Зашто Бошку Јакшићу смета Дража?

111

111

Не да Јакшићу мира помисао да је друг Тито пао у заборав, и да више ни добар део потомака партизана, не даје ни пет пара на причу о НОБ-у. Фрапирала га је и чињеница да се на Козари продају мајице са ликовима “Дражиних кољача“. Куд се даде овај Свет, пита се уважени колумниста, док пише о постројавању брадоња у Вишеграду

Новинар “Политике” Бошко Јакшић, у својој последњој колумни, бави се спомеником Драгољубу Дражи Михаиловићу, који је недавно подигнут у Билећи. У тексту више него саркастичног наслова, “Чича из Билеће”, Јакшић резигнирано констатује да четништво, та најстрашнија пошаст савременог доба, још није искорењено, а да ствар буде још црња, сећање на њиховог вођу, у српском народу је још живо и снажно.
У фокусу Јакшићевог ламентирања није само Дражин споменик у Билећи, већ и неколико прононсираних дестинација, попут, по злу чувене планине Мањаче, на којој се маше четничким барјацима, ужива у јагњетини и ракији, риче и буче Краљу, Дражи и Калабићу. На том делу планете, према сазнањима којима располаже Јакшић, жене се још порађају у торовима, заједно са овцама и стеоним јуницама.
Морам признати да је занимљива та Јакшићева теза, по којој су комунисти носиоци вишег, узвишенијег смисла живота, за разлуку од четничко-сељачког виђења света, које воња по луку и свећама лојаницама. Можда баш зато Јакшић и није свестан са колико гађења прича о народу којем можда и сам припада. Ношен светим партијским идеалима и он би да као неко ко је рођен у Београду, остави трага на престоничком небу, али за разлику од “калдрмаша” са педигреом, попут Предрага Пеђе Ристића, Зорана Христића или Милана Ст. Протића, нема ни педигре ни дело.
Не да Јакшићу мира помисао да је друг Тито пао у заборав, и да више ни добар део потомака партизана, не даје ни пет пара на причу о НОБ-у. Фрапирала га је и чињеница да се на Козари продају мајице са ликовима “Дражиних кољача“. Куд се даде овај Свет, пита се уважени колумниста, док пише о постројавању брадоња у Вишеграду.
Али да се вратимо на почетак. Билећани, капа доле! Споменик и труд вредни поштовања. Београду за сада остају кућа цвећа и лепа колекција штафета младости. Један споменик маршалу добро би дошао посрнулој туристичкој привреди престонице. Дестинације попут Билеће, Мањаче, Романије и Озрена, упркос мизерној медијској промоцији, из године у годину, бележе раст посета. Томе свакако доприносе и промотивне кампање попут Јакшићеве.

Предраг Вулин