У Грчкој је започет судски процес против признања расколничке украјинске „цркве“

Застава Грчке православне цркве. Извор: Википедија
Застава Грчке православне цркве. Извор: Википедија

Застава Грчке православне цркве. Извор: Википедија

Пише: Стефан Каргановић

Пред Државним саветом Грчке 11. марта покренут је поступак за повлачење признања расколничке „Украјинске православне цркве,“ формиране прошле године под покровитељством истанбулске патријаршије и НАТО савеза. Подносилац ове иницијативе је удружење Панхеленски православни савез, које приговара на акт председавајућег Архијерејског сабора јеладске цркве из октобра 2019. којим се ПЦУ признаје на сумњив начин стечена аутокефалија.

Правна подлога за овај необичан поступак је чињеница да је православна црква у Грчкој државна, па се жалиоци ослањају на члан 19 државне Уредбе №1/1977 о начину рада Архијерејског сабора грчке цркве. Они тврде да при усвајању спорног решења, насупрот законом утврђеној процедури, није било гласања архијереја. Предлог се сматра усвојеним под условом да је за њега гласала квалификована већина од 2/3 учесника на Сабору.

Фактички, на Сабору грчке цркве било је објављено еклезиолошки неосновано и политички мотивисано решење, које је уследило непосредно после посета високих америчких званичника, који су извршили жесток притисак на грчку владу и првојерарха грчке цркве да признају ПЦУ, по сличном шаблону као што лобирају за признање „Косова.“ Према добро упућеним изворима, по добро уходаној коруптивној методологији, државни секретар Мајк Помпео је грчкој влади ставио у изглед издашну економску помоћ уколико би извршила притисак на Цркву да призна украјинске расколнике и тиме допринесе заокруживању посебног украјинског идентитета, супротстављеног руском. Пошто унутар грчког Архијерејског сабора постоје опречни ставови по овом питању, по савету својих НАТО саговорника првојерарх Грчке православне цркве, атински архиепископ Јероним Други, одлучио је да не ризикује гласање. Уместо тога, одлуку о признању УПЦ, чиме је изашао у сусрет моћним западним интересима, донео је на своју руку. Писмено решење Сабора, ако постоји, до данас није објављено.

Колики су реални изгледи да ће Државни савет Грчке укинути ову одлуку? Врло су незнатни зато што јерархија грчке цркве није независан чинилац будући да је подређена и Истанбулуи грчкој држави. На пример, грчке митрополитепостављадржава, а не црква. Већ због тога, могло би се рећи да признањем ПЦУ грчка црква није изразила вољу свога клира, а још мање својих верника, већ политички став грчке владе која се и сама налази под огромним утицајем САД. Па ипак, без обзира на велики утицај интересних група које ће се удружити против ове иницијативе, покренути поступак представља морални чин од изузетног значаја.У најмању руку, могао би принудити и црквене и државне факторе да барем покушају да склепају некакво образложење за своју безакону одлуку.

У оквиру грчке цркве јавља се много гласова који одбацују политику коју воде виши црквени кругови. Тако је, на пример, 8. марта, за Недељу православља, свештеник пирејске митрополије и настојатељ храма посвећеног Богородици Одигитрији, Матвеј Вулканеску, предао анатеми украјинског расколника Епифанија Думенка и учење о „првенству без једнакости“ истанбулског патријарха.

Како истиче Игор Георгиев, руски новинар и сарадник портала Монитор УА, „широм православног света многи све више постају свесни дубине пада Константинопоља и сматрају да је амбиција Фанара да оствари доминантан положај у  Цркви већ само по себи и у пуном смислу тог појма – јерес, и представља претњу по Цркву као такву.“