Мотајичка трилогија

Motajicka trilogija korica2 NET

Верољуб Малетић:
Мотајичка трилогија

Motajicka trilogija korica2 NET

Тврди повез, 592 стране, богато илустровано.
ЦЕНА: 1.900 ДИНАРА.

ПОРУЏБИНЕ КОД АУТОРАveroljub@teol.net

“Мотајичка трилогија“ – девета по реду књига историчара Верољуба Малетића – представља врхунац његове досадашње каријере, како по садржају, тако и стилски.

Што се тиче садржаја, Малетић гради причу у првом реду на основу архивске грађе, коју прате изјаве сведока догађаја, као и изводи из објављене литературе. Колико се удубио у материју, најбоље показује податак да је у регистру пописано скоро 900 имена поменутих у књизи једном или више пута – а обично више пута. То значи да се аутор бавио судбинама конкретних људи, које у збиру дају целовиту слику догађаја, а не апстракцијама, којих на жалост има много у нашој историографији.

Претходна литература о Другом светском рату у Средњој Босни је углавном била идеолошки обојена. И за Средњу Босну, као и за све друге области, важила је директива Савеза комуниста из 1960. и неке године, да тзв. подобни кадрови опишу ратне догађаје према партијским смерницама.

Све битне ставке те комунистичке пропаганде Малетић је ставио у корице своје књиге, демантујући их одмах потом на несумњив начин. Испоставило се да тзв. народноослободилачка војска не само што није ослобађала српски народ, већински у овим крајевима, већ га је прогањала и убијала, тако да је починила више злочина чак и од усташа.

(Из рецензије Милослава Самарџића)

Неколико страница из књиге:

Учвршћивање четничке власти и мир који је завладао на подручју Жу­пе и подмотајичких села највише је сметао комунистичком вођ­ству. Сви њихови дотадашњни покушаји да овладају овим просторима и народу наметну своју власт су пропали. Комунистичко вођство је по­себно било кивно на народ подно Мотајице, који је листом по­државао четничку власт и спријечио сваку могућност успостављања ко­мунистичких органа власти и њихових војних јединица. Од почетка рата су се ређали комунистички покушаји да освоје терен око Мо­та­ји­це, али су сви редом пропадали – почев од покушаја да преузму во­ђ­ство устанка у Вујановића потоку у јесен 1941. године, па преко ка­та­с­т­рофалног пораза Пролетерског батаљона на Мотајици 8.6.1942. го­дине и брзог одласка 1. пролетерске бригаде у јануару 1943. године. По­ред тога што им је ово подручје било значајно због својих при­родних богатстава и плодне земље, и што су га третирали као мјесто на коме могу да се нахране, обуку и попуне своје резерве, све више је у њима расла жеља за осветом због свих претрпљених пораза.
Због тога су комунисти још у априлу 1943. године почели при­п­реме за прелазак 5. крајишке или како су је чешће звали Козарачке бри­гаде на терен централне Босне. Њихове припреме су биле при­в­ре­мено ометене новом усташко-домобранском офанзивом на Козару ко­ја је почела 7. маја 1943. године. Тада се дешава нешто јако ин­те­ре­са­нтно. Штаб бригаде је одлучио да „не прихвата дуготрајне исц­рп­љу­јуће борбе“, већ да се маневрима извлаче, односно да пропусте, не­пријатеља да пређе преко њихове територије.192
Знајући какво је страдање доживио народ Козаре у претходној не­при­јатељској офанзиви у љето 1942. године, ова одлука штаба 5. бри­гаде је у најмању руку чудна. Пустити усташе и домобране да десет да­на, колико је трајала ова њихова акција, крстаре по селима Козаре, ос­та­вити им нејач на милост и немилост – нема неког разумног опра­в­дања. Послије ове усташко домобранске акције комунисти су чак кон­с­татовали да „први пут у рату непријатељски војници нису узн­е­ми­ра­вали малобројне становнике, углавном жене и дјецу, у селима Козаре“ и да је „било чак случајева и коректног понашања“.193
А зашто је штаб комунистичке бригаде ризиковао животе нејачи на Козари и спријечио борце да се супротставе непријатељу, казују нам они сами у својим изворима:
“Одлуком Врховног штаба почетком маја 1943. године формирана је 12. крајишка дивизија у чији састав су ушле 5. и 12. крајишка бри­гада, те бањалучки и козарачки партизански одред. Све снаге но­во­фо­р­миране дивизије треба да се што прије концентришу у цен­тра­лној Бо­сни и да отпочну дејства на том терену“.194
Били су спремни да жртвују своју нејач, само да би сачували снаге за напад на четнике у централној Босни. То показује знакове њихове па­толошке мржње према српском народу на подручју Мотајице, Жу­пе и остатка централне Босне.
Још је занимљивији податак да је 5. козарачка до Жупе дошла нај­кра­ћим путем, преко Лијевча поља, које је било пуно непријатељских јединица, и да су без икаквих проблема и без борбе прешли пут Ба­њалука – Градишка, да су боравили два дана у ближем реону Кла­ш­ни­ца, 12 км од Бањалуке, а да Нијемци и усташе, који су у Бањалуци има­ли јаке снаге, тенковске јединице, авијацију на аеродрому у Залужа­ни­ма, ни 10 км од партизана – нису уопште реаговали. Чак је читава пар­ти­занска бригада у Жупу прешла преко моста у Клашницама, ра­зо­ру­жа­вши неку мању жандарску домобранску патролу, без икакве борбе.
Комунисти то правдају успјешношћу својих обавјештајаца који су уз помоћ домобранског официра Лединека, који је радио за њих, из­вели тај прелаз преко Врбаса. Наводно је Лединек читаву јединицу по­слао на смјену у Бањалуку, а цеста Бањалука – Градишка и мост у Кла­шницама су остали незаштићени. Да је ово унапријед било дого­во­рено између усташко-домобранских официра и партизана, а иза ле­ђа Нијемаца, видимо и по томе што су њемачке снаге из Бањалуке, су­традан по преласку партизана у Жупу, упутили потјеру за њима. Под бо­рбом партизани су се пробијали до планине Љубић. У јуну мјесецу 5. козарачка је скупа са осталим јединицама из 12. дивизије нападала чет­нике на терену Котор Вароши. Почетком јула мјесеца враћају се пре­ма Прњавору и у ноћи 9/10. јул 1943. године преузимају град од уста­ша и домобрана. Сами комунисти о овом нападу кажу: “Напад смо изв­ршили према приложеном плану и одбрана гарнизона је ли­квидирана након кратке, али жестоке борбе за 20 минута“.195
Ова борба много подсјећа на оне фингиране, односно договорене на­паде између комуниста и хрватских јединица.
Тринаестог јула 1943. године 5. козарачка је добила наређење да упа­дне на простор сјеверно од Прњавора са циљем разбијања чет­ни­чке групације на потезу Мотајица – Србац – Царева Гора. До прве ве­ће борбе између дијелова мотајичких четника и дијелова 5. козарачке до­лази 22. јула у близини Смртића. Иако комунистички извори на­во­де како су Козарчани имали великог успјеха у тој борби, то није тачно, јер сва села сјеверно од Прњавора су и даље у рукама четника. То ви­ди­мо и из наредбе Команде Српског мотајичког четничког одреда од 3. августа 1943. године, којом се одређују правци наступања свих пот­чи­њених јединица „ради заједничке акције против комуниста који на­диру у правцу нашег сектора“.196
Ова акција је изведена 4. августа у садејству са Љубићком чет­ни­ч­ком бригадом, и имала је за циљ да протјера партизане из Прњавора. На­кон великих борби на свим прилазима граду, и поред почетних чет­ничких успјеха, партизани су ипак, захваљујући тешком оружју које су имали, успјели да задрже град.
Из овог четничког документа је видљиво да тада, почетком августа, још увијек није била извршена војничка реорганизација на Мотајици, од­носно још није била формирана Мотајичка четничка бригада.
Послије неуспјеха у акцији код Прњавора Форкапа повлачи свој одред у реон Мотајице. По наређењу из Команде Западне Босне Фор­ка­па одлази на дужност замјеника команданта новоформираног Сре­дње­босанског четничког корпуса, а његов одред се разбија на мање је­ди­нице које се повлаче свака на свој сектор. То користи 5. козарачка бри­гада, чији припадници прелазе преко Мотајице и до краја августа из­бијају на Саву. Владо Винчић, који је био одређен за команданта Мо­тајичке четничке бригаде, коју је требало формирати, одласком Фор­капе са овог подручја преузима команду и наређује да се избјегава бор­ба са партизанима, док се не заврши формирање бригаде, од­но­сно док се не „увежу“ све четничке јединице новоформираног четни­ч­ког корпуса. Мотајички четници су тако вјешто маневрисали, на се­би добро знаним теренима, да и сами комунисти пишу:
“Редовно измицање четника испод удара наших јединица, ствара­ло је код једног дијела наших бораца мит о невидљивости и неухват­љи­вости четника“.197
Ово прегруписавање мотајичких четника Козарчани су искори­сти­ли да се снабдију храном и одјећом на простору подмотајичких села, као и да мобилишу нове борце у своје редове. Ти новомобилисани су пре­тежно били омладинци, већином малољетници које је било лако зав­рбовати. Како је изгледала та „мобилизација“ најбоље ћемо ви­дјети на примјеру Обрена Ђурђевића из Ћукала, који је тада мо­би­ли­сан у 5. козарачку бригаду. О свом одласку у партизане Обрен је рекао:
“Кад је 5. козарачка дошла у наше крајеве нас седморо из Ћукала је оти­шло у њене редове. Нисмо ми отишли добровољно, што смо хтје­ли. Дођу ти кући и кажу идеш са нама. Од сеоског одборника сазнају ко има све од младића код куће и оду и покупе га. Мораш ићи.“198
Иначе, Ђурђевић је до краја рата остао у 5. козарачкој, два пута је ра­њаван на Сремском фронту, а демобилисан је тек 1946. године. За­што тим новомобилисаним младићима није падало на памет да бјеже из јединице видимо на примјеру једног догађаја који нам је Ђурђевић описао:
“У Шешковцима смо стајали постројени и гледали када стрељачки вод стријеља једног младића из Бајинаца, зато што је побјегао из једи­нице и однио и оружје са собом. Био је ухваћен и доведен пред читав ба­таљон да сви гледају како га стрељају. Што је најгоре у строју су ста­јали и све то гледали његова два рођена брата, али не смије ни један да се помјери и нешто рекне, јер би и њих убили.“199
Да су се мотајички четници брзо прегруписали, односну да је завр­ше­но формирање Мотајичке четничке бригаде, која је у новим фор­ма­цијским јединицама одмах ступила у борбу са партизанима, видимо из извјештаја 5. козарачке у коме се каже да су че­т­ни­ци већ 14. сеп­тем­бра извршили напад на Прњавор. Према партизанским изворима „че­тни­ци су успјели да продру у Прњавор, али по интервенцији 1. ба­та­љона 5. бригаде они су одбијени.“200
Комунистички извори даље наводе да су „четници одбачени ка Ца­ревој Гори и Мотајици“.201
И из ових партизанских извора је видљиво да њихове јединице ви­ше не владају Мотајицом, односно да је завршено прегруписавање мо­та­јичких четника, који су опет потпуни господари Мотајице и око­лине. То нам потврђују и Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић у сво­јој монографији о Каоцима, гдје се наводи: “Пета козарачка бри­гада је дјеловала на терену Мотајице у времену од 28. августа до 16. сеп­тембра 1943. године.“202
Дакле, козарчани су на Мотајици провели свега 19 дана, док није завр­шено формирање Мотајичке четничке бригаде, која их је потом про­тјерала. И то мало времена колико су овде боравили, било је дово­љно да оставе крваве трагове за собом. У већ поменутој монографији о Каоцима истиче се да је, према извјештају 1. батаљона 5. бригаде, у Као­цима била нека борба са четницима којом приликом су убијена 4 чет­ника. У продужетку се каже: “Тада је убијен Марко Ћирић из Ка­оца, код крушке Војина Давидовића на цести (у јарку), наводно, као чет­нички курир, мада је био без пушке.“203
Треба напоменути да су писци ове монографије били припадници пар­тизанског покрета, с тога не треба сумњати у вјеродостојност овог по­датка. Ово убиство је правдано претпоставком да је Ћирић „греш­ком убијен“.204
Да су те „грешке“ биле честе, видимо и из једне кратке депеше коју је 11. дивизија упутила својим јединицама, а тако и 5. козарачкој, у ко­јој се каже: “Анализирати пред стројем и расправити све случајеве не­п­равилног односа према народу у досадашњим акцијама.“205
Међутим, 17. септембра штаб дивизије добија кратку и јасну де­пе­шу од Врховног штаба, која се састојала од једне Титове реченице: “Предузмите најенергичније мјере за потпуну ликвидацију четника и вршите мобилизацију људства.“206
Послије ове депеше услиједио је нови покушај крајишких бригада да овладају простором Јошавке, Мотајице и Чемернице, али без неког већег успјеха. Пета козарачка која је имала задатак да поново овлада Мотајицом била је принуђена на повлачења са ових простора.
Ово стално тјерање козарачких Срба да нападају на Србе Жупе и под­мотајичких села, које је вршио партијски врх, предвођен претежно неср­бима, довело је до појаве масовног дезертирања међу Козарча­ни­ма. Увидјевши да су захтјеви које је постављала партија неизводљиви и да је немогуће уништити четнике у централној Босни, јер уживају ве­лико повјерење народа, велики број прекаљених партизанских бо­раца са Козаре бјежи из Жупе назад на Козару. Ово је довело до тога да политичко вођство 1. и 2. батаљона одрже војно-политичко савје­то­вање у Кулашима, 8. децембра 1943. године. На том савјетовању је из­нешен податак да је од преласка у централну Босну, па до почетка де­цембра из 5. бригаде самовољно напустило јединицу и вратило се на Козару 64 борца, међу којима и 22 члана КПЈ.207
Да није све како треба ни међу члановима партије у бригади види­мо и из извјештаја Обласног комитета КПЈ за Босанску Крајину, који је 12. новембра 1943. године упућен Покрајинском комитету за БиХ, а у коме се за стање у 5. бригади између осталог каже:
“У партијској организацији осјећа се хабаблук, неправилан однос командног кадра према борцима и недовољно залагање да се борци и политички комесари политички уздигну.“208
То политичко уздизање је значило да се сваком борцу усади у главу да су му главни непријатељи четници, а не усташе и домобрани који су извршили геноцид на Козари, у љето 1942. године. Притисак на бо­рце је био велики, што је видљиво и из једног каснијег извјештаја ко­ји је штаб бригаде упутио штабу дивизије 14. марта 1944. године, а у коме се каже:
“Непрекидним и упорним радом, војничким и политичким, ус­п­је­ло се довести бригаду у добро стање“.209
У продужетку овог извјештаја се наводи и шта је то што су успјели војничким и политичким радом да остваре партијски руководиоци: “Мр­жња према окупатору, а СПЕЦИЈАЛНО ПРЕМА ЧЕТНИЦИМА је велика…“210
Обичне борце је збуњивао помирљив однос према домобранима и ста­лно инсистирање на борби против четника, што је један од разлога за масовна дезертирања. Какав је био став према домобранима штаба 11. дивизије, којој је припадала 5. козарачка бригада, видимо из ка­зи­вања Јосипа Мажара Шоше, команданта дивизије, који је одмах по пре­ласку у централну Босну наредио успостављање партизанске оба­вје­штајне мреже, додајући да треба „посебно појачати непосредне ко­нтакте с напредним домобранским официрима и грађанима у ут­в­р­ђе­ним градовима.“211
Да су ти контакти и успостављени казују нам следеће реченице из књи­ге о Шоши, у којима се каже: “Шоша је преко свог обавјештајног цен­тра све чешће био у вези са неколико напреднијих домобранских офи­цира расположених за сарадњу са партизанима и прелазак на осло­бођену територију. Командант гарнизона у Дервенти Тановић и натпоручник Алагић из Добоја давали су драгоцјене податке о ње­мачким и усташким акцијама на том терену. Шоша им је у више на­врата слао писма и тражио нове, одређеније податке.“212
Ово је само један у низу доказа о сарадњи између Хрвата у КПЈ и њи­хових сународника у хрватским формацијама, а све то у циљу уни­ш­тења српског народа. Колико је коштала обичне српске борце са Ко­заре ова сарадња Шоше и домобранских официра из Дервенте, ви­дје­ћемо у једном од наредних поглавља.
Комунистичка пропаганда је казивала како су Козарчани нанијели огромне губитке четницима у централној Босни, како ту више и нема орга­низованих четничких јединица, већ само неке мање „бандитске и пља­чкашке групе“, како је народ централне Босне масовно, наравно добровољно, приступао у партизанске редове и тако даље. Све ово је са­мо обична комунистичка пропаганда, а чињенице су нешто сасвим дру­го. Чињеница је да је господар централне Босне Средњебосански чет­нички корпус, са својих пет бригада, као и да су током 1944. године фор­миране још 3 нове четничке бригаде на овом подручју, што се ни­како не уклапа у комунистичку причу о масовном одласку народа у пар­тизане. А како се провела 5. козарачка на терену Жупе, Мотајице и остатка централне Босне најбоље нам казује податак из књиге „Пета ко­зарачка бригада“ у коме се каже:
“Бригада је за ову годину дана много пута прокрстарила у бата­љо­н­ским, четним и водним колонама, па и у стрељачком строју, с краја на крај централне Босне – од Врбаса до ријеке Босне, од Мотајице до пла­нине Влашић, и за то вријеме водила на стотине већих и мањих бо­рби са непријатељима свих врста. На овој етапи борбеног пута бр­игаде пало је 250 старих и прекаљених бораца који су у њеним ре­до­вима били од дана формирања. Њихова мјеста у строју заузели су но­ви борци из овог краја, а временом ју је народ прихватио као своју. Про­цес војничког разбијања четника и политичког освајања терена иш­ао је споро и мукотрпно, често уз жртве и напоре, који нису увијек и одмах давали резултате.“213
На подручју Мотајице четници нити су били војнички разбијени, нити је политички освојен терен. Да је ово тачно свједочи нам брзо про­тјеривање Козарчана са ових терена, од стране четника, као и нова, најжешћа офанзива од почетка рата, коју ће комунисти да изв­р­ше на Мотајицу.

Извори:

192 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр. 99.
193 Исто.
193 Исто, стр. 100.
195 Зборник НОР том 4 књ. 15 док 55.
196 АВИИ к.213, бр. рег. 29/5.
197 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр 122.
198 Изјава Обрена Ђурђевића аутору.
199 Исто.
200 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: 5. козарачка бригада, стр. 128.
201 Исто.
202 Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић: Каоци – монографија, стр. 144.
203 и 204 Исто.
205 Менсур Сеферовић: Шоша, стр. 183.
206 Исто, стр. 193.
207 Архив ВИИ, к.865, рег. бр. 10/5.
208 Зборник, том 9, књ.4, док. 103.
209 АВИИ, к.870, рег. бр. 47/2.
210 Исто.
211 Менсур Сеферовић: “Шоша“, стр. 179.
212 Исто, стр. 191.
213 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић: Пета козарачка бригада, стр. 195.