
Мајор Фехим Мусакадић, добровољац у српској војсци и носилац Карађорђеве звезде из Првог светског рата, био је један од муслимана ангажованих у четничком покрету. Комунисти су уложили велике напоре да га ликвидирају и у томе су успели лета 1943. године.
Документа такође казују да су, сем наредби, предузимане и друге мере за заштиту несрпских цивила. Примера ради, у напад на усташе у Модричи јануара 1945. године свесно су послате само јединице из Србије, јер се знало да би се по уласку у варош локални четници светили за убијене чланове својих породица.
Као ни остале кривице, услед ратног хаоса ни сви случајеви одмазди нису решени, али знало се да због тога починиоци могу бити стрељани по кратком поступку. Амерички потпуковник Алберт Сајц бележи да су по ослобођењу Вишеграда, 5. октобра 1943. године, четници почели да убијају муслиманске цивиле, на истом месту на ком су раније усташе и Немци “клали српске сељаке“. Онда је један четник стрељан и “безакоње је престало“.169
Капетан Борислав Тодоровић из Врховне команде, који се тада такође налазио у Вишеграду, пише да је стрељано “неколико“ четника, “који су желели да спроведу личну освету“.170
Марта или априла 1942. године, због злочина над муслиманима у области Фоче стрељан је капетан Сергије Михаиловић, командант Рогатичке бригаде. Михаиловић, родом из Шапца, био је један од официра послатих у помоћ Србима у Босни.171

Најзад, од свих наредби, претњи и стрељања, одсуству одговора геноцидом на геноцид више је допринела чињеница да у четничким редовима није постојала колективна злочиначка атмосфера. Када су ујесен 1944. прешле у Босну, јединице из Србије биле су у могућности да масакрирају тамошње несрпско становништво, али нема података да су оне извршиле и неко појединачно убиство. Јединица коју су комунисти приказали као најгору, Горска краљева гарда, први пут је наишла на муслимане у области Сјенице, новембра 1944. године. Крај друма којим су пролазиле колоне четника муслимани су износили заклане непечене овце, “да искрчме и распродају“. Потпоручник М. Милетић, командир чете у 1. батаљону Јуришно-пратеће бригаде, записао је у свом ратном дневнику:
“Војници неки се скупили. Неки купују месо, неки пита колико кошта килограм меса, слеже раменима, снебивајући се, јер нема пара. Тужно одлази откуд је дошао.“172
А ово је Милетићев опис сусрета са муслиманкама у Модричи ослобођеној од усташа, јануара 1945. године:
“Ушао сам у једну муслиманску кућу. У тој кући бејаху неке буле – Туркиње, које ме понудише да седнем. Сео сам на једну малу столицу, а за то време стиже и Радић са проф. Поповићем… Како у тој кући не бејаше места, то после попијене, припремљене кафе, преселили смо се у суседну кућу, такође муслиманску…
Доцније дошла је домаћица те куће. Нека Јузифа, лепа млада муслиманка, око својих 22 године, иначе удовица. Професор Поповић почео да је испитује одакле је, чија је, је ли она сопственик ове куће. Па да видиш и Ђока је почео да јој се удвара:
– Е, знате шта госпођо, ви сте Српкиња, ви нисте муслиманка!
– Ма нисам Српкиња, већ муслиманка!
Хармоникаш је почео да свира, па баш ону:
“Ни Бајрами више нису,
као што су некад били!“
Муслиманка, удовица, поцрвенела у лицу, ужарила очима, гледа нас све редом док јој усне подрхтавају. Хармоникаш развалио па свира ли свира. Ми сви ударили у песму, Ђока се приближује Јузифи, нешто је запиткује, затим изађе сам напоље:
– Бре, хоће Ђока да се жени! – рече уча Бранко. Касније улази Јузифа са једном старом муслиманком. Та баба кад је дошла прво се загледала у мене, затим ми се обрати са речима:
– Синко, немој се љутити што ће ти баба рећи.
– Нећу, баба, – одговорио сам јој.
Она се ухвати за лице и поче плакати. У грцању и сузама старица рече ми да је имала сина, који је носио исту фигуру лика као ја што сам. Тај исти њен син погинуо је борећи се са комунистима.
– Знаш шта је, бабо, па и он је муслиман и име му је Хусо!
Јузифа ме погледа па се мало и осмехну. Ђоко је то приметио. Да би прекинуо причање професора и окренуо поглед Јузифе на другу страну, почео је нешто да гласно прича, где је привукао пажњу свију нас. Али ипак је Јузифа с времена на време бацила поглед на мене.“173
Нешто касније, 25. јануара, после победе над партизанима, Горска краљева гарда улази у Градачац. У варошици је, пише Милетић, живело по 50 посто Срба и муслимана, а комунисти су претходних дана направили “читав хаос“. Тек када су ушли четници, трговци су почели да отварају радње, нудећи “што је још остало да није од комуниста опљачкано“. Милетић наставља:
“Идемо даље преко муслиманских шор кућа. Покривене буле са црним фереџама, вирилиле су на прозорима, а такође и муслиманска деца. Муслимани и одрасла деца изашли су на степенице од кућа и на пут. Радознало су нас посматрали, љубазно се на нас осмехивали, нудили нам суве шљиве, пекмеза и остало. Један стари муслиман, бег, око својих 80 година, жалио нам се како су му партизани опљачкали кућу, разбили кошнице, сав мед покупили, а пчеле истресли на снегу, газећи их ногама. “Улазили су у наше одаје где су биле наше женске, не поштују веровање народа. Хвала милом Богу и Алаху, децо, кад их отерасте! Иначе да су још мало остали у селу ми смо били решени да бегамо, али ви наиђосте и растерасте их, Бог вам помогао!“ Наравна ствар, гледајући тог старог агу, видео сам у његовим очима гнев и мржњу, коју је осећао према партизанима.“174
Према томе, масовне злочине планирали су и извршавали Немци и њихови савезници, нарочито “Независна Држава Хрватска“, као и комунисти. Највеће злочине извршиле су формације “Независне Државе Хрватске“, у које су сем Хрвата били укључени и муслимани. Ове формације убиле су између 750.000 и милион цивила, већином Срба.175

Мотив масовних убистава Срба у “Независној Држави Хрватској“ лежао је у намери да се делимично или потпуно уништи једна национална, етничка или верска група, тако да је овде реч о злочину геноцида.
Мотив масовних убистава Хрвата и муслимана била је освета за претходно почињена масовна убиства Срба, тако да се у овом случају не може говорити о геноциду, већ о класичним ратним злочинима. Пошто су им масакриране фамилије, многи су полудели од бола и мислили су само на освету.
Јову Тешића, из једног места на левој обали Дрине, Априлски рат затекао је далеко од куће. Вратио се у зиму 1941/1942, када су четници ослободили Источну Босну од усташа. У опљачканој кући није било никога: муслиманске усташе заклале су његову жену и три малолетна детета. Први Јовин комшија био је муслиман и имао је двоје мале деце. Заклињао се Јови да није могао ништа да учини, јер би и он изгубио главу. Јово Тешић је тог свог комшију муслимана везао и на његове очи заклао два недужна детета. “Гледао је стално у ништа“, каже Божана Ристић, тада медицинска сестра у лозничкој болници. Јово Тешић је одсутно причао о двоструком злочину, у кући поручника Лазара Савића из Лознице, који га је повео са собом. После неког времена, вратио се у свој опустели дом и извршио самоубиство.176
Мајор Никола Бојовић, командант 1. дурмиторске бригаде Дурмиторског корпуса, водио је фебруара 1943. године своју јединицу у напад на муслиманске усташе у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу. Један наредник, командант батаљона, имао је жену, троје деце, оца и мајку. Дошао је до згаришта своје куће, запаљене са све чељадима, узимао лобање, прибијао их уз тело једном руком, а другом миловао и говорио: “Ово је Мицина, ово је Љубина…“ Децу је препознавао по величини лобања. “Он је водио око 200 људи, и сада треба неко да га уразуми да не учини злочин према својим комшијама, муслиманима, као што су муслимани учинили према њему“, сведочи Бојовић. Дужност мајора Бојовића била је да заустави овог наредника и његове сељане. Али он ту своју дужност није могао да изврши. Гледао је како избезумљени војници масакрирају муслиманске цивиле и пале њихове куће. Због ових злочина комунистичке власти огласиле су мајора Бојовића за ратног злочинца.177
Јуна 1941. године на Равну Гору је дошао један избеглица из Босне. Причао је да су му усташе још у априлу убиле жену и децу. “Од очајања и бола несрећник је био шенуо памећу“, пише капетан Звонимир Вучковић. Ипак, окупљени официри, који још нису осетили ратне страхоте, нису озбиљно схватали овог човека. Један од њих рекао му је да је морнарички наредник Фрањо Сеничар Хрват. Сеничар је био добродушна људескара, а необично вредан, тако да је имао најбољи лежај од папрати. Поручник Илија Пажин легао је те ноћи, као случајно, на његов лежај. Фрањо се помирљиво спустио на Илијин лежај, утонувши у дубок сан. У глуво доба ноћи, све је пробудио пуцањ из пушке. Илија Пажин лежао је мртав на Фрањином лежају, а онај избеглица, мислећи да је убио једног Хрвата, “докопао се оближње шуме у којој му се траг заувек изгубио“.178
Због тога је Дража злочине над Хрватима и муслиманима посматрао као нешто што је ствар народа, а не војске. Војска којом је командовао није ни планирала ни извршавала злочине, али су њени делови на моменте измицали испод команде и престајали да буде војска. Др Саво Скоко за један такав случај пише:
“Та оправдана мржња према убицама недужних људи, жена и деце помутила је разум столачким и љубињским четницима у толикој мери да се, приликом упада у хрватска дубравска села, нису обазирали ни на какве наредбе и заповести својих старешина, већ су убијали све од реда – мушко и женско, старо и младо, све што није успевало да побегне.“179
Дражин став по овом питању видимо из једног његовог радиограма од 24. октобра 1942. Мајору Баћовићу, који је кривицу за убиство муслиманских цивила свалио на мајора Остојића, Дража је одговорио:
“Што се тиче покоља муслимана, уколико га је било немојте га и Ви увеличавати, а будите уверени да га ја нисам желео нити Остојић, већ да га је народ вршио за своју одмазду. Оставите се тога посла. Ја покоље не желим. Једно сам наредио, а друго се извршава. Сетите се Ваше Макарске, ја ни тада нисам желео исто тако, и у акцији код Прозора ни то нисам дозвољавао. Што другим (себи?) оправдавате, оправдавајте и другима, то није наша жеља. Наређујем поново да се покољи морају спречавати.“180
Дражин карактеристичан одговор на вести о покољима цивила видимо и из његовог радиограма Баћовићу од 18. октобра 1942:
“Какав је узрок клању жена и деце између Сплита и Омиша? Да ли су ти четници били задужени од Хрвата? На који начин ћемо то убудуће спречити?“181
Тај напор да се спрече одмазде требало је скривати од друге стране, јер би у супротном она то схватила као поруку да може продужити започето. Зато, када је Баћовић јављао о жалбама Ватикана због покоља Хрвата, Дража му је, 19. октобра 1942, поручио да Светој столици пренесе следећи одговор: “Што се тиче Ватикана, нека он заштити прво наш живаљ, па ћемо ми његов“.182

Због напред наведених разлога – непостојање планова и наредби, разни облици спречавања освете међу којима је и стрељање починилаца, одсуство колективне злочиначке атмосфере – злочини четника, а прецизније речено Срба, били су скоро стоструко мањи по обиму од оних са друге стране. Односно, припадници четничког покрета убили су током Другог светског рата око 2.000 хрватских и око 8.000 муслиманских цивила.
Први масовни злочин над Хрватима четници су починили 6. септембар 1942. године у Прењу код Чапљине, када су убили 40 цивила. О мотиву злочина сведочи и тада настала тужбалица: “Телефонске жице брује, \ краљ нам Петар поручује; \ осветите оне жртве, \ што у јаме леже мртве, \ а и оне око јаме, \ што их црне кљују вране.“183
Најмасовније убиство Хрвата уследило је октобра исте године, у области Дрежнице и Прозора, пошто је 5.000 четника Требињског и Невесињског корпуса савладало отпор удружених усташа и комуниста. Према италијанском извештају, нађено је преко 700 мртвих “међу борцима и становништвом разних села који су давали отпор“.184
Мајор Петар Баћовић, командант операција, послао је Дражи 10. октобра 1942. следећи извештај:
“Наше колоне заузеле Прозор. Борбе са комунистима тешке и крваве на Вран планини, Савићима. Са усташама водиле су се борбе више Дрежнице и на Дољанима. Комунистички губици 350. Губици усташа и њима наклоњеног становништва 1.200. Петнаест католичких села попаљено… Наших 24 мртвих и 16 рањених.“185
Од масовнијих злочина над хрватским цивилима, сем побројаних случајева, четницима се приписује и покољ 240 људи у једном селу код Имотског. Према изјави војводе Момчила Ђујића, војвода Мане Роквић, “који је живео у Книну под заштитом Талијана, ишао (је) у то село и учествовао (је) у томе, али то су ипак углавном Талијани урадили“.186
Роквић у то доба није био у саставу Динарске четничке дивизије, већ је деловао самостално. Заједно са четницима, Италијани су учествовали и у покољу код Омиша, у вези ког је Дража послао Баћовићу наведени радиограм од 18. октобра 1942. Према извештају Покрајинског комитета Комунистичке партије Хрватске за Далмацију, само у селу Гата ликвидиране су 192 особе. Међутим, у оптужници Дражи 1946. године, комунисти су тврдили да су у овом и још два села четници, “заједно са Италијанима“, ликвидирали “109 Хрвата као симпатизере Народноослободилачког покрета“.187
У књизи “Геноцид над муслиманима“ наведено је 8.056 “жртава злочина именом и презименом“, и то 3.525 у Фочи, 1.370 у Горажду, 418 у Чајничу, 77 у Јабланици, 466 у општини Дивин код Билеће, 1.492 у Пљевљима, 314 у Прозору, 196 у Горњем Борчу и 198 у Устиколини. Попис обухвата општине, тј. и сва села.
Испред спискова стоји напомена да је реч о “жртвама четника Драже Михаиловића“, изузев за Прозор, где пише само “списак убијених муслимана“. Међутим, уз већи део имена наведено је да су их убили четници, и то скоро све октобра 1942. године, док су остали убијени од стране Немаца, усташа и Италијана, у различитим периодима. Такође је дата напомена да је у Прозору током целог рата убијено 916 муслимана, од којих већина “до половине октобра 1942. године“.
Овај период се потенцира јер су четници само у првој половини октобра 1942. године освојили област Прозора, у којој је иначе живело мало Срба. Према др Сави Скоку, претходног месеца, у долини Неретве, четници су ликвидирали 130 лица “махом хрватске националности“. Муслиманско становништво страдало је “у неупоредиво мањој мери зато што је, по наговору Исмета Поповца, остало код својих кућа и што је изразило лојалност према четницима“. Скоко наводи извештај још једног истраживача, Николе Џакуле, који пише: “Интересантно је било понашање појединаца из муслиманских породица које су се приклониле новој четничкој власти, а до јуче су биле ватрене присталице усташког режима. Они су сада учествовали у крвавим и пљачкашким походима на напуштена имања својих комшија (Хрвата) односећи све што је иоле било вриједно и могло бити од користи“. Најзад, Скоко цитира и писмо муслиманског првака др Исмета Поповца, лекара из Коњица, Дражи, од 3. новембра 1942, у коме стоји:
“Са нарочитом похвалом морам Вам истаћи присну сарадњу муслимана и православних у срезу Столачком из којег је, заједничком борбом муслимана и православних, избачен вас хрватски живаљ, који је добрим дијелом био усташки расположен. На тај је начин од Габеле до Мостара очишћена цијела обала Неретве, а број избеглица цијени се на 12.000 људи. У том раду готово су се више истакли муслимани него православни…“188
Др Поповца убиле су усташе лета наредне године, на друму Дубровник – Требиње, о чему је Дража известио Слободана Јовановића радиограмом од 24. августа.189
У суседном, Коњичком срезу, “скоро сви муслимани, способни за борбу, били су у четницима“. Муслимани четници учествовали су и у операцијама током септембра и октобра 1942, укључујући и оне преме Прозору. Такође, учествовали су и у нападу на “чисто муслиманско-усташку тврђаву Бјелемиће“, 18. и 19. јануара 1943. године. “На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места“, бележи исти извор.190
Најзад, у извештају у коме је јавио о губицима у области Прозора, од 10. октобра 1942. године, мајор Петар Баћовић наводи:
“Муслимани нису били нападнути и код њих није било губитака.“191
Према томе, произилази да је 314 жртава приписаних четницима пало или од других формација, или у борби против четника, као припадници партизанских или усташких јединица (било их је и у партизанима и у усташама).
Испред списка за Горњи Борач дата је следећа напомена: “Списак жртава четничког злочина извршеног крајем 1941. и почетком 1942. године у селима која припадају Горњем Борчу“. Поред Фазлагића куле и Бјелемића, Борач је био једна од три усташке тврђаве у Херцеговини. Реч је о областима састављеним од више села, из којих су муслиманске усташе кретале у походе на српске цивиле. Фазлагића кула није освојена до краја рата, пре свега због окупаторске заштите; септембра 1944. године ове усташе прелазе у партизане. Бјелемић, односно Бјелимић, као што смо видели, пао је 19. јануара 1943. Доњи Борач је освојен јануара 1942, у заједничком нападу четника и партизана, под командом мајора Бошка Тодоровића. Онда су комунисти задобили превласт у Херцеговини, а Срби из партизанских редова тражили су да се освоји и Горњи Борач. Ј. Б. Тито то није дозвољавао, док усташе из ове области нису угрозиле и његов Врховни штаб. Напад је најзад одобрен 20. марта. Партизанима је било наређено да се “сва села у Горњем Борчу спале, а преостало становништво протера `у жицу`“, тј. у окупаторске гарнизоне. Партизани су ускоро напали и освојили Горњи Борач.192
Четници, дакле, нису улазили у Горњи Борач и ту нису могли да ликвидирају 196 особа, од којих је, иначе, према наведеним годинама старости, већином реч о војно способним мушкарцима.
Иста примедба важи и за остале спискове: на свима је велики број војно способних мушкараца. А у овим местима практично није било војно способних мушкараца без оружја, јер их је окупатор редовно наоружавао. Другим речима, има спискова муслиманских жртава, има спискова муслимана партизана, али нема спискова муслимана у осовинским формацијама, где их је током целог рата било највише. Већ из саме књиге “Геноцид над муслиманима“ види се да су припадници осовинских формација уписивани у спискове жртава четника. Тако, после уводног текста о “тешком геноциду над муслиманским живљем у Фочи и околини“, као и напомене о “страхотама четничког покоља“, на списку “погинулих (масакрираних) и несталих“ налази се и Гогалија Алија, за кога се каже да је био “усташки логорник, погинуо од четника“ (страна 750). Гогалија је погинуо у приликом покушаја упада у српско село Јошаницу.
На истом списку је и Бачвић Мехмеда Сулејман, за кога се каже да је “убијен крампом од непознате особе 1957. године“, док за Челић Авда Мустафу пише да је “нестао у бекству 1945“. А на списку жртава села Зебина Шума код Устиколине, уз напомену да су “четници поубијали доста становника овог села“, последња ставка у попису гласи: “Мулахметовић Зулфо – убијен од стране Нијемаца“ (страна 867).
За сада једино темељно истраживање у вези спискова муслиманских жртава учињено је у области Пљеваља. Утврђено је да на списку од 1.492 “жртве злочина“ има најмање 44 усташе који су погинули у борби против четника. Они су наведени поименице, а зна се да их је било више. Такође, на овом списку се налазе особе умрле од старости или болести пре, за време и током рата, као и нерођена деца.193
Према томе, када се одузму неосновано приписане жртве, и када се додају жртве из крајева необухваћених овом књигом, долази се до приближно 8.000 муслиманских цивила убијених од стране четника током Другог светског рата. Тако је књига “Геноцид над муслиманима“, упркос фалсификатима, значајна за историју, јер захваљујући објављеним списковима даје представу о размерама злочина. Спискови жртава сакупљани су за време и после рата, све до 1990. године, од стране муслиманских верских установа, Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина, као и преко огласа у сарајевском дневном листу “Ослобођење“.
Пошто се упркос великим напорима дошло до цифара знатно мањих од оних из поратне пропаганде, о преко 30.000 убијених муслиманских цивила, Антун Милетић даје предност утврђивању броја жртава преко докумената, и то “у првом реду докумената управних власти, команди и јединица НДХ“. Међутим, документа “Независне Државе Хрватске“ карактеришу претеривања по свим питањима везаним за четнике, а нарочито по питањима ратних злочина. Примера ради, Милетић наводи да су према документима “усташко-домобранске провенијенције“ четници ујесен 1942. године убили “у селима у рејону Прозора око 2.000 муслимана“, док се на другом месту у овој књизи тврди да је “током четири године рата у прозорском крају убијено 916 људи, жена и дјеце“. А истина је, као што смо видели, да у области Прозора четници нису убијали муслимане.194
Сем на усташка, Дедијер и Милетић позивају се и на четничка документа, од којих су она кључна заправо фалсификати које су направили комунисти.
(…)

ДЕДИЈЕРОВЕ И МИЛЕТИЋЕВЕ ОПТУ?БЕ
Као мото своје књиге “Геноцид над муслиманима“ Дедијер и Милетић наводе “одбрану начела да се људска права, индивидуална и колективна, најуспешније бране ако се, прво, отпочне у властитој средини“. Другим речима, аутори сматрају да свако треба најпре да истражује злочине које су починили његови сународници и овом књигом дају пример другим народима. Посредно, они се тако изјашњавају као Срби, што је вероватно једина прилика у којој су то учинили.
Дедијер и Милетић следе традицију српских комуниста, стару још од Димитрија Туцовића. Туцовић је критиковао српско учешће у Првом балканском рату, истичући тезу да српска војска тада није ослободила Космет после петовековне турске окупације, већ да је окупирала албанску територију (не, дакле, турску, иако је српска војска на Космету ратовала против турске окупационе силе). Када је почео Први светски рат, Туцовић је сматрао да социјалисти у свакој земљи треба да поведу антиратну кампању. Социјалисти из Аустроугарске нису се одазвали његовом позиву, али је он гласао против ратних кредита за српску војску, мада су аустроугарске агресорске трупе већ биле на територији Србије.
Мото на који се позивају Дедијер и Милетић важио је под комунистичком влашћу за Србе, али не и за друге југословенске народе, којима су, уместо сопствених, такође на првом месту били ратни злочини почињени са српске стране. Тако, специфична српска позиција није одвела Дедијера и Милетића само на моралну, већ и на методолошку странпутицу. Јер, најпре треба истраживати највећи злочин, а то је у Другом светском рату несумњиво био злочин почињен над Србима од стране Хрвата и муслимана. Уз то, злочин над Србима је први и по времену одигравања. Зато, ако се у први план стави злочин Срба над муслиманима и Хрватима, губи се веза између принципа акције и реакције, тј. не види се освета као мотив злочина. На крају, као и сви комунисти, Дедијер и Милетић не помињу комунистички злочин над Србима, а он је други по величини (иза хрватског и муслиманског злочина).
Мотив је прва степеница о коју су се два аутора саплела. “У сваком злочину, па и у геноциду, основна је намера злочина. Обична масовна насилна убиства не спадају у злочин геноцида, ако њима није главни мотив уништење народа, етничке скупине или вере“, пише Дедијер у свом предговору. Да би злочине које су Срби починили над муслиманима и Хрватима прогласио геноцидом, он је најпре морао да докаже како се мотив тих злочина састојао у “уништењу народа, етничке скупине или вере“. Понудио је три доказа. Први је следећи:
“Неки од најважнијих саветодаваца Драже Михаиловића припадали су Српском културном клубу, па није случајно да се идеја о геноциду против Муслимана јавља не само у руководству покрета Драже Михаиловића у Југославији, него, такође, и у емиграцији.“
Други доказ који Дедијер наводи гласи:
“Хитлерове методе прокламоване јавно у “Мајн кампфу“, нема сумње да су утицале и на концепте геноцида у покрету Драже Михаиловића.“
Најзад, ево и трећег доказа:
“Не заборавимо на чињеницу да су идеју и праксу чистих етничких територија применили масовно у новијој историји енглески насељеници у САД против несрећних индијанских племена… Према томе, идеолошке вође покрета Драже Михаиловића нису се служиле само теоријом и праксом Хитлера, него и његових англосаксонских претходника, освајача Америке.“202

Дедијер и не покушава да докаже зашто је Српски културни клуб био геноцидан, нити какве везе са Дражом имају Хитлерова књига и уништавање Индијанаца. Његови “докази“ су, благо речено, неозбиљни.
И предговор Антуна Милетића такође полази од мотива, “имајући у виду у првом реду да у сваком злочину, па и у геноциду, основа за све је намера злочина“. Милетић другим путем доказује да су Срби починили геноцид над муслиманима, наводећи “документа четничке провенијенције која говоре о геноцидној намери“. Геноцидна намера у тим документима садржана је, по Милетићу, у позиву на пресељавање становништва. Међутим, још на првој страници свог предговора Дедијер је навео дефиницију геноцида усвојену од стране Генералне скупштине Организације уједињених нација 9. децембра 1948, која гласи:
Злочином геноцида сматра се било које од следећих дела, почињено с намером да се делимично или потпуно уништи нека национална, етничка, верска или расна група: убиство чланова групе, тешка повреда физичког или душевног интегритета чланова групе, намерно подвргавање чланова групе условима срачунатим на њено потпуно или делимично физичко уништење, мере које имају за циљ да се спречавају порођаји у самој групи и присилно превођење деце из групе у групу.
Како званична дефиниција геноцида не обухвата пресељавање становништа, Дедијер прискаче у помоћ Милетићу тврдећи да она мора бити проширена. Ево његових речи:
“У геноцидне радње не спада само уништење једног народа, једне етничке групе, припадника једне расе или верске заједнице, него је једна од битних карактеристика геноцида и протеривање људи са родног огњишта и пребацивање било на друге територије у једној држави, или чак у друге државе. Главни идеолози Драже Михаиловића, као што ћемо видети у документима, предвиђали су протеривање Муслимана у Албанију, па чак и у Турску.“
Пресељење становништва заиста је било део четничких планова. Али, Дедијер и Милетић прећуткују да су ти планови подразумевали и пресељење српског становништва у будућу српску федералну јединицу. Друго, они прећуткују да је током 20. века према међудржавним договорима изведено више пресељења становништва са једне на другу страну. И почетком последње ратне кризе, 1991. године, било је стручњака који су предлагали ову меру. Наводећи примере у којима је пресељење дало добре резултате, један од њих закључује:
“У низу случајева пракса међународних односа признаје институт пресељења становништва, коме се приступа доста опрезно јер се ради о изузетно компликованој и болној операцији са одређеним последицама, али и веома ефикасној, која трајно решава проблеме.“203
Поента овог, као и негдашњих предлога потеклих из четничког покрета, састоји се у следећем: боље је измешано становништво, непријатељски настројено, преселити са једне на другу страну, него дозволити да избије рат, који на крају, као у случају рата 1991-1995, ипак бива окончан пресељењем и стварањем хомогених националних заједница.
Према Милетићу, постоје четири “основна“ четничка документа која говоре “о геноцидној намери“, тј. о пресељењу становништва. У књизи су та документа пренета у целости, али у својој анализи, да би доказао тезу о геноциду, Милетић не цитира њихове кључне реченице.
Први документ је пројект др Стевана Мољевића од 30. јуна 1941, познат под називом “Хомогена Србија“. Милетић тврди да у следећим Мољевићевим речима постоји геноцидна намера:
Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност: да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе… Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садашњем.204

Милетић не само што је супротно међународном праву позив на пресељење становништва уврстио у геноцид, и што је превидео двосмерност овог позива, већ је и тенденциозним цитирањем покушао да сакрије Мољевићев мотив. Испред зависне речи “стога“, којом Милетић започиње цитат, има нешто што се не уклапа у његове тезе. То је прва реченица Мољевићевог пројекта: “Искушења српског народа у овоме рату…“ Наиме, др Мољевић је био сведок хрватског геноцида над Србима у Бањалуци априла 1941. године и од тада му је биолошки опстанак Срба био прва мисао. То је и написао у пасусу који се налази између ова два која Милетић цитира. Дакле, хомогена Србија, до које би се дошло пресељењем становништва са ове на ону страну границе, има за циљ да се више “не понављају тешка страдања која Србима наносе њихови суседи чим се пружи прилика“. Ако се имају у виду и ове речи, произилази да је Мољевићева намера спречавање геноцида над својим народом, и то не изазивањем геноцида над другим народима, већ међусобним пресељењем становништва.
Други “геноцидни“ документ који наводи Милетић је једно Дражино писмо из септембра 1941, у коме он говори о “чишћењу градова“, као и “чишћењу и померању сеоског становништва“ ради постизања “хомогености српске државне заједнице“, што је требало извршити “у данима слома“ окупаторске силе. Милетић прелази преко чињенице да се у време слома окупатора четници нису бавили овим питањем, а сем тога прескаче једини став у писму који говори о кажњавању, а који гласи: “Казнити све оне који су на злочиначки начин служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српског народа“.205
Трећи документ је наводно Дражина инструкцијама црногорским четницима од 20. децембра 1941, у којој се говори о “чишћењу државне територије од свих народних мањина и ненационалних елемената“. Међутим, овај документ је комунистички фалсификат. На трибини Института за савремену историју, 8. априла 1997, један од фалсификатора јавно је признао своје дело. Све је јасно и без тог признања, јер су, као и код осталих фалсификата, почињене материјалне грешке: написали су да се Дража поред осталих савезника позива и на Кину, што он никада није учинио, јер Кина није ни била члан антиосовинске коалиције< документ је наводно писан 20. децембра 1941, када се Дража са свега петорицом људи скривао од немачких потера у области Рудника и када није ни могао да пошаље писмо некоме у Црној Гори< Дража 20. децембра 1941. није имао везу са црногорским одредима, па ни са Ђуришићем, коме тек 21. априла 1942. пише да је “чуо за његов рад“< Дража наводно пише о Копаоничким четничким одредима, који нису постојали< Дража не би написао да се одреди под командом мајора Јездимира Дангића налазе у области Мостара, већ у Источној Босни< о офанзивним дејствима четника према Дубровнику у то доба нема говора< најзад, Дражу су потписали као “ђенералштабног ђенерала“, а он се до краја јануара 1942. потписивао као пуковник, да би се потом, до јуна исте године, потписивао као дивизијски ђенерал.206
Четврти документ је писмо др Стевана Мољевића академику Драгиши Васићу из фебруара 1942. Мољевић пише о “чишћењу земље од свих несрпских елемената“, додајући: “Кривцима би ваљало отворити пут – Хрватима у Хрватску, а Муслиманима у Турску (или Албанију)…“

Ова документа, дакле, садрже у основи исто што и Мољевићев пројект “Хомогена Србија“. Мољевић и Дража су под “чишћењем земље од несрпских елемената“ подразумевали пресељење становништва. Милетић, уз Дедијерову помоћ, у првом делу своје анализе тврди да се геноцид састоји управо у том пресељењу. Међутим, у последњем пасусу он уопште не помиње пресељење, већ тврди да су Мољевић и Дража под “чишћењем земље“ заправо мислили на “уништавање муслиманског становништва без обзира на пол и узраст“, тј. на убијање цивила. Обрт је уследио нагло и без објашњења: Милетић не каже на основу чега је закључио да су Мољевић и Дража мислили на убијање, а не на пресељење. Он, једноставно, тврди да су злочини почињени над муслиманским цивилима последица пројекта “Хомогена Србија“, односно да је мотив злочина у том пројекту и сличним списима.
Тако се Дедијерова и Милетићева анализа своди на следеће. Прво, четници су имали намеру да преселе муслимане и Хрвате. Али, пошто пресељење не спада у геноцидне радње, а није ни спроведено у дело, они уводе и други елемент, у виду најтеже оптужбе: четници су имали намеру да униште муслимане и Хрвате. Доказе за то не наводе, јер они не постоје. Пројект хомогене Србије ни једном речју не помиње уништење несрпских народа, нити ма какво убијање. Када је говорио о злочинима Хрвата и муслимана над Србима, Дража није помињао ни освету, ни ликвидацију злочинаца, већ је употребио термин “казнити“, који има јасну правну конотацију. Најзад, питање је да ли су четници који су починили злочине над муслиманским и хрватским цивилима уопште знали за пројекте о хомогеној Србији, јер су они кружили само у најужем руководству покрета. У стварности, четници, Срби који су починили злочине, знали су само за слепу освету. Мада је страховити геноцид Хрвата и муслимана над Србима, започет још првих дана рата, неспорна чињеница, Дедијер и Милетић не помињу освету као мотив српских злочина. Они су то учинили смишљено, јер ако је мотив злочина освета, не може се говорити о геноциду, али ако је мотив злочина у једном испланираном пројекту – геноцид постоји.
Дедијер и Милетић, међутим, тврде да су Срби и раније били склони геноциду. Развијајући тезу како дефиниција геноцида мора обухватити и пресељење становништва, Дедијер пише да су геноцид те врсте Срби извршили још 1878, над Албанцима у Топлици. Ту “историјску чињеницу“, о којој нема писаних трагова, он је чуо од историчара Васе Чубриловића.
О чему је реч?
Као што је то показао Димитрије Богдановић у “Књизи о Косову“, Турска је, нарочито током 18. и почетком 19. века, после Првог српског устанка, систематски насељавала Албанце тако да се српски народ подели по два правца. Први правац је на северу од Албаније, а циљ је био убацивање албанског “клина“ између Србије и Црне Горе. Други правац пружао се источно од Косова и Метохије, обухватајући Топлицу, Јабланицу и чак околину Ниша, ради кидања везе са Јужном Србијом, тј. Македонијом. Када је српска војска у рату против Турака од 1876. до 1878. ослободила нишки, пиротски, лесковачки и врањски крај, у појединим областима, нарочито у Топлици, српски народ је био готово потпуно уништен и замењен Албанцима. На Берлинском конгресу 1878, према Дедијеру, турска делегација је тражила да се у оним новоослобођеним српским крајевима у којима су Албанци претходних деценија стекли већину, плебисцитом одлучи да ли ће се вратити у састав Србије или остати у границама Турске. “Чим је сазнала о овом предлогу, влада Кнежевине Србије хитно је наредила својој војној команди да неколико дивизија развије у ланац, нарочито у Топлици, и пребаци све албанско становништво дајући тим људима само 15 минута времена да поведу стоку и узму најнужније ствари“, пише Дедијер. Из тих крајева су, тако, исељени Албанци, да би одмах потом Срби били враћени, чиме је, по Дедијеру, Кнежевина Србија починила геноцид.207
Дакле, у име комунистичке идеологије, Дедијер и Милетић тешко оптужују српски народ за геноцидне радње у једном дужем временском периоду. Када је о Другом светском рату реч, они долазе до погрешног закључка јер не узимају у обзир прво и основно обележје тог рата, а то је стравичан геноцид над Србима извршен од стране Хрвата и муслимана. Тај геноцид је изазвао освету, која је резултирала злочинима Срба над хрватским, а нарочито над муслиманским, цивилима.

ИЗВОРИ:
161 Службено правило ЈНА за 1988. годину. Упутство бр. 15 потписао је генерал пуковник Вељко Кадијевић.
162 Ж. Топаловић, На Равној Гори, 204-205.
163 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1.
164, 165 Зборник докумената, том 14, књига 2, 26, 121-122.
166 Зборник докумената, том 14, књига 1, 405-409.
167 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
168 Зборник докумената, том 14, књига 2, 338.
169 А. Сајц, Михаиловић – преварант или херој?, 73.
170 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 277.
171 Изјава четника Видака Павловића из с. Валакоње у Источној Србији, историчару Александру Динчићу. Павловић је био очевидац догађаја.
172 АВИИ, ЧА, К-28, рег. бр. 26\3-18.
173 АВИИ, ЧА, К-28, рег. бр. 26\3-41.
174 АВИИ, ЧА, К-28, рег. бр. 26\3-47-48.
175 Италијански историчар М. Аурелио Ривели (Надбискуп геноцида, 121), пише да се у вези ових цифара слажу немачки, италијански и британски извори.
176 Изјаве Божане Ристић и Лазара Савића аутора. Савић је сведочио да је у Источној Босни било много оваквих примера.
177 Изјава мајора Николе Бојовића аутору.
178 З. Вучковић, Сећања из рата, 83.
179 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 476.
180 АВИИ, ЧА, К-297, без ознаке.
181 и 182 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4\1.
183 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 476.
184 Зборник докумената, том 14, књига 1, 656.
185 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 18\1.
186 Погледи, бр. 86, 1990. године; интервју војводе Ђујића.
187 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 268.
188 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 477.
189 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1\1.
190 Споменица “Братства“ 1954-1974. Књигу је приредио један од Срба муслиманске вере који је доспео у емиграцију, Алија Коњхоџић. Он је био доживотни уредник часописа “Братство“, који је излазио у Канади (Торонто), под геслом “брат је мио, које вјере био“.
191 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 18\1.
192 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 243-246, 250.
193 Изјава историчара Божидара Јеловца аутору. Опширније у Јеловчевој књизи “Повратак историји – Пљевља и Југословенска војска у Отаџбини“.
194 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 26-27, 851.

(…)

202 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 21. и 22. страница предговора.
203 За бољу Србију, 135. Чланак професора међународног права на Правном факултету у Крагујевцу, др Ивана Чукаловића, “Решење је пресељење становништва“. Чланак је премијерно објављен у “Погледима“ од 12. јула 1991. године.
204 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 25. страница предговора.
205 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 18.
206 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, друга књига, 359-363.
207 В. Дедијер, А. Милетић. Геноцид над муслиманима, 19. страница предговора.

(Из књиге М. Самарџића “Дража и општа историја четничког покрета“, 14. том, стране 122-144; УНА ПРЕС, Београд, 2009)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *