27. март 1941: Шта се заиста дешавало?

27mart41

 

27mart41

Београд, 27. марта 1941.

Зашто је један од најмудријих потеза српске елите икада – пуч од 27. марта 1941, и данас под сумњом? Оно што сви заговорници потписивања Тројног пакта, 25. марта 1941. у Бечу, понављају, то су изјаве званичника, немачких и југословенских, смишљене да би биле прихватљиве српском јавном мњењу. У оно време, маневар није успео

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

У оштрој конкуренцији, државни удар од 27. марта 1941. године спада међу историјске догађаје о којима наша јавност има најмање информација. Разлог је тај што се 27. март, упорно и систематски, од новинских чланака до научних радова, представља као једна од највећих грешака у српској историји. Скоро је још један доктор историјских наука, Коста Николић, објашњавао да је друга највећа грешка улазак Србије у Први светски рат. За обе грешке – улазак Срба у оба светска рата – оптужио је српску елиту. У случају 27. марта, и српске официре и подмитљиве политичаре, енглеске плаћенике.

Објашњење овог историчара пренеле су најтиражније новине. И тако се то понавља годинама.

Истина је, наравно, да 27. март 1941. спада управо у најмудрије потезе српске елите, војске и политичара, и то је веома лако доказати.

Оно што сви заговорници потписивања Тројног пакта, 25. марта 1941. у Бечу, понављају, то су изјаве званичника, немачких и југословенских, смишљене да би биле прихватљиве српском јавном мњењу. У оно време, маневар није успео. Али, изгледа да јесте у међувремену, јер је, после вишедеценијске пропаганде, већи део јавности поверовао у ту шарену лажу.

Шарена лажа заснивала се на садржају две јавне ноте објављене поводом ступања Краљевине Југославије у Тројни пакт.

У првој ноти писало је да ће Немачка и Италија “увек поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије“.

У другој ноти писало је да владе Сила осовине “за време рата неће упућивати Југославији захтев да дозволи прелаз или превоз трупа преко југословенске државне територије“.

Зашто је, онда, Хитлер притискао Краљевину, на крају условљавајући и датум потписа, 25. март, ако, у ствари, није тражио ништа?

Наравно, тражио је нешто, заправо – све, што се види у тајним нотама, пратећим споразумима и општим одредбама Тројног пакта.

Биле су две тајне ноте. Најважнија реченица прве гласила је: “С обзиром на војну ситуацију, Немачка и Италија дају Југословенској влади уверење да у њих не постоји намера да траже војну помоћ“.

Кључна реченица друге тајне ноте гласила је: “Приликом новог разграничења на Балкану, водиће се рачуна о интересу Југославије за територијалну везу са Јегејским морем, проширењем њеног суверенитета над градом и луком Солуном“.

И три пратећа споразума такође су сматрана тајним:

– споразум о укључењу југословенске економије у немачки привредни систем,

– споразум о обавези Југославије да сузбија антинемачку пропаганду,

– споразум о пропуштању транспората са ратним материјалом и рањеницима преко југословенске територије.

Представници Краљевине ставили су потпис и на опште одредбе Тројног пакта, према којима Југославија:

– “признаје вођство Немачке и Италије у изграђивању новог поретка у Европи“ (члан 1);

– “обавезује се“ на узајамно помагање других чланица “свим политичким, економским и војним средствима“ (члан 3); подразумевано, у складу са чланом 1.

– обавезује се да ће прихватити спровођење у дело Тројног пакта, односно његовог протокола, путем “заједничке техничке комисије“ (члан 4); подразумевано, у складу са чланом 1.

Према томе, потписивањем Тројног пакта, 25. марта 1941, Краљевина Југославија је изгубила дотадашњу неутралност. Она се овим потписом приклонила једној од две зараћене стране – Силама осовине. Тренутак уласка Југославије у рат везан је за њену окупацију Солуна, тј. за крај марта 1941. Следећа ратна дејства зависила су од воље Немачке и Италије, а прецизније речено, од њених наредби Краљевини Југославији. Члан 1 Тројног пакта значио је да се све државе потписнице одричу суверености, па тако и одлука у вези вођења рата, у корист Немачке и Италије.

С тим у вези, занимљива је још једна нетачна информација о државном удару од 27. марта: убеђење да је и нова влада прихватила Тројни пакт. Дакле, да је пуч изведен низашто – што је бесмислица попут оне да је Хитлер инсистирао на приступању Тројном пакту, не само низашто, већ због споразума који му, наводно, није ни одговарао.

Заправо, нова влада је применила дипломатки речник, као што су то 25. марта учинили и Немци, када су потписали да ће Краљевина Југославија остати суверена и неутрална. Тако је нова влада, у првом ставу саопштења, нагласила да “остаје верна поштовању закључених међународних обавеза, па према томе и Протоколу у Бечу од 25. марта“. Овде се мисли на јавне ноте: потписано је да остајемо суверени и неутрални и остајемо при томе.

Међутим, у другом ставу саопштења, стоји како ће нова влада “настојати најодлучније да не буде умешана у данашњи сукоб“. Овим се појачава оно што је речено у првом ставу: остајемо суверени и неутрални и нећемо улазити у текући рат. То је, поред свега осталог, значило и да нећемо окупирати Солун, то јест да ћемо ЗАИСТА остати неутрални. Очито, ако бисмо постали један од три окупатора Грчке, не бисмо више били неутрални.

Другим речима, одиграло се све супротно од онога у тумачењу наметнуте пропаганде: 25. март није значио ударање печата нутралности, већ крај неутралности, док је 27. март представљао њено враћање.

Игра речи крије се и у првом ставу јавног дела Протокола од 25. марта. Немци су се ту обавезали да ће “поштовати“ границе Краљевине Југославије, али не и да ће гарантовати њихову неповредивост. Поштовање граница не обавезује – обавезује гаранција.

Наиме, изградња “новог поретка у Европи“, подразумевала је и “ново разграничење“, у коме је југословенска окупација Грчке само један сегмент. У Тројном пакту је постојала арбитража при утврђивању нових граница, при којој су све чланице биле обавезне да поштују одлуку Немачке. То се већ знало на основу искуства Румуније. Чим је Румунија ушла у Тројни пакт, 1940. године, Мађарска је затражила Трансилванију, а Бугарска Добруџу. Немци су одлучили да се оба ова дела отцепе од Румуније и припоје Мађарској, односно Бугарској.

Када се председник румунске владе жалио Хитлеру, добио је следећи одговор: “Румунија може да се жали како се с њом поступа, али ја јој не бих желео судбину која је намењена Југославији“.

А ово су биле Хитлерове речи мађарском министру иностраних послова: “Фирер је приметио да Немачка нема намеру дати тој земљи (Југославији) никакву гаранцију за њене границе… Његови пријатељи из (Првог) светског рата њему су, у сваком случају, ближи него његови бивши непријатељи.“

Да је опстао пакт потписан 25. марта, одмах после распарчавања Грчке, негде половином априла 1941, Немачка би тражила север Словеније, Мађарска север Војводине, Бугарска Јужну Србију, Италија самостално Далмацију, а са “Великом Албанијом“ Косово и Метохију. Што се тиче “Независне Државе Хрватске“, Немци су већ били у тајним преговорима са др Влатком Мачеком. Сем тога, за стављање на трон независне Хрватске спремали су Кватерника, док су Италијани, у исто време, спремали Павелића. Да је опстао Тројни пакт, једина непознаница је датум оснивања НДХ, 10. април или неки дан пре или касније.

У првој тајној ноти: “С обзиром на војну ситуацију, Немачка и Италија дају Југословенској влади уверење да у њих не постоји намера да траже војну помоћ“ – кључно је “с обзиром на војну ситуацију“. У тренутку потписивања пакта, војна ситуација била је таква да Немачка не би тражила војну помоћ од Краљевине Југославије. Али, у тренутку напада на Совјетски Савез, према тадашњем плану, 15. маја, војна ситуација би се променила и ступио би на снагу члан 3 Тројног пакта о обавези узајамног помагања “свим политичким, економским и војним средствима“. Пуковник Живан Кнежевић, у књизи “27. март 1941“, закључује да би Југославија дала 27 дивизија за Источни фронт, јер је толико дала Румунија, а број становника у две државе био је сличан.

Међутим, ова анализа је отишла предалеко, јер претпоставке о арбитражи, односно распарчавању земље, као и о мобилизацији Срба против Совјетског Савеза, нису реалне. Реално је оно што је непосредно после пуча изјавио генерал Душан Симовић: да је пуч спречио избијање српског народног устанка. Наиме, ситуација у народу, као и у војсци, била је толико наелектрисана, да је сваког часа могао да избије устанак. Вероватно би избио већ 28. марта, на вест да су немачке и југословенске, односно српске трупе, заједно напале Грчку. Јер, српски народ је Грчку сматрао пријатељском земљом.

Појединости о датумима видимо на основу три документа немачке Врховне команде, која се своде на исто: “Преврат (у Београду) одложио је упад немачких трупа у Југославију, који је био наређен за 27. март“, како је то записао адмирал Редер.

Наиме, Хитлер је наредио почетак напада на Грчку управо у зору 27. марта 1941. Пошто је Грчка сконцентрисала војску на граници према Бугарској, наредба је гласила да немачка војска из Бугарске упадне у Јужну Србију, а онда из Јужне Србије на небрањени део грчке границе.

Током марта 1941, Хитлер је имао два тајна састанка са кнезом Павлом. На трећи тајни састанак Хитлер је хитно позвао кнеза 26. марта. Зато је он, наредног дана, заустављен у возу надомак Словеније и враћен у Београд. Хитлер је хтео да поступи као у случају Чехословачке. И са овом земљом је потписао низ споразума, прекршивши сваки. И самом кнезу Павлу, на тајном састанку од 4. марта 1941, Хитлер је рекао да се “не може руководити моралним и сентименталним обзирима у борби на живот и смрт“.

Како не би изгледало да Хитлер тако лако крши споразуме, хитно је у посету позвао чехословачког председника. Тако се он нашао уз Хитлера баш када су немачки тенкови прелазили чехословачку границу. Није било ништа лакше него да се изда пригодно заједничко саопштење.

У југословенском случају то је било још изводљивије, јер је већ било потписано да ће Силе осовине уступити Солун Југославији. Може се само замислити како би немачка машинерија, већ 28. марта, уз заједничке фотографије Хитлера и кнеза Павла, славила ново братство по оружју између Рајха и Срба, како би једва дочекали да објаве ноту о српској окупацији Солуна, итд.

Кнеза Павла су готово сви убеђивали да не улази у ту авантуру: лидери политичких странака, високи официри, интелектуалци нпопут Слободана Јовановића, патријарх Гаврило… Убеђивао га је чак и његов послушник, председник владе Драгиша Цветковић. У реферату кнезу, Цветковић је закључио: “Нама је боље чекати да будемо директно нападнути, неголи да будемо уништавани мало по мало кад останемо усамљени. У сваком случају наша ће судбина бити иста. Ако нас нападну и ми се одупремо, наша ће част бити спасена, а то ће значити нешто кад овај рат буде окончан“.

То што је писао Цветковић, знали су и пучисти. Пуковник Живан Кнежевић наводи:

“О исходу наше борбе у тој фази рата није, на жалост, могло бити сумње: судбина наше земље била је у ствари војнички решена 1. марта 1941, кад су немачки тенкови прешли бугарску границу. Цело се питање сводило на ово: Хоће ли Југославија да постане сукривац Осовине и на крају осрамоћена жртва, или пак само ‘свесна жртва, јунак прави’? Да сконча као туђ крџалија, или пак да привремено подлегне под борбом и васкрсне као самостална држава после пораза нацистичког Рајха?“

Кључне речи у овде су: “У тој фази рата“. Дакле, када је Краљевина била опкољена. У претходној фази рата, 1940. године, шансе су биле веће. Тада је Италија напала Грчку, па је чак бомбардовала Битољ. Краљевина Југославија имала је уговорну обавезу да ступи у рат на страни Грчке, као и додатни мотив, у бомбама баченим на Битољ. Међутим, војни министар, генерал Милан Недић, одбио је да изврши наређење. Уместо тога, предложио је да Југославија већ исте године ступи у Тројни пакт.

Грчка се одбранила сама, а ускоро су Британци почели да јој шаљу своје дивизије у помоћ. Да је Југославија тада ступила у рат, почело би стварање снажних формација Западних савезника на Балкану. Југословенска војска би прочистила своје редове од непоузданих елемената – пре свега од Хрвата – мобилисала би се на време, увежбала, наоружала и битно повећала борбену готовост.

Слободан Јовановић пише да су тајни преговори о потписивању Тројног пакта почели још од смењивања генерала Милана Недића. На питање како је било могуће да држава крене таквом странпутицом, Јовановић одговара да се то десило “само стога, што је народ Југославије годинама био лишен права да решава о основним проблемима свога живота“.

Слободан Јовановић не улази у детаље око овог питања, али, свакако је мислио и на факат да је кнез Павле 1938. године извршио неку врсту државног преврата. Сменио је премијера, иначе шефа коалиције која је победила на изборима 1935. и 1937, др Милана Стојадиновића, па га је потом прогнао из земље. Прогнао је и краљицу мајку Марију, 1938. у Лондон. Био је лош старатељ малолетном престолонаследнику Петру, па је чак спремао измену устава, како би постао краљ. Године 1939, на неуставан начин је прогласио Бановину Хрватску, дајући јој и неке територије српских бановина, од Дубровника на југу до Петроварадина на северу. Укинуо је слободу штампе. Забрањивани су, на пример, “Српски глас“, који је у Београду уређивао академик Драгиша Васић, и “Отаџбина“, коју је у Бањалуци уређивао др Стеван Мољевић.

Др Милан Стојадиновић је најбоље амортизовао опасност од нациста. Били су толико убеђени да је он њихов човек, да су, по окупацији Југославије, хтели да га доведу на место председника квислиншке српске владе (разменом заробљеника са Британцима). Међутим, у канцеларији Милана Стојадиновића у Београду, пронашли су документа из којих су видили да је он све време заправо мислио на српски интерес. Зато су одустали, па су на чело квислиншке владе поставили Милана Недића.

Неколико година после рата, љотићевци и недићевци су у емиграцији почели да шире причу како је пуч од 27. марта плаћен од стране Енглеза. Мирко Косић је чак цитирао наводну изјаву Ситон Вотсона, да су Енглези платили пуч пола милиона фунти и да стога ништа не дугују Србима. Пуковник Живан Кнежевић тужио је, 1951. године, Косића пред судом у Питсбургу. Суд је затражио изјаву и од Ситон Вотсона, који је написао:

“… Што ме сада наводи да проговорим, то је појава, у марту 1951, једне брошуре, где се наводи једна тобож моја изјава: `Ми смо платили улазак Југославије у рат са 500.000 фунти, те Србима не дугујемо ништа’. Једва је потребно да додам: да ја никада нисам учинио такву једну изјаву ни у каквом облику, а да на те оптужбе, од почетка до краја, треба гледати као на бестидне и злонамерне клевете.“

Пуковник Кнежевић је добио судски спор, али је наводна изјава Ситон Вотсона и данас познатија нашој јавности – у смислу да је тачна – од 90 посто података изнетих у овом чланку.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. март 2019)