Дражин рат са историчарима

ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О ЂЕНЕРАЛУ

Дражин рат са историчарима

Закључак који се намеће са страница ове књиге је да ће пуну истину о генералу Дражи последњи сазнати – историчари

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Недавно се у књижарским излозима појавила двотомна књига „Рат и мир ђенерала (изабрани ратни списи)“, у издању „Српске речи“. Свакако, реч је о ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. Његове списе су изабрали, и за штампу приредили, припадници „новог таласа“, историчари београдског Института за савремену историју, др Милан Весовић, мр Коста Николић и мр Бојан Димитријевић. Они су већ објавили неколико књига о генералу Михаиловићу и Равногорском покрету.

До сада су објављене четири књиге докумената Дражиног четничког покрета. Издавач тих књига, на којима су радили тимови од више десетина историчара, био је Војноисторијски институт у Београду. Задатак историчара био је да међу приближно 120.000 докумената које су комунисти запленили од четника одаберу и објаве 1.000 најкомпромитујућих. Тај задатак је испуњен. Тако, четири „Зборника“ четничких докумената која су објавили комунисти, сада добро дођу свакоме ко жели да сазна о интригама, свађама, оговарањима, којекаквим подметањима и, уопште, свему најгорем што се дешавало у војсци генерала Михаиловића. Ако би, насупрот овоме, читаоца занимао неки афирмативни четнички документ – морао би да потражи други извор.

 

КОМУНИСТИЧКИ ФАЛСИФИКАТИ

Весовић, Николић и Димитријевић уочавају слаба места комунистичких „Зборника“ и покушавају да их превазиђу. У великој мери, они у томе успевају, што и није тешко постићи. Али, Весовић, Николић и Димитријевић поправљају и нека слаба места својих претходних радова о четницима. У тим радовима, као и у полемици коју су на страницама „Погледа“ водили са потписником ових редова, тврдили су да у комунистичким архивама нема фалсификованих четничких докумената. Наша тврдња је – подсетићемо читаоце – да су комунисти фалсификовали известан број докумената и убацили их међу оригинале. Сада, у другом тому књиге „Рат и мир ђенерала“, Весовић, Николић и Димитријевић објављују поглавље „Фалсификати“. Ту доносе три фалсификована документа, која су „за сада пронашли“. Први документ чини инструкција генерала Драже Михаиловића црногорским командантима, мајору Ђорђу Лашићу и капетану Павлу Ђуришићу, која носи датум 20. децембар 1941. године. У фуснотама, аутори наводе низ нелогичности, које Дражи не би промакле, од којих се највећа односи на потпис. Наиме, Дража се овде наводно потписао као „ђенералштабни ђенерал“. У стварности, он је још увек био пуковник. У фуснотама такође пише да се један од аутора овог фалсификата јавио и јавно признао своје дело, на трибини Института за савремену историју, 8. априла 1997. године.

Други фалсификовани документ је писмо загребачком надбискупу Алојзију Степинцу, које је Дража, наводно, написао 15. априла 1945. године. Аутори указују на следећи пропуст фалсификатора: на стаљинистичком процесу ђенералу Михаиловићу, један члан експертске групе која је спремала оптужницу поставио је питање о пореклу писма. Писмо, наиме, није нађено у заробљеној Дражиној архиви… Али, фалсификатори су начинили још један пропуст. Направили су две различите верзије, и обе су објавили! Једна верзија фалсификованог писма објављена је у књизи „Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом“, а друга у четвртом тому „Зборника“ четничких докумената.

Трећи фалсификат је писмо адвокату Ранку Брашићу за хрватског поглавника Анта Павелића, које је Дража, наводно, написао 15. априла 1945, истог дана када и писмо Степинцу. Ни ово писмо није нађено у заробљеној Дражиној архиви.

На жалост, Весовић, Николић и Димитријевић нису начинили још један корак у откривању комунистичких манипулација. Јер, фалсификовање докумената је само један начин кривог представљања четника. Можда још важнији метод је прикривање архивске грађе. На једном месту, аутори напомињу како је „веома упадљив“ мањак докумената о спашавању америчких пилота од стране четника. Мада је то била веома обимна операција, заправо, највећа такве врсте код нас и у свету, о њој није пронађен нити један документ у Четничкој архиви Војноисторијског института. Према томе, закључак је јасан: комунисти су или сакрили, или уништили, афирмативна документа о четничком покрету.

 

СКРИВЕНА ДОКУМЕНТА

Али, уместо да овој теми посвете једно поглавље, Весовић, Николић и Димитријевић остају на поменутој фусноти. Зато трпи читава њихова књига, а посебно поглавље „Антиосовински фронт“. Ако би се о антиосовинској делатности Дражиних четника судило само на основу књиге „Рат и мир ђенерала“ – као и на основу поменута четири комунистичка „Зборника“ четничких докумената – испало би да Дражина војска није опалила ни један метак на Немце. Највише што су четници учинили против окупатора, судећи по овим књигама – то је тзв. грађанска непослушност, уз обавештајну службу и саботаже попут стављања песка у уље локомотива. А то је управо оно што су комунисти желели да ми закључимо: против окупатора, тј. „за слободу“, борили су се партизани, док су четници само чекали прави тренутак за покретање борбе, који – нису дочекали. И даље: када је у последњој фази рата дошло до великих сукоба између комуниста и четника, „прекаљени“ комунисти су однели убедљиву победу над „пасивним“ четницима…

Ствари, свакако, стоје другачије. Аутори су најпре морали да кажу зашто у Четничкој архиви Војноисторијског института нема докумената о борбама четника против окупатора, а затим да наведу архиве у којима се та документа налазе. То је, на пример, заробљена архива немачке војске, која се доскора чувала у Вашингтону, а сада у Берлину. Копије свих заплењених немачких докумената насталих на нашем тлу налазе се у Београду. Објављен је само њихов део – онај који колико-толико одговара комунистима.

Затим, да не би навели своје читаоце на погрешан закључак, аутори су морали да наведу све важне сукобе четника са силама Осовине. Колико је нама познато, четници су у четири наврата, сваке ратне године по једном, покретали велике операције против окупатора. Окупатор је, с друге стране, извео најмање 21 операцију против Дражине гериле. По нашој грубој рачуници, од око 4.000 немачких војника страдалих на Балкану пре доласка Црвене армије, више од половине је погинуло од четничког оружја. Из ове, као и из претходних Весовићевих, Николићевих и Димитријевићевих књига, тако нешто се не може ни наслутити.

 

ОПЕТ ПРОТИВ КАЛАБИЋА

Због неразумевања комунистичких манипулација са документима, Весовић, Николић и Димитријевић праве катастрофалне грешке на глобалном плану. Њихова историја Равногорског покрета – написана, у кратким цртама, у уводу књиге – заправо је само једна блажа форма класичне комунистичке историје. Сва кључна места својих претходника они су задржали.

Узмимо за пример измишљену Калабићеву издају. Мада су Весовић, Николић и Димитријевић научници, професионалци који инсистирају на документима, они прихватају комунистичку лаж о Калабићу без иједног документа и, наравно, без икаквог извођења доказа уз помоћ научног апарата.

Исти је случај и са радио станицом Другог равногорског корпуса. Комунисти тврде да су, када је командант ове јединице, мајор Предраг Раковић, извршио самоубиство, заробили радио станицу и шифре. Потом су, наводно, ступили у везу са Дражом, који ништа није посумњао. Везу су одржавали више месеци, све док Дражу, који је намеравао да оде у емиграцију, нису наговорили да се врати у Србију… Нема доказа да су се комунисти дочепали радио станице, нити да је Дража намеравао да напусти земљу. Па ипак, Весовић, Николић и Димитријевић комунистичку пропаганду узимају здраво за готово.

У њиховом предговору, заправо, готово свака теза је проблематична. Ево неколико примера. На 34. страни пише да је Дража начинио „судбоносну грешку“ када је комунистима „дао замах да створе своју главну базу на подручју српских крајева ван матице Србије“. Напротив, четници су гонили комунисте из свих српских крајева, преко Источне Босне, Црне Горе и Херцеговине, да би, крајем 1942, послали за њима један елитни Експедициони корпус – делови Требињског, Невесињског и Романијског корпуса – и пут Крајине. Комунисти су своју главну базу створили у Бихаћу, на муслиманској територији, а уз помоћ Хрвата.

На страни 38 пише да су се крајем 1941. „Михаиловић и његова околина одлучили за покушај тактичке сарадње са Немцима“, који су „одбили ма какво савезништво“. Потом су Немци „потпуно сломили читаву организацију равногорске гериле“, али је „део равногораца и даље био непријатељски настројен према окупатору“. Наравно, о сарадњи са Немцима нема говора, као ни о уништењу равногорске организације и, потом, само делимичном задржавању непријатељског става према окупатору.

На 52. страни пише да су се Енглези „окренули од Михаиловића Титу“, зато што су четници изгубили Битку на Неретви!

На 54. страни пише да су, у време капитулације Италије, четници освајали неке безначајне територије, док су „партизани кренули у далеко прагматичнију акцију“, тј. у „разоружавање“ италијанских војника, јер је оружје „одлучујући фактор у грађанском рату“. Још једна комунистичка прича о глупим четницима и паметним комунистима. Истина је на потпуно другој страни: комунисти никога нису разоружали, него је Черчил изричито наредио Италијанима да оружје предају партизанима.

На 60. страни пише да су четници „били, у ствари, слабо наоружана територијална милиција“. Највећи број четника „налазио се код кућа, евидентиран по мобилизацијским списковима“.

На странама 67.и 68. укратко се описује битка за Србију 1944. године. Аутори тврде да је пресудила „прекаљеност“ комунистичких бораца, док су се, с друге стране, „сви недостаци“ четника „умножили“…

Закључак који се намеће са страница ове књиге је да ће пуну истину у генералу Дражи последњи сазнати историчари.

 

(БРОЈ 222, 1. јануар 1999)

Једно мишљење на „Дражин рат са историчарима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *