Битка на Неретви

ЈОВАН Б. КАРАЏИЋ

Битка на Неретви

Једну од најпознатијих битака Другог светског рата, која уједно представља и један од највећих фалсификата комунистичке историје, описује четник 1. дурмиторске бригаде, која се прва сударила са партизанима на Неретви

 

Прикупљање јединица било је на Жабљаку (крајем фебруара 1943. прим. ред).. Овдје су се састали шарански, језерски и буковички батаљони. Јачина батаљона је била три чете, а у свакој чети по 40 војника. Уз ово треба додати митраљеско одјељење и комору са пратиоцима, тако да је укупно било око 150 војника. Командири чета су били Вељко Зарубица, резервни поручник, за људство из Буковице и Провалије. За људство из Новаковића командир је био Видак Жугић. Не знам да ли је имао чин. За трећу чету из Пашине Воде и Јаворја командир је био Владо Стијеповић, п. поручник. Командант батаљона је био активни поручник Милија Чворовић. Командир трећег вода (митраљеза) Милутин Зарубица, жандармеријски наредник. Интедант батаљона је био Момчило Шоловић.

У овом формацијском саставу батаљон је ушао у бригаду прве дурмиторске, под командом војводе Николе Бојовића, и остали батаљони су били у приближном бројном саставу, тако да је бригада имала око 480 људи, без пратећег људства и коморе.

 

ОДЛАЗАК НА НЕРЕТВУ

Пошто је у Жабљаку добила требовање хране за три дана и попуну муниције, бригада је кренула преко Штуоца и Пиве у правцу Шћепан Поља. Батаљон планинопивски није долазио у Жабљак већ је чекао у Шћепан Пољу, гдје нам се прикључио. Овдје смо коначили, а онда кренули у правцу Брода, десном обалом Дрине и стигли у калиновичко поље. Ноћили смо у старим полуразрушеним југословенским касарнама. Овдје нам се прикључила и друга дурмиторска бригада под командом капетана Ивана Ружића, састављена од ускочког, дробњачког и жупопивског батаљона. Јачина ове бригаде је била приближно иста нашој бригади. Даље маршовање до Коњица је протекло без неких посебних догађаја које би било вриједно посебно описивати, изузев неколико надлијетања њемачких штука уз заглушујуће завијање сирена, али без напада. Код Борачког језера смо се одморили и увече стигли у село Бијелу у непосредној близини Коњица. На другој обали ријеке Неретве, код Коњица, чула се митраљеска и пушчана паљба, али на нашој страни је било све мирно, тако да смо се мало одморили и у свануће кренули на положај. Наш положај је био до саме планине Прењ, која је још била у снијегу. Десно од нас је била бригада Ивана Ружића, која је држала положај до Неретве. Да ли је нека јединица била лијево од нас, није ми познато.

Одмах пошто смо кренули у стрељачком строју, партизани су осули паљбу по нама. Отпочела је жилава борба, која је трајала са малим прекидима цијели дан. Уз подршку минобацача и тешких митраљеза успјели смо да потиснемо партизане са њихових положаја и да заузмемо доминантне положаје, на којима смо и заноћили. У овој борби, првог дана нијесмо имали губитака, а заробили смо два партизана. Приликом испитивања су изјавили да су били у хрватској војсци и да су се предали партизанима, а оба су били муслимани. Може се рећи да су били неки јадови. Милија је наредио да се стрељају. Одредио је три Чојника и они су то и обавили. То су били Јагош Милашиновић, Петар Ђедовић и Војислав Томић. Због овога су сва тројица послије рата осуђена на неколико година робије. Ове муслимане, пошто им се није знало име, шеф УДБ-е Миле Ћосовић је једног од њих назвао Мујо Ковачевић, ваљда као да је рођак чувеног Саве Ковачевића – „Мизаре“.

 

КУПОВИНА ХРАНЕ ЛИРАМА

Ноћ је прошла уз спорадичну пуцњаву на предстражама, али неких већих окршаја није било. Штаб бригаде је био смјештен у једној чобанској колиби у рејону нашег батаљона. Пошто је ноћ била хладна, снијега је било на обронцима планине Прењ, гријали смо се на смјене код ватре у колиби, заједно са командантом Бојовићем. Било је неколико дасака на горњим гредама у колиби, тачно изнад ватре, па смо нас тројица преспавали ноћ на овим даскама изнад нашег команданта. Ујутро смо кренули у напад. Није било неког отпора изузев на крајњем лијевом крилу мало препуцавања са неком партизанском тројком, јер су партизани у току ноћи прешли код насеља Раме на десну обалу Неретве. Тако је лијева страна Неретве остала чиста од партизана. Ми смо се одмарали по селима. Храну су прибављали интенданти од сељака, плаћајући италијанским лирама које су нам Енглези бацили падобранима, а које су били заплијенили у Африци. На свакој је писало да је намијењена за Африку.

Ово су била хрватска села. У њима није било одраслих мушкараца, ваљда су били у усташкој војсци. Имали смо наређење да се не смије ништа сељацима одузимати. Било је и изузетака. Нарочито су били на мети вински подруми, којих је било доста. Два дана смо се овдје одмарали, па кренули за Јабланицу. Марш је био врло тежак. Преко неких брда, не знам како се зову, стигли смо на Крстац. То је једно село удаљено од Јабланице око два километра. Од њега води пут низ једну стрмину у правцу Јабланице. Овдје је остала комора и штаб бригаде, а ми смо се упутили према Јабланици. Десно од нас стигла је и бригада Ивана Ружића. Да ли је лијево било неких јединица, нијесам видио. Никакве војске, осим наше двије бригаде, од првог дана борби код Бијеле па до краја борби око Јабланице и коначног повлачења, нијесам видио. Није тачно да је било Њемаца, усташа и Италијана, већ само наше двије бригаде са око 900 људи.

Одмах испод Крсца има једно брдо које доминира Јабланицом, гдје је упућено митраљеско одељење са два тешка митраљеза типа „бреда“. Два митраљеза су постављена на једно брдо према излазу из тунела који води од моста према Мостару. Када се долази од села Крсца колским путем, наиђе се на једно узвишење испод којега води тунел, од моста, дужине око 80 метара. Ту се налази један плато и на њему зидани бункер из кога се обезбјеђивао мост и тунел. Лијево од овог платоа уздиже се стрмина, висине 15 м, а онда раван ширине од 100 до 150 метара. У дужину иде поред ријеке до села које се налази лијево од тунела на отприлике од 300-400 м. Село је смјештено у углу који прави Неретва низводно од Јабланице. У њему се смјестила читава бригада.

Од равни, коју сам описао, према ријеци спушта се доста стрми кањон, висине око 30 м, обрастао ситним растињем. На другој страни ове равнице има један поток који тече од села Крсца дубоком јаругом, а ивицом јаруге до саме равнице води сеоски пут, укопан као природни ров. Овдје су били наши положаји. Значи, од села, ивицом равнице, поврх тунела и даље према великој коти, гдје су смјештени наши митраљези, били су наши положаји. Ово сам морао описати да би читалац имао приближну представу на каквом се терену одиграла ова историјска битка.

Када смо стигли у Јабланицу није било никакве војске. Мост је био срушен, тако да је један дио и то онај до града, избачен из лежишта, пао до саме воде, а други дио је остао у свом лежишту на оној страни до тунела. Преко моста се могло прећи на другу страну преко прагова, као низ неке мердевине. Доста напорно, али могло је. Ми смо прелазили први дан преко овог моста. Јабланица је била потпуно пуста, све куће су биле обијене и потпуно празне и опљачкане. Ишли смо и до касарне, коју су били партизани отели од Италијана, гдје се водила велика борба. Партизана није било нигдје у близини, нити су се у близини чули одјеци борбе. Увече смо се вратили у село, на нашу страну Неретве. Други дан није било прелажења преко ријеке, јер смо на брду изнад Јабланице, примијетили кретање партизана. У два маха су и пуцали на нас. Увече је код моста у бункеру постављена стража од једног одељења војника. На пут је изведен читав шарански батаљон. Војници из заклона су осматрали терен, док су се остали одмарали у заклонима. Код бункера је стража наложила ватру и сједала около ватре, повремено осматрајући срушен мост. Нијесу рачунали да може доћи до напада на овако непогодном терену. Али то се догодило.

 

НАПАД ПАРТИЗАНА

Пошто је била ноћ и онемогућено осматрање, а јака бука ријеке није дозвољавала да се чују други шумови, партизани су искористили такве околности и пребацили једно одељење војника које се успузало уз стрмину до страже код бункера. Бацили су бомбе међу њих, док су сједали око ватре, а послије рафалима из аутоматског оружја, потпуно докусурили читаво стражарско одељење. Са положаја, војска је отворила ватру преко равнице, на чијој другој страни су се налазили партизани. Отпочела је велика пуцњава, али нико није прелазио у противнапад. Партизани су остали на својим положајима, а наше снаге на својим. Дата је узбуна и код батаљона који су били у селу. Сви су трчећим кораком изишли на положај. Тако је читава линија од села до падине коте, која се уздиже десно од тунела, била запосједнута. Покушај партизана да се кроз тунел провуку и зађу у нашу позадину, примјећен је и осујећен, али смо имали доста велике губитке. Читава равница, као и плато од моста до тунела, био је под нашом ватром. Мост, под таквим углом, није уопште могао бити тучен, па су партизани несметано прелазили, крећући се лијево и десно кањоном од моста. Без губитака су заобилазили наше линије и прелазили у нашу позадину, заузимајући положаје погодне за напад на нас с леђа. Борба је добила у жестини. Када се схватило да се партизани налазе иза нас, наступила је паника код једног броја војника, нарочито код буковичког батаљона. Почело је неконтролисано повлачење у правцу Крсца, а касније се претворило у право бјекство. Тако је буковички батаљон читав дезертирао. Овоме је допринијела пропаганда партизанских симпатизера, којих је у овом батаљону било доста.

Никола Бојовић, са остатком бригаде, остао је на положају на мосту, све док је свануло, а онда, пошто су партизани у току ноћи заузели све доминантне коте и усредсредили ватру, наредио је повлачење према Крсцу, који је био још у нашим рукама. Борба се водила прса у прса. Гинуло се на сваку страну. У једном судару на блиском одстојању, погинуо је Милован Дедеић, командир чете шаранске са шест војника. Али, успјели смо да се пробијемо до Крсца. За све вријеме бригада Ивана Ружића није улазила у борбу, а налазила се десно од нас. Негдје око 10 сати и њих су напали партизани, па су се морали повући у правцу Коњица. Пошто се Никола са остатком бригаде пробио до Крсца, покушао је да организује одбрану, али како је буковички батаљон скоро цео дезертирао, а са њима и један број војника из осталих батаљона, то се није могло остварити. Пошто се Ружић почео повлачити, било је опасно по Николу и његове људе да буду поново опкољени и потпуно уништени. Почео се осјећати и недостатак муниције, а и комора је отишла са буковичким батаљоном.

 

СТИЖЕ ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ

Николин батаљон је претрпјео велике губитке у борби на мосту и у борбама до села Крсца. Било је преко 50 мртвих и рањених, већином из батаљона шаранског. Један број је заробљен или се самовољно предао, а већина је под утицајем пропаганде, односно пете колоне, наравно црвене, дезертирала као и буковички батаљон. Овај батаљон је са читавим наоружањем и товарном комором, нигдје се не задржавајући, продужио преко Бијеле, Борачког језера, Главатичева, Автовца, Гацка и преко Равног у Пиви, дошао у Добри До, на границу Језера и Пиве. Овдје је одржао један састанак на коме је одлучено да се више не враћају у војску. Поред неких партизанских симпатизера из Новаковића и Буковице био је и Павле Срдановић, бивши капетан југословенске војске.

Никола Бојовић, са остатком војске (нешто око стотинак људи), наставио је да се под ватром повлачи од Крсца према Коњицу и Бијелој. У Бијелу је дошло неколико људи који су одступили преко Коњица и замало нијесу изгинули од оборених електричних водова. Испричали су нам једну невјероватну причу. У Коњицу су гледали Милована Ђиласа и Кочу Поповића да заједно са Њемцима и усташама сједе у кафани и одлазе колима у униформи и са оружјем без страже. Ја сам лично сматрао да је то пропаганда, али то је била истина.

Пружајући непрекидно отпор, а уједно се повлачећи, Никола са својом групом напушта коњичку котлину и излази на Борачко језеро, а одавде се повлачи у правцу Главатичева. Овдје су се биле концентрисале доста јаке четничке снаге, али партизани су избјегавали фронталне сукобе. Борбе у Главатичеву су вођене око ријеке Неретве и моста. Партизани су ипак успјели да пређу ријеку и да продру у позадину четника на широком фронту, наносећи тешке губитке једницама четничке војске.

У међувремену стиже и војвода Павле Ђуришић са јуришним батаљоном. Долази до страшног окршаја у околини Калиновика са јединицама Пека Дапчевића. Борбе су биле крваве, претежно прса у прса, тако да су поједини положаји прелазили и по неколико пута из руке у руку. Измијешани у јуришу тукли су се кундацима, отимајући један другом оружје. Било је језивих случајева. Један ми је остао у сјећању. Митраљезац, четник на тешкој „бреди“, отвара ватру, а партизан се привукао и ухватио за цијев да га отме и тако се вуку, онај за цијев, а овај за постоље. Онда, као по команди, обојица баце митраљезе па се ухвате за гуше и гушећи се откотрљају у један поток. Ко зна који је остао жив.

Борба Павлових јуришника и партизана била је неријешена, јер су четници остали на положају, а партизани се повукли на своје положаје. Павле се у току ноћи повукао преко Дрине, јер су на другим секторима партизани били потисли четнике. Врховна команда је одредила линију одбране: од Фоче, ријеком Дрином до Шћепан Поља, па даље ријеком Пивом до Брезана, а онда преко Брезана до Јаворка на коме су били Италијани. На овој новој линији четници су се утврдили и успјешно спречавали све покушаје продора партизана преко Дрине. На Шћепан Пољу је стигла попуна Николине бригаде, нешто око двије чете. Једна чета из Буковице којој је био командир Сава Караџић, а друга састављена од Жугића и вирчана под командом Видака Жугића. Изгледало је да се фронт стабилизовао. Али, партизани су заобишли Фочу у којој су били Њемци и између Фоче и Горажда, код села Устиколине (које је било усташко гнијездо) се пребацили на територију Слатине и Чајнича. То је била трећа Санџачка бригада. У исто вријеме стижу и источно-босанске бригаде преко Романије и крећу према Пљевљима и даље за Колашин.

Према писању Сима Лековића у књизи „Мартовски преговори“, ове јединице су добиле наређење од Тита да одмах крену у правцу Санџака, а наредбу им је доставио Велебит у пратњи Немаца у блиндираним колима. Командант у прво вријеме није хтио да послуша наређење, јер је сумњао да се ради о превари кад је видио Велебита са Њемцима. Провјерио је преко радио везе и кад је добио потврдан одговор, кренуо је са јединицама, стриктно се придржавајући наредбе да не нападне ни Њемце ни усташе. Прешао је преко моста у Горажду у коме су били усташе и Њемци и нашли се четницима иза леђа. Развила се жестока борба на простору од Фоче према Челебићу, у којој је рањен и Никола Бојовић, али није напуштао борбу. Овдје се налазио и „чича Дража“ и замало да буде заробљен. Лично је он повео један вод на јуриш и извршио пробој. Партизанске јединице су заузеле Челебиће и потпуно онемогућиле повлачење за Санџак, тако да је остао једини правац преко Таре на Тепца и Узлуп. Али и овдје су наишли на позадинске тројке, тако да је на мосту у Тепцима погинуло много четника, међу којима је био и Сава Томић, погинули су и синови Неђељка Жугића из Пљеваља, браћа чувеног Божидара Жугића, чији споменик и данас стоји на мосту на Ђурђевића Тари и казује како се јуначки гине за своју отаџбину.

 

СТАБИЛИЗАЦИЈА ФРОНТА

Све четничке јединице су се повукле на нове положаје који су се протезали на линији Мојковац, Колашин, Морача, Крново, Војник, Јаворак. На овој линији било је концентрисано око осам хиљада војника, одличних бораца, ријешених да се боре до смрти. У овим јединицама није било више пете колоне, јер су у претходним борбама одступили сви који су били на страни партизана. Дошло је до потпуне диобе, односно до хомогенизације јединица. Са оваквим јединицама, добро снабдјевеним муницијом и храном, војвода Никола Бојовић прелази у напад на Ђурђевдан 1943. године на сектору Мојковац, Колашин, Морача и у крвавој борби успијева да разбије партизне, одбаци их се простора Сињајевине – и избије до Боана, Буковице и ослободи Шаранце и Његовуђу.

Тито је тада са штабом био у Ђурђевића Тари у кући Перка Раонића и нашао се у опасности да буде заробљен, јер су у Санџаку четници прешли у напад. У последњем тренутку се извукао преко села Расове, Врела и отишао у Жабљак. Борба се водила око Његовуђе и Суводола када је он овуда пролазио. Партизани су се повукли скоро до Жабљака, једино су остала нека мања одељења око Рудиноваче и Ковачевог Пања. Никола се задржао на достигнутим положајима и није наредног дана предузимао никакав напад, иако се у Жабљаку већ припремала евакуација. Партизанима су стигла појачања и они поново прелазе у противнапад. Немајући довољно снаге, прелазе у напад само на линији Његовуђе и Шарана, потискују Николу и његове борце преко Сињајевине у правцу Колашина. У овим борбама Никола је имао неколико погинулих, између којих и Драга Симићевића, једног од одличних бораца из села Алуге. Повлачењем у Колашин ове јединице су биле опкољене њемачким мотомеханизованим јединицама и одведене у заробљеништво. У Колашину је заробљено 4.500 четничких бораца (13. маја 1943. прим. ред). Сви су интернирани у Грчку и Њемачку и послије рата нико се није вратио у Југославију. Колико их још има живих не зна се. Знам да је Никола Бојовић још жив и налази се у Енглеској.

Са овим се завршава прича о јабланичкој бици. Историчари ће рећи свој суд о овој борби сада када имају и другу страну истине, а не само ону која је била описивана за 50 година тоталитарне власти и када се друге страна није ни смјела појавити да каже како је било. Али на крају се све мора сазнати. Једино је непобитно, борба на Неретви је највећа трагедија српског народа, па и данас осјећамо све последице ове битке.

Титови мартовски преговори са Њемцима и усташама и Ђиласово шетање по Загребу, показује колико је било стало Њемцима, усташама и партизанима да униште „непријатеља број један“ – четнике ђенерала Драже, „Чиче“. У једном дијелу то им није успјело и неће никоме никада успјети.

 

(Из књиге Јована Б. Караџића „Црногорска трагедија“, „Комови“, Андријевица, 2002.)

 

(БРОЈ 260, ЈАНУАР 2004)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *