30-10-2014, 08:16 PM
30-10-2014, 08:20 PM
Из књиге ''Ко су љотићевци?'' пренео бих овде неколико мање познатих детаља, на пример:
На стр. 175, под насловом "Наше позориште", Бор. Карапанџић говори о позоришној уметности у логору. На позоришном репертоару су били скоро сви Нушићеви комади. Ово није случајно да љотићевци и комунисти не скидају Нушића са репертоара и певају му највеће славопојке. Јер је он несумњиво и за једне и за друге вршио један велики посао, растакао и разарао српско друштво и српску породицу својим позоришним комадима.
Моја примедба: Реч је о позориштима у послератним логорима у Италији. Предраг Д. Ивановић у овом поглављу анализира и ову љотићевску представу:
У позоришној слици "И светлост надвлада таму", стр. 156-162, Сл. Станковић говори о двојици браће, Момчилу и Мирку, љотићевцу и комунисти. У 6 појави која се састоји из Момчиловог монолога, видимо неколико отрцаних зборашких фраза:
"МОМЧИЛО: (клекне) Боже мој! Ти који све видиш и који све прашташ. Свети Ђорђе, славо моја! Ти победоношче и заштитниче слабих и нејаких. Опрости ми све грехе. Не узми за зло ако сам некога увредио... Опрости свима грехове. Дај срећу свима, свима народима... целом свету... Јер не може мој народ бити срећан, ако сви народи нису срећни... Уништи сваку мржњу, сваки јед... Усади љубав у људским срцима, да сви буду твоја добра деца! Амин. (окрене се у правцу где мисли да је мајчина слика) Мамице моја дивна... Ти си мртва давно. И ево, твога сина пред твојом сликом. Слеп... Али ја те видим, мама. Видим те тако јасно као да си жива... И грлим те у мислима. Опрости ми, мамице, опрости твоме Бати... И не жали што сам изгубио очи. Све је то, мамо добра, за Краља, за Отаџбину, за народ! Ти си ме тако учи- ла... Хвала ти! (погне главу и остане у молитви)."
На крају Момчило побеђује Мирка и овај то на самртном часу признаје. У дијалогу Момчило опрашта Мирку. Настојање да се у сваком напису, свакој прилици створи једна атмосфера заборава, несумњиво указује колико су сами љотићевци свесни својих злочинстава, те да и поред упорне одбране и лажнога аргументисања, у крајњој линији, ударају на сентименталност. Траже да се забораве сви њихови злочини, како би поново били примљени у српску националну заједницу и могли несметано да наставе свој злочиначки посао.
На стр. 175, под насловом "Наше позориште", Бор. Карапанџић говори о позоришној уметности у логору. На позоришном репертоару су били скоро сви Нушићеви комади. Ово није случајно да љотићевци и комунисти не скидају Нушића са репертоара и певају му највеће славопојке. Јер је он несумњиво и за једне и за друге вршио један велики посао, растакао и разарао српско друштво и српску породицу својим позоришним комадима.
Моја примедба: Реч је о позориштима у послератним логорима у Италији. Предраг Д. Ивановић у овом поглављу анализира и ову љотићевску представу:
У позоришној слици "И светлост надвлада таму", стр. 156-162, Сл. Станковић говори о двојици браће, Момчилу и Мирку, љотићевцу и комунисти. У 6 појави која се састоји из Момчиловог монолога, видимо неколико отрцаних зборашких фраза:
"МОМЧИЛО: (клекне) Боже мој! Ти који све видиш и који све прашташ. Свети Ђорђе, славо моја! Ти победоношче и заштитниче слабих и нејаких. Опрости ми све грехе. Не узми за зло ако сам некога увредио... Опрости свима грехове. Дај срећу свима, свима народима... целом свету... Јер не може мој народ бити срећан, ако сви народи нису срећни... Уништи сваку мржњу, сваки јед... Усади љубав у људским срцима, да сви буду твоја добра деца! Амин. (окрене се у правцу где мисли да је мајчина слика) Мамице моја дивна... Ти си мртва давно. И ево, твога сина пред твојом сликом. Слеп... Али ја те видим, мама. Видим те тако јасно као да си жива... И грлим те у мислима. Опрости ми, мамице, опрости твоме Бати... И не жали што сам изгубио очи. Све је то, мамо добра, за Краља, за Отаџбину, за народ! Ти си ме тако учи- ла... Хвала ти! (погне главу и остане у молитви)."
На крају Момчило побеђује Мирка и овај то на самртном часу признаје. У дијалогу Момчило опрашта Мирку. Настојање да се у сваком напису, свакој прилици створи једна атмосфера заборава, несумњиво указује колико су сами љотићевци свесни својих злочинстава, те да и поред упорне одбране и лажнога аргументисања, у крајњој линији, ударају на сентименталност. Траже да се забораве сви њихови злочини, како би поново били примљени у српску националну заједницу и могли несметано да наставе свој злочиначки посао.
30-10-2014, 08:22 PM
Још једно поглавље из књиге ''Ко су љотићевци?'' - кроз анализу ''Американског Србобрана'', који су после рата преузели љотићевци:
Писање Милоша Црњанског
Посебно поглавље у "Американском Србобрану" за време уредниковања Милутина Деврње, чине чланци Милоша Црњанског.
У "Србобрану" од 28 јануара 1952. М. Црњанскн глорификује марксизам (комунизам) деветнаестог века: српски марксисти деветнаестог века су били "високог морала у политици и нису мењали своја начела".
Мало даље, писац, приказујући потпуно нетачно и произвољно сусрет и растанак Светозара Милетића и Светозара Марковића, каже: "Марксисти у XIX веку успели су да се уздигну морално тако високо да су били постали алгернатива за српски народ!"
Најзад, писац пева похвалу Пери Тодоровићу, писцу "Дневника једног добровољца", за кога признаје да је био марксист (комунист) и атеист (безбожник). То ништа не смета да његов "Дневник" хвали као "најбољи Дневник рата у српској књижевности".
У "Американском Србобрану" од 29 јануара М. Црњански слика Гаврила Принципа као комунисту (!) и једину разлику између њега и данашњих комунистичких властодржаца у Југославији види у томе што је Принцип тобоже сматрао да "пре стварања социјализма треба остварити уједињење српског народа", док ови сматрају да је "услов за остварење социјализма разједињење српског народа".
У чланку се даље хвали познати комунистички писац Крлежа. Црњански затим напада Исидору Секулић која је "посветила своју књигу мртвима. Србима покланим у Хрватској, побијеним у Србији, свима убијеним од 1912-1915. Њој су сви "браћа", ''сви једнаки". Црњански ово упоређује са подизањем заједничког споменика Карађорђу и кнезу Милошу у Београду између два рата и каже: "Споменик убијеном и његовом убици, исто је такав уникум, као и овај нови курс режима и 'Ајзадоре'.'' Може ли усташка штампа да тражи нешто боље од оваквог писања који кнеза Милоша просто приказује као убици и изједначује са комунистима. Мало даље, Црњански се позива на једног француског марксисту (комунисту), да би поткрепио своје схватање улоге песника у друштву. Најзад, у истом чланку, као да није довољно зла учинио, писац отворено каже: "Ми у емиграцији не можемо ништа".
У "Србобрану" од 11 фебруара 1952 године, Црњански каже: "Ја мислим да је у Балугу било много што је било као у Тургењева, и Балзака, па чак и Христа, али Монте Христа". Дакле, Црњански се шегачи и са Христом, изједначујући га са једним авантуристом из романа Александра Диме (карактеристично за љотићевску лажну побожност).
У броју од 14. фебруара налазе се и следеће реченице: "Вели воли да ми прича о сексуалном животу Аписа и његовим београдским швалеркама". "Краљ је, вели Балуг у то доба, био заљубљен у Прибићевића". Ако су ово само грубе неукусности, следећи цитати показују свако отсуство озбиљности и свести о одговорности: "У једној својој депеши из тога доба, из Солуна... Балугџић нуди министарству да он "просто исфабрицира неколико депеша бугарског егзархата".
Да се овако нешто чита у Титовој "македонској" штампи, не би било велико чудо. Такође не би било чудо да то пише бугарска шовинистичка или комунистичка штампа. Али је заиста непојмљиво да то објављује један љотићевац у "Американском Србобрану".
Македонствујушчи нису једини које Црњански задужује својим "историјским" информацијама. Он се постарао да пружи материјала и хрватским политичарима у њиховој борби за уништење српског народа: "Балугџић је ходао горе доле по собама и био је блед као крпа... Па је онда додавао, полугласно, као да сам себе разговара, са уздахом: "Кад је већ убио Радића што не уби и Прибићевића".
Каљање свога народа провлачи се кроз многе чланке М. Црњанског. Тако у "Србобрану" од 19 фебруара 1952 Црњански пише: "Све се о Балугу могло рећи само не да је био груб. Спомињем то зато, што у нас, мајка, туђа мајка није остајала без помена, ни међу дипломатама. Један наш министар у Бечу и један у Варшави, били су врло чувени по псовки. Једна наша екселенција, још у кући Јована Ристића, имала је обичај да ујутру построји чиновнике па да им окрка. Мајка се помињала и у иностранству, телефоном."
Да ли овако, гнусно, клеветничко и простачко писање служи књижевном васпитању српске емиграције или усташкој пропаганди?
У допуну претходног Црњански у Србобрану од 22 фебруара 1952 пише: "Балуг је само споменуо Јешу (Тадића, министра у Анкари) и додао "оца му".
Најзад, у "Американском Србобрану" од 25 фебруара 1952 Црњански се придружује осталим "новим" писцима у "Американском Србобрану", који се строго држе дефетистичке линије: "Нисам ни сањао, да ћу, за увек, отићи у туђину и да ћу и кости оставити у иностранству".
Каква порука наде и ослобођења српском народу, кад рачуна "заувек" са комунистичким режимом у Југославији!?
Писање Милоша Црњанског
Посебно поглавље у "Американском Србобрану" за време уредниковања Милутина Деврње, чине чланци Милоша Црњанског.
У "Србобрану" од 28 јануара 1952. М. Црњанскн глорификује марксизам (комунизам) деветнаестог века: српски марксисти деветнаестог века су били "високог морала у политици и нису мењали своја начела".
Мало даље, писац, приказујући потпуно нетачно и произвољно сусрет и растанак Светозара Милетића и Светозара Марковића, каже: "Марксисти у XIX веку успели су да се уздигну морално тако високо да су били постали алгернатива за српски народ!"
Најзад, писац пева похвалу Пери Тодоровићу, писцу "Дневника једног добровољца", за кога признаје да је био марксист (комунист) и атеист (безбожник). То ништа не смета да његов "Дневник" хвали као "најбољи Дневник рата у српској књижевности".
У "Американском Србобрану" од 29 јануара М. Црњански слика Гаврила Принципа као комунисту (!) и једину разлику између њега и данашњих комунистичких властодржаца у Југославији види у томе што је Принцип тобоже сматрао да "пре стварања социјализма треба остварити уједињење српског народа", док ови сматрају да је "услов за остварење социјализма разједињење српског народа".
У чланку се даље хвали познати комунистички писац Крлежа. Црњански затим напада Исидору Секулић која је "посветила своју књигу мртвима. Србима покланим у Хрватској, побијеним у Србији, свима убијеним од 1912-1915. Њој су сви "браћа", ''сви једнаки". Црњански ово упоређује са подизањем заједничког споменика Карађорђу и кнезу Милошу у Београду између два рата и каже: "Споменик убијеном и његовом убици, исто је такав уникум, као и овај нови курс режима и 'Ајзадоре'.'' Може ли усташка штампа да тражи нешто боље од оваквог писања који кнеза Милоша просто приказује као убици и изједначује са комунистима. Мало даље, Црњански се позива на једног француског марксисту (комунисту), да би поткрепио своје схватање улоге песника у друштву. Најзад, у истом чланку, као да није довољно зла учинио, писац отворено каже: "Ми у емиграцији не можемо ништа".
У "Србобрану" од 11 фебруара 1952 године, Црњански каже: "Ја мислим да је у Балугу било много што је било као у Тургењева, и Балзака, па чак и Христа, али Монте Христа". Дакле, Црњански се шегачи и са Христом, изједначујући га са једним авантуристом из романа Александра Диме (карактеристично за љотићевску лажну побожност).
У броју од 14. фебруара налазе се и следеће реченице: "Вели воли да ми прича о сексуалном животу Аписа и његовим београдским швалеркама". "Краљ је, вели Балуг у то доба, био заљубљен у Прибићевића". Ако су ово само грубе неукусности, следећи цитати показују свако отсуство озбиљности и свести о одговорности: "У једној својој депеши из тога доба, из Солуна... Балугџић нуди министарству да он "просто исфабрицира неколико депеша бугарског егзархата".
Да се овако нешто чита у Титовој "македонској" штампи, не би било велико чудо. Такође не би било чудо да то пише бугарска шовинистичка или комунистичка штампа. Али је заиста непојмљиво да то објављује један љотићевац у "Американском Србобрану".
Македонствујушчи нису једини које Црњански задужује својим "историјским" информацијама. Он се постарао да пружи материјала и хрватским политичарима у њиховој борби за уништење српског народа: "Балугџић је ходао горе доле по собама и био је блед као крпа... Па је онда додавао, полугласно, као да сам себе разговара, са уздахом: "Кад је већ убио Радића што не уби и Прибићевића".
Каљање свога народа провлачи се кроз многе чланке М. Црњанског. Тако у "Србобрану" од 19 фебруара 1952 Црњански пише: "Све се о Балугу могло рећи само не да је био груб. Спомињем то зато, што у нас, мајка, туђа мајка није остајала без помена, ни међу дипломатама. Један наш министар у Бечу и један у Варшави, били су врло чувени по псовки. Једна наша екселенција, још у кући Јована Ристића, имала је обичај да ујутру построји чиновнике па да им окрка. Мајка се помињала и у иностранству, телефоном."
Да ли овако, гнусно, клеветничко и простачко писање служи књижевном васпитању српске емиграције или усташкој пропаганди?
У допуну претходног Црњански у Србобрану од 22 фебруара 1952 пише: "Балуг је само споменуо Јешу (Тадића, министра у Анкари) и додао "оца му".
Најзад, у "Американском Србобрану" од 25 фебруара 1952 Црњански се придружује осталим "новим" писцима у "Американском Србобрану", који се строго држе дефетистичке линије: "Нисам ни сањао, да ћу, за увек, отићи у туђину и да ћу и кости оставити у иностранству".
Каква порука наде и ослобођења српском народу, кад рачуна "заувек" са комунистичким режимом у Југославији!?
30-10-2014, 11:04 PM
(30-10-2014, 08:20 PM)Милослав Самарџић Пише: [ -> ]Јер је он несумњиво и за једне и за друге вршио један велики посао, растакао и разарао српско друштво и српску породицу својим позоришним комадима.
може неко да ми објасни ово,како?
01-11-2014, 01:18 AM
Још два дана да се испричамо и видимо на Погледима!
Топло препоручијем Мајора Палошевића!
Је ли Самарџићу, ка'ки мајор, човјек био потпуковник?
Топло препоручијем Мајора Палошевића!
Је ли Самарџићу, ка'ки мајор, човјек био потпуковник?
01-11-2014, 01:22 AM
Пуковник, ако тако гледамо... Али прославио се као мајор, тако је упамћен у рату.
01-11-2014, 01:23 AM
Ко сутра сврати и позове се на ову писанију добија на поклон Дражин албум уз књигу коју изабере!
Уз текст Мајор Палошевић иду прелијепе фотографије. Човјек је био људина.
Уз текст Мајор Палошевић иду прелијепе фотографије. Човјек је био људина.
Владимир Петровић
01-11-2014, 05:08 PM
Милославе, да ли на сајму има календара у издању Погледа?
01-11-2014, 06:48 PM
Нема.
05-11-2014, 07:41 PM
(01-11-2014, 01:23 AM)херцеговац Пише: [ -> ]Ко сутра сврати и позове се на ову писанију добија на поклон Дражин албум уз књигу коју изабере!
Уз текст Мајор Палошевић иду прелијепе фотографије. Човјек је био људина.
Какве су то иновације на пола сајма, следеће године долазим последњи дан
Него јел била изложена књига Са Јелице плануле варнице?
05-11-2014, 07:48 PM
(05-11-2014, 07:41 PM)Златко Пише: [ -> ](01-11-2014, 01:23 AM)херцеговац Пише: [ -> ]Ко сутра сврати и позове се на ову писанију добија на поклон Дражин албум уз књигу коју изабере!
Уз текст Мајор Палошевић иду прелијепе фотографије. Човјек је био људина.
Какве су то иновације на пола сајма, следеће године долазим последњи дан
Него јел била изложена књига Са Јелице плануле варнице?
И мене сваке године тако зезну
Ја дођем први дан, пре званичног отварања сајма.
08-11-2014, 12:58 AM
Нико са штанда није отишао празних руку, што књиге што ракије!
Свако добро!
Свако добро!