Дневна штампа

Дневна штампа

ШУТ ПОБЕЂУЈЕ РОГАТОГ

Крај прошле и почетак ове године тржиште информација обележила је експанзија независне дневне штампе. Како је режим изгубио још једну битку?

Пише: Милослав САМАРЏИЋ

 

Ослобађање од комунистичког туторства у редакцији „Наше борбе“, славило се са сликом комунистичког диктатора Тита на зиду. Зашто?

 

„Политика“ јесте најстарији лист, али зато што су комунисти 1944. године угасили сву слободну штампу, похапсили и ликвидирали многе новинаре

 

Власник „Дневног телеграфа“, Славко Ћурувија, у интервјуу новосадском „Свету“ изјавио је да се пре новинарства окушао у тајној полицији

 

Најзначајнији медијски догађај прошле године свакако је појава неколико високотиражних невладиних дневних листова. Утолико пре, јер су прегурали и прво тромесечје ове године, па су остала неостварена злурада очекивања да ће, пре свега „Блиц“ и „Демократија“, престати да излазе са окончањем масовног грађанског и студентског протеста.

Периодични невладини листови појавили су се још поткрај прошле деценије, међутим, дневна штампа је нешто сасвим друго. Њен утицај је неупоредиво већи. Ако један двонедељник и један дневник имају исти тираж, потоњи је ипак у знатној предности по читаности, и то тачно 14 пута. Брзина реаговања у саопштавању информација, а нарочито у парирању режимским дезинформацијама, не могу се ни поредити.

 

„НАША БОРБА“

Први невладин дневни лист на подручју СР Југославије била је „Борба“, која ће потом постати „Наша борба“. Али, истрзање овог листа из руку режима Слободана Милошевића не може се славити као победа слободе штампе. С једне стране, реч је о „Борбиној“ традицији, а с друге о чињеници да приликом иступања из институција комунистичког друштва у овом листу не само што није промењен састав редакције, већ је и концепција у основи остала иста.

„Борба“ је покренута 1923. године у Загребу, као гласило југословенских комуниста. Пре и за време Другог светског рата излази повремено, а од 1945. године постаје централни комунистички дневни лист. Био је то билтен који је објављивао говоре и саопштења водећих комуниста, у прво време без скраћивања. Са уставним променама којима су хрватски и словеначки комунисти спремили терен за отцепљење својих република, као централно савезно гласило „Борба“ постепено губи значај за рачун републичких дневних листова. Истовремено, са ортодоксном концепцијом, она губи битку и против тзв. лаких дневника, који су у међувремену оснивани. Осамдесетих година „Борба“ се у Крагујевцу продавала у свега четири примерка, и то на киоску испред Општине, као обавезно штиво за локалне функционере. Изузетно, тираж је растао у сезони младог поврћа, на киоску поред пијаце, јер су огромни „Борбини“ листови били погодни као амбалажа. (Потписнику ових редова о томе је причао тадашњи „Борбин“ дописник из Крагујевца.)

Када је 1989. године савезна управа добила на значају преко свог премијера Анте Марковића, то се одразило и на једини југословенски дневни лист. Друге новине писале су о огромним свотама новца које је Марковић улагао у „Борбу“, али одговарајући тиражни ефекат је ипак изостао. Марковићевим падом и разбијањем државе, „Борба“ запада у нову финансијску кризу, коју решава капитал заинтересованих западних сила, пре свега САД-а. Услов је био у спровођењу политике тзв. Новог светског поретка на информативном плану, што је у пракси значило да „Борба“ само треба да настави по старом. Отуда парадокс да се ослобађање од комунистичког туторства у редакцији славило са сликом комунистичког диктатора Тита на зиду. Јер, још су остала отворена питања због којих је Запад подржао борбу југословенских комуниста за власт у Другом светском рату. Преузимањем „Борбе“, Нови поредак је наставио да користи комунизам у туђој кући, а за своје потребе. На прослави седамдесете годишњице „Борбе“, 1993. године, којој је између осталих присуствовао и амерички амбасадор Ворен Цимерман, свима су била пуна уста демократије. Нико није примећивао чињеницу да је, уистину, реч о прослави дуговечности комунизма на овим просторима.

Милошевићев режим покушао је да угуши „Борбу“, али је устукнуо пред претњама њених моћних заштитника и финансијера. Једино се успело у протеривању редакције из зграде на Тргу Николе Пашића у центру Београда. У тој редакцији наставила је да излази класична „Борба“, у новом саставу, док је стара редакција узела име „Наша борба“. Остала је у сећању полемика између две „Борбе“ о власништву над пословним простором: и једни и други тврдили су да је палата на Тргу Николе Пашића њихова. То је, међутим, зграда породице Милана Стојадиновића, чији наследници данас живе делом у Аргентини, делом у Београду. Направљена је улагањима богате Стојадиновићеве супруге, Гркиње немачког порекла, као стамбена зграда, штампарија и редакција листа „Време“. Комунисти су је запленили и још је нису вратили. Током полемике две „Борбе“ донет је закон о повраћају отете имовине, али се још увек не поштује.

На овим просторима већ је постојао један лист са именом „Наша борба“, који је такође био близак актуелном Новом поретку. Реч је о гласилу профашистичког покрета „Збор“ за време Другог светског рата. Истоветност у називима и везама са моћним силама можда не би била вредна помена да нема још једне чињенице. „Наша борба“ данас, као и она некада, излази пола на латиници, пола на ћирилици. У оба случаја реч је о формалном исказивању привржености југословенској идеологији.

Концепција „Наша борба“ веома је једноставна и своди се на праћење политике Новог светског поретка, посебно Вашингтона, према Србима. Конкретно, по питању Босне „Наша борба“ навија за муслимане, у Хрватској и Крајини за Хрвате, на Косову за Шиптаре, у Војводини за Мађаре, Санџаку за муслимане, итд. Укратко: увек против Срба.

Специјалитет „Наше борбе“ је играње на карту расцепа између Србије и Црне Горе, очито зато што је то жеља Вашингтона. Тема је нарочито експлоатисана приликом мартовске посете Мила Ђукановића главном граду Сједињених Држава. У интервјуу тамошњем дописнику „Наше борбе“, Ђукановић је нашироко образлагао мере које ће Црна Гора увести ради „заштите“ од Србије. Читаоцима овог листа могло је изгледати да је црногорска сецесија готова ствар. Истог дана, међутим, „Блиц“ је на насловној страни најавио почетак краја Ђукановићеве каријере, сугеришући потпуно други закључак од оног из „Наше борбе“. Наредне седмице испоставило се да је писање „Блица“ ближе истини.

У унутрашњој политици омиљене теме „Наше борбе“ су оне попут „српског фашизма“, критике Српске православне цркве и националних странака. На мети је не само радикални Шешељ, већ и Коштуница, па и Ђинђић, чим изјави нешто што се може подвести под национализам. Од свих опозиционих лидера, „Наша борба“ је (тада још увек под именом „Борба“) најоштрије дочекала политички наступ Вука Драшковића. Чланак о његовој промоцији на Божић 1990. године објављен је под насловом „Вучја јама у Новој Пазови“. Драшковић је у „Нашој борби“ третиран као фашиста, све док није окренуо ћурак.

Тираж овог листа је увек био мали. У полемикама, „Политика“ је својевремено писала да је већа њена ремитенда него штампани тираж „Наше борбе“, што је вероватно тачно. Разлог томе је висока цена листа од три динара, неприступачан начин уређивања, као и сама концепција. Јер, тешко је изводљиво да се један лист који мање-више отворено пише против једног народа, добро прода на тржишту тог истог народа. Штампани тираж „Наше борбе“ расте у појединим случајевима, када је Новом светском поретку потребна појачана пропаганда против Срба. Примера ради, то се десило уочи референдума о Венс-Овеновом плану у Републици Српској. Најмање 30.000 примерака „Наше борбе“ послато је преко Дрине, али, ипак, без успеха.

 

„ДНЕВНИ ТЕЛЕГРАФ“

Други невладин дневни лист је „Дневни телеграф“. Појавио се пре нешто више од годину дана, поделом недељника „Телеграф“ на „Недељни телеграф“ и „Дневни телеграф“. „Телеграф“ је у то време био најтиражнији недељни лист. Помињале су се бројке од 40.000, 50.000 па чак и 80.000 продатих примерака, што су, имајући у виду стандард становништва, фантастичне цифре.

Био је то типичан изданак жуте штампе. Текстови су без скрупула најављивани као „сензационалне“, „скандалозне“, па и „морбидне“ теме. Кажу да је један амерички новински магнат изјавио: „Ако хоћеш да продаш новине данас, пиши шта хоћеш. Али ако хоћеш да продаш новине и сутра, пиши само истину“. „Телеграф“ је представљао један од многобројних доказа да тај магнат није био у праву.

Власник и главни уредник „Дневног телеграфа“, Славко Ћурувија, у интервјуу новосадском „Свету“ изјавио је да се пре новинарства окушао у тајној полицији, тј. у Служби државне безбедности. Радио је на пословима прислушкивања телефона „сумњивим“ појединцима, међу осталима и Добрици Ћосићу. То му није одговарало, па је преко неке везе у врху комунистичке олигархије прешао у новинарство. Догурао је до уредничког места у „Борби“, док још није добила атрибут „наша“.

Ћурувија каже да се редовно састаје са Мирјаном Марковић, али и са лидерима опозиције. То би се на први поглед могло закључити и по концепцији „Дневног телеграфа“. Рекло би се: није ни тамо, ни овамо. Другим речима, ако је то тачно, ово би био једини неопредељени дневни лист. Утисак је, међутим, да се „Дневни телеграф“ само представља као непристрасни судија, али да је ипак наклоњенији режиму. Ово мање због тога што је кредит за покретање „Телеграфа“ дала ЈИК банка, и што је „Дневни телеграф“ једини дневни лист који „Политика“ није протерала из своје продајне мреже, најмоћније у земљи (разуме се, једини изузев „Политикиних“ издања). Реч је, пре свега, о чињеници да на страницама овог листа ни изблиза нема онакве критике комунистичког режима као, примера ради, у „Блицу“ или „Демократији“.

„Дневни телеграф“ је од свог претходника задржао сензационализам по сваку цену. Примера ради, у броју од 30. марта „тема дана“ је објављена под следећим насловом: „Радикал у Обреновцу натерао СПО у коалицију са СПС и ЈУЛ“. Већ сутрадан, „шеф обреновачког СПО-а демантује најаву коалиције ове странке са СПС-ом и ЈУЛ-ом, али за ДТ каже…“ Ово је био наднаслов, а следи крупан наслов: „Нећемо са левима, осим са добронамерним и стручним. Коалицију подмећу политичке проститутке, као Филимоновић“.

Реч је, дакле, о типичном концепту жуте штампе. СПО у Обреновцу вероватно није ни помишљао на коалицију са владајућим странкама, али важно је да то звучи примамљиво, односно да се тог дана прода лист. Озбиљне новине би пре објављивања саслушале и другу страну, међутим, пошто је извесно да би Филимоновић које се помиње одмах био демантован, „Дневни телеграф“ не би могао да стави потребан наслов. Овако је ни из чега добио сензацију за два дана. Додуше, сензација је измишљена, али очито да је то небитно.

 

„БЛИЦ“

Тек трећи независни дневник, „Блиц“, донео је праву револуцију на тржишту дневне штампе. Већ неколико дана по изласку првог броја, 16. септембра 1996. године, постало је јасно да је још један полувековни комунистички монопол озбиљно уздрман.

Прво изненађење за конкуренцију, а радост за читаоце, изазвала је цена листа од само једног динара, док се остала дневна штампа продавала по два, односно три динара. Навикла на монополске цене дневне штампе, јавност је испрва помислила да овај феномен неће дуго потрајати. Причало се да је један богати Аустријанац уложио доста новца у „Блиц“, и да ће лист излазити док се те паре не потроше. Друга струја „добро упућених“ тврдила је да је ту реч о прању новца, што је „Политика“, суочена са озбиљним падом тиража, неколико месеци касније користила у кампањи против „Блица“. Међутим, реч је само о томе да се трошкови издавања дневног листа заиста покривају са ценом од једног динара. Највећа трошковна ставка, папир, кошта око четири динара по килограму, то јест 20 пара по једном примерку листа. Пошто је „Блиц“ високотиражан, ефикасно организован и пун реклама, ето лепе зараде и са малом ценом. Појавом „Блица“ режимска дневна штампа престала је да оптужује једину домаћу фабрику новинске хартије, сремскомитровачки „Матроз“, за своја неумерена поскупљења. Читаоци те штампе вероватно никада нису ни сазнали да се милионски дугови „Матрозу“ од стране „Политике“, „Вечерњих новости“ и осталих комунистичких перјаница с времена на време отписују. Другим речима, да је режимска штампа бесплатно добила хиљаде тона новинског папира…

Почетни тираж „Блица“ од 50.000 примерака за нешто више од два месеца премашио је, у садашњим условима недостижних, 200.000 копија. То је био знак да режим покрене акцију гашења овог листа. У два дана услуге „Блицу“ отказали су „Борбина“ штампарија, продајна мрежа и транспорт. Како ефикасну мрежу продаје и дистрибуције има још само „Политика“, „Блиц“ је морао да се преоријентише на колпортере и малобројне приватне киоске, али изгледа да је поново успео да се врати до тиража од 200.000 примерака.

Притисак из „Борбине“ куће пратиле су претње, формално сувласнику а уистину власнику листа, аустријском држављанину Петеру Келбелу. Ненавикнут на домаће прилике, он се уплашио и објавио један понижавајући уводник. После тога, више бројева „Блица“ било је цензурисано. Међутим, лист се брзо вратио на стару стазу, чему је много допринела слободарска атмосфера на улицама Београда. Баш тих дана масовне грађанске и студентске демонстрације почеле су да исписују нове странице српске историје…

Што се дотичног Аустријанца тиче, ми не знамо да ли су његове намере пословне или политичке, попут Сорошевих. Садржај листа за сада упућује на прву претпоставку, тј. на бизнис. Доказ томе је управо висок тираж. Ни један лист финансиран Сорошевим капиталом, од дневне „Наше борбе“ до тједника „Време“, никада није успео да постигне завидан тираж: тржиште је сурово пресудило мешању политике где јој није место.

Мада умерено, „Блиц“ је у одлучујућим тренуцима подржао антикомунистичку побуну у Србији. Запажамо и извесну афирмацију православља, незамисливу за Сорошева издања. Црта коју „Блиц“ није прешао је истина о Другом светском рату и посебно генералу Дражи Михаиловићу. Та тема се прећуткује, по нашој процени, више због главног уредника Момчила Вукотића, који је пекао занат у црвеној „Борби“, него због Аустријанца. Вероватно из сличних разлога „Блиц“ излази на латиници уместо на ћирилици. Управо латинично писмо је највећа мана „Блица“.

 

„ДЕМОКРАТИЈА“

За време кризе и периода цензуре у „Блицу“, група уредника и новинара је протестно напустила овај лист. После неколико дана покренут је нови дневник, под именом „Демократија“. Име је преузето од некадашњег гласила Демократске странке, која је у свему изашла у сусрет малобројној екипи, рачунајући и позајмицу нешто новца за почетак. Фебруара ове године „Демократија“ се конституише као засебно предузеће, чији су власници поменути уредници и новинари. У наредном месецу десила се још једна промена: почетну латиницу лист је заменио ћирилицом. Корак у данашње време редак и заслужан хвале. Јер, излажење српских новина на хрватском писму, заиста се ничим не може бранити.

„Демократија“ има исту цену и сличну концепцију као „Блиц“, али заостаје у тиражу. Овоме је допринео почетни капитал, који је у случају „Блица“ био далеко већи. Зато је, с једне стране, продаја „Блица“ организованија, а с друге, он има више новинара, па и информација. Предност „Демократије“ у односу на „Блиц“ је у већој отворености, тј. највећој коју је један дневни лист имао од 1945. године. Предност је и у духовитости, коју је неколико уредника понело са собом из негдашње омладинске штампе.

У поређењу са „Нашом борбом“, „Демократија“ је доследнија у критици комунистичког поретка. Примера ради, и „Наша борба“ критикује Слободана Милошевића, али дешава се да од те критике одустане када то траже газде из Новог светског поретка. Јер, познато је, када може да се употреби у антисрпској политици, Милошевић за тзв. међународну заједницу постаје позитивна личност. Пре, а неко време и после новембарских избора прошле године, Запад је дао подршку Милошевићу, што је „Наша борба“ описивала на следећи начин: „У овом тренутку Слободан Милошевић је најприхватљивија личност и гаранција у реализацији Дејтонског споразума. Председник Србије, вођен својом мирољубивом политиком, пристаје на све, а зашто би се сада међународна заједница упуштала у некакве авантуре да подржава и форсира неприлагођену опозицију и тако квари себи и рачун и расположење. Овако нешто у „Демократији“ се не може прочитати.

Критичан тенутак за „Демократију“, а у нешто мањој мери и за „Блиц“, наступио је са престанком уличних демонстрација, које су нудиле највеће тржиште за независну дневну штампу. Тиражи су нагло опали, али тај пад ипак није прешао критичну црту.

 

„ПОЛИТИКА“

Носећи стуб комунистичке пропаганде у штампи, не само дневној, чини „Политика“. Зову је „Црна политика“, и то име јој лепо пристаје.

Први број „Политике“ изашао је 25. јануара 1904. године, што је безброј пута рабљено у саморекламирању о „најстаријем листу на Балкану“. Разуме се, никада није речено зашто је „Политика“ најстарија, а „Борба“ одмах иза ње: зато што су комунисти 1944. године угасили сву слободну штампу, похапсили и ликвидирали многе новинаре. Оставили су само своја гласила. Зато је „Политикино“ позивање на године у најмању руку неумесно, а на известан начин и нетачно. Наиме, лист који најдуже излази у континуитету су „Новине сербске“, покренуте у Бечу 1814. године. У међувремену је променио више имена, а сада је то ништа друго до „Службени лист“.

Друга омиљена „Политикина“ парола је она о „најугледнијем листу“.

Критичари, пак, обичавају да кажу: „Овај некада угледан дневни лист…“

Да, али када?

Очито није угледан сада када је билтен Милошевића и његове супруге. Али није могуће говорити о некаквом угледу ни у времену диктатора Тита, нарочито с почетка његове власти, када је „Политика“ доносила спискове стрељаних грађана.

У предратном добу, до 1936. године, „Политика“ је била један мали и небитан лист прокомунистичке оријентације. Излазила је на четири до шест страна, на мањем формату, без других издања, без дописника из иностранства и бројне редакције. Тада Совјетски Савез у „Политику“ улаже огромне своте новца: купује се нова ротација и прелази на садашњи формат, повећава број страна и покрећу пратећа издања (међу којима и „Политикин забавник“). „Политика“ отвара низ дописништава у иностранству, док њена београдска редакција постаје стециште многих касније истакнутих комуниста. Ту су Ђилас, Дедијер, Иво Лола Рибар, Оскар Давичо, Ото Бихаљи, Александар Вучо, Радован Зоговић…

Једна од карактеристика преузетих из тога доба су високе плате: треба много пара да се купи образ толиким људима. Било би погрешно рећи: новинарима. Ступањем на дужност у ову кућу комунистичке пропаганде, новинари постају „друштвено политички радници у области јавног информисања“.

Компанија „Политика“ има најбоље опремљену штампарију и најмоћнију мрежу дистрибуције и продаје штампе. У року од неколико сати њена издања стижу на око 1.600 киоска постављених на најударнијим местима, у свим градовима. Али, не вреди. „Аргумент“ наводи изјаву главног и одговорног уредника „Експрес политике“, да се од 100.000 штампаних примерака „Политика“ прода у свега 46.000 примерака. Може се само замислити какав би био тираж „Политике“ да излази у условима у којима излазе „Блиц“ и „Демократија“, и обрнуто.

Опозиција је више пута покушавала да сруши „Црну политику“, увек без успеха. Попут Телевизије Београд, овај лист ће сигурно остати исти до краја владавине брачног пара Милошевић-Марковић.

 

„ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“

„Вечерње новости“ су основане 1953. године ради ширења комунистичке пропаганде у слабије образованим слојевима становништва. Дневници попут „Борбе“ и „Политике“ били су препуни дугих текстова, као што су говори „великог вође“ и саопштења којекаквих комитета, па отуда неприступачни извесном делу нације. Неко је уочио тај пропагандни хендикеп, и решење је нађено у следећој формули: жељену поруку треба саопштити крупним и бомбастим насловима, а читав пакет порука листањем новине у трајању од неколико минута. Брзо, кратко, јасно…

У она времена, уредници и важнији дописници овог листа такође су сматрани „друштвено-политичким радницима“. Будући одреда чланови Комунистичке партије, будно су мотрили на појаве које одступају од „друже Тито“ пута. Те појаве су критиковане и у „озбиљним“ новинама, али у „Вечерњим новостима“ увек оштрије и прљавије. Исте релације задржане су и данас, само што је Титово место заменио Милошевић.

„Вечерње новости“, као и друга гласила владајуће странке, стале су на страну режима током великог грађанског и студентског протеста. У броју од 30. марта, примера ради, и даље се користи термин „такозвани студентски протест“. Лист одржава стару пропагандну тезу о иностраној завери која функционише преко опозиције, студената и других антикомунистичких групација, одреда плаћеничких. Срећом, ту је мудро комунистичко „руководство“…

Један од примера манипулације показао се приликом сукоба у црногорском врху. „Вечерње новости“ подржале су Момира Булатовића, с образложењем да се он залаже за „јединство“, односно „југо-опцију“. Булатовићу супротстављена, опција председника владе Мила Ђукановића, оспоравала је „југо-опцију“ због тога што владајући брачни пар одбија напуштање комунистичког привредног модела за рачун приватне својине. У супротном, ако им је веровати, Ђукановић и његове присталице немају ништа против савеза са Србијом. Тако нешто, међутим, у „Вечерњим новостима“ није се могло прочитати. Читаоцу овог листа остаје непознато зашто су се Булатовић и Ђукановић спорили.

Упоредиво са „Вечерњим новостима“ је писање „Наше борбе“ о црногорском случају. Принцип је исти, само су позиције супротне, „Вечерње новости“ се заклињу у „југо-опцију“, не помињући приватизацију, са очигледним несимпатијама за „југо-опцију“. „Вечерње новости“ објављују Булатовићев говор, али не и Ђукановићеву верзију. Обрнуто, „Наша борба“ преноси изјаве Мила Ђукановића и његових људи. Булатовића помиње симболично, таман колико „Вечерње новости“ Ђукановића.

„Вечерње новости“ још увек користе слоган „дневни лист са највећим тиражом у СРЈ“. Свакодневно се наводе јучерашњи тиражи листа: 360.564, 358.309, 298.408… Тзв. добро обавештени кругови тврде да је, да би се дошло до ових цифара, пуно тога морало да се сабира и множи.

 

„ЕКСПРЕС ПОЛИТИКА“

За „Експрес политику“, још једно издање „Политикине“ куће, у принципу се може рећи исто што и за „Вечерње новости“. Оно што је „Експрес“ у односу на „Политику“, то су „Новости“ у односу на „Борбу“. Највећа разлика је у тиражима. „Новости“ су убедљиво претекле „Борбу“, али је „Експрес“, мада приступачније уређиван, увек остајао иза „Политике“. Према већ цитираном Милету Кордићу, садашњи тираж „Експреса“ је око 30.000 продатих примерака.

 

ПРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

У броју од 20. новембра 1987. године, „Погледи“ су објавили анализу три тада најчитанија дневна листа у Србији: „Вечерњих новости“, „Експрес политике“ и „Политике“. Анализирати унутар-политичке рубрике у оно време није било сврхе: постојала је само једна партија и сви новинари су је хвалили. Спољнополитичке рубрике биле су интересантније јер су комунистички „мислиоци“ делили свет на три дела: трули Запад, социјалистички Исток и несврстане земље. Тако чланци о светским збивањима нису били монолитни попут оних о унутрашњој политици.

У даљем тексту следи анализа спољнополитичких рубрика наведених листова, у периоду од 29. отобра до 4. новембра 1987. године.

Све текстове објављене у том периоду делимо у три групе. У првој су они који наводе читаоца на позитиван закључак о некој земљи, у другој су написи о разним сукобима, кризама и невољама, дакле, који носе негативан предзнак; трећи су неутрални, тј. на основу њих читалац не може да донесе ни повољан ни неповољан суд о датој земљи.

За речених седам дана три листа су, изузимајући спортске и ТВ рубрике, објавила укупно 390 прилога о иностранству, и то: „Новости“ 80, „Експрес“ 140, „Политика“ 170 (бројке су заокружене). По њима, светом влада блага превласт доброг над злом (176 „позитивних“ према 164 „негативна“ прилога, плус 48 неутралних).

Сада ћемо погледати колико у појединим деловима света има „добра“ и „зла“. Поделићемо земљину куглу на три дела. У првом су капиталистичке земље Западне Европе, САД, Канада, Јапан, Аустралија и Турска. У другом су европске земље тзв. реалног социјализма, као и Куба и Кина, а у трећем све остале. Огромна већина њих припада Покрету несврстаних.

Најчешћа мета дописника три листа биле су земље прве групе са 144 написа, следе социјалистичке земље са 120 и остале са 118. У подели позитивних, негативних и неутралних предзнака, ствари стоји овако: убедљиво најгоре пролази „трули капитализам“ у коме зло побеђује добро са чак два на према један (81:41:22), утешно друго место припада Трећем свету (61:46:11), а једино у земљама друге групе добро има превласт над злом, и то четвороструку (83:22:15).

У сва три листа социјалистичке земље имају убедљиво више позитивних него негативних и неутралних поена. Међутим, капиталистичке се не котирају код свих подједнако. Најбоље пролазе у „Политици“ са 29 минуса и чак 22 плуса (неутралних је 13). По „Експресу“, на Западу је дупло више лоших него добрих ствари (29:14:9), а према „Новостима“ скоро петоструко више, и то без неутралних (23:5:0)! Веровали или не, у „Политици“ се првих пет од посматраних седам дана Запад котирао убедљиво позитивно, са 22 текста са повољним закључком према свега 10 са неповољним и 12 неутралних. Обрт је био потпун за свега два дана. Мора да су сменили неког уредника!

Пре коментара, погледаћемо како је која група земаља зарађивали поене. Капиталистичке земље су доста минуса добиле због пада Дау Џонсоновог индекса на њујоршкој берзи и могуће рецесије (та тема је, да откријемо тајну, „поправила“ „Политику“ за она два дана, иначе би Запад имао више плусева него минуса). Ту су, затим, демонстрације студената у Грчкој, скуп у америчком Конгресу о „тлачењу“ Албанаца у Југославији, блаћење Југославије на шведској телевизији (усташа Барешић), подметнута бомба у Везелу (СРН), француски цариници хапсе пет припадника групе ИРА и заплењују 150 тона оружја и експлозива, „болести доброг живота“, белгијски министар нас назива варварима, двадесет полицајаца повређено у сукобима на сахрани двојице припадника забрањене Ирске републиканске армије, „Немачка у шоку“ због два убијена и више рањених полицајаца, „да ли је на помолу ‘ирангејт’ на француски начин“, Вајнбергер се спрема да поднесе оставку због незадовољства у нагодбама са Совјетским Савезом о контроли наоружања…

Велики број плусева Запад вуче на америчко-руске преговоре око разоружања, бројна техничка чуда (трећа генерација робота) у Јапану, у Западној Европи се спрема градња воза „ТГВ север“ који ће брзином од 300 километара на сат превозити годишње 40 милиона путника, и сл, а нешто мање на успехе у економији (животни стандард Британаца порастао за 60 одсто током задњих 20 година) и феномен ЕЕЗ.

За разлику од таквих конкретних ствари, поред совјетских преговора о разоружању, социјалистичке земље највише позитивних поена добијају на прославе (70 година Октобарске револуције), конгресе (Кина), опредељења („генерал Јарузелски нагласио да је самоуправљање у Пољској млада институција, пред којом се отварају велике могућности“), посете (Мојсов на Куби). Оно мало негативних углавном су донели Румуни крадући ђердапску струју, пијани Руси и Бугари малтретирањем путника на граничним прелазима. Минуса друге врсте готово да није ни било!

У основи, три листа одржавају стари закључак о кризи, пропасти, труљењу капитализма, о вечној афирмацији социјализма у свету. Стварно стање је ипак мало другачије…

 

(14. АПРИЛ 1997)

19 мишљења на „Дневна штампа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *