Ђак јунак

РАТНЕ ПРИЧЕ

Ђак јунак

Доносимо причу о храбром Аци Милошевићу и ратном пријатељству са пуковником Хофманом

Пише: Др В. КНЕЖЕВИЋ

 

 

Брза пропаст југословенске војске у априлу 1941. године резултирала је великим бројем заробљеника, углавном Срба. Све остале нације имале су ту предност да по заробљавању од Немаца, Бугара или Италијана буду пуштене кући.

У немачким логорима убрзо је поведена пропагандна акција „ко хоће да се изјасни као поданик Рајха“, па да буде враћен кући?

Занимљива понуда.

Једна група, углавном младих официра, подофицира и војника прихвата понуду и враћа се кући, нерадо гледани од осталих, јер су сматрани издајницима. Међу њима је био један број људи који се јавио из личних интереса, углавном из „здравствених“ разлога.

Али код већине је била реч о промућурном патриотском прорачуну, јер су, одмах по доласку успоставили везу са „шумцима“.

Тако је са територије пиротског краја до јесени 1941. године дошао већи број официра, међу којима су поручник Благоје Ћирковић, потпоручник Радомир Петровић, капетан Мирко Ћирковић и многи други. Капетан М. Ћирковић је по директиви „из шуме“ организовао људе у граду, углавном повратнике из заробљеништва.

Међутим, убрзо је ухваћен курир са списком чланова организације и распоредом формирања борбених група. Међу ухапшенима нашао се и потпоручник Петровић.

Имао је, међутим, срећу да налети на иследника, Бугарина, члана антифашистичке организације „звенари“ из Софије, који га је упутио како да се брани. Пошто се, наиме, Ћирковић бранио да је наведени списак само „предвиђао“ формацијска места, за која наведени официри уопште нису знали, тако је и рекао, па је пуштен на слободу.

Одмах је упућен на терен, Стару Планину, између Беле Паланке и Пирота, у Другу пиротску бригаду. Било је то 1942. године.

 

ПУЦАЊ НА ПИЈАЦИ

Одред је био бројчано мали, али добро наоружан и стално је имао акције у смислу тзв. „интелигентних саботажа“. Постављане су магнетне мине са сатним механизмом на вагоне транспортних возова, који су ишли према бугарској територији, где би експлодирале, тако да је било нелогично вршити одмазду на српској територији и гонити Србе. Због добре организације на железници, коју је водио др Милан Шијачки, железнички лекар из Ниша, вршене су многе акције. У једној од тих акција, у зиму 1943-44. године, заробљен је поручник Мирко Стефановић, командант Белопаланачке бригаде, при нападу на бугарски транспорт. Том приликом је и рањен.

Посредством везе, као „Недићев официр“, пренет је на лечење у нишку болницу. Неко је то доставио Немцима, и Гестапо је поставио стражу испред његове собе. Фактички, он је био ухапшен.

Одред Друге пиротске бригаде од Штаба корпуса (командант мајор А. Видановић) добија наређење да се поручник Стефановић избави из болнице и у том циљу направи план за акцију. Већ проверени војник за такве акције, гимназијалац Аца Милошевић из Пирота, упућен је на извршење.

Са „стеном“ (енглески аутомат, тзв. пикавац“), у сељачкој торби о рамену и пиштољем у унутрашњем xепу од сељачког гуња, креће гимназијалац, млади војник за Белу Паланку, са задатком да ослободи поручника Стефановића, снабдевен лажним исправама добијеним од Недићевих власти. На улазу у Белу Паланку, био је пијачан дан: много народа, сељака, који су донели намирнице и другу робу на продају.

Постојао је један немачки официр, командант места, који је био познат пљачкаш: сваког пазарног дана пресретао је сељаке, вршио претрес и пљачкао их. Претрес је вршио без неког реда, и од сваког би узео нешто „да наплати“, па дође ред и на наше „сељаче“.

Заустави га Шваба и затражи исправе. Поче и претрес.

Још није стигао руком до Ациног тела, Аца му стави своју леву шаку на груди, да га за тренутак задржи, десном извади из гуња пиштољ и не пазећи на свој длан, опали кроз длан у груди немачког официра, што изазва његову тренутну смрт. Рањен у руку, брзо се измеша се сељацима, умаче из града пре него је тај део града блокиран. Тако рањен, дошао је у одред, на Суву Планину, где је лечен и излечен.

Поручник Стефановић је касније ослобођен од стране Чегарског корпуса, којим је командовао способни и храбри капетан Мирко Ћирковић.

 

ИЗЛЕТ У СОФИЈУ

Недићеве власти су, једва, спречиле одмазду од стране Немаца, јер су тврдили да је погинули официр био познат као пљачкаш, што су знали и сами Немци, и да је то случајан обрачун са неким сељаком, шверцером, кога је официр раније преварио и опљачкао га.

Тврђено је да није била у питању никаква акција „из шуме“. Тако је ствар „легла“, и одмазде није било.

Међутим, тек што је младић прездравио, из штаба корпуса и од енглеске мисије дође захтев да се пријаве обавештајни подаци о војним утврђењима и посадама на железничкој линији Ниш-Пирот-Софија.

Задатак је опет поверен Аци. Снабдевен, као и у претходној акцији, сељачким оделом, добио је од Енглеза и фото-апарат да би фотографисао неке објекте. Крене Аца пешице пругом и када је скоро дошао до Софије, са довољно обављеним задатком, буде ухваћен од стране неке бугарске страже, и спроведен у Софију, у њихов Генералштаб.

Пре тога није честито ни претресен, па чак ни добро чуван. Очито им није био довољно сумњив. Бугарски полицајац га је у Софији, чак, оставио да седи у ходнику и дуго се није враћао из собе у коју је ушао да пријави случај. Аца је ту седео, и страховао. Ни на крај памети му није падало да употреби оружје, које му није било одузето. Тако размишљајући, он се ипак одлучи да крене ка излазу – па шта буде. Изашао је без икаквог проблема, чак га ни стражар на улазу није зауставио!

Дошао је здрав и читав у одред са снимцима и оружјем, што је све, а нарочито Енглезе, јако обрадовало.

 

ПРИЧА О ПИЛОТУ

С јесени 1944. године на Старој Планини појављују се комунистички одреди. У једном мањем окршају са њима, храбри војник Аца Милошевић гине, погођен у десну слепоочницу. Остао је на месту мртав, поред свог команданта потпоручника Радише Петровића. Сахрањен је уз војне почасти, у селу Шљивовик, на сеоском гробљу.

Крај рата донео је и нове муке за српски народ. Савезнички авиони који су свкакодневно прелетали нашу територију уливали су наду у скоро ослобођење. Горели су Плоешти у Румунији, видео се пламен на небу од запаљених нафтоносних поља, Софија је била преорана од бомби (бугарски војници су говорили да по Софији може „картофи“ – кромпир – да се сади).

По повратку су често избацивали празну бурад од бензина и друге отпатке којима смо се радовали, ни сами не знајући због чега. Немачка противартиљерија је била добро организована у Нишу, руднику Мачкатица код Сурдулице и у другим местима Србије, а и на територији Бугарске и Румуније. Било је доста погођених авиона који су падали на нашу територију, а пилоти су се спасавали искакањем.

Будући да је апсолутни господар села и брда био ЈВуО – покрет Драже Михаиловића, пилоти су били спасавани од стране четника, а касније пребацивани у Западну Србију одакле су са импровизованих аеродрома пребацивани у италијански град Бари, Фођу и друга места. Пребачено је око 700 пилота.

Другог септембра 1944. године из погођеног авиона искочио је и при паду се повредио потпуковник Вилијем Хофман из Орегона, задобивши опекотине. Његов колега, који је искочио из другог авиона („двотрупца“, како их је звао народ) није имао среће и погинуо је, јер је авион био захваћен пламеном. Са авиона којим је пилотирао Хофман скинут је митраљез, који је, касније, коришћен у борбама. Изгорели пилот, чије се име не зна, сахрањен је у Новом Селу код Беле Паланке, где се несрећа и десила: они су митраљирали немачки транспортни воз, Немци су узвратили ватром и погодили авионе.

Хофман је прихваћен, лечен и излечен. Ишао је са четницима, делећи њихову судбину, обучен као и они у сељачко одело. Због појаве комуниста, борбе су бивале све чешће, и постојала је опасност да заробе и убију Хофмана, како би касније, за то код савезника оптужили четнике.

Капетан Душан Петровић, командант корпуса, знајући за то, одлучи се на нешто несвакидашње: напише писмо партизанском команданту, који је оперисао на том терену, у којем га обавештава да се код четника налази амерички пилот. Пошто је у немогућности да га пребаци у Врховну команду, захтева да га партизани преузму и спроведу даље, ради евакуације. Писмо је упутио преко сељака, заједно са пилотом.

По завршетку рата, Петровић се крио, око пет месеци, у својој кући у Пироту, и напокон се предао Озни. Осуђен је на временску казну, коју је издржао у Нишу.

Касније, успоставио је писмену везу са, сада већ пуковником Хофманом, који данас редовно пише свом спасиоцу. Хофман је један од великог броја спашених пилота који упорно раде на идеји да се испред Беле куће у Вашингтону подигне споменик Дражи Михаиловићу.

 

(Број 206, 26. август 1997)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *