Дража и Милошевић

ПОВОДИ
Дража и Милошевић
Са спомеником генералу Дражи Михаиловићу испред Беле куће, и са званично урученим Орденом легије части, позиција Србије у свету била би неупоредиво другачија. Али, Милошевић се држао своје комунистичке идеологије. Он није дозволио ни да један булевар на Новом Београду, уместо Лењиновог, понесе Дражино име
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У 82-ој години живота, 27. септембра 1998. године је преминуо пензионисани генерал америчке војске Доналд Смит, велики пријатељ српског народа. Остало је још мало српских пријатеља међу америчким официрима. За разлику од својих старијих колега, активне генерације америчких официра, на жалост, учествују у акцијама против српског народа.
Доналд Смит је рођен у Чикагу, 20. септембра 1916. године. У ваздухопловне снаге Сједињених Држава ступио је 1938. године. Током Другог светског рата, летео је на, у то доба највећим бомбардерима, „Б-24 либератор“. Са ваздухопловних база у Италији, 1944. године је бомбардовао нафтна поља у Плоештију у Румунији, која су експлоатисали Немци. Приликом повратка са једног задатка, Смитов авион је погодила немачка противавионска одбрана. Посада „либератора“ искочила је изнад Србије. Са једне стране, према пилотима су пошли Немци, а са друге четници генерала Драже Михаиловића. Четници су били бржи; Доналд Смит и његове колеге су спашени.
Наредних месеци, четници су скривали америчке пилоте по српским селима. Било их је преко 500. У договору са савезничком Командом Средоземља, почев од августа 1944. године организована је акција евакуације. Четници су направили импровизоване аеродроме и обезбеђивали их јаким снагама, док су, из ноћи у ноћ, амерички авиони долазили и одвозили своје пилоте. Прва евакуација обављена је 10. септембра 1944. из села Прањани код Чачка, а последња крајем фебруара 1945. из села Бољанићи испод Озрена, у Босни. Била је то највећа евакуација у позадини фронта, током читавог Другог светског рата.
По завршетку рата и повратку у своју земљу, амерички пилоти нису заборавили своје пријатеље Србе. Учествовали су у акцијама српске емиграције и помагали су колико су могли. На жалост, своју највећу идеју нису успели да остваре – подизање споменика генералу Михаиловићу у Вашингтону, испред Беле куће.Спашени пилоти често су тражили дозволу за подизање споменика, али су увек били одбијени, јер је америчка влада уважавала протесте југословенске комунистичке владе.
Од 1989. године политичка ситуација у Југославији почела је да се мења. Републичке комунистичке владе нестајале су једна за другом, да би се ускоро земља распала. Међутим,у Београду комунистичка власт није промењена, већ је само подмлађена. Та власт, са Слободаном Милошевићем на челу, наставила је да води традиционалну комунистичку спољну политику, која подразумева блиске везе са Москвом и Пекингом, а хладне и уздржане са Вашингтоном.
У наредним годинама показало се да је то био погрешан избор, који је скупо коштао српски народ. А све је могло да буде другачије. Не померањем таса с једне на другу страну, већ тражењем равнотеже у односима између великих сила, као што су то, мање-више успешно, чинили Карађорђевићи и Обреновићи. Комунистички режим у Србији је, притом, морао да разуме и да Руси нису наши савезници, већ рођаци, и то, као и ми – у невољи.
Последњи амерички председник који је говорио у славу генерала Драже Михаиловића био је Роналд Реган. И у време његовог наследника, Џорџа Буша, у многим америчким савезним државама Дражин-дан се славио као државни празник. Онда је политика српског комунистичког режима учинила своје.
Када је дошао на власт, Слободан Милошевић је имао велике шансе да у неколико потеза спречи катастрофу српског народа.Требало је да односе са америчким ратним ветеранима подигне на државни ниво, да им се у име српске државе захвали за све што су учинили за српски народ и да скине забрану за подизање споменика генералу Дражи Михаиловићу испред Беле куће. Истовремено, Милошевић је имао обавезу да од Вашингтона затражи Орден легије части које је амерички председник Хари Труман доделио генералу Михаиловићу 1948. године, а који ни до данашњег дана није уручен. То је највише одликовање које САД додељују страним грађанима.
Са спомеником генералу Дражи Михаиловићу испред Беле куће, и са званично урученим Орденом легије части, позиција Србије у свету била би неупоредиво другачија.
Али, Милошевић се држао своје комунистичке идеологије. Он није дозволио ни да један булевар на Новом Београду, уместо Лењиновог, понесе Дражино име.
Будући историчари свакако ће побројати много мана комунистичком режиму у Србији. У једну од највећих спадаће пропуштена шанса за успостављање добрих односа са највећом светском силом, Сједињеним Америчким Државама.

(БРОЈ 222, 1. јануар 1999)

3 мишљења на „Дража и Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *