Србија у доба короне

ФОТО: РТС принт скрин
ФОТО: РТС принт скрин

ФОТО: РТС принт скрин

Власти, после овога, чека одговор на питање: зашто је у Италији просечна старост преминулих током пандемије 80 година, а у Србији 62 године? То је кључно питање. Јер, вируси су долазили сваке године, обично у новембру и марту, пре и после мразева, и долазиће убудуће. Само је питање како их ми дочекујемо: слабог или снажног имунитета? Према томе, држава мора да поведе кампању у том правцу: да нам се побољша кондиција и да нам се побољша исхрана. Услов овоме је да нам се побољша стандард. Већина запослених у Србији прима око 300, а већина пензионера око 200 евра месечно. Уз таква примања, тешко је очувати здравље. И тако се, на жалост, свака прича завршава политиком. Социјалистичке земље, каква је Србија и даље, јер је 57 посто капитала у рукама државе, тј. владајућих партија, још нигде нису успеле да подигну животни стандард макар приближан ономе у капиталистичким земљама

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. И ево, показују зверке своје трагове, у овој пандемији, и тек ће показивати, у свету и у Србији, како се информације буду откривале.

Што се нас тиче, видело се колико нам је крхка демократија. Без јаких установа, подложни смо хиру власти. Прво се намеће поређење са Белорусијом. И тамо народ зависи од хира власти, али она се показала на сасвим супротан начин: Када је проглашена пандемија, Белорусија уопште није реаговала. Препоруке Светске здравствене организације нису усвојене. Чак је настављено и фудбалско првенство, тако да сада Динамо из Минска добија велики број нових навијача, чак и из Велике Британије. Просто, љубитељи фудбала немају шта да гледају, сем белоруске лиге.

Хир наших власти показао се као дијаметрално супротан од Лукашенковог и људи из његовог окружења. Србија не само што је испоштовала све препоруке Светске здравствене организације, него је увела најригидније мере у целој западној хемисфери. Одмах је проглашено ванредно стање и заведен полицијски час, војска са дугим цевима изведена је на улице, а мигови у ниском лету изнад градова почели су додатно да плаше народ. Народу се непрестано поручује да није добар, с очигледном асоцијацијом да је народ добар у Кини, и прикривеном асоцијацијом да је још бољи у Северној Кореји. Репресивни кинески, боље рећи комунистички, метод, заведен у Србији, масовно се хвали на друштвеним мрежама. Додуше, то су у великој мери плаћени ботови “господара Вучића“. Само Твитер их је ових дана открио, и избрисао, чак 8.500.

Најгоре је прошла – и још пролази – популација старија од 65 година. Њој је уведен тотални полицијски час. Имају право да изаћу из својих домова само недељом од три до седам ујутру. Овај термин је изабран због очекивања да се многима неће излазити у то доба. Они, пак, који изађу, чекају по сат времена у дугим редовима, да купе потрепштине.

Најбоље су прошли – пси. Њих је дозвољено изводити два пута дневно. Тим поводом, др Зоран Чворовић и др Владимир Димитријевић објавили су чланак под насловом: “У НДХ било забрањено Србима и псима, у окупираој Србији само православним Србима“.

Лоше од горег је то што влада из дана у дан мења репресивне мере, тј. погоршава их. Полицијски час је најпре важио од 19 часова до 5 ујутру, а онда од 17 часова до 5 ујутру. У суботу, 4. априла, уведен је полицијски час за цели викенд: од суботе у 13 часова, до понедељка у 5 ујутру. Нико не сме излазити из кућа, сем оних са “аусвајсима“, попут политичара, припадника војске и полиције, лекара и запослених у стратешким фабрикама. Или повлашћених код власти, па тако раде и скоро сва градилишта. Све у свему, до “аусвајса“ је тешко доћи. Од седам милиона грађана, око 6,5 милиона је улогорисано. Кога полиција ухвати на улици, казне су драконске. До сада је кажњено око 2.500 људи, новчано, условним или моменталним затворским казнама.

Дозвољени број присутних на сахранама најпре је био 10 особа, онда шест, па две.

Сељаци не могу на њиве без дозвола, а дозволе им споро стижу.

Практично, ово је први вирус који се, макар према мишљењу владе, преноси на отвореном. Иначе, у медицини важи правило: У сезони вируса – што више напољу; у сезони алергија – што више унутра.

Због овог окретања медицинских правила, затоврене су пијаце на отвореном и тако се повећао притисак на продавнице. Повећао се и због увођења полицијског часа. Онда још више због продужетка полицијског часа.

Најгоре је улогорисанима на сајмишту, у Београду. Званичницима се пред укљученим камерама омакло како је боље да више не користе тај термин, јер асоцира на немачку окупацију. Од тада говоре само: Хала Београдског сајма. Како год је звали, улогорисани тамо управо су запретили штрајком глађу. Упркос свих реклама овог места, испоставило се да нема услова за живот, а камоли за оздрављење. Ту, иначе, смештају оне са лакшим симптомима, као и оне што чекају резултате тестова. А тестови су кинески, што значи да нису поуздани. Холандија и Шпанија вратиле су Кини комплетне контејнере са тим тестовима. Наводно, непоуздани су и до 70 посто, и то на штету осумњиченог, јер су преосетљиви. Надлежни Кризни штаб, који је оформила влада, тврди да су кинески тестови добри. Неком од низа уредби, овај штаб је добио монопол на, како они кажу, тачне информације. Једна новинарка је већ сутрадан ухапшена, јер је објавила “нетачне информације“.

Можда још и горе од популације изнад 65 година, прошли су повратници са привременог рада у иностранству. Тамо су, због пандемије, остали без посла, или су им истекле туристичке визе од три месеца. Сада се тек сазнало колико је тих људи: чак 400.000! И то само оних који су у Немчакој, Швајцарској и другде били на краткорочним пословима. Оних који су се довољно снашли да могу да остану, можда има још и више. То је наличје владиних победоносних саопштења да је у Србији смањен број незапослених, са 700.000 на 600,000, или на пола милиона… Није, дакле, реч о отварању великог броја нових радних места, већ о великом броју избеглих.

Од ових 400.000, доста њих је на неки начин ухапшено. На неки начин, јер нису одведени у затворе, већ у импровизоване кампове, са тешким условима за живот. Ту остају док им се не узме брис и док не стигну резултати.

Србија има свега довољно у овој епидемији, па чак и вишак, на теливизији, али у пракси ови људи данима, чак и недељама, чекају да им се узме брис, а онда поново данима, да им стигну резултати. И ако нису имали вирус, а већина није, могли су га добити у камповима, где су сви заједно. Ако га, опет, нису добили, кинески тест их ипак може послати на Сајам или неко слично место.

То узимање брисева повратницима из иностранства једна је од ретких логичних владиних мера. Само што, наравно, не може да се спроведе како треба, јер количина тестова ни изблиза не задовољава потребе. На страну што нема тестова који брзо и тачно показују резултат, попут оних у Немачкој.

Иначе су мере предузете од стране владе – а прецизније речено, од стране “господара Вучића“, који и сам прича да лично одлучује – практично необјашњиве. Најтрагичније је држање старијих особа затворених у кућама, а при томе изложених непрекидној пропаганди са свих канала са националноим фреквенцијом. Епидемија грипа – која чак и није епидемија, јер није обухватила прописани број грађана – третира се као куга. “Господар Вучић“ пензионерима прети да неће бити места за њих на гробљима, ако га не слушају, тј. ако не остану у кућама. Свака телевизија непрестано, у углу, држи натпис: “Остани кући“. Сви корисници државне мобилне мреже добили су поруку да остану кући или ћемо доживети “италијански сценарио“. Темпо утеривања страха непрекидно расте. У почетку, најављивано је да је кључна друга недеља, пошто се вирус развија за 4-5 дана. Пошто није било најављеног помора, рекли су да је кључна трећа недеља. Па четврта, па пета. Управо је саопштено да ће најгоре бити током шесте недеље.

Парола о “италијанском сценарију“ стално се понавља, а да се при томе не даје објашњење шта се заправо десило у Италији. На пример, нико не објављује да је Милано имао директну авионску линију са Вуханом, да су Кинези крили епидемију колико су могли, и да су, тзв. лоу кост летовима, хиљаде њих доносиле заразу. Онда, у Србији се на зна да Италија нема хитну помоћ физички издвојену од болница. Хитни случајеви, на пример са јаким кашљом, возе се директно у болнице, на плућна одељења. Тако се у огромним ломбардијским болницама, али и старачким домовима, вирус брзо раширио. Старих преко 80 година овде је највише у Европи, а у свету одмах иза Јапана. Ако имају неку хроничну болест, сви у том добу спадају у ризичну групу за ма какву прехладу. Живот им могу продужити респиратори, али, Италија их је распродала непосредно пре овога, сматрајући да нису потребни. У целој држави остало је 700 респиратора, што би било као да их Србија има 70. Трагедија је била неминовна и у кратком року заиста су преминуле хиљаде. Али, тај сценарио у Србији није могућ, из свих наведених разлога.

Током ових неколико дана у априлу, види се да је власт у Србији запала у невољу, јер смртност рачуна на италијански, а не на немачки начин. Италијани су, наиме, као узрок смрти превише уписивали коронавирус. Ако је неко имао рак, па добио инфаркт, а у болници су му пронашли коронавирус – ко зна каквим тестовима – као узрок смрти уписиван је овај вирус. Делом је то чињено због панике, а делом и свесно, како би се покрила одговорност. Немци су, пак, у већини случајева уписивали основну болест, као и иначе током епидемија грипа.

Проблем за власт у Србији је, дакле, тај што све околне земље користе немачки метод. Тако је Србија закључно са 5. априлом пријавила 51 жртву короне, а Хрватска, на пример, 15. Ако настави са италијанским методом, Србија ће далеко превазићи све околне земље, што ће пружити лошлу слику о властима. Ако, пак, пређе на немачки метод, власт неће имати објашњење за оволику панику коју је изазвала. И за оволику штету коју је нанелу народу и држави.

Иначе, у Србији просечно сваког дана премине 280 особа. Смртност је већа у сезони тзв. обичног грипа.

Власти, после овога, чека одговор на питање: зашто је у Италији просечна старост преминулих током пандемије 80 година, а у Србији 62 године? То је кључно питање. Јер, вируси су долазили сваке године, обично у новембру и марту, пре и после мразева, и долазиће убудуће. Само је питање како их ми дочекујемо: слабог или снажног имунитета?

Један специјалиста спортске медицине из Крагујевца, у својој докторској дисертацији, на адекватном броју узорака, поредио је кондицију српских студената и финских пензионера. Потоњи су у бољој кондицији, због редовне спортске активности (бијатлон) и уравнотеженије и умереније исхране.

Према томе, држава мора да поведе кампању у том правцу: да нам се побољша кондиција и да нам се побољша исхрана. Услов овоме је да нам се побољша стандард. Већина запослених у Србији прима око 300, а већина пензионера око 200 евра месечно. Уз таква примања, тешко је очувати здравље. И тако се, на жалост, свака прича завршава политиком. Социјалистичке земље, каква је Србија и даље, јер је 57 посто капитала у рукама државе, тј. владајућих партија, још нигде нису успеле да подигну животни стандард макар приближан ономе у капиталистичким земљама.

(“Слобода“, гласило СНО у Чикагу, 10. април 2020)

Затворено за коментаре.