Два Нобела

Два Нобела

Иво Андрић је постао, а Весна Пешић може постати нобеловац, због исте ствари: због Босне. У чему је разлика?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Поред осталог, под комунистима беше и велика инфлација којекаквих награда, ордења, признања… Ако сећање не вара, неко је сабрао да су за мање од пола века поделили преко два милиона ордена. Теоретски, тај феномен је лако објашњив. Своје сужње, комунисти нису били у стању да задовоље материјалним наградама, из тзв. разумљивих разлога, па су лако посезали за нематеријалним признањима.

На тај начин, мало по мало, настаде нека, назовимо је, наградоманија. Па временом и апетити порастоше. За свој најбољи кадар комунисти су хтели и највећу награду: Нобелову. За Нобелову награду за мир номиновали су, својевремено, Ј. Б. Тита. А ево недавно, за исту награду, предложише и Титовог наследника Милошевића.

Наравно, предлоге Милета Илића и других локалних полтрона нико није узимао за озбиљно. Али, са најновијим предлогом, враг је однео шалу. Овога пута предлагач је угледно и, кажу, више од сто година старо, Међународно удружење за мир са седиштем у Женеви, које се и само окитило Нобеловим одличјем.

Такво једно удружење номиновало је, дакле, председницу Грађанског савеза Весну Пешић за Нобелову награду за мир. Она би требало да подели награду са једним муслиманом и са једном Хрватицом. Очито, међународна заједница наставља политику ширења братства и јединства између донедавно зараћених Срба, Хрвата и муслимана. При томе је, попут многих крупних, направљена и једна ситна грешка. Хрватица о којој је реч није Хрватица већ Словенка, па је из Загреба упућен протест. Око пропуста исте врсте у Београду нико није правио питање, а наиме, колико нам је познато, ни српски кандидат није српске националности, него се изјашњава као Југословен.

Но, добро. Можемо рећи и овако: шта су наши проблемчићи за глобалну светску политику? Јер она, глобална политика Новог поретка, брине о принципима, па не може да обраћа пажњу на сваки детаљ. Конкретно: ако је принцип да буде братство и јединство народа који се гледају преко нишана, онда чињеница да су то глупости више није чињеница већ само небитан детаљ. Разуме се: непостојеће братство и јединство треба да сакрије неку тајну политику, баш као што је то био случај и под комунистима. Само што су ови из Новог поретка можда мало и морбиднији од комуниста. У сећању је експериментални васпитни програм за српску, хрватску и муслиманску децу без родитеља организован на Палићу. Нови поредак је покушавао да сирочиће из три зараћена табора васпитава у духу братства и јединства, без обзира што је, можда, отац једног од њих убио оца оног другог, а отац оног другог, можда, стрица оног трећег детета. Као да се после Другог светског рата неко досетио да, под истим кровом, васпитава децу страдалих Јевреја и Немаца.

Времена се, међутим, мењају, а са њима и критеријуми за доделу Нобелове награде. Иво Андрић данас сигурно не би добио Нобелову награду. Није се променио књижевни укус, већ начин гледања на босанско питање. Јер, Иво Андрић и Босна никако се не могу двојити: његове књиге су управо уметнички испричана историја Босне. У почетку, Андрић је ту историју испричао и научним методом, у одбрани своје докторске дисертације.

У роману „На Дрини ћуприја“ описана је вековна борба Срба за ослобођење од сурових турских окупатора, али и од отпадника из својих редова, који су се, како Андрић каже, „истурчили“. Није случајно и наше највеће књижевно дело из прошлог века писано на исту тему. „Истурчи се плахи и лакоми“, каже Његош.

Данас, после Његоша и Андрића, Срби чине што им је морати, а што су чинили и у стара времена: боре се за своје парче неба. Разлика је једино у томе што је сада непријатеља више, како странаца, тако и истурчењака.

Али, борба српског народа за слободу више се не вреднује као некада. Штавише, вредносни критеријуми су окренути наглавачке. За исту ствар као пре сто, двеста или петсто година, због које су у Андрићевим књигама били главни позитивни јунаци, Срби су сада од стране међународне заједнице проглашени највећим негативцима.

Неко може рећи: када је награђивала Андрићеву књигу, међународна заједница није наградила и српску борбу за слободу. У првом плану је била књига, а Андрић би добио награду и за рад истог квалитета на неку другу тему. Формално гледано, таква примедба је на месту. Али гледано суштински, она не држи ни кап воде. Обарају је једна претпоставка и једна чињеница. Претпоставка је следећа: без Босне не би било ни Андрићевог књижевног дела. А чињеница је ова: Андрићева биста у Вишеграду једна је од првих жртава најновијег рата у Босни. Срушили су је негативни јунаци из његових књига, истурчењаци. Па и први међу тим истурчењацима, Алија Изетбеговић, са мржњом говори о Андрићу.

Закључак се просто намеће: ако су истурчењаци миљеници Новог поретка, онда у таквом поретку нема места за Андрића. Ни за Андрићеве позитивне јунаке.

С друге стране, дође сасвим логично што Нови поредак за Нобелову награду сада предлаже заштитнике истурчењака а противнике Андрићевих Срба. Весна Пешић је као створена за то. Не памтимо да је икада иједну реч изустила у прилог потомака Адрићевих Срба. Да и не помињемо Његошеве Србе, Његошеве потурице и истрагу потурица.

 

(Број 198, 31. март 1997)

3 мишљења на „Два Нобела

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *