Злочини од стране лица ван четничке организације – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (7)

Стари град Хртар на Дрини

Стари град Хртар на Дрини

Пише: Никола Станојевић

Злочини од стране лица ван четничке организације – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (7)

 

У комунистичкој Југославији била је присутна (и још увек је) тенденција приписивања четницима и злочина које су починили локални Срби или поједине разбојничке групе, без икакве везе са четницима. Као и сваки други, и овај рат је омогућио људима сумњивог карактера и прошлости да, користећи свеопшти хаос и безакоње, остваре циљеве који су им у мирнодопско време били недостижни. Са отпочињањем ратних сукоба њима су широм отворена врата ка отимачини туђе имовине, наплати ранијих дугова, задовољењу нагона свих врста, и свему другом што овакве посебне околности допуштају. Злочини које су они починили по правилу су долазили као последица намере да се присвоји туђа имовина. А убиства која би уследила по отимању те имовине, била су само логичан след догађаја; требало је уклонити неугодне сведоке њихових пљачки, баш као што се у редовним, нормалним временима многи разбојнички напади завршавају убијањем жртава. Ово је била широко примењивана пракса и самих комуниста за време, као и после рата, у целој земљи (како због специфичног програма партије, тако и због прилажења партизанима једног дела предратних криминалаца) па је понекад, у конкретним случајевима тешко направити разлику између обичних разбојничких напада и злочина које су починили припадници комунистичког покрета. О овоме говоре и многа немачка документа. Тако у извештају командујућег генерала у Србији од 1. августа 1942. године, у вези комуниста пише: “У Србији комунистички покрет не представља сада озбиљну опасност, иако на појединим местима изазива узнемирење становништва и сметње у управној делатности. Вођство устаника нагиње и даље комунистичким циљевима, који се такође преносе преко граница земље. Саботажне акције су се углавном смањиле, а само у источној и југоисточној Србији повећале. У суштини ради се о пљачкашком олошу, који се услед привредне беде прикључује устаничким бандама.” Зборник, том 12, књига 2, стр. 614

Бадеров извештај од 9. јануара 1943. године: “У Србији обе устаничке групе спроводе повећану активност. Број препада и саботажа повећао се за 30 %. Срезови Крушевац, Лесковац и Пожаревац постали су жаришта немира. Обе устаничке групе, покрет Д. Михаиловића и комунисти, одвојени једни од других, боре се против окупационих јединица. Због тога се врло често не може установити која је група извршила нападе и атентате. Упркос чврстог антикомунистичког става руководства покрета Д. Михаиловића, различито се говори о извесној сарадњи људства Д. Михаиловића са комунистима. Код комуниста је и сада као и пре у првом плану тенденција пљачкања. Насупрот добром руковођењу покретом Д. Михаиловића, комунистичке групе су најчешће потпуно без међусобне повезаности.” Зборник, том 12, књига 3, стр. 27
Нови Бадеров извештај од 31. јануара: “Активност комунистичких банди расцепкана је као и раније на низ појединачних подухвата локалног карактера и често се не разликује да ли се ради о обичним друмским разбојништвима или о политичким акцијама. Комунисти настављају јаку пропагандну активност у рударској области Крупањ, Столице и Зајача.” Исто, стр. 73

Једна од тих распуштених банди била је и злогласна група извесног Драге Митровића са Борика (учествовао је у устанку 1941. године). Мада се у једном усташком документу његова банда назива партизанском, пре би се рекло да је реч о самосталној групи, никоме одговорној. Тако у једном извештају МУП-а “НДХ” од 15. маја 1943. године (АЈ, 110-46-93, стр. 201-210), стоји да је његова “пљачкашка партизанска” банда опљачкала село Стара Гора код Борика, и поклала и спалила по кућама његове становнике. У извештају се набрајају по имену, главе породица са побијеним члановима, свеукупно 192 особе, оба пола и различите старости. Као починиоци злочина по имену се наводе 21 Србин, од тога 14 из Старе Горе, 4 из Обада, 1 из Старог Брода и двојица из Татинице. Као преживели сведоци који су дали податке о овом злочину помињу се Хата Агић, Хаџира Агић и Незир Пољо, сви из Старе Горе.

Ова банда је оптужена за још један злочин, почињен у Старом Броду код Борика, 4. новембра 1942. године. О овом догађају је усташка среска власт у Вишеграду, саставила записник на лицу места 8. јануара 1943. године (АВИИ, фонд НДХ, к-321, рег. бр. 1/1-28-30). Чланови повереништва које је имало да испита овај злочин били су Амир Плоскић као представник Велике жупе Врхбосна из Сарајева, Едхем Селмановић, службеник среског суда у Вишеграду, Мехмед Капетановић, начелник жлијебске општине, Мустафа Пецо, службеник фабрике “Варда” из Вишеграда у својству преводиоца, и два нижа официра као представници немачке команде из Вишеграда. “Одметници” су наводно спалили чак 500 особа, у две штале и једној кући.

Записнички је констатовано следеће: “Сељаци, који су дошли на лице мјеста са овим повјеренством и то Хашим Цурић умр. Османа и Шефро Пецо умр. Авде из села Милошевића, обћине ораховачке, котара Вишеградског, одпочели су са разметањем сниега, који је био висине 5,00 м на мјестима на којима је ово спаљивање нашег пучанства извршено. Одмах до самог пута најприје се прилази к једној штали, у којој је један дио од 500 особа спаљено. Чим су ова два радника мало снијег почели разметати наилази се на велик број и количину костију човјечјег тијела. Тако се налазе кости руку, ногу, ребара и по неколико глава. Поред костију налази се велика количина хаљина за ношњу, које муслиманске жене носе, као и капа-феса…
Западно од ове штале за 20 м удаљености долази се до једне изгорјеле куће, у којој је такођер један дио особа од 500 спаљено. Зидови порушени, снијег покрио рушевине, али ипак и крај тога налазе се остатци – кости људског тијела. Послије овога прилази се трећој спаљеној згради – штали која се налази сјеверозападно од прве изгорјеле зграде на 400 корачаја. Зграда посве изгорјела до земље, а унаточ тога одгртањем снијега нашла се је велика количина костију људског тијела глава цијелих и кичми. Одстрањивањем земље са ове изгорјеле штале, вади се велики број изгорјелих и напола изгорјелих хаљина за ношњу муслиманску, како мужку, тако и женску…”

Мада је очигледно да је у овом месту било ликвидације и спаљивања цивила, приметно је да комисија није посао обавила на начин како је то уобичајено у таквим приликама. Уместо да прецизно наведу колико је костију нађено, нарочито лобања као најпоузданији показатељ броја жртава или макар упаривањем бутних костију, чланови повереништва се задовољавају неодређеним терминима, као што су “велики број костију”, “велика количина костију” итд. Можда зато што број убијених није онолики, колико су они прижељкивали? Питање је и да ли у овим објектима (две штале и једна кућа) уопште може стати 500 особа како се овде сугерише, поготово што у записнику пише да је у једној штали пронађено само “неколико” лобања. Велики минус је и недостатак професионалних форензичара (патолога, антрополога, итд.) у комисији.

На питање чланова повереништва има ли кога да је видео овај злочин, јавио се један, условно речено сведок. То је поменути Хашим Цурић, који је учествовао у откопавању костију. Он је навео да је “чуо” да ће “четници” у Жупи прикупити преосталих 500 муслимана и пребацити их у место Слапу. Онда је “изненада, после 5 дана” (баш тако се изразио) од како је чуо за ту вест, то становништво пребачено од стране четника, из Хртара са десне обале Дрине у Стари Брод. Али то довођење у Хртар и пребацивање у Стари Брод није се могло видети јер су тада биле “густе магле”. Тога дана, сведок је био у неким стенама изнад Старог Брода на 1.500 метара надморске висине. “Ваљда кад су сви били пребачени, у ове су погорјеле зграде сигурно силом натјерали, и између 5 и 6 сати послие подне спаљени. Вриска и јаук се није чуо, пошто Дрина хучи, а и ја сам био на висини. Ове су зграде горјеле до иза пола ноћи…” – објашњава Цурић у наставку. Тако у ствари овај “сведок” нити је шта видео нити је шта чуо када се злочин одиграо.
Тек је ујутру са једним усташом сишао у село и одмах осетио смрад изгорелог меса и косе, па је закључио да су људи ту спаљени током ноћи. Наводно је још чуо галаму српске деце, коју су “одметници” пребацили из Хртара да купе кости и бацају их у Дрину, како би злочин био прикривен, али када су их деца видела побегла су на другу страну Дрине. Наравно, није видео конкретно како деца бацају кости у реку…

За овај злочин он оптужује поред Драге Митровића из Борика и неког Руса Сергија, као и извесне Стојана Поповића из Старог Брода и Симу Бајчетића из Агаровића. Није згорег поменути да су управо у Старом Броду неколико месеци раније Францетићеви људи поклали неколико хиљада српских избеглица које су покушавале да, по пропасти устанка у Источној Босни, пређу преко Дрине у Србију.

Занимљиво је и да је у Павелићевој “Сивој књизи” на страни 28, објављено писмо од 18. децембра 1941. године, неког четничког командира Јовице упућено председнику општине Борика, који је како изгледа познавао Драгу Митровића. Могуће да је писмо измишљотина, али уколико је веродостојно, то је доказ више да ова банда није полагала рачуне било коме. У писму стоји: “Милане, ви сте остали председник општине. Није само да будете председник, него и да пазите на све редове у својој општини. А велики су редови неваљалих послова. Јер по овијем селима турскијем распуштена је чета Драге Митровића и прави велика насиља, које уопште не ваља онако радити, јер иначе ви добро знате, да ми нијесмо још ни једног опасног Турчина уфатили, већ су остале само жене и ситна дјеца па није довољно да ми то тако гњавимо и прогонимо, јер ћемо иначе погрешити код самог Бога. Када погоримо све турске куће и гњавимо оно сиротиње, могли би Турци тако и нама да нанесу велику штету, пошто су сви Турци опасни сада у стијенама. Па када ми њихово све уништимо, могли би и они да нама нанесу штету. Него када будемо ми њих победили, онда ћемо ми кројити законе како ми хоћемо. Молим те Милане реци Драги нека убудуће више овако не ради за ово време, да се више овако не гњаве или нека их једанпут вештачки побију.”(?)

 

Слична разбојничка група која је оперисала у фочанском крају била је банда Лаке Дакића из Јабуке. Она је осумњичена за убијање и пљачку у 4 села у мирићској општини. У извештају командира четничке Фочанске чете од 28. октобра 1942. године, упућеном команданту фочанског среза (АВИИ, Ча, к-19), стоји да је командир жандармеријске станице у Мирићима (вероватно се мисли на хрватске жандарме) упознао ову чету са догађајима у поменутој општини протеклих дана. Конкретно, да је ноћу 20/21. октобра у селима Грдијевићи, Пјеловци и Хомар запаљено 10 објеката и убијено око 26 лица, као и да је у ноћи 23/24. октобра у селу Тохољима спаљено 30 зграда, све то “по непознатим лицима”, због чега је започело исељавање муслимана из ове општине.

У извештају командира чете даље пише: “На основу овога са актом ове чете Бр. 105 од 25. ов. мј. наредио сам командиру исте станице да установи ко су кривци овога дела и да о томе поднесе извештај овој чети, а и поред овога упутио сам се дана 27. ов. мј. лично у општину мирићску да по предњој ствари на лицу места понесем извиде и након саслушања извесних лица установио сам следеће:
Ноћу 20. на 21. октобра т.г. побијена је и уништена фамилија Хоџић Шућре, из Грдијевића, Тановић Бећира, Тановић Шабана, Алић Османа, Ризо Смаја и Ризо Меха, сви из Пјеловаца. Имена особа нису се могла установити, као ни тачан број истих, само их је по прилици могло бити свега око 30 особа мушких и женских. Од наведених фамилија попаљене су и све зграде, а шта је било са њиховим кућним иметком, није се могло дознати да ли је изгорело или опљачкано.
Ноћу 23. на 24. октобра т.г. у селу Тохољима је по непознатим лицима попаљено око 30 муслиманских зграда, опљачкано 10 комада крава, након чега је из овога села побјегло све муслиманско живље, а да ли је ко од муслимана убијен, није се могло установити.
Вођеном истрагом није се могло установити ко би могао бити прави починитељ овога дела, али председник општине Мирићске, командир исте станице и деловођа ове општине Мацановић Милан категорички сумњају да су ово могли учинити или знаду ко је починио и то Соковић Тијосав, Ивановић Иван из Бобова, среза Пљеваљског, те Рашић Јово родом из Зворника са још неким домаћим лицима са подручја наведене општине. Сви ови сада се већином задржавају код куће Дакић Милије и Дакић Лака и за сада не припадају никаковој четничкој јединици.
Од преостале муслиманске имовине у селу Тохољима нешто су власници приликом поласка за иселење продали, а нешто дали на оставу код ондашњих православних сељака, а председник наведене општине Јоловић Милан пописао је сву имовину муслимана која је дата на оставу код појединих православних сељана, те станица и општина са патролама спречиле су да се ово не би попљачкало и без надлежних тражиће наређење, шта ће радити са овом имовином. Сви сељани општине мирићске, а и неки из општине челебићске са којим сам у додир долазио сумњају да би напред наведени могли бити макар као саучесници дела или знаду ко су прави починитељи, али ниједан не може дати неких сигурних података за ове. Да ли стварно познају или не смију да кажу, бојећи се освете, нисам могао установити.
Истраге по предњем водићу и даље, па у случају позитивног успеха, доставиће се тачни податци.”

Ово је један од ретких ратних докумената који говоре о истрази четника поводом злочина над муслиманским цивилима. Чак га и Чекић објављује у својој књизи на страни 210, али њему је промакла ова суштина. Било му је важно само да напабирчи што више докумената који помињу страдања муслимана, па је тако и овде болдовао једино делове извештаја где се помињу пљачке и убиства, док је превидео податак да извршиоци не припадају четничкој организацији, и уопште да је цео овај документ у ствари последица четничког испитивања околности под којима је дошло до наведених злочина.

О овој групи постоји и један хрватски извор, с тим што се у њему наравно тврди да ове бандите штите Италијани и четници. Реч је о извештају 5. жандармеријског пука у Горажду, Великој жупи Врхбосна у Сарајеву од 7. децембра 1942. године (АВИИ, фонд НДХ, к-150а, рег. бр. 3/4-1-2). Овај извештај потврђује да су поменуте злочине у мирићској општини извршила наведена лица: “Побуњеник Лако Дакић са Јабуке, у Грдијевићима опћине Челебић, котара Фочанског, има са собом сад 8 људи који друго ништа не раде, него само убијају муслимански живаљ, пале куће и уништавају све што је муслиманско и Хрватско. Поубијали су слиедеће породице и поклали их и онда их ставили у једну кућу и у 3 хамбара у које се је сипало жито и онда су запалили, те су након 2 дана поновно дошли и што није изгорело, онда су узели и у сагорелини ископали рупе и закопали лешеве који нису изгорили, тако да су поновно све пепелом покрили да се не примјети да је копано:

1.Катане Шабана обитељ, жену Ђулу са 4 дјеце која су стара била од 3 до 10 година.
2.Катане Бећира обитељ, жену Мејру са 3 дјеце од 3 до 13 година.
3.Хоџића Сућра жену са 5 дјеце, дочим једно мушко дијете нијесу заклали, а нити убили, јер се налазио као слуга код Лака Дакића.
4.Алића Османа обитељ, жену Фату са 2 дјеце од 6 до 8 година.
5.Клинца Ахмета обитељ, жену Ханиду и 4 дјеце од 8 до 15 година старости.
6.Ризе Смаје обитељ, жену Умију са 5 дјеце од 5 до 18 година.
7.Ризе Меха обитељ, жену Захиду и 2 дјеце старо од 1 до 5 година.
8.Малута Хаџана обитељ, жену Фату и 4 дјеце старих од 1 до 8 г.

Ове особе су поубијане у мјесту Пјеловцима, село Грдијевићи, опћине Челебић, котар Фоча. Све су ове особе изгориле у једној кући и 3 хамбара и једној пушници, а што није изгорило то је закопано, како је горе наведено.”

Извештај помиње и једну неименовану особу као сведока, која је остављена у животу јер је обећала да ће прећи на православље и удати се за једног од убица, Момчила Дакића, али је једне ноћи побегла од њих. У наставку извештаја, о казивању овог анонимног сведока, пише: “Дакић Лако, Спасоје и Перо, Дакић Момчило, Машић Јово, Ивановић Јово и још двојица којима се имена не сјећа, стално се крију од талијанских власти, јер их Tалијани траже непрестано, али док је поменута особа била у кући Лаке Дакића, нису ниједанпут Tалијани долазили, већ су само долазили четници и причали да су их послали Tалијани да их нађу, али ови четници иако су их нашли, нису им ништа радили, него су ручали с њима и опет отишли назад у Ифсар.
Сви напријед наведени Дакићи долазе у Фочу под туђим именом и долазе у разним одјелима, са оружјем близу Фоче и онда остављају своје оружје у православним кућама док се врате из Фоче. У Фочи долазе обично недјељом у гостиону гдје имаду и хан код Благојевића Радована, онда се подмирују са чим им треба и иду назад.”

Чињеница да поменуте особе долазе у Фочу прерушене, без оружја и под туђим именима, говори да ова банда није имала заштиту Италијана и четника.

С друге стране, много Срба се на своју руку светило комшијама муслиманима и Хрватима, чим би им се указала погодна прилика за то, при чему није био редак случај да они уопште не припадају четничкој организацији, али вешто искористе присуство четника у неком месту, одакле су пре тога протеране усташке власти. Убиства која су они починили по правилу би била везивана за четнике. На списку “погинулих (масакрираних) и несталих грађана Фоче и околине” који је саставио неки Хамид Ш. Бешлић 31. јануара 1989. године за сарајевско “Ослобођење”, и који су у својој књизи објавили Милетић и Дедијер, има више оваквих примера. Тако рецимо за Бешлић Хасана Рабију (1896-децембар 1941) пише “заклана од Миле Ђокића на Ади код Ћехотине”, за Бешагић Хасана Едхема (34 год.) пише да га је децембра 1941. “заклао Дракул”, за Ченгић Хусеина (36 год.) пише да је децембра 1941. “везан за главу и мошње и заклан од Ђорђа Лугоњића на Дрини”, исти Лугоњић је убио децембра 1941. и Халима Крама; затим за Пљевљак Авде Хасана (1912-децембар 1941) пише “одвели га на Дрину и заклали Бедрић Бошко и Лугоњић Ђорђо”.

Затворено за коментаре.