Немци о Априлском рату 1941: Јуначки отпор српске војске

Април 1941: Немачки војници под ватром српских јединица
Април 1941: Немачки војници под ватром српских јединица

Април 1941: Немачки војници под ватром српских јединица

Док се у социјалистичкој Југославији, па и данас, писало и пише о “срамном поразу“ Априла 1941, Немци су то видели другачије. „У реону Лапова, маса српских трупа се појављује са тешким оруђима. Изгледало нам је, да са нашим предњим деловима оклопних оруђа нећемо успети. Овде је, постигнут врхунац српских противудара. Настаје са свих страна отварање непријатељске ватре на наше предње делове. Српска артиљерија са својим широким цевима туче по нама, а митраљеска и пушчана ватра се такође умешала“ – извештавала је, примера ради, Оклопна група “Клајст“.
Само Струмички одред уништио је 14 немачких тенкова. Ко зна да је у Априлском ртау уништен и један немачки тенк?

ПИШЕ: Милан СТАРЧЕВИЋ

По свршетку Другог светског рата у Немачкој је објављена књига „Panzer am Balkan – Erlebnisbücher der Panzergruppe von Kleist“, из пера аутора Вилфреда фон Овена и Јиргена Хан Бутриа, чије је растуривање одмах после промоције забрањено. Армијски генарал Евалд фон Клајст (1881 – 1954) био је немачки фелдмаршал и носилац Витешког крста са храстовим лишћем и мачевима. Један од најоданих Хитлерових официра добио је задатак од Врховне команде да са потчињеним трупама у најкраћем року спроведе казнену експедицију кроз читав Балкан, самим тим и Србију, непријатеља уништи и ред успостави. У следећим редовима доносимо само најинтересантније делове из књиге који се односе на борбе у Србији.

„Срби се боре до крајњих граница. Воде се оштре борбе, непријатељ, северозападно од главног пута Пирот – Београд, уништен и две српске дивизије приморане да капитулирају“.

„Код Крагујевца се воде оштре борбе. У пробијању кроз варош воде се огорчене борбе са надмоћним непријатељем, чији положаји су у правом смислу у прах претворени. Срби отварају ватру док наши панцери јуришају. Ми и даље напредујемо, а још су нам у сећању јаке борбе код Алексинца, Ђуприје и Јагодине. У Јагодини наилазимо на питомце подофицирске школе српске војске. Одлични војници, све сами Срби. Они су нам дали очајан отпор. Они су имали да бране једно име и једну традицију, и они су се борили и изгинули до последњег човека.“

„У реону Лапова, маса српских трупа се појављује са тешким оруђима. Изгледало нам је, да са нашим предњим деловима оклопних оруђа нећемо успети. Овде је, постигнут врхунац српских противудара. Настаје са свих страна отварање непријатељске ватре на наше предње делове. Српска артиљерија са својим широким цевима туче по нама, а митраљеска и пушчана ватра се такође умешала.“

„Непријатељски положаји већ су пронађени. Топови наших панцера их брзо ућуткуку. Ватра наших митраљеза још траје око жељезничке странице Лапова, које лежи десно од пута, где изледа да се концетрише главни српски отпор. У последњем моменту, непријатељ упућује јаче јединице ка Лапову, да би своје трупе прихватио и нову отпорну линију организовао, и пре него што су транспорти српских трупа били искрцани (делови Унске дивизије) наши панцери су били готови и тако настаје ужас модерног рата. Један цео пук јуриша на наш панцерни клин, који је био ушао у непријатељски распоред, али из транспортних кола нашег људства лете бомбе и наши борци као мачке скачу и група за групом трче и заузимају заклоне позади станичног насипа…“

„Немачки тенкови продиру даље на север. Северно од Лапова се поново добија контакт са војницима краља Петра. Поново борба и тако пролази цео дан. Када се дан ближио крају, били смо одмакли само неколико километара од Лапова.  Скоро сваки метар нашег напредовања је борбом и ватром заузиман од невидљивог непријатеља. За време ноћи наши тенкови проводе ноћ у једном затвореном луку, да не би били изненађени са које стране, јер ватра није престајала целе ноћи.“

„Прво место после Лапова је Наталинце. Наилазимо на слаб мост преко кога наши тенкови не могу проћи без ојачања моста. Пионири излазе непред. Непријатељ је са овим рачунао и његови атриљерски плотуни почињу обасипати терен око моста. Још увек грме српске хаубице, затим се чује једна детонација и видимо, да је један наш тенк наишао на нагазну мину. Цео пут је био миниран. Наталинце прима наше тенкове са препрекама свих врста: ископани ровови, оборено дрвеће и преко улица препречено. Црквени торањ, где се налазила непријатељска осматрачница, бива засут нашом артиљерском ватром.“

„Последњи отпор на нашем маршу ка Београду наилазимо на 40 км јужно од овог града. Увек се понавља иста слика. Путеви су свуде баражирани атриљеријском ватром и слабија непријатељска борна кола покушавају да спрече наш подухват. У подножју Авале непријатељска ватра нас зауставља и наши предњи делови се склањају по оближњим шумама.“

„Моторизована дивизија нашег корпуса продрла је преко румунско – југословенске границе. После слабијег отпора она је очистила Банат. Многобројне препреке и минска поља отежавају наш покрет. Уочи Васкрса наше претходнице допиру до Дунава и Саве према Београду. Први мађарски моторизовани корпус прешао је границу и очистио област између Дунава и Тисе. По преласку Дунава он се ставља под команду Оклопне групе фон Клајст.

 

ХРВАТИ БАЦАЈУ ОРУЖЈЕ

О херојским делима српских јединица и појединаца писала је тих априлских дана немачка штампа, не скривајући своје дивљење према тим подвизима. Тако на пример „Völkischer Beobachter“, полуслужбено гласило владе Трећег Рајха, писао је у више наврата како српске војне јединице местимично пружају жесток отпор, који тај лист назива лудачким и смелим подухватима.

Немачку генерал Франц Халдер, шеф оперативног одељења немачке Врховне команде, у свом дневнику за 8. април забележио је: „У борбама на дравском сектору Хрвати бацају оружје и само Срби хоће да наставе борбу“. На једном другом месту, два дана доцније, генерал Халдер каже следеће: „Развој ситуације показује, да је војска краља Петра II била снадбевена застарелим оружјем и ухваћена у току концетрације.“

О граничној бици, између 6- 10 априла, на источном делу југословенско – бугарског фронта генерал Халдер пише опширније: „На десном стратегијском крилу фронта делују два српска фронта: Струмички одред и Шумадијска дивизија. Ове јединице до овог дана нису биле завршиле ни мобилизацију а још мање концетрацију. Оне се овог дана почесно ангажују на узастопним положајима, редом како која пристиже и из маршевског поретка ступале у сусретну борбу са много јачим Вермахтом у сваком погледу, и то нарочито са тенковским јединицама, које су вршиле продор, док српске јединице нису имале ни у минималном броју противтенковска оруђа, да се овим противставе непријатељу. Друга наша тенковска дивизија која је надирала правцем ка Струмици пробијала се путевима, не водећи много рачуна о присуству српских трупа на јаким положајима ван комуникација. После жилавог отпора Струмичког одреда, уништивши нам 14  тенкова, напад бива заустваљен и ми бивамо приморани да маневром двеју својих одреда, преко планина Беласице и Ограждена, савладамо Струмички одред и готово у целини га заробимо. Друга наша тенковска дивизија, по заузећу Струмице продужују своје надирање ка Радовишту и Валандову. На Криворечком правцу, 9. немачка тенковска дивизија, пошто је препадом, у току ноћи 5/6 априла савладала отпор делова за заштиту границе код Деве Баира, изјутра 6. априла, она пробија борбени распоред 22. пешадијског пука Брегалничке дивизије и око 11 часова успева да заузме Криву Паланку. Продирајући даље на запад, 9. тенковска дивизија наилази на отпор Моравске дивизије, која је већ ујутру тог дана претрпела врло јаке нападе из ваздуха. Први наш напад није успео и тек око 20 часова тог дана, после врлог јаког бомбардовања из ваздуха, наша снаге успевају да продру у Страцинске положаје, док се 46. допунски пук, претрпевши осетне губитке повукао на југ, у долину Криве Реке. Српски Деведет други пешадијски пук, на левом крилу Страцинских положаја, остао је и даље и давао снажан отпор нашим јединицама. Водећи борбу у току ноћи 6/7. априла, овај пук се повлачи у свануће на десну обалу реке Пчиње, код Нагоричана, док су њихове трупе 9. тенковске дивизије продужиле продирање ка Куманову. Командант III групе армија генерал Милан Недић сставио је своју једину резерву Ибарску дивизију на располагање команданту III армијске области генаралу Наумовићу, с тим да је употреби за против удар, у леви бок наших јединица. Ипак, 6. априла отпор српских трупа Струмичког одреда, Брегалничке, Шумадијске и Моравске дивизије, још сасвим немобилисан, већином без штабова и помоћних јединица, није успео да задржи напад двеју тенковских и двеју моторизованих јединица XII немачке армије, које су крајем овог дана заузеле: Криву Паланку, Страцин и Струмицу и достигли предњим деловима: Радовиште, Валандово – Дорјан.

 

ДЕЈСТВО РЕЧНЕ ФЛОТИЛЕ

Утицајни лист Национал социјалистичке радничке партије био је „Der Angriff“, основан 1927. године од Јозефа Гебелса. Без обзира што је ово гласило вршило снажну пропаганду хитлерове солдатеске, није се могло одати утиску јаком отпору српског војника, па је тако извесни К. А., дана 15. априла 1941, веома похвално и прецизно описао српску речну флотилу у периоду од 6 до 12 априла: „На дан 6. априла, српски речни монитори „Вардар“ и „Сава“ налазили су се на Дунаву код Смедерева, монитор „Драва“ код Бездана и монитор „Морава“ на Тиси, код Сенте. Први немачки талас авиона, који је прелетео Дунав ради бомбардовања, Београда био је дочекан митраљеском ватром свих оруђа са монитора „Вардар“ и „Сава“. Монитор „Морава“ на Тиси својом ватром обара авион „Месершмит“ а монитор „Драва“ обара једну „Штуку“.

„7. априла монитор „Вардар“ и „Сава“ штите полагање мина вермахтових снага према Ђердапу. Монитор „Драва“ бива поново нападнут од немачких „Штука“, када бива рањен командант брода, али овај монитор одолева свима нападима све до 10. априла“.

„Ноћу 9/10. бивају порушени мостови на Дунаву, што онемогућава кретање и маневрисање монитора, којом приликом „Драва“ бива поново нападнут од једне групе немачких авиона код села Челарева. Посада монитора одолева и троши последњу резерву противавионске муниције, обарајући две „Штуке“, који у пламену падају у Дунав. Али, последњи напад „Штука“ успева да погоди монитор, који са свима официрима и посадом тоне у Дунав. Спасавају се само два морнара.“

„Ноћу 12. априла око 22 часа, монитори „Вардар“, „Сава“ и „Морава“ склањају се око великог ратног осртва на Дунаву и ту се команданти ових монитора одлучују, да се са посадама повуку на реморкер „Танаско Рајић“ и брод „Корана“ до Обреновца, претходно потопивши мониторе, а потом, да се искрцају и даље сувим повлаче ка Јадрану, пошто су трупе I армије претходног дана напустиле северну обалу Саве. И тако брод „Танаско Рајић“ крцат са посадама потопљених монитора наилази испод савског моста у моменту, кад овај бива дигнут у ваздух и том приликом са тог брода гине 100 морнара а остатак се спасава пливањем до обале. За то време командант југословенске Речне флотиле Едгар Анђели напушта свој команди брод „Цер“ код Вуковара и прилази хрватским усташама.“