Два јунака у мору кукавица!

ДРАЖА НА РАМЕНУ:

Два јунака у мору кукавица!

Тетовирајући Дражин лик, Милан Гуровић нам је помогао да брже схватимо ко смо, где смо и шта смо

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Да се није појавио, Милана Гуровића би требало измислити. Из два разлога. Прво јер је његовим тројкама 2002. године у Индијанаполису савладан амерички “дрим тим“, а потом и још бољи Аргентинци, па је наша репрезентација још једном постала светски шампион у кошарци.

Друго, Милан Гуровић је први славни Србин који је свима недвосмислено ставио до знања да цени историјски лик генерала Драже Михаиловића, односно да је имун на утицаје тоталитарне комунистичке идеологије (што му дође једно те исто).

“Свидео ми се“, рекао је он једноставно пред камерама једне од безброј ружичастих, неокомунистичких телевизија, изложен агресији непрофесионалне водитељке, “Титове пионирке“.

Додуше, и многи политичари су хвалили Дражу, али они се не могу поредити са Гуровићем, чији је чин – тетоважа Дражиног лика на рамену – без сумње лишен сваког користољубља.

Милан Гуровић је још у Индијанаполису својом тетоважом обрадовао Србе широм света. Када се вратио у домаћу лигу, наишао је на сјајан пријем како од навијача свог, тако и од навијача противничких тимова. Четничке песме и иначе певају сви навијачи, али Милан Гуровић је ипак убрзао неке процесе. Тачније, помогао нам је да брже схватимо ко смо, где смо и шта смо.

Разуме се, реч је о забрани Милану Гуровићу од стране хрватске државе да отпутује у Загреб на утакмицу његове екипе, Партизана, са Цибоном. Хрватско образложење је гласило: Гуровић носи тетоважу Дражиног лика, Дража је био фашиста, а у Хрватској су забрањени фашистички симболи!

Први утисак је да су Хрвати само лицемери, јер је у стварности све супротно од онога што су рекли: Дража, наравно, није био фашиста, а у Хрватској нису забрањени фашистички симболи. Чак је и њихова застава, Павелићева шаховница, фашистички симбол под којим су зверски убијене стотине хиљада Срба. Мало-мало у Хрватској се одржавају концерти са усташком музиком, затим скупови особа у црним униформама које се поздрављају са “хајл“, уз испружену десну руку, а портрети њиховог поглавника (фирера) Анте Павелића продају се широм земље.

Хрватска реакција је, ипак, последица историјског тока догађаја. У ствари њихова одлука је сасвим природна, а наиме, једина нацистичка држава у којој није спроведен процес денацификације и не може да има другачији однос према једном од команданата супротне стране – из коалиције зване Западни савезници. Тим пре што генерал Дража Михаиловић није био било који од савезничких команданата, већ, према писању западне штампе из 1942. године – један од три најбоља савезничка команданта. Холивуд га је чак ставио и испред те двојице (Тимошенка и Макартура). Наиме, Дража је био први савезнички командант о коме је у Холивуду снимљен играни филм, још те исте 1942. године.

Наравно, империјална политика великих западних сила учинила је своје, па је Дража ускоро доживео сурову издају, чим је окончана Битка за Африку, у којој су његове трупе одиграле битну – ако не и пресудну – улогу уништавајући  железничке транспорте намењене најбољем Хитлеровом војсковођи маршалу Ервину Ромелу.

По окончању још једног историјског циклуса, из гриже савести или зашто већ, у престоници западног света потврђена је Дражина величина. Наиме, 1948. године амерички председник Хари Труман постхумно је одликовао Дражу највишим орденом који САД уопште могу дати неком странцу – Орденом легије.

Уосталом, и Дражин портрет који је истетовирао Милан Гуровић сам по себи сведочи о америчком ставу према славном српском герилцу. Тај портрет, у техници уље на платну, је, наиме, рад чувеног америчког портретисте, Џима Поларда. У уметничким круговима САД-а ово презиме много значи, јер је и Џимов отац, Џорџ, био портретиста, и то један од најбољих у историји света. Оригинални примерак портрета налази се у Културном центру “Свети Сава“ у Милвокију.

Наравно, не може се ни замислити да један Џим Полард портретише Анту Павелића и оне друге ликове, популарне широм Хрватске.

Али, то је проблем Хрвата. Наш проблем је што је српска држава онако срамотно реаговала. Уместо да Гуровићев клуб откаже учешће у Јадранској лиги – која је иначе наметнута на штету националног првенства, што је још један преседан који се не дешава озбиљним земљама – сви су погнули главе и прихватили одлуку Хрвата!

Свакако, од клуба који носи име “Партизан“ и још увек није скинуо петокраку са грба, нешто друго није се могло ни очекивати. Али, овде су најмање битна деца комуниста, која су од својих очева у наслеђе, као омиљени хоби, добила управу над највећим српским спортским колективима. Овде је у питању држава, јер држава која не цени своје националне јунаке и није права држава.

Неко ће рећи да се ствари крећу набоље јер је републички парламент коначно усвојио тзв. закон о четницима. Сада су, наиме, и званично четници признати као српски војници, тако да постоји и законски основ да се неком другом приликом Хрватима другачије одговори. Другим речима, до сада је Дража био што и Карађорђе само у нашим мислима, а сада је то и по слову закона.

Међутим, усвојени закон садржи и озбиљну рупу, јер српске војнике, четнике, изједначава са паравојним формацијама Комунистичке партије које су ратовале против српског народа.

Питање борачких пензија из Другог светског рата до сада је било најпоштеније решено у случају љотићеваца. Они, наиме, имају право на борачке пензије немачке државе. Борили су се у саставу Хитлерових окупационих трупа, а Немачка свим Хитлеровим војницима плаћа борачке пензије.

То је у реду. Али није у реду да Србија плаћа пензије некоме ко је ратовао против Срба. За своје пензије партизани могу да се обрате најпре Москви, јер су били Стаљинови војници, а потом Загребу, пошто су уједно били и војници Хрвата Ј. Б. Тита.

Наравно, реч је о борачким пензијама, јер пензије из радног односа укида само онај монструм из Хага.

 

(БРОЈ 264, ДЕЦЕМБАР 2004)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *