Антикомунистичка острашћеност

ПОЛЕМИКА

Антикомунистичка острашћеност

Момчило Крговић отписује Милославу Самарџићу на одбрану књиге „Генерал Дража Михаиловић“

 

Код Самарџића се осећа, врло је изражена, антикомунистичка острашћеност, која му не дозвољава да се суочи са истином

 

Уосталом, и Винстон Черчил се уверио да су партизани једина оружана снага у Југославији, која се бори против Немаца

 

Комунисти су имали снаге да уоче грешке и да их отклањају, што су и чинили, док четници нису имали снаге да то чине

 

Од мноштва народних изрека (мудрости) једна гласи: „Глуву шаптати и ћораву намигивати не вреди, јер глув не чује а ћорав не види“. Уважавајући народне мудрости, па и ову, највероватније да не бих одговарао на реаговање Милослава Самарџића поводом мог виђења његове књиге „Генерал Дража Михаиловић“ чији је он аутор. Међутим, због читалаца „Лида“ то морам учинити, као и због тога што сам уверен да М. Самарџић није ни глув ни ћорав у буквалном смислу, али се тако понаша. Зашто? То он најбоље зна и вероватно за такво његово понашање има више разлога (антикомунистичко политичко опредељење, острашћеност која му не дозвољава да се колико-толико разумно понаша, вероватно и његова зависност од спољних фактора и сл), али га ништа не ослобађа моралне одговорности када фалсификује историјске чињенице, када приземно инсинуира. Код Самарџића се осећа, врло је изражена, антикомунистичка острашћеност да му она не дозвољава да се суочи са истином када је у питању место и улога Равногорског покрета и његовог лидера Драже Михаиловића у Другом светском рату, као и место и улога НОБ-а у њему. За њега ништа не значе ни све међународне верификације у корист НОБ-а и на штету Равногорског покрета и Драже Михаиловића. За њега све то није ништа друго него међународна завера против српског народа.

А сада конкретно о реаговању или о оптужбама на мој рачун. Наравно, из објективних разлога, а пре свега, опширности на коју сигурно немам право, јер би свака његова реченица захтевала коментар и одговор, морам се колико-толико уздржати и ограничити на разумну меру.

 

ПАРТИЗАНИ – ИСТИНСКИ БОРЦИ

Да су партизани, предвођени комунистима, били истински борци за слободу Југославије, па тиме и српског народа, није моја измишљотина већ оцена и став свих релевантних међународних фактора оличених у Антихитлеровској коалицији. Та оцена и став нису до данашњег дана доживели ни најмању корекцију, упркос многим променама и сукобима до којих је дошло одмах након завршеног Другог светског рата и који трају до данашњег дана. Доказ за ово што сам напред рекао јесте да је само СУБНОР Републике Српске примљен у ту међународну борачку асоцијацију. Дакле, ниједан други покрет, који је постојао на тлу Југославије у Другом светском рату, ни Равногорски, ни усташки, ни балистички нису имали ту част да буду сврстани у антифашистички фронт. Можда ће М. Самарџић рећи да је, опет, у питању нека међународна завера и да су на то утицали прокомунистички елементи у тим форумима.

Самарџић истиче нове неистине када каже да су комунисти скриали српско име и на тај начин јединице састављене искључиво од Срба називали хрватским или неутралним именима. Истина је да су партизанске јединице (бригаде и дивизије) носиле називе сагласно својој националној или територијалној припадности, а у томе је најмањи број јединица које су називане хрватским. Обично су јединице носиле назив територијалне припадности (личка, банијска, кордунашка, славонска, војвођанска, крајишка, далматинска, херцеговачка), али је било и назива који су имали национални предзнак (српска, црногорска, македонска, словеначка, хрватска). Изузетак је био само у случају Прве и Друге пролетерске бригаде које су именоване као пролетерске без обзира на чињеницу што је већински састав (борачки и руководећи) био српски.

Неистина је да је у било ком званичном (државном или партијском) документу стајало „да су сви народи и народности дали једнак допринос НОБ-у“. Говорило се и писало да су сви народи и народности дали свој допринос НОБ-у а то је квалитативна разлика у односу на оно што Самарџић тврди. Залагање Самарџића да се после више од пола века утврди „ко је ко“ сматрам веома закаснелим јер је то утврђено „врло јасно се видело“ ко је ко још у току самог рата и ту се није ништа битно променило. Његова тврдња да су југословенска и српска војска у Другом светском рату били једино четници генерала Драже Михаиловића неодржива је из више разлога. Јер, ако је нешто (па и војска) југословенска, онда не може бити искључиво српско и обрнуто. Четници нису били, нису ни могли бити југословенска војска, јер су их чинили искључиво Срби. То што су они дали себи за право да се зову и „Југословенска војска у Отаџбини“ није никакав доказ да су то и били. Они су себе тако називали да би се легитимисали код избегличке владе у Лондону и код савезника и на тај начин добили подршку. У томе су успели, али само до половине 1943. године када је њихова сарадња са окупаторима откривена, па им више није вредело ни то што су себе називали „Југословенска војска у Отаџбини“. Истинска југословенска војска, па и српска, били су партизани, јер су у свом саставу имали припаднике свих народа и народности. Истина је и да су већину борачког и руководећег састава НОВ Југославије чинили Срби.

 

БИО САМ У ВОЈСЦИ КПЈ

Самарџић ме злурадо пита, иако зна, у чијој сам био војсци. Моји другови и ја били смо у Народно-ослободилачкој војсци Југославије, а од 1. марта 1945. године Југословенске армије. Дакле, био сам у војсци коју је организовала КПЈ и којом је успешно руководила до коначне победе над слугама, усташама, четницима, балистима, белогардејцима и др.

Није ми јасно на основу чега је Самарџић или неко ко му је то причао, могао закључити да су они који су убијали војнике априла 1941. године били баш комунисти. Зар то нису могли урадити појединци и групе, који су се у таквим временима одмах појавили? Зар то нису могли бити и добронамерни грађани који су то урадили из огорчења према издаји војске која је била евидентна? Иначе, сам опис погибије сина Божа Пешића из Церовца изазива неверицу читаоца, па и код мене. Јер, на основу чега је Божо Пешић могао закључити да му је син погинуо, где је погинуо и да одмах оде тамо и нађе његово још топло тело?

Самарџић манипулише и са Билтеном Главног штаба Народно-ослободилачких партизанских одреда Југославије, којег назива комунистичким. Заиста би требало да прочита први Билтен од 10. августа 1941. године, али да га чита како пише, а не како то њему одговара. Из садржаја тог Билтена сазнао би шта је била војно-политичка платформа НОБ-а. За ову прилику навешћу из Билтена (од укупно шеснаест тачака) само следеће: „Прво: Народно-ослободилачки партизански одреди у свим областима Југославије – Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија, Војводина, Санџак, Далмација – имају главни циљ: ослобођење народа Југославије од окупатора и борба против домаћих окупаторских агената, који помажу угњетавање и терорисање нашег народа; друго: највећи непријатељ слободе и независности наших народа јесте немачки фашизам, па онда сви његови трабанти који хараче по нашој земљи. Према томе, света је дужност сваког родољуба да се бори немилосрдно до потпуног уништења те фашистичке банде… десето: штабови и комесари морају будно пазити да непријатељ не убаци у партизанске одреде своје провокаторе и шпијуне. Ако се такви појаве, треба их одмах стрељати и њихова имена објавити“. Ако Самарџић није у могућности да дође до Билтена, нека ми се обрати.

По Самарџићу НОВ Југославије је била свачија и совјетска, и хрватска и словеначка, али само не српска. Чак је и читава КПЈ са читавом својом војском могла бити састављена искључиво од Срба, то опет не би била српска војска, већ совјетска, хрватска и словеначка, сматра Самарџић. Поставља се питање да ли после овакве његове тврдње вреди са њим општити.

Докле је Самарџић у стању да иде и бескрупулозно конструише и фабрикује „доказе“ за своју тезу, показује и то што Милана Горкића увршћује у Србе иако он то није био. Нека се заинтересује и неће му бити тешко да утврди да је Милан Горкић у ствари Јосип Чижински по народности Чех или Словак (нисам сигуран које је тачно, али једно од тих је свакако).

Истина је да је група од 26 четника боравила на Равној Гори али је истина и то да ништа нису чинили у смислу припрема борбе против окупатора. То што Самарyић прича причу о некаквих сто одреда ништа не вреди, јер нека су и постојали на папиру њихова активност, у смислу борбе против окупатора, била је равна нули.

Да би некако исконструисао и доказао како је Дража легитимно постао вођа четника и Југословенске војске у Отаџбини, Самарџић наводи како је Министарство војске овластило Бирчанина, Станковића и Пећанца да „учине што треба ако ствари крену низбрдицом“. Дакле, они треба да спашавају државу пред међународним ратним правом. Није само јасно како је и зашто Бирчанин пренео своје овлашћење на Дражу, а он отишао у Сплит да комотно живи и сарађује са Италијанима. Тамо је и умро 1943. године. Све ове конструкције су више него смешне.

Оног момента када су краљ и влада напустили земљу и препустили народ на милост и немилост немачко-италијанским окупаторима, сасвим је нормално да је поништена уставна обавеза официра и војних обвезника, а право је њихово било да се определе како и на који начин да се боре против окупатора. Значајан број официра определио се за учествовање у устанку и борби које је организовала КПЈ. Чак је било и оних који су се најпре прикључили Дражи на Равну Гору (Ратко Мартиновић, поручник), али када су се уверили да његова намера није да се бори против окупатора напустили су га и ступили у партизане. Све што је рат више одмицао и приближавао се крају оваквих случајева је бивало све више, нарочито после позива који је краљ Петар Други, септембра 1944. године упутио Србима, Хрватима и Словенцима да ступају у НОВ Југославије којим командује Тито. То је истина коју би и Самарџић једном већ морао да схвати.

Патриотизам и родољубље нису се мерили нити су се могли мерити, тиме ко којој војсци припада (четницима или партизанима), већ једино ко се бори против окупатора као спољњег непријатеља народа Југославије. Уосталом, и Винстон Черчил је инсистирао да се помаже ономе ко више убија непријатеља, па када се преко војних мисија и код четника и код партизана уверио да су партизани једина оружана снага у Југославији, која се бори против Немаца, није му било тешко да напусти четнике и Дражу, а да почне да помаже партизане.

 

ПАРТИЗАНИ СУ ЗАДИВИЛИ СВЕТ

Самарџић оспорава право и комунистима и народу да се боре за слободу. Он то право признаје само краљу, влади и војсци. Губи из вида велику истину да су краљ, влада и војска имали прилике, априла 1941. године, да изврше своје уставне обавезе и бране државу и народ. На жалост и на несрећу народну, они нису имали ни жеље, а ни способности да ту своју обавезу изврше. Дозволили су да се држава распадне за само 12 дана. Једино што су знали јесте да потпишу срамну капитулацију и да покупе народно благо (злато) па да побегну из земље, а касније да подржавају Дражу Михаиловића, кои се супротставио вољи комуниста и народа, да се боре за слободу. Самарџић стално и упорно говори о надлежности некакве војске, која је пала на испиту одбране земље. Нема никакве трагикомичности у томе када ми (партизани) говоримо о борби за слободу. Ми смо то на делу показали и својом борбом задивили цео слободољубиви свет због чега смо стекли неподељене симпатије чак и оних који нису били баш наклоњени комунистичким идејама.

Више је него смешно када Самарџић пише о мајору Курсули како 1914. телефонира са Цера. Губи из вида само једно да је то била регуларна војска Краљевине Србије и није никакво чудо да је коришћен телефон као средство комуницирања. Али је чудно када Самарџић пише о 1.100 телефона које је Дража имао на Равној Гори. Није само јасно где их је нашао и како су допремљени у оно време на Равну Гору.

Ноторна је лаж да су устанком у Црној Гори руководили официри бивше југословенске војске. Истина је само да су неки од њих у првим данима устанка били са устаницима, али су крајем 1941. године напустили устанике и под окриљем Италијана организовали четнике. Нисам рекао да су устаничком војском у Црној Гори командовали, како то Самарџић каже, неки цивили. Зна се да је устанком у првим данима руководила Привремена врховна команда, а крајем септембра 1941. године, она је постала Главни штаб Народно-ослободилачких партизанских одреда за Црну Гору. У том највишем војном руководству били су и официри (Арсо Јовановић), а у нижим командама је било више њих који су остали верни борби против окупатора и постали истакнути команданти партизанских јединица (бригада и дивизија). По сећању ћу навести само неке од њих: Васо Јовановић (1944. године био командант Прве пролетерске дивизије), Перо Ћетковић (у моменту погибије априла 1943. године био командант Треће дивизије), Љубо Вучковић (1943. године већ је био командант Друге пролетерске дивизије), Владимир Кнежевић (у моменту погибије октобра 1942. био командант Треће пролетерске бригаде), Велимир Терзић био је помоћник начелника Врховног штаба НОВЈ, одмах после рата командант Прве армије, Жарко Видовић завршио је рат као командант дивизије, Саво Оровић је био члан Врховног штаба НОВ и први њен генерал, итд.

Дража Михаиловић не само да је Немцима пријављивао комунисте и партизане, него их је предавао Немцима да би их ови стрељали. Навео сам случај када су Дражини четници предали Немцима у Словцу код Ваљева (3. децембра 1941. године) 365 партизана које су Немци стрељали на периферији Ваљева (на Крушику). Исто су радили четници у Црној Гори. Само из моје општине Мојковац, предали су Италијанима 14 партизана које су ови стрељали на Цетињу.

Оно у чему се слажем са Самарџићем јесте да је потказивање испод части српског официра. На жалост и на њихову срамоту, официри, предвођени Дражом Михаиловићем, нису водили рачуна о томе.

О (не)пријатељству Немаца и Италијана, с једне стране, и четника, с друге стране, стоји једна чињеница, коју читаоци „Лида“ треба да имају у виду.

 

У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ

Док су четници у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Лици отворено сарађивали са окупатором (Италијанима), иако су били под директном командом Драже Михаиловића, истовремено четници у Србији примењују разне методе сарадње са Немцима (легализација четничких јединица код Недића, као да Недић није био немачки слуга и квислинг) како се не би компромитовали код народа, јер се зна, српски народ никада није могао нити хтео подржати неког ко сарађује са оним ко му је одузео право на слободан живот. И, управо, протоком времена српски народ у Србији прозрео је суштину Равногорског покрета и схватио да четници нису борци за његову слободу, већ за своје уске интересе. Због тога је, већ у другој половини 1943. године, дошло до масовног симпатисања и подржавања партизана због чега су многи појединци, целе породице, па и села (Вранић, Друговац и др.) платили главом. Упркос масовном терору који су четници применили у Србији против оних који на било који начин испољавају симпатије и подршку партизанима, већ у другој половини 1943. године настаје стање у којем је све више Срба окренуто према партизанима и који изражавају спремност да ступају у њихове редове и да се боре за слободу. Захваљујући промењеном односу (упркос свој четничкој пропаганди) према партизанима, тј. НОБ-у, већ почетком јесени, 1943. године, долази до формирања Прве јужноморавске бригаде и Прве шумадијске бригаде, а средином 1944. године и до формирања пет дивизија на југу Србије. Све ово још једном потврђује оправданост једне од низа народних изрека: „У лажи су кратке ноге, а плитко дно“. Дакле, могли су четници лагати народ (како то Самарџић воли да каже када су у питању преговори четника са Немцима), али је истина морала неминовно угледати светло дана. И то је било кобно за Равногорски покрет и његовог вођу Дражу Михаиловића.

Ономе што сам написао о наводном споразуму комуниста и усташа у казниони у Сремској Митровици немам ништа да додам сем следеће: сигурно да Слободан Нешовић не би писао о Милу Будаку да није поменут у том подметнутом споразуму. Уосталом, данас се праве свакојаки споразуми и савези, често на штету српског народа и то се сматра нормалним. Служи се и курти и мурти само да би се срушио постојећи поредак у Србији.

Самарџићу, на жалост, није јасно шта је неморално у томе што су четници у Босни склапали споразуме (не примирја како Самарџић пише) са усташама, јер су, забога, то чинили да заштите српски народ. Јадна је и срамна била та заштита, јер је четничко споразумевање и са Немцима, и са Италијанима и са усташама имало једини циљ: борба против партизана који су једини водили борбу за слободу народа.

Чудно је схватање Самарџића када су у питању споразуми које су четници потписивали са окупатором и усташама, јер је њихов циљ био брига о српском интересу, док су комунистички споразуми значили супротно! Он то тврди, иако се зна да комунисти (партизани) нису потписали ни један једини споразум са усташама и окупатором, али су имали споразум са савезницима да партизани наставе са дејствима против окупатора, а да их савезници помогну наоружањем и другом опремом. За сво време рата партизани су два пута преговарали са Немцима и то августа 1942. године после ослобођења Ливна (радило се о заробљеном немачком инжењеру) и у пролеће (у току Четврте непријатељске офанзиве против партизана) када је требало извршити замену заробљених партизана за заробљеног немачког официра. Ти преговори нису резултирали никаквим дугорочнијим споразумом. То је истина, коју вероватно зна и Самарџић, али му не одговара, не уклапа се у његову концепцију вођења антикомунистичке и антипартизанске кампање.

Изгледа да је Самарџић заборавио шта је све написао у одељку „Дража против Ромела“. На страни 82, он констатује (а не Хитлер) да су бројке о наводним диверзијама четника на пругама у Србији несумњиво утицале на Ромелов пораз. У истом одељку Самарџић пише како је Дража у више наврата, септембра и октобра 1942. године, захтевао да савезнички авиони бомбардују стратешке циљеве у Србији: железничку станицу у Нишу, мостове у Београду, Трепчу, Борски рудник и др. и да ће евентуалне жртве бити опроштене од народа. Дакле, када то четници захтевају онда је све у реду и биће опроштено без обзира какве жртве биле, а када то захтевају партизани онда је то злочин према српском народу. Самарџић је потпуно усвојио дупле стандарде који се у последњим годинама примењују у односу на Србе. Можда у томе нема ничега чудног с обзиром на његове менторе, који су му помогли претплатом и прилозима да изда књигу „Генерал Дража Михаиловић“.

 

ДРАЖИН ОФИЦИР У НЕМАЧКОЈ КОМАНДИ

На страни 83, књиге „Генерал Дража Михаиловић“ Самарџић пише како је Дража крајем 1942. године упутио опомену немачком генералу Бадеру у вези са репресалијама које Немци чине над народом у Србији. Мора да га је страшно уплашио. Но, битније од тога, што није јасно како му је ту опомену упутио. Вероватно да је то учинио преко капетана Миодрага Митића који је био његов официр за везу при немачкој команди. С правом се поставља питање: шта ће Дражин официр у немачкој команди? Једини одговор може бити: да координира дејства четника и Немаца у борби против партизана.

Већ сам на страни 9 нешто рекао о Хитлеровом писму Мусолинију из којег се види кога је Хитлер сматрао главним непријатељем, као и како је оцењивао четнике као своје евентуалне непријатеље, уколико би се Англосаксонци искрцали на Балкан.

У последњем наставку Самарџић пише о ликвидацијама које су комунисти извршили након ослобођења Крагујевца и околине. Ја заиста не могу ништа децидирано рећи о појединачним ликвидацијама. Надам се да ће неко од Крагујевчана рећи о томе конкретније. Оно што ја желим овде рећи јесте да то није била освета (како Самарџић пише), већ кажњавање оних који су се својим понашањем и чињењем (активностима) дебело експонирали као противници Народноослободилачког покрета и сасвим је природно да су за то морали одговарати. Може се само претпоставити каква би судбина задесила комунисте и њихове симпатизере да су којим случајем победили четници. Сасвим сигурно да би се провели исто као оне хиљаде Срба које су четници клали. Зна се како су четници певали: „Убићемо, заклаћемо ко са нама неће“. Уосталом, актуелни лидер Српског покрета обнове, у мају ове године, изјави да је већи грех заклати јагње, или прасе, него пререзати гркљан комунисти. Самарџић је вероватно тамо био и ово чуо, па и даље следи четничку идеологију.

Самарџић са подсмехом пише о кажњавању комуниста у току рата зато што су се, супротно политици КПЈ, огрешили према народу. Губи из вида веома важну чињеницу: комунисти су имали снаге да уоче (схвате) грешке и да их отклањају што су и чинили, док четници нису имали снаге да то чине.

Тачно је да су почињене грешке у Црној Гори и Херцеговини, односно ликвидације (оправдане или неоправдане, сасвим свеједно) изазвале револт код народа, што је имало за последицу бројно нарастање четника и прогон партизана у Босну 1942. године. Народ се надао, да ће се четници коректније понашати уопште, па и према онима који су учествовали у партизанима. Међутим, четници су својим понашањем изневерили та очекивања. Приступили су масовним репресалијама и ликвидацијама које су надмашиле и те комунистичке.

Наводим податке само за моју општину Мојковац. Партизани су из разноразних разлога ликвидирали 22 грађанина. Четници су, пак, стрељали 31 партизана, а 14 су предали Италијанима да би их ови стрељали на Цетињу. Поседујем имена и за једне и за друге ликвидације, али не желим да их наводим.

Због тога што су четници изневерили очекивања народа у Црној Гори догодило се нешто сасвим природно да се народ почео поново окретати партизанима, што је најпре било манифестовано у смислу симпатисања и спремности у погледу пружања помоћи герилским групама које су деловале у Босни. Након доласка партизана из Босне, нарочито после капитулације Италије, догодио се масовни одзив за добровољно ступање у партизане. Захваљујући овој чињеници, за само неколико месеци, формирано је пет нових црногорских бригада и значајно су попуњене већ до тада формиране бригаде (4. и 5. црногорска, 3. санџачка, па чак и две бригаде које нису биле црногорске; 2. пролетерска и 2. далматинска бригада). Ово је, господине Самарџићу, истина макар колико Вама не одговарала. Чињенице су тврдоглаве, а истина необорива.

 

(БРОЈ 213, 1. април 1998)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *