Филм Милослава Самарџића „Генерал Дража Михаиловић“ приказан у Ужицу

IMG_9361, net

IMG_9361, net

„Надам се да ће једног дана овде бити приказан и играни филм, то нам је крајњи циљ, јер начин на који се наша историја представља, било да је у питању Први, Други светски рат или Средњи век, је по мишљењу, мом и моје екипе – катастрофалан. Ми бисмо желели да правимо филмове о нашој историји као што Британци праве о британској, Французи о француској…“ – рекао је Милосав Самарџић, редитељ и сценариста филма „Генерал Дража Михаиловић“ у Ужицу, гледаоцима пре премијере, где је 25. и 26. маја била филмска пројекција.

Филм прати до сада неиспричану животну драму Драгослава Драже Михаиловића, ђенералштабног официра (ранг данашњег доктора војних наука), учесника шест ратова, уз сведочење актера, коментаре америчких стручњака, снимке места преломних догађаја и необјављене архивске видео записе, од рођења 14. априла 1893. године до његове ликвидације – у зору 17. јула 1946.
Овај документарни филм у продукцији предузећа за кинематографију Погледи из Крагујевца и копродукцији Организације српских четника Равна Гора са седиштем у Чикагу, на фестивалу Златна буклија у Великој Плани у конкуренцији од 308 филмова из 11 држава, награђен је главном наградом, добио је ГРАН-ПРИ за сценарио.
На питање какав је осећај бити у Ужицу, у „Ужичкој републици“ и приказати свој филм о Дражи Михаиловићу пред пуном салом гледалаца, Самарџић је одговорио, прво широким осмехом, а онда речима: „Ја у Ужице често долазим, овде имам пуно пријатеља, овде сам представио и књигу о Дражи Михаиловићу, тако да се овде осећам веома лепо, посебно вечерас…“.

IMG_9358, net

*Књига „Генерал Дража Михаиловић“, чији сте аутор, има 1.500 страна. Рекли сте да текст сценарија за овај документарни филм има 80. Снимљено је, вероватно много више материјала, а где се налази оно што није приказано у овом документарном филму?

Самарџић: Све што није у овом филму налази се у серији „Краљевина Југославија у Другом светском рату“ која има 18 епизода и траје девет сати. Ту је оно што није баш лично везано само за лик Драже Михаиловића, већ како је почео Други, па како је завршен Први светски рат, Лондонски споразум, мала Антанта, убиство краља Александра, све у детаље… Прво смо урадили серију, а онда из серије извукли оно што је лично важно за Дражу, рецимо 28. мај 1943. године, па убиство…

*Када ће гледаоци у Србији бити у прилици да виде серију?

Самарџић: Обављени су сви послови око емитовања документарне ТВ серије “Краљевина Југославија у Другом светском рату“ на телевизијама у Чешкој и Словачкој, у току је титловање и после тога серија ће бити емитована. Откупиле су је три телевизије које емитују програм на територијама Чешке и Словачке: Kinosvet, TV WAR и SVOD service Film Popular. Ове телевизије емитоваће серију више пута током наредне две године. До сада је серија приказана на ТВ Пољска у Варшави и на БН ТВ из Бијељине. Ето, приказује се у четири државе, али нажалост, и даље нема заинтересованих у Србији – прецизније речено, све телевизије којима је серија понуђена, одбиле су понуду.
*Дража Михаиловић је био професор стратегије и тактике на Војној академији, а после постављен за команданта пука у Словенији, у близини границе са Аустријом. То је било у време кад је, како се у филму помиње, „звонио на узбуну“ због Хитлера…

Самарџић: Он је тада направио и план и добру процену о хрватском преласку у немачке редове, која се на самом почетку рата обистинила. Између осталог, прва тачка његовог плана је била да армију подели на три дела (српски, хрватски и словеначки). Краљевина је имала три конститутивна народа, а он је веровао да један од та три народа – Хрвати, неће ратовати против Хитлера. Друга тачка плана је била територијални распоред војске, а трећа – тактика одбране и обука четничких јединица… Његов план је био скрајнут и прихваћена је германска доктрина која је војника гледала као „машину која нема шта да мисли, а нарочито нема шта да каже“. Главни поборник те доктрине био је генерал Милан Недић, који је постао министар одбране… Када му је генерал Михаиловић рекао шта мисли о његовом плану одбране – Недић га је послао месец дана у затвор.

*Ипак, један Дражин предлог је усвојен – Четничка команда.

Самарџић: Генералштаб је 24. априла 1940. године основао Четничку команду, као матичну команду за формирање специјалних јединица. Било је то три месеца пре него што је британска војска почела са развојем својих специјалних јединица и две године пре него што су то учинили Американци. Та иницијатива је у ствари била повратак традицији. Прву школу за обуку четника основао је 1908. године капетан Војислав Танкосић у Прокупљу. Прво су ратовали 10-15 четника у групама на територији под турском окупацијом, да би се уочи Првог светског рата прешло на батаљонску формацију по неколико стотина људи. Након тога, основана је још једна четничка школа у Ваљеву, а 1929. године Генералштаб доноси тајни упут за четничко ратовање, због ефикасности таквог ратовања. Главни стручњак за ово питање постаје управо Дража Михаиловић. Он је сматрао „када се то мора – цела војска треба да постане герилска“.
*Гледалац кроз цео филм може да осети колико је генерал Михаиловић био поносан и волео Србију, свој народ и своју униформу. Како је у филму поменуто, после пада Француске 1940., британски аташе је у Београду организовао вечеру са великим бројем званица, на којој је једини официр који је дошао у униформи био, тада пуковник Михаиловић, а Недић је то схватио као провокацију и наградио га прекомандом. Ако знамо да је Михаиловићу узор био Војвода Путник, зашто су се неки официри ЈВуО ипак одлучили да не буду код њега, већ у служби Недића?

Самарџић: Са Дражом је у рату било преко 8.000 официра Југословенске војске у отаџбини, од којих осам генерала. Они који су били „код Недића“ имали су лаку службу, редовну плату, радно време од осам до два, служили су у касарни у граду…
А, ако би дошли код Ђенерала Драже све је било неизвесно, јуре те Немци, јуре те есесовци, усташе, нема плате, нема да се једе редовно… Просто, бирали су. Лакше је некима било да буду фолиранти и забушанти, а имали су сигурност и бирали су лакши посао.
То је била главна разлика међу њима…

*Видели смо у филму које су највеће заслуге генерала Михаиловића за српски народ и Србију, као и за западне савезнике у Другом светском рату. Видели смо издају савезника и на крају Дражино страдање. Поред књига о Дражи, до сада сте објавили значајан број књига о нашој историји, емиграцији, официрима, бројна сведочанства једног важног историјског периода српског народа… Шта је актуелно сада?

Самарџић: Ово је десети град у коме је приказан филм о Дражи Михаиловићу, и настављамо пројекције у другим градовима. До сада је приказан у Петровцу на Млави, Шапцу, Ариљу, Ужицу, Требињу, Невесињу, Билећи и Добруну, а ускоро се очекује пројекција у Ваљеву. У емиграцији, филм је приказан у биоскопу у Аделејду, Аустралија, затим у Дому “Генерал Дража Михаиловић“ у истом граду и у великој црквеној сали на Бартону у Хамилтону, Канада. У Аустралији и Канади приказиване су енглеске верзије филма (енглеска нарација и графика, са титловима где саговорници говоре на српском).
Ново је, да ових дана почиње монтажа филма о београдским илегалцима. То је документарни филм под насловом „Заиста отписани“. Иначе, тај документарни филм је снимила иста екипа људи која је радила и овај филм о Дражи. Преузели смо, откупили права на приказивање у документарном филму “Заиста отписани“, делова документарног филма “Београд – престоница Краљевине Југославије“ из 1933., који је Кинотека недавно дигитализовала,.

УТИСЦИ О ФИЛМУ или ИСТОРИЧАР О ИСТОРИЈИ
За утисак о филму Милосава Самарџића, после пројекције, питала сам Драгана Крсмановића, пуковника авијације у пензији. Он је магистар историје, бивши виши архивиста, начелник државног, Војног архива.

*Као неко ко је радио у струци, био Титов пионир, омладинац и на крају војник, одрастао и школован у време Савеза комуниста, био члан партије, реците какав сте мотив имали да учествујете у снимању и подржите филм о Дражи Михаиловићу? Да ли је то била радозналост човека, или ипак, с обзиром на Вашу струку, „историје војника“ у човеку?

Крсмановић: Ја сам са седамнаест година постао комуниста. Први сам у мојој генерацији примљен у Савез комуниста. Веровао сам, када сам примљен, да сам примљен у неко племство, то је тако било. Тада су најбољи ђаци, најкултурнији, са најбољим оценама и понашањем, награђивани, освајачи разних награда на такмичењима, примани у СКЈ. Ми смо веровали да је то нешто посебно.

Међутим, како време пролази, како постајеш зрео човек, твој интелектуални и емотивни свет полако почиње да се противи томе, јер говори да ту нешто није у реду. Ти схваташ да се нешто не уклапа, слушаш, читаш, али, читаш књиге које су писане у том времену… То није помогло. Мени су много помогле књиге о Првом светском рату. Волео сам тај период историје и никако нисам могао да схватим да људи који су хероји из једног рата, буду проглашени издајницима у другом.

У почетку нисам ни сумњао у то да су они издајници, али ме интересовало зашто. А онда, током времена схватио сам да су то људи који су доследни, нису никога издали, они су остали исти. Велики је број људи моје и других генерација одраслих у том времену који неће да изневере себе и то време. Већина људи, у Србији поготову, остала је заробљена у времену које је пројектовала комунистичка партија. У ствари, они су њих изневерили. Схватили смо да је комунизам изневерио српски народ у целини.
Ја сам, рецимо, велики противник Немаца тог времена. Они су у једном дану убили 25 мојих рођака у селу, а побили су 394 у селу Цикоте у једном дану – 342. дивизија немачка. Али, видео сам, да и поред толико страдања у то време, оштрица неке мржње није била окренута према Немцима… Они су и сада, видите – инвеститори, добро дошли, туристи…

Мржња против стварног непријатеља је окренута против нас самих. Код нас се у комунизму гајила и ширила та нека мржња према „унутрашњем непријатељу“. У ствари, из идеолошких разлога мрзела су се два брата, син оца, кума, пријатеља… то је у комунизму било страшно, ширио је мржњу према онима који су ти као човеку били најближи. Неговао се тај дух „цинкарења у породици“, који је некада и „главу скидао са рамена“.

Стао сам уз Самарџићев пројекат зато што сам се потпуно уверио да је било неморално вршити социјалну револуцију у току окупације. Значи, ти идеш на руку свом непријатељу. Комунисти су дигли револуцију, они јесу ратовали против Немаца у антифашистичкој борби, има ту поштених људи, храбрих бораца, ја то стварно морам да кажем, њих као појединце ценим. Али, они као идеологија, као целина, као покрет – велику су штету нанели.
Сви људи који су били у редовима комуниста, заведени незнањем и уверени у само ту политику партије, заслужују један објективан документарни филм о тој истој партији, да виде где су били и шта се заиста догађало а да они о томе нису ништа знали. Један частан човек, некадашњи комуниста, ми је рекао – ми комунисти смо издали српски народ, али нисмо ми појединачно јер смо веровали да радимо најбоље за наш народ, да се боримо за њега, да га ослобађамо…
А Србија је тада била у Ђевђелији, Вардару, Бањалуци, биле су српске бановине, то је све била српска земља, а сада смо раздробљени…

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Ономе ко се родио и одрастао у СФРЈ, па био Титов пионир, члан СКЈ, школовао се и радио у том систему, и није му била доступна ни трунка „другачије“ истине, биће веома корисно да погледа овај филм. Чисто због другачијег погледа на нашу историју тог периода, али и због јасне слике о томе ко су били официри Југословенске војске у Отаџбини, наследници војске Краљевине Србије. Посебно је важно, због стереотипа, који је наметнут генерацијама у СФРЈ о „четницима“ а који се „генерализује“ за читав покрет и дан-данас баштини и приказује, да се види и другачија слика српског официра и војника с почетка Другог светског рата…

Својеврсну „црну рупу у историји“ чини наше историјско „школско незнање“ о настајању „партизана“, осим једностраних историјских приказа тог времена и пропагандних филмова комунистичке партије. Било је веома нејасно, а скоро нико се није ни питао, шта је било са ЈВуО у то време, где је била та званична војска Краљевине Србије… и зашто је британска власт у кључном тренутку Другог рата ипак подржала партизане, а не генерала Михаиловића…

После пројекције филма, нажалост, видимо континуитет у томе, јер велике силе (Велика Британија и Немачка) и дан-данас кроје нашу историју на темељу њихових интереса и „закона јачег“…

На крају…
Било би поштено и према свима нама, прошлој и будућој Србији, али и према онима који су били учесници одређених историјских догађаја, да после неколико деценија коначно за неким „округлим столом“ видимо „људе из струке“ (историчаре и остале заинтересоване и позване), да седну, сагледају догађаје и чињенице и из других извора, наравно са учесницима који су рехабилитовани, и донесу одређене важне закључке.

Могли би тада да мало „претресу“ и то историјско „братство и јединство наших народа и народности“ и „пријатељство“ са другим државама, и посебно да обрате пажњу на намерно заборављене све злочине (непријатељске, комунистичке, савезничке, четничке) над Србима у време Другог светског рата…

Јер, „Ђура нам још није опростио што нас је тукао“, а ако га „званично и стручно“ не (о)поменемо постављањем на – његово место у нашој историји, бојим се – опет ће…

Биљана Диковић

Филм Милосава Самарџића „Генерал Дража Михаиловић“ приказан у Ужицу

Затворено за коментаре.