Досије СДБ (2)

Досије СДБ (2)

Ко је радио за комунисте?

У Крагујевцу има један лист који је основао Стаљин, наставио Тито, а преузео Сорош, и у коме, гле чуда, седе главни Удбаши

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Ко је цинкарио за комунисте?

Одговор на ово питање, међу осталима, тражио је и крагујевачки новинар Ђорђе Савић, и то читавих 15 година. Када је недавно отишао у Службу државне безбедности и прочитао свој досије, видео је да је сво време био у заблуди.

Наиме, до читања досијеа чврсто је веровао да га је цинкарио – потписник ових редова. То не само што је причао на све стране, него је, својевремено, написао и у новинама.

 

“ПОГЛЕДИ“ НА ЛОМАЧИ

Али, да кренемо редом.

Прво питање гласи: зашто је СДБ уопште пратио Ђорђа Савића? Најтачније је оно што он сам каже – низашто. Као и многе друге.

Као студент, пре скоро 20 година, Ђорђе Савић је у Београду натрчао на такозвани Слободни универзитет. Била је то група дисидената окупљена око Милована Ђиласа и Владе Мијановића (један од вођа студентских демонстрација из 1968. године). Млади студент Савић ту није ни могао да дође до изражаја, али то СДБ-у није било од значаја, па му отвара досије.

Године 1986, наш јунак постаје београдски дописник “Погледа“, који су тада били лист студената крагујевачког Универзитета. Уредник рубрике “Универзитет“ био сам ја. Ђорђа Савића нисам познавао. Први пут сам га видео тек неколико година касније.

У то доба комунизам је још био веома чврст и новине су често забрањиване. “Погледи“ су забрањени и спаљени јуна 1986. године, због два чланка и једног стрипа. Аутор једног од ова два чланка био је Ђорђе Савић. Комунистичка штампа брзо је организовала конкурс на тему: ко ће више да оцрни наш лист? Партијски форуми били су решени да укину “Погледе“. Са групом својих другова студената борио сам се да спасем лист. Пронашли смо следећу формулу: слажемо се (као) да су студенти незрели да воде лист, али штета је да читав Универзитет буде кажњен гашењем новина; према томе, нека сада главни и одговорни уредник буде један професор, који ће спутавати непромишљеност студената, ако се, наравно, нешто слично у будућности понови…

И упалило је, мада смо после на једвите јаде пронашли једног професора да се жртвује за нас (др Зоран Поњавић).

Ипак, Ђорђу Савићу је забрањен рад у “Погледима“ (касније, када сам постао главни и одговорни уредник, укинуо сам ту одлуку), а пола редакције је смењено. Не разумевајући моју борбу за спашавање листа и не схватајући како је у оним условима уопште било могуће извести тако нешто, Ђорђе Савић је почео да прича како ја, заправо, радим за комунисте. Шест година касније, 13. јануара 1992, у локалном недељнику “Светлост“ написао је опширан чланак на ту тему, упутивши низ увреда на мој рачун.

Али, време чини своје и кад-тад изађе дело на видело. Ове, 2001. године, Ђорђе Савић је прочитао свој досије и најзад сазнао истину. За СДБ су радили управо људи из недељника “Светлост“, који су му девет година раније објавили чланак против мене. Огорчен, он је сада написао нови чланак и однео га у “Светлост“ (сада: “Независна светлост“). Наравно, они овај нови чланак нису хтели да објаве.

После овога, Ђорђе Савић доноси чланак у “Погледе“. Рекао сам му да ћемо чланак објавити када лист почне да излази (разговарали смо летос). Али, пре него што су се појавили “Погледи“, 1. новембра, Савић је покренуо интернет издање свог листа “Слободна Шумадија“, па је тамо објавио чланак (њњњ.слободна.цом). Додуше, оно што је објавио нешто је другачије од онога што је мени испричао и показао. Извињење је прескочио у оба случаја – као што сам и очекивао. Рекао ми је да је оно што сам му, још када смо се упознали пре десетак година, причао о догађајима из 1986, све било тачно. Дакле, не да га ја нисам цинкарио, него сам га бранио (додуше, њега лично нешто посебно нисам ни бранио; тачна је формулација да сам бранио редакцију, па самим тим и њега). Рекао ми је још да су удбаши били главни и одговорни уредник и прво перо “Светлости“ – Мирослав Јовановић и Љубиша Обрадовић. То је и написао у свом листу.

 

СТАЉИНОВЕ НОВИНЕ У КРАГУЈЕВЦУ

Читаоцима из мало даљих крајева сада дугујем објашњење на тему – зашто се уопште бавим нашим локалним крагујевачким абровима?

Зато што се иза брега ваља један општесрпски феномен, на који итекако треба обратити пажњу. Тај феномен се не крије иза почетног питања – ко је радио за Удбу? – већ иза приче о листу “Светлост“, тј. “Независна светслост“.

Ево приче.

“Светлост“ су основали Стаљинови агенти негде око 1935. године, у оно доба када комунистичка пропаганда у Србији доживљава процват. Њихов највећи успех био је куповина “Политике“ и претварање ове до тада мале и неугледне новине у један од водећих дневних листова у земљи. Комунистичка штампа, рачунајући “Светлост“, “Политику“ и још многе друге листове, финансирана је из Москве на исти начин као што се данас такозвани независни медији финансирају из Вашингтона. Разлике су небитне: прича за малу децу у оно доба звала се “црвена помоћ“, а данас је зову “добри чика Сорош“, “невладине организације“, и сл.

Током Другог светског рата “Светлост“ излази негде на територији “Независне Државе Хрватске“, као гласило једне комунистичке формације у којој је било Крагујевчана. Од завођења комунистичке диктатуре лист поново излази у Крагујевцу. О новинарству је ту тешко могло бити речи. Садржај је чинила огољена пропаганда, као, уосталом, и код готово свих других листова.

По диктаторовој смрти, 1980. године, “Светлост“ најпре пропагира тему “И после Тита – Тито“. После неколико година, по стеченој навици, саучествује у грађењу нових култова: Дража Марковић, Иван Стамболић, Слободан Милошевић, Анте Марковић…

“Погледи“ су забрањени и спаљени у Стамболићево време, 1986. године. Ево шта је тадашњи – и садашњи – главни и одговорни уредник “Светлости“, Мирослав Јовановић, писао о својим младим колегама студентима, у броју од 3. јула те године:

“Ово што се `Погледима` догодило у последњем броју с правом може да носи епитет тешког деликта с очигледним елементима непријатељског деловања и подривања темеља југословенске заједнице. Сва оправдања – `незнање`, `професионално неискуство`, `младост` – остају аргументи без основа. То је, једноставно, црна мрља не само овог листа, него и Универзитета и Крагујевца. Стога је оправдано питање да ли смене са аматерских редакцијских позиција треба да буду и једине казне за групицу момака који су своју `авангардност` преобратили у тоталну супротност – није тешка реч – реакционарност“.

Дакле, Јовановић је отворено тражио да “групица момака“ буде похапшена, и то само због неколико чланака, толико безазлених да је данас тешко уопште и поверовати како је ово мрачно доба постојало, не пре 15 векова, него пре свега 15 година. Узгред буди речено, Јовановићев наслов је гласио “Мрачни `Погледи`“. Име нашег листа често је инспирисало комунисте у том смислу. Сећам се још наслова  “Криви `Погледи`“, затим “`Погледи` мржње“, итд.

Следеће, 1987. године, Иван Стамболић је пао и Мирослав Јовановић почиње да гради култ личности Слободана Милошевића. Јовановићев носећи чланак на ову тему, објављен на првој страни листа, имао је наслов “Да, то је лидер“. Наиме, комунисти из северозападних република оптуживали су Милошевића за лидерство. “Политика“ и други београдски медији смушено су бранили свог “новог Тита“, што се Јовановићу није свидело. Он је дуж целог уводног ступца бранио тезу “лидер, него шта“… Па ипак, иако је мењао “титиће“, старе љубави никада се није одрекао. У броју од 1. октобра 1990. године, дакле када су све карте већ биле на столу, “Погледи“ су објавили анкету “Зашто држите слику ратног злочинца?“ Наш репортер, Сузана Радосављевић, ишао је по канцеларијама државних фирми, постављајући ово питање тамо где је диктаторова слика још увек висила на зиду. Наравно, Тито се и даље налазио у канцеларији главног и одговорног уредника “Светлости“:

“За мене, он још није ратни злочинац. Ко га је осудио? Оно што сам до сада о њему чуо и видео, није довољно да се оквалификује као ратни злочинац… Између осталог, радије бих држао његову слику, него неког од савремених политичких вођа“, рекао је Мирослав Јовановић.

 

СОРОШ МЕЊА СТАЉИНА

Ускоро земљу захвата велика економска криза. По први пут од средине тридесетих година, комунистичке дотације не могу да обезбеде излажење “Светлости“. Тада долазе мешетари из “трулог капитализма“ и “Светлост“ преко ноћи гази своју дотадашњу, шездесетогодишњу, антизападну пропаганду. Лист добија компјутере, папир, скупу штампарију, интернет презентацију и, наравно, кеш. То добијају и многи други дотадашњи комунистички медији, али је, вероватно, само овај лист, иако од тада послује као приватно предузеће, бесплатно задржао државне пословне просторије у центру Крагујевца. Правно гледано, случај је исти као када би, на пример, група лекара заузела два спрата државне болнице за своју приватну болницу. Полиција је, истина, својевремено истерала ове узурпаторе, али брзо су враћени, тврдећи да је победило “независно новинарство“. У Милошевићево доба, све је било могуће.

Међутим, иако већ с првим доларима “Светлост“ постаје “Независна светлост“, до суштинске промене није дошло, нити је, разуме се, могло да дође. Комунисти су остали комунисти.

Заправо, агенти Новог светског поретка ангажују такве управо зато што су комунисти. Од Другог светског рата па до наших дана, Запад међу нама упорно тражи најгоре и њих форсира, свакако са уверењем да ће му најгори служити најбоље. (Наше је мишљење да се употреба овог старог трика на крају враћа као бумеранг, о чему се на Западу, како изгледа, размишља тек сада, после случаја од 11. септемра.)

У новинарству, најтрагикомичнији од свих био је случај “Борбе“. Америчка амбасада, на челу са Вореном Цимерманом, организовала је 1993. године у Београду помпезну прославу 70-тогодишњице овог листа. Свима су била пуна уста демократије. А какве демократије? Америчка администрација никада не би славила јубилеј неког комунистичког листа који излази на територији САД-а. Али, код нас се дохватила управо најстаријег комунистичког листа на Балкану. Уместо да помогне обнову неког од бројних грађанских листова, угашених од стране комуниста, Запад огромним свотама новца покушава да оживи мртваца (“Борба“ је, традиционално, најнечитанији лист у земљи). Порука је била кристално јасна: помагали смо комунистима да победе у грађанском рату, помагали смо им после рата, помоћи ћемо им и сада…

И тако, “Борба“ постаје “Наша борба“, а потпуно иста екипа наставља да ради исти посао. Једино је из заглавља нестао слоган “Пролетери свих земаља – уједините се!“ Основна концепција није се променила још од Стаљинове директиве из 1929. године, а изражавала се кроз две пароле: (1) слаба Србија, јака Југославија и (2) борба против великосрпског национализма. Теме бројева, специјални додаци, округли столови – шта све “Наша борба“ није радила не би ли доказала постојање фашизма међу Србима. Наравно, продаја је и даље била катастрофална, а губици огромни, па је лист после неколико година ипак угашен. Међутим, то у суштини ништа није значило, јер су језгро свих новоформираних београдских дневника, основаних деведесетих година, чинили “кадрови“ из “Борбе“, односно “Наше борбе“. (Поред осталог, треба се замислити и над чињеницом да ДОС, после 5. октобра 2000. године, наставља традицију ових новина, под старим именом, а на рачун грађана.)

Свакако, случајеви “Наше борбе“ и “Независне светлости“ нису усамљени. Напротив, у кратком року преко 50 медија у Србији постаје финансијски зависно од Новог светског поретка. И у највећем броју случајева “независно“ и “демократско“ рухо облачили су дојучерашњи комунистички пропагандисти. Нешто слично дешавало се и са “невладиним организацијама“, чији се број сада већ мери хиљадама.

 

СРПСТВО – ЗАБРАЊЕНА РЕЧ

Шта је карактерисало уређивачку политику “Светлости“ по преласку под западне скуте?

Током сукоба у најзападнијим српским крајевима, они су држали страну Хрватима. У Босни и Херцеговини, навијали су за муслимане. У Старом Расу (они, наравно, користе термин “Санџак“), такође. На Косову и Метохији држали су страну Албанцима. У Војводини аутономашима, итд.

Мада излазе у центру Шумадије, ни по чему се не може видети да су то српске новине. Реч “Српство“ овде је забрањена. А по природи ствари, “Светлост“ је потпуно атеистички лист.

Ниједан комунистички табу није дошао под удар пера новинара “Независне светлости“, чак и када је реч о у Крагујевцу свима знаним темама (на пример, манипулисање бројем стрељаних у Шумарицама, 21. октобра 1941).

Никада критички чланак о комунистичком диктатору Ј. Б. Титу овде није написан, а тако исто ни о последицама његове страховладе.

У време прекодринских ратова, до 1995, овај лист је најбаналније извршавао свој дефетистички задатак. Док су други плаћени новинари то радили перфидније, “Независна светлост“ је из броја у број учествовала у неком свом такмичењу за избор најморбидније насловне стране, иначе потпуно неспојивом са манирима западног новинарства. У једном броју је преко целе прве стране усликан болесни, офуцани пас луталица, у другом грозоморни наркомански шприцеви, у трећем ретардирана особа у ритама док претура по контејнеру, итд. Притом се све време кроз странице листа провлачи метафора о Крагујевцу као “долини глади“, иако сваки члан редакције већ првим погледом низ улицу може видети да је овде један од главних здравствених проблема становништва, заправо, гојазност.

Тако је “Светлост“ доживела ретко виђени апсурд: уочи, током и после Другог светског рата лист је кипео од оптимизма, а у миру и у неупоредиво подношљивијим условима, средином деведесетих, његов заштитни знак био је најцрњи песимизам. У првом случају ваљало је навући народ у борбу за комунизам, у другом случају задатак је био да се одмогне борба српског народа за уклањање последица комунизма.

 

ПРИМЕР “ЧАЧАНСКОГ ГЛАСА“

“Независној светлости“ се не може догодити да објави афирмативни чланак о неком припаднику друге, комунистима супротстављене стране у грађанском рату, као што то, на пример, чини “Чачански глас“ (фељтони о Милутину Јанковићу и Милки Равногорки, итд). Нема говора ни о чланцима о злочинима комуниста, попут, примера ради, фељтона који се сада објављује у лесковачкој “Нашој речи“ (због чега је ово тренутно најтиражнији локални лист у Србији). У “Независној светлости“ нема брижних, домаћинских уредничких коментара на болне актуелне теме, попут косовских избора, као што је то, на пример, уводник у последњем броју краљевачких “Ибарских новости“. У “Независној светлости“ је правило: новинари увек “храбро“ подржавају оно што Нови светски поредак тражи од Срба.

“Независна светлост“ није ни налик сродним локалним новинама у Србији. Једино она има корице у боји, има дупло више страна и дупло више новинара, који примају најмање дупло веће плате од својих колега.

Ево и једног конкретног примера како се те плате одрађују.

Током рата 1999. године крагујевачке војно-цивилне власти направиле су једну изванредну кампању у вези бомбардовања “Заставе“. Камере су најпре снимале раднике како чувају фабрику својим присуством, тј. својим животима. У ствари, неко је добро пазио када ће наићи натовски бомбардери, па је фабрика у то доба била празна и нико није страдао. Међутим, преко 100 унапред спремљених радника одмах је одведено у болницу. Тамо су добро умотани црвеним завојима и онда су доведене стране телевизијске екипе. Сви су добро одиграли своје улоге и представа је у потпуности успела.

Била је то једна мала превара, у инат и против највећих светских превараната. Тајну је знало пола Крагујевца, али тачно се знало ко ће издати.

Нико из старе екипе “Независне светлости“ – која је иста још из оног доба “И после Тита -Тито“ – ипак се није усуђивао да на овај начин уђе у историју. Морале су да се доказују нове снаге. Најпрљавији посао допао је Владимиру Јагличићу, који је до рата био члан редакције управо овог листа. А како су “Погледи“ код комуниста на лошем гласу, то је овај пребег морао да “пере“ биографију.

Наравно да је при томе сам Јагличић најмањи кривац за сопствени морални пад. На пример, ако би једног дана све банке отвориле своје сефове, и отпустиле чуваре, видели бисмо да међу нама има исувише много лопова. Ти новопечени лопови не би били криви за испољавање дотада скрајнуте, тамне стране своје личности. Кривац је онај ко их је намамио.

Разумљиво је што многи нису спремни да раде у листу који често плива против струје и у коме, због тога, плате нису Бог зна какве. (Игром случаја, код нас су сада плате у динар исте као у “Чачанском гласу“.) Додуше, својствено таквом карактеру, Јагличић је увек више тражио, а мање био спреман да тражено одради. И увек је показивао спремност да пређе у неки дотирани комунистички лист, свеједно што би тај прелаз носио изразито негативну моралну конотацију. То му је чак и пошло за руком крајем 1996. године. Све је било сређено око његовог преласка у “Светлост“ – тада су постојале две “Светлости“: Милошевићева је носила ово име, а сорошевска још и придев “независна“ – али комунисти су баш тада изгубили на локалним изборима у Крагујевцу и овај њихов лист је угашен. Тако је Јагличић морао да чека до следеће повољне прилике, док се најзад није докопао дебеле хладовине.

Другим речима, да у Крагујевцу не постоји такав лист, већ новине налик на “Ибарске новости“ или “Чачански глас“, Јагличић би се нашао у сасвим другој средини и на онакво дело не би ни помишљао (као што на то није помишљао ни док је био у “Погледима“). Овако, он се прилагођавао новој средини. После је уследио низ чланака против бивше фирме и њеног уредника. Био је то само наставак серије. До 1992. сакупио сам 26 чланака против “Погледа“ и себе лично, објављених у “Светлости“, а после ми је тај хоби дојадио. (Наравно, ни на један нисам одговорио.)

 

НИ СРПСКИХ ПОЛИТИЧАРА, НИ СРПСКИХ НОВИНАРА

На почетку узимајући паре из Москве, а на крају из Вашингтона, “Светлост“ је, као и многи други слични њој, направила један велики круг, боље рећи вртлог, у чијем се мутном одразу осликава трагична српска судбина у једном дугом, исувише дугом, временском периоду. Већина новинара у Србији – а та већина се не би сложила са термином “српски новинари“ – зависила је и зависи од страног новца. Према томе, они нити су могли, нити могу, да спроводе српску уређивачку политику, која би у први план стављала сопствене националне интересе, као што је то случај, на пример, у западним земљама. У исто време, и водећи српски политичари налазили су се, и налазе се, под пресудним страним утицајем (финансијским, а самим тим и утицајем сваке друге врсте), тако да ни о формулисању националног програма нема говора. Наиме, као и комунистички новинари, и комунистички политичари су почетком деведесетих година прешли преко својих антизападних уверења, узимајући огромне суме девиза. Конкретно, реч је о припадницима фракције поражене на 8. седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, 1987. године, која је после 5. октобра 2000. завладала Србијом.

 

ПОБЕСНЕЛИ ПСИ

“Независна светлост“ потврђује правило: када је нешто наопако у принципу, онда је наопако и у детаљима.

Негде 1996. године, док сам са нашим фоторепортером Гораном Вељковићем покушавао да вежбам трчање у Шумарицама (он је тада био релативно успешан маратонац), запазио сам да у овом највећем крагујевачком парку има много опасних паса. Доге, добермани, пит-бул теријери и ко зна шта још, пуштани су без корпе и поводца, док су, недалеко од њих, жене шетале бебе у колицима.

Бог зна како, Вељковић и ја дођосмо на идеју да позовемо неког новинара из “Независне светлости“, који би, серијом чланака, натерао полицију да ради свој посао. Веровали смо да је то добар начин да спасемо неко дете, тим пре јер је управо писање оваквих чланака прва обавеза локалне штампе.

Позвали смо новинарку Јованку Николић, коју смо одувек познавали. Она је записала наше изјаве, поставивши нам, на крају, питање:

– Је ли вам познато ко је пре неки дан отровао једног пса у Шумарицама?

И тако, уместо чланка “Опасни пси угрожавају децу“, Вељковић и ја згрануто смо читали жалопојку о тровању нечијег пса. То куче је било у првом плану, онда су уследиле наше изјаве да о тровању појма немамо, а тек на крају, узгред и у благој форми, објављено је наше упозорење. При том, чланак је био тако састављен да је и неки не баш паметни читалац могао извући жељени закључак: ова двојица су тровачи!

Ми, уистину, нисмо отровали то куче. Јесмо поломили петокраке са споменика у Шумарицама – којим поводом нас је комунистичка штампа напала нешто пре овога – али тровање кучића, то не.

Нажалост, нешто касније деца су заиста страдала од побеснелих паса. Једна девојчица је једва остала жива, пошто јој је пит-бул теријер дословце ставио главу у уста.

Верујем да је овај пример достојан сваке озбиљне антологије новинарства. Својевремено, на тестовима у “Вечерњим новостима“, морао сам да решавам безброј сличних примера. Принцип је следећи: кандидатима се саопшти низ информација, а они треба да их поређају по значају (принцип “обрнуте пирамиде“). Било је просто незамисливо да се између наслова “Опасни пси угрожавају децу“ и “У парку је отрован пас“ неко определи за ову другу варијанту.

 

(Децембар 2001)

 

16 мишљења на „Досије СДБ (2)

  1. It has the just like you study my head! You appear to recognize a great deal with this, like you submitted your guide from it or something that is. I have faith that you could do with some Percent to push the message household somewhat, but instead of that will, this is superb website. A superb study. I’m going to absolutely return to their office.

  2. A formidable share, I simply given this onto a colleague who was doing just a little analysis on this. And he in reality bought me breakfast as a result of I discovered it for him.. smile. So let me reword that: Thnx for the treat! However yeah Thnkx for spending the time to debate this, I feel strongly about it and love studying extra on this topic. If possible, as you develop into expertise, would you mind updating your blog with more particulars? It’s extremely helpful for me. Large thumb up for this blog publish!

  3. Oh my goodness! a tremendous article dude. Thank you However I’m experiencing problem with ur rss . Don’t know why Unable to subscribe to it. Is there anybody getting similar rss drawback? Anybody who is aware of kindly respond. Thnkx

  4. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  5. Thank you for every other helpful site. Exactly where otherwise might just I buy that type of info developed in this kind of great solution? I’ve a undertaking that we are basically at this point jogging about, and I are actually on the glimpse outside for these kinds of info. Thank you for every other helpful site. Exactly where otherwise might just I buy that type of info developed in this kind of great solution? I’ve a undertaking that we are basically at this point jogging about, and I are actually on the glimpse outside for these kinds of info.

  6. Howdy awesome site! Person. Fantastic. Astounding. I will bookmark your blog site as well as take the for also? I am happy to locate a great deal of useful info through a offered, we’d like develop excess approaches in this regard, many thanks for sharing.. chip line indonesia

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *